Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 20 20. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Б. М . и утврђује да је у поступку који је вођен пред Трећим основним судом у Београду у предмету К. 20187/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Б. М . из Београда поднео је Уставном суду, 16. јула 2016. године, уставну жалбу против пресуде Трећег основног суда у Београду К. 20187/10 од 10. децембра 2015. године и пресуде Вишег суда у Београду Кж1. 299/16 од 21. априла 2016. године, због повреде начела и права из члана 21. ст. 2. и 3, члана 32. став 1, члана 36. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у кривичном поступку који је вођен пред Трећим основним судом у Београду у предмету К. 20187/10.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да су првостепени и другостепени суд неразумно дуго, супротно начелу разумног рока, одуговлачили трајање предметног кривичног поступка; да је и у наставку суђења пред промењеним судијама максимално настављено одуговлачење поступка одлагањем одржавања заказаног главног претреса, а без посебног разлога; да је главни претрес одлаган што од стране поступајућих судија, што од стране самог окривљеног, као и због честих промена поступајућих судија, а све на штету подносиоца .
Подносилац предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, право на накнаду нематеријалне штете, као и да поништи оспорене пресуд е.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Трећег основног суда у Београду К. 20187/10 и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Б. М , овде подносилац уставне жалбе, поднео је 27. новембра 2009. године оптужни предлог Четвртом општинском суду у Београду против Б.П. због кривичних дела фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези са ст. 1. и 2. Кривичног законика и давање лажног исказа из члана 335. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика , када је и истакао имовинскоправни захтев. Наведени оптужни предлог је , по налогу суда, прецизиран 8. марта 2010. године
Решењем Првог основног суда у Београду К. 11179/10 од 11. марта 2010. године одбачен је као неуредан оптужни предлог оштећеног као тужиоца, овде подносиоца, док је решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1450/10 од 20. априла 2010. године уважена жалба оштећеног као тужиоца и предмет је враћен првостепеном суду на даљи поступак, након чега су списи предмета (који је добио нови број К. 20187/10) достављени 10. августа 2010. године истражном одељењу Првог основног суда у Београду, ради спровођења истражних радњи.
Након спровођења одређених истражних радњи, списи предмета Ки. 17604/10 Првог основног суда у Београду – Истражно одељење достављени су 2. децембра 2010. године кривичном одељењу тог суда на даљу надлежност и поступање.
Првостепени суд је у периоду од 14. априла 2011. године па до 10. децембра 2015. године, када је донета оспорена пресуда К. 20187/10, главни претрес заказао 29 пута, од чега главни претрес није одржан 15 пута, и то : једном због недостављања тражених списа предмета, три пута због недолска сведока, по једном због протека радног времена и непостојања услова за одржавање главног претреса, једном због спречености поступајућег судије, два пута услед немогућности извођења доказа (није достављен тражени извештај) и шест пута због изостанка браниоца услед штрајка адвоката.
У доказном поступку су у више наврата саслушани окривљени и оштећени као тужилац, саслушано је неколико сведока и обављено је графолошко вештачење, након чега је саслушан вештак, док је два пута главни претрес почео изнова због промене поступајућег судије.
Оспореном пресудом Трећег основног суда у Београду К. 20187/10 од 10. децембра 2015. године окривљени Б.П. је ослобођен од оптужбе да је извршио два кривична дела фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика. Истом пресудом оштећени као тужилац, овде подносилац, упућен је на парницу ради остваривања свог имовинскоправног захтева. Оспореном пресудом Вишег суда у Београду Кж1. 299/16 од 21. априла 2016. године одбијена је као неоснована жалба оштећеног као тужиоца и потврђена је првостепена пресуда.
4. Испитујући да ли је уставна жалба допуштена ratione personae, Уставни суд је пошао од своје досадашње праксе, као и праксе Европског суда за људска права и констатовао да се право на правично суђење и на суђење у разумном року у кривичним поступцима, пре свега, гарантује окривљеном лицу, јер се у том поступку одлучује о оптужбама које се стављају на терет окривљеном, а не о правима и обавезама других учесника у поступку. Стога, оштећени као тужилац, приватни тужилац, а ни оштећени, немају ни Уставом, нити законом зајемчено право да ће се против трећег лица водити кривични поступак и да ће лице које је окривљено бити и осуђено, односно да ће му бити изречена одређена кривична санкција. Из наведеног следи да је у односу на означена лица уставна жалба ratione personae недопуштена и када је реч о истицању повреде права на суђење у разумном року, пошто је ово право само један од елемената права на правично суђење. Међутим, од овог правила постоји изузетак, и то када неки од наведених учесника у поступку истиче повреду права на суђење у разумном року, под условом да је током кривичног поступка истицао имовинскоправни захтев.
Наиме, имајући у виду чињеницу да оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени имају законом прописано право да у кривичном поступку истакну имовинскоправни захтев и да се о њему одлучи, то се наведена лица могу позвати на провреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на грађанска права (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Борис Стојановски против бивше Југословенске Републике Македоније, представка број 41916/04, од 6. маја 2010. године, став 36.). У наведеном смислу, оштећени као тужилац, приватни тужилац и оштећени могу истицати повреду права на суђење у разумном року у кривичном поступку у оном његовом делу који се односи на одлучивање о „грађанском захтеву“, односно од тренутка када су у том поступку истакли имовинскоправни захтев.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе оспорава трајање кривичног поступка у коме је имао својство оштећеног као тужиоца. Подносилац је имовинскоправни захтев први пут истакао 27. новембра 2009. године у оптужном предлогу, као и у завршној речи на главном претресу одржаном 9. децембра 2015. године.
На основу претходно изложеног, Уставни суд је оценио да је подносилац уставне жалбе активно легитимисан за истицање повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
5. Оцењујући основаност навода о повреди права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је најпре утврдио да је оспорени кривични поступак у односу на подносиоца уставне жалбе започет 27. новембра 2009. године, даном истицања имовинскоправног захтева, а да је окончан 