Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Весна Илић Прелић, Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. Ђ . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. марта 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ђ . изјављена против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 5. фебруара 2016. године, решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 56/16 од 19. фебруара 2016. године, решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 25. маја 2016. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 200/16 од 16. јуна 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ђ . из Београда поднео је Уставном суду, 24. марта 2016. године, преко пуномоћника З . А, адвоката из Београда, уставну жалбу, допуњену 8. и 23. августа 2016. године, 29. децембра 2017. и 4. јуна 2018. године, против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 5. фебруара 2016. године и решења Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 56/16 од 19. фебруара 2016. године, због повреде права на правично суђење, на једнаку заштиту права и на слободу кретања, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије, која је заведена под бројем Уж-2459/2016.
М. Ђ . је , 11. јула 2016. године, преко истог пуномоћника, Уставном суду поднео уставну жалбу, допуњену 8. и 23. августа 2016. и 29. децембра 2017. године, против решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 25. маја 2016. године и решења Апелационог суда у Београду– Посебно одељење Кж2. По1. 200/16 од 16. јуна 2016. године, због повреде права из члана 32. став 1, члана 36. став 1, члана 39. ст. 1. и 2. Устава, која је заведена под бројем Уж-5433/2016.
Уставни суд је, имајући у виду да је у оба предмета исти подносилац који оспорава решења о продужењу мере забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, која су донета у истом кривичном поступку, спојио списе предмета Уж-5433/2016 са списима предмета Уж-2459/2016, ради вођења јединственог поступка и доношења једне одлуке, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13).
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да су се против њега пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење водила два кривична поступка (К. По1. 70/11 и К. По1. 57/13) , кој а су спојен а решењем истог а суда К. По1. 57/13 – Кв. По1. 644/14 од 10. децембра 2014. године, те да се сада против њега води поступак под бројем К.По1. 70/11;
- да је у кривичном поступку К. По1. 70/11, пре спајања поступака, према њему укинут притвор решењем тога суда К. По1. 70/11 од 18. априла 2012. године и да му је одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, која мера је укинута решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 – Кв. По1. 703/12 од 1. новембра 2012. године;
- да је, затим, у кривичном поступку који се водио под бројем К. По1. 57/13, пре спајања поступака, према њему била одређена мера притвора решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, који му се рачунао од 12. децембра 2012. године када је лишен слободе, а која мера је укинута решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 359/13 од 11. септембра 2013. године (када је преиначено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 – Кв. По1. 634/13 од 27. августа 2013. године) , те је мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора;
- да је потом решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв. По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године према њему одређено јемство у висини од 3.500.000,00 евра и одређено да ће се, након пружања суду доказа да је положен износ јемства у корист Републике Србије, одмах пустити на слободу, односно да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, замени ти блажом мером – мером забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици З . и мером привременог одузимања путне исправе;
- да је наредбом председника већа Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 од 5 . фебруара 2014. године, након достављања доказа суду о положеном јемству, пуштен на слободу, те да му је решењем председника већа Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 од 5. маја 2014. године укинута мера јављања Полицијској станици З;
- да је Виши суд у Београду – Посебно одељење 27. октобра 2014. године донео решење К. По1. 57/13 којим којим му је укинуо меру забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, које решење је преиначено другостепеним решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 432/14 од 6. новембра 2014. године, те му је наведена мера продужена за три месеца;
- да је оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 5. фебруара 2016. године и Апелационог суда у Београду Кж2. По1. 56/16 од 19. фебруара 2016. године према њему продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе за још три месеца;
- да Виши суд у Београду – Посебно одељење у оспореном решењу К. По1. 70/11 од 5. фебруара 2016. године наводи које су то околности које указују на „опасност од бекства“, те да су наведени разлози за продужење мере обезбеђења његовог присуства: чињеница да постоји „оправдана сумња“ да је подносилац својим радњама прибавио противправну имовинску корист; висина наводне противправне имовинске користи; личне и имовинске прилике оптужених, односно, чињеница да поседују знатна имовинска средства; да поменута средства нису одузета, нити пронађена; да је подносилац као власник и директор већег броја привредних друштава изградио бројне личне и пословне контакте, како у земљи, тако и у иностранству; фаза у којој се кривични поступак налази, с обзиром да је због спајања поступака поступак почео изнова; понашање и поступање подносиоца по изреченим мерама у досадашњем току кривичног поступка;
- да овакви „разлози“ ни у ком случају не могу бити основ за даље продужење наведене мере обезбеђења присуства окривљеног;
- да је у кривичном поступку који је претходио спајању поступака према подносиоцу укинут притвор решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 18. априла 2012. године и да му је тада одређена мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, а која мера је укинута решењем истог суда К. По1. – Кв. По1. 703/12 од 1. новембра 2012. године, те да након тога, у том поступку према подносиоцу уставне жалбе није одређена нити једна друга мера за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење поступка, све до тренутка спајања поступака;
- да је од тренутка када је пуштен на слободу, па до тренутка када му је поново одређен притвор 14. децембра 2012. године (који се рачуна од 12. децембра 2012. године, када је подносилац лишен слободе, овог пута у поступку К. По1. 57/13, који се такође водио пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење, са којим је спојен поступак К. По1. 70/11) подносилац провео на слободи месец и по дана, у ком периоду је главни претрес заказан три пута, те да је сва три пута уредно приступио на главни претрес, односно да се уредно одазивао позивима суда без икакве мере обезбеђења његовог присуства;
- да Апелациони суд у Београду – Посебно одељење у оспореном решењу Кж2. По1. 56/16 од 19. фебруара 2016. године наводи да мера јемства није довољна гаранција за обезбеђење присуства окривљеног, имајући у виду његове личне и имовинске прилике, као и сложеност кривичног поступка, што је потпуно арбитрерно и неосновано;
- да другостепени суд истиче да све наведене околности указују да би оптужени могао побећи, скривати се, а посебно отићи у иностранство уколико би се укинула мера обезбеђења присуства у виду забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, а да је јасно да све наводи управо на супротан закључак, односно, да апсолутно нема потребе за даљим одржавањем на снази ове мере;
- да другостепени суд такође наводи да постоји пропорционалност између циља који се жели постићи и ограничења права на слободу кретања, али да је из свега наведеног јасно да оваква тврдња апсолутно не стоји;
- да је у поступку у коме су донета побијана решења управо другостепени суд у више наврата укидао првостепена решења о продужењу изречених мера, те да су у том смислу почев од јула, односно августа месеца 2014. године, па све до 8. септембра 2015. године према подносиоцу биле примењиване мере без правноснажне судске одлуке.
Подносилац у уставној жалби даље наводи:
- да је решење Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 200/16 од 16. јуна 2016. године које се побија уставном жалбом, у директној супротности са претходним другостепеним решењем Кж2. По1. 163/16 од 19. маја 2016. године којим је Апелациони суд у Београду – Посебно одељење уважио жалбу подносиоца, те укинуо решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 5. маја 2016. године и предмет вратио на поновно одлучивање;
- да је након доношења првостепеног решења К. По1. 70/11 од 25. маја 2016. године од стране Вишег суда у Београду – Посебно одељење, којим је према подносиоцу продужена мера забране напуштања боравишта, Апелациони суд у Београду – Посебно одељење, одлучујући по жалби подносиоца, својом одлуком Кж2. По1. 200/16 од 16. јуна 2016. године, жалбу одбио и потвр дио првостепено решење, чиме је заузео дијаметрално супротни став од онога који је заузео у свом решењу Кж2. По1. 163/16 од 19. маја 2016. године, а којим је укинуо претходно првостепено решење и стао на становиште да нема места продужењу мере забране напуштања боравишта;
- да је сасвим јасно да првостепени суд својим поступањем, односно доношењем одлуке К. По1. 70/11 од 25. маја 2016. године у поновољеном поступку ради по принципу „copy-paste“, што представља еклатантан пример игнорисања става и ауторитета Апелационог суда у Београду;
- да је на страни 5. у ставу 1. образложења побијаног решења наведено да је „суд имао у виду да је окривљени М. Ђ . као власник више привредних друштава која поседују знатну имовинску корист, остваривао бројне контакте у земљи и иностранству, да чак према подацима из списа предмета поседује непокретну имовину на територији Републике Црне Горе, где је рођен, те да би ове контакте и познанства, као и новчана средства која су прибављена извршењем кривичних дела за која не неправноснажно оглашен кривим, могао искористити у циљу бекства…“;
- да је „разлог“ у виду навода суда да је подносилац уставне жалбе неправноснажном пресудом осуђен за прибављање противправне имовинске користи потпуно неподобан као разлог за даље продужење наведене мере обезбеђења присуства окривљеног, односно да оваквим својим „ставом“ суд заправо износи становиште да је „свако крив док се не докаже супротно“, а што је управо супротно основном постулату кривичне процедуре прописане чланом 3. Законика о кривичном поступку да се свако сматра невиним док се његова кривица за кривично дело не утврди правноснажном одлуком суда;
- да другостепени суд у оспореном решењу Кж2. По1. 200/16 од 16. јуна 2016. године наводи да је личност подносиоца уставне жалбе, његове имовинске прилике, те спречавање да прекрши било коју од изречених мера и постане недоступан суду довољан разлог за даљу примену мере забране напуштања боравишта уз одузимање путне исправе, те да другостепени суд поставља питање да ли би се подносилац и даље редовно одазивао позивима суда када би се наведена мера обезбеђења присуства укинула и очигледно износи закључак да не би, имајући у виду одлуку какву је донео;
- да је оваква аргументација потпуно неоснована, односно да другостепени суд као да суди подносиоцу уставне жалбе због његове личности и имовинских прилика, те да су те категорије довољан разлог да донесе одлуку какву је донео у побијаном решењу;
- да не само да је неспорна груба повреда Уставом гарантованих права – права на једнаку заштиту права, права на правично суђење, као и права на слободу кретања, већ се наведена права повређују у континуираном временском периоду.
Подносилац уставне жалбе у допунама од 29. децембра 2017. и 4. јуна 2018. године истиче: да је мера забране напуштања места боравишта уз привремено одузимање путне исправе и даље на снази; да је правноснажно ослобођен од оптужбе за извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, а због којег кривичног дела му је и одређена мера јемства и мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе; да је једино кривично дело за које се М. Ђ . и даље гони, кривично дело пореска утаја за које је прописана новчана казна и казна затвора до осам година и за које је надлежан судија појединац у скраћеном поступку .
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права и права на накнаду нематеријалне штете, те укине оспорена решења и „наложи надлежним судовима да предузму све неопходне мере како би се поступак против подносиоца уставне жалбе окончао по Уставом и Законом установљеним правилима“.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак:
Против подносиоца уставне жалбе су се до 10. децембра 2014. године водила два кривична поступка пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење, и то:
- у предмету К. По1. 70/11, који је био у фази главног претреса, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 10/11 од 3. новембра 2011. године (која је измењена 15. априла 2013. године), у коме је подносиоцу уставне жалбе стављено на терет извршење продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика;
- у предмету К. По1. 57/13, који је такође био у фази главног претреса, по оптужници Тужилаштва за организовани криминал Кто. 6/13 од 9. маја 2013. године, у коме је подносиоцу стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика и кривично дело пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Правноснажним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 – Кв. По1. 644/14 од 10. децембра 2014. године су спојени кривични поступци против подносиоца уставне жалбе и других лица у предметима тог а суда К. По1. 70/11 и К. По1. 57/13 и одређено је да ће се водити јединствени поступак под бројем К. По1. 70/11.
Правноснажним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 10. децембра 2015. године раздвојен је кривични поступак против окривљеног М.М, а због здравствених проблема окривљеног, од кривичног поступка у односу на остале окривљене у овом поступку.
Пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 25. марта 2016. године је, поред осталог: подносилац уставне жалбе оглашен кривим за извршење једног продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву (став 1. изреке) и кривичног дела пореска утаја (став 3. изреке) и осуђен је на јединствену казну затвора у трајању од седам година и новчану казну у износу од 6.000.000,00 динара, док је ослобођен од оптужбе за кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву.
Апелациони суд у Београду је 8. септембра 2017. године донео пресуду Кж1. По1. 5/17 којом је у ставу 1. изреке потврдио ослобађајући део првостепене пресуде, док је у ставу 2. изреке првостепену пресуду у осуђујућем делу (ст. 1, 2. и 3. изреке) укинуо и предмет вратио првостепеном суду на поновно суђење.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 131/17 (К. По1. 152/15) – Кв. По1. 469/17 од 3. октобра 2017. године, на предлог Тужилаштва за организовани криминал, спојен је кривични поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење, који се водио под пословним бројем К. По1. 131/17 (ранији број К. По1. 152/15) са кривичним поступком истог суда К. По1. 130/17 (ранији број К. По1. 70/11) и одређено је да ће се убудуће водити јединствени поступак пред Вишим судом у Београду – Посебно одељење под пословним бројем К. По1. 130/17.
Оптужнице Тужилаштва за организовани криминал измењене су актом Тужилаштва за организовани криминал Кт. 10/11 од 19. новембра 2018. године, те је окривљеном М. Ђ . стављено на терет извршење кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 227. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика и кривичног дела пореска утаја из члана 225. став 3. у вези става 1. Законика.
Неправноснажном пресудом Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 130/17 од 8. марта 2019. године окривљени М. Ђ . оглашен је кривим за извршење продуженог кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица у саизвршилаштву из члана 227. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика и кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 3. у вези става 1. Законика, за која кривична дела је неправноснажно осуђен на јединствену казну затвора у трајању од четири године и три мессеца и новчану казну у износу од 6.000.000,00 динара.
Након објављивања првостепене пресуде, решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 130/17 од 8. марта 2019. године, према окривљеном М. Ђ . укинута је мера забране напуштања боравишта – Републике Србије уз привремено одузимање путне исправе.
Мера јемства је према окривљеном М. Ђ . још увек на снази, а кривични поступак је у фази одлучивања о жалбама на првостепену пресуду.
Б) Чињенице и околности које се односе на мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка које су одређиване према подносиоцу уставне жалбе:
Пре спајања кривичних поступака, подносилац уставне жалбе се у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 налазио у притвору нешто више од девет месеци.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 25/11 од 13. маја 2011. године, који му се рачуна од 12. маја 2011. године када је лише слободе на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, а укинут је 18. априла 2012. године решењем истога суда К. По1. 70/11 када му је мера притвора замењена мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора. Мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора је према подносиоцу уставне жалбе укинута решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв. По1. 703/12 од 1. новембра 2012. године.
Такође, подносилац уставне жалбе се у предмету Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13, пре спајања поступака, налазио у притвору девет месеци (рачунајући од 12. децембра 2012. године , када је лишен слободе, до 11. септембра 2013. године када му је притвор укинут, уз истовремено одређивање мере забране напуштања стана). Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење Ки. По1. 31/12 од 14. децембра 2012. године, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 1), 2) и 4) Законика о кривичном поступку, који му је потом више пута продужаван, последњи пут пре укидања , на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку.
Апелациони суд у Београду – Посебно одељење је 11. септембра 2013. године донео решење Кж2. По1. 359/13 којим је преиначио првостепено решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв. По1. 634/13 од 27. августа 2013. године и према подносиоцу уставне жалбе меру притвора заменио мером забране напуштања стана уз примену електронског надзора.
Правноснажним решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 – Кв. По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године је према подносиоцу уставне жалбе одређено јемство у висини од 3.500.000,00 еура и одређено је да ће се након пружања доказа да је положен износ јемства у корист Републике Србије подносилац пустити на слободу, односно да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора заменити блажом мером, мером забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици З . и мером одузимања путне исправе. Подносилац уставне жалбе је пуштен на слободу наредбом председника већа Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 57/13 од 5. фебруара 2014. године након што је том суду достављен доказ о положеном јемству, а решењем председника већа Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1 . 57/13 од 5. маја 2014. године према подносиоцу је укинута обавеза јављање Полицијској станици З, док је мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе остала на снази и у законом прописаним роковима је више пута током трајања поступка продужавана.
Оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 5. фебруара 2016. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 56/16 од 19. фебруара 2016. године према подносиоцу је правноснажно продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе.
У образложењима решења Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 5. фебруара 2016. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 56/16 од 19. фебруара 2016. године је, поред осталог, истакнуто:
- да је наведена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе у односу на подносиоца последњи пут продужена за три месеца решењем Вишег суда у Београду К. По1. 70/11 од 6. новембра 2015. године;
- да је, поред осталог, суд ценио личне и имовинске прилике подносиоца, односно околност да поседује знатна финансијска средства, као и чињеницу да је мера притвора које је према подносиоцу била примењена, замењена блажим мерама за обезбеђење присуства окривљеног , и то истовремено мером јемства и мером забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе;
- да је одлуку о даљој примени наведених мера према подносиоцу суд донео имајући у виду да је након спајања кривичних поступака у предметима тога суда К. По1. 57/13 и К. По1. 70/11 ради вођења јединственог поступка, поступак практично почео изнова, те да се сада кривични поступак налази у завршној фази, при чему је суд водио рачуна о одредби члана 189. став 1. ЗКП, којом је прописано да се према оптуженом не примењује тежа мера уколико се иста сврха може постићи блажом мером, из ког разлога су у претходном периоду мере за обезбеђење присуства окривљеног који се првобитно налазио у притвору, замењене блажим мерама, тако да су актуелне мере обезбеђења присуства окривљеног у потпуности прилагођење фази поступка, околностима конкретног случаја и личности оптуженог лица;
- да је, водећи рачуна да се према оптуженом не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, суд у претходном периоду притвор у односу на подносиоца заменио блажом мером – забраном напуштања стана уз електронски надзор, која мера је потом замењена мером јемства у висини 3.500.000,00 евра и забраном напуштања места боравишта уз одузимање путне исправе и обавезу јављања надлежној полицијској станици, која обавеза је касније и укинута, као и да је приликом доношења одлуке о продужењу мере из члана 199. ст. 1. и 2. ЗКП, председник већа имао у виду досадашњу примену изречених мера према оптуженом М . Ђ, фазу поступка, као и његове личне и имовинске прилике и понашање и поступање по изреченим мерама у досадашњем току кривичног поступка;
- да је, по оцени суда , продужење мере забране напуштања места боравишта неопходна мера у овом конкретном случају, с обзиром на то да се том мером, уз физичко одузимање путне исправе , подносилац фактички онемогућава да напусти место боравишта без одобрења суда, односно без враћања путне исправе, а што би у крајњем случају требало да искључи и реалну могућност да подносилац прекрши јемство и наведене мере, односно да постане недоступан суду у даљем току кривичног поступка;
- да стога продужење мере забране напуштања места боравишта уз привремено одузимање путне исправе фактички спречава оптужене да осујете чињеницу да им је омогућено да се након укидања притвора бране са слободе, док, са друге стране, мера јемства сама за себе утиче на оптужене првенствено стављањем у изглед последице (одузимање предмета јемства), која би наступила у случају кршења јемства, а што по оцени суда, у конкретном случају, имајући у виду личне и имовинске прилике подносиоца, није довољна гаранција за обезбеђење присуства подносиоца у даљем току кривичног поступка;
- да је првостени суд ценећи све напред наведене чињенице и околности након разматрања списа предмета, по оцени Апелационог суда у Београду, правилно закључио да и даље постоје разлози који оправдавају продужење изречених мера према окривљеном, та да је мера забране напуштања места боравишта територије Републике Србије уз привремено одузимање путне исправе у овом тренутку неопходна и да се њиховом применом уз положено јемство може обезбедити присуство окривљеног и даље несметано вођење овог кривичног поступка у складу са позитивним прописима Републике Србије, с тим да је окривљени упозорен да се против њега може одредити тежа мера (члан 188. ЗКП), ако окривљени прекрши изречену забрану напуштања територије Републике Србије без одобрења суда, или ако не поступи на начин како му је то наложено побијаним решењем, с тим да наведена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе може трајати према њему док за то постоји потреба, а најдуже до његовог упућивања у установу на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, с тим да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је оправдано трајање мере, о чему је првостепени суд у образложењу побијаног решења дао јасне, уверљиве и аргументоване разлоге, које у свему прихвата Апелациони суд у Београду – Посебно одељење.
Решењем Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 5. маја 2016. године мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе продужена је према подносиоцу за три месеца, док је решењем Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 163/16 од 19. маја 2016. године, уважавањем жалбе подносиоца и по службеној дужности, укинуто првостепено решење.
Оспореним решењима Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 70/11 од 25. маја 2016. године и Апелационог суда у Београду – Посебно одељење Кж2. По1. 200/16 од 16. јуна 2016. године према подносиоцу је продужена за три месеца мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе, а у образложењима ових решења је, поред осталог, наведено:
- да на страни окривљеног и даље постоје околности које указују на опасност од бекства, због чега се продужење трајања наведених мера и даље показује као неопходно;
- да је председник већа имао у виду и цени о фазу у којој се налази овај кривични поступак , и то да је подносилац неправноснажном пресудом К. По1. 70/11 од 25. марта 2016. године оглашен кривим због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. ст ав 3. у вези са ставом 1. КЗ, у вези са чл. 33. и 61. КЗ (у конструкцију ког кривичног дела улази више кривичноправних радњи) и кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 3. у вези са ставом 1. КЗ;
- да му је наведеном неправноснажном пресудом изречена јединствена казна затвора у трајању од седам година и новчана казна у износу од 6.000.000,00 динара;
- да је суд имао у виду да је окривљени као власник више привредних друштава која поседују знатну имовину, остваривао бројне контакте у земљи и иностранству, да чак према подацима у списима предмета, поседује непокретну имовину на територији Републике Црне Горе, где је и рођен, те да би ове контакте и познанства, као и новчана средства која су прибављена извршењем кривичних дела за која је неправноснажно оглашен кривим, могао искористити у циљу бекства и тако постати недоступан суду у даљем току овог поступка, као и да све наведене околности у својој међусобној повезаности указују на опасност од бекства на страни окривљеног, у мери и по интезитету да оправдавају продужење мере забране напуштања боравишта окривљеног – забрану напуштања територије Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе;
- да је приликом доношења одлуке председник већа имао у виду и временски период трајања наведених мера према окривљеном; да поступак није правноснажно окончан; да је након спајања кр ивичних поступака у предметима тога суда К. По1. 57/13 и К. По1. 70/11 ради вођења јединственог поступка, кривични поступак почео изнова, при чему је суд током поступка водио рачуна о одредби члана 189. став 1. ЗКП којом је прописано да се према окривљеном не примењује тежа мера уколико се иста сврха може постићи блажом мером, из ког разлога су у претходном периоду мере за обезбеђење присуства окривљеног који се првобитно налазио у притвору, мењане блажим мерама када је за то било услова;
- да су, узимајућу у обзир све наведено, по оцени председника већа, мере обезбеђења присуства окривљеног које су сада на снази у потпуности прилагођене фази поступка, као и личним приликама окривљеног и у најмањој могућој мери ограничавају права окривљеног, а код постојећег стања ствари нема услова за њихово укидање или пак замену за неку другу блажу меру;
- да је у односу на окривљеног у претходном периоду мера притвора која је према њему била одређена, замењена блажом мером – забраном напуштања стана уз електронски надзор, која мера је затим замењена мером јемства у висини од 3.500.000,00 евра и забраном напуштања места боравишта уз одузимање путне исправе и обавезу јављања надлежној полицијској станици, која обавеза је касније и укинута, што указује да су мере за обезбеђење присуства окривљеног констатно ублажаване, као и да је председник већа оценио да је и након доношења неправноснажне пресуде у овом кривичном предмету, неопходно продужити мере из члана 199. ст. 1. и 2. ЗКП, односно меру забране напуштања места боравишта уз привремено одузимање путне исправе;
- да је неопходност кумулативне примене мера јемства и забране напуштања боравишта и привременог одузимања путне исправе у циљу обезбеђења присуства окривљеног, по оцени председника већа, условљена тиме што мера јемства, сама за себе, иако представља тежу меру за обезбеђење присуства окривљеног од забране напуштања места боравишта и привременог одузимања путне исправе, не представља препреку за окривљеног да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, јер по својој природи своди на стављање у изглед будућих последица у случају да се услови јемства прекрше.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати, те да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (члан 39. ст. 1. и 2.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да су мере које се могу предузети према окривљеном за обезбеђење његовог присуства и за несметано вођење кривичног поступка позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор (члан 188.); да ће приликом одређивања мера из члана 188. овог законика, орган поступка водити рачуна да се не примењује тежа мера ако се иста сврха може постићи блажом мером, да у случају потребе орган поступка може одредити две или више мера из става 1. овог члана и да ће се мера из става 1. овог члана укинути и по службеној дужности кад престану разлози због којих је одређена, односно замениће се другом блажом мером кад за то наступе услови (члан 189.).
Одредбама члана 199. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ако постоје околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, суд може забранити окривљеном да без одобрења напусти место боравишта или територију Републике Србије (став 1.); да уз меру из става 1. овог члана, окривљеном може бити забрањено посећивање одређених места или наложено да се повремено јавља одређеном државном органу или привремено одузета путна исправа или возачка дозвола (став 2.); да се мерама из ст. 1. и 2. овог члана не може се ограничити право окривљеног да живи у свом стану, да се несметано виђа са члановима породице, блиским сродницима и својим браниоцем (став 3.).
Чланом 200. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се окривљени у решењу о одређивању мере из става 1. овог члана упозорити да се против њега може одредити тежа мера (члан 188.) ако прекрши изречену забрану (став 3.); да ако окривљени из става 3. овог члана има неодложну потребу да путује у иностранство суд може одредити да му се врати путна исправа, уколико постави пуномоћника за пријем поште у Републици Србији и обећа да ће се на сваки позив суда одазвати, или положи јемство (став 4.); да мера из става 1. овог члана може трајати док за то постоји потреба, а најдуже до правноснажности пресуде, односно до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе и да је суд дужан да свака три месеца испита да ли је даље трајање мере оправдано (став 5.).
Одредбом члана 202. став 1. ЗКП је прописано да се окривљени који треба да буде стављен у притвор или је већ у притвору због постојања разлога прописаних у члану 211. став 1. тач. 1) и 4) овог законика, може оставити на слободи, односно може се пустити на слободу, ако он лично или неко други за њега пружи јемство да до краја поступка неће побећи и ако сам окривљени, пред судом пред којим се води поступак, да обећање да се неће крити и да без одобрења суда неће напустити боравиште.
Сагласно одредбама члана 206. ЗКП ако окривљени прекрши обећање из члана 202. став 1. овог законика, суд ће решењем одузети вредност која је дата као јемство у корист буџета Републике Србије (став 1.) а према окривљеном из става 1. овог члана одредиће се притвор (став 2.).
Чланом 207. ЗКП је, поред осталог, прописано: да ће се према окривљеном за кога је положено јемство, одредиће се притвор ако на уредан позив не дође, а изостанак не оправда или ако се појави други разлог за одређивање притвора (став 1.); да се у случају из става 1. овог члана, јемство укида решењем, положени новчани износ, драгоцености, хартије од вредности или друге покретне ствари враћају се, а хипотека се скида и да ће се на исти начин поступити и кад се кривични поступак правноснажно оконча решењем о обустави поступка или одбијању оптужбе или пресудом (став 2.).
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решења којима је према њему правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта, тако што му је забрањено да без одобрења суда напусти територију Републике Србије, уз привремено одузимање путне исправе, те да у односу на оспорена решења истиче повреду права на права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на слободу кретања.
Полазећи од претходно изнетог, те навода уставне жалбе којима подносилац образлаже истакнуте повреде права из члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 39. ст. 1. и 2. Устава, Уставни суд је оценио да се изнети разлози у суштини односе на право на слободу кретања, те је све наводе уставне жалбе ценио у односу на повреду права из члана 39. Устава.
Оцењујући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта одредаба члана 39. Устава и закона, Уставни суд, пре свега, констатује да је одредбама члана 20. Устава, поред осталог, предвиђена могућност ограничења људских и мањинских права под следећим условима: 1) да је такво ограничење допуштено Уставом и прописано законом; 2) да ограничење служи сврси коју Устав допушта; 3) да је таква врста ограничења неопходна и потребна у демократском друштву; 4) да се ограничењем не задире у суштину зајемченог права. Истим чланом Устава је утврђена обавеза свих државних органа, нарочито судова, да у случају постојања ограничења Уставом гарантованих права посебно воде рачуна о принципу сразмерности, односно о постојању и успостављању правичне равнотеже између средства које се користи (ограничење уставно г прав а) и циља који се жели постићи (заштита права других или заштита вредности демократског друштва ); ово пре свега подразумева обавезу да се у сваком конкретном случа ју има у виду суштина права које се ограничава, важност сврхе ограничења, природа и обим ограничења, однос ограничења са сврхом ограничења, као и да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права.
Уставни суд даље наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати.
Међутим, наведена слобод а није апсолутне природе, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њеног ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ов е слобод е, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење, међу којима је, поред осталих, и вођење кривичног поступка.
За несметан ток кривичног поступка потребно је, поред осталог, присуство одређених лица, посебно окривљеног. Мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка су, сагласно одредбама члана 188. ЗКП: позив, довођење, забрана прилажења, састајања или комуницирања са одређеним лицем и посећивања одређених места, забрана напуштања боравишта, јемство, забрана напуштања стана и притвор. Према окривљеном који се крије или се не може утврдити његова истоветност или у својству оптуженог очигледно избегава да дође на главни претрес или ако постоје друге околности које указују на опасност од бекства, може се, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 1) ЗКП одредити притвор. Међутим, ако наведени услови нису испуњени, већ постоје само околности које указују да би окривљени могао побећи, сакрити се, отићи у непознато место или у иностранство, неће се одредити притвор, као најтежа мера за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, већ мера забране напуштања боравишта, као „средња“ мера између потпуне слободе и притвора.
Полазећи од до сада наведеног, као и од установљене праксе Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) (видети, поред осталих, пресуду ЕСЉП у предмету Miazdzyk против Пољске, представка број 23592/07, од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.), Уставни суд сматра да се приликом оцене да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора испитати: 1) да ли је било ограничења слободе кретања у конкретном случају ; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву.
5.1. Испитујући да ли је у конкретном случају било ограничења слободе кретања подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да је неспорно да је до ограничења исте дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решењa којимa му је правноснажно продужена мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе. Уставни суд наглашава да, како би ово ограничење било у складу са одредбом члана 39. став 2. Устава, оно мора бити прописано (и у складу са) законом, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка и мора бити „неопходно у демократском друштву“ (видети пресуду ЕСЉП Raimondo против Италије, представка број 12954/87, од 22. фебруара 1994, серија A број 281-A, став 39.).
5.2. Оцењујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе кретања (доношење мере о забрани напуштања боравишта према подносиоцу уставне жалбе уз привремено одузимање путне исправе) прописано законом – Закоником о кривичном поступку (члан 199.) и да је сврха продужења наведене мере била несметано вођење кривичног поступка, односно обезбеђење присуства подносиоца у кривичном поступку који се против њега водио, како то и стоји у образложењу оспорених решења надлежних судова. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеним одредбом члана 39. став 2. Устава, тј. вођењу кривичног поступка.
5.3. Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је овакво ограничење слободе кретања подносиоца, а ради несметаног вођења кривичног поступка, заиста било и неопходно. Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак редовних судова да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно.
У смислу претходно изнетог, Уставни суд констатује да је према подносиоцу уставне жалбе, до дана подношења уставне жалбе (11. јул 2016. године), мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе трајала две године, пет месеци и шест дана (рачунајући од 5. фебруара 2014. године, када је наредбом председника већа К. По1. 57/13 Вишег суда у Београду – Посебно одељење пуштен на слободу након што је том суду достављен доказ о положеном јемству, а по решењу истог а суда К. По1. 57/13 – Кв. По1. 754/13 од 21. октобра 2013. године, којим је јемство одређено и по коме је такође одређено да ће се мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора према подносиоцу заменити блажом мером, мером забране напуштања боравишта уз обавезу јављања Полицијској станици З . и мером одузимања путне исправе) .
Међутим, Уставни суд сматра да се трајање наведене мере, само по себи, не може узети као једини основ за утврђивање да ли је постигнута равнотежа између општег интереса у несметаном вођењу кривичног поступка и личног интереса подносиоца да у потпуности ужива слободу кретања. Ово питање се мора процењивати у зависности од околности сваког конкретног случаја. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети одлуку ЕСЉП Hajibeyli против Азербејџана, број 16528/05, став 63.).
Пре свега, Уставни суд указује да се ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе у конкретном случају састојало у забрани напуштања боравишта – територије Републике Србије уз привремено одузимање путне исправе.
Уставни суд даље указује да је наведена мера према подносиоцу уставне жалбе одређена, те оспореним решењима продужена, након што је према подносиоцу била на снази мера притвора, а потом и мера забране напуштања стана уз примену електронског надзора, те да је првобитно уз меру забране напуштања боравишта подносиоцу било наложено да се јавља Полицијској станици З. У смислу наведеног, Уставни суд констатује да су се према подносиоцу уставне жалбе током трајања кривичног поступка теже мере за обезбеђивање присуства окривљеног, а ради несметаног вођења кривичног поступка, замењивале блажим мерама.
Друго, Уставни суд указује да окривљеном, сагласно одредби члана 10. став 1. ЗКП, могу бити ограничене слободе и права пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције. Наиме, сваки окривљени је, по логици ствари, у великој мери ограничен у слободи кретања, будући да има дужност не само да се одазива сваком позиву суда, већ и да суд обавести о свакој промени адресе или боравишта и намери да промени адресу или боравиште. Мера забране напуштања боравишта уз привремено одузимање путне исправе је само нешто преко тога, у смислу да се постигне већи степен контроле.
Треће, Уставни суд сматра да подносилац није апсолутно лишен слободе кретања, имајући у виду да уколико има потребу да путује у иностранство, суд може одредити да му се врати путна исправа, односно да има могућност да тражи посебну дозволу и да добије путну исправу ради путовања ван земље из било ког разлога (ради лечења и слично).
Коначно, наведена мера је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима правноснажно продужена у кривичном поступку који се против њега и других лица води пред Посебним одељењем Вишег суда у Београду, и то због више кривичних дела, што неспорно указује на чињеничну и правну сложеност предмета. У време подношења уставне жалбе у предмету је био завршен главни претрес и донета првостепена пресуда (пресуда Вишег суда у Београду К. По1. 70/11 од 25. марта 2016. године). Након укидања првостепене пресуде у осуђујућем делу (ст . 1, 2. и 3. изреке ), 8. марта 2019. године донета је пресуда Вишег суда у Београду – Посебно одељење К. По1. 130/17, а кривични поступак је тренутно у фази одлучивања о жалбама против наведене пресуде.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе из члана 39. став 2. Устава било сразмерно, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса за несметано вођење кривичног поступка и права подносиоца уставне жалбе.
Следом свега изнетог, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42a став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.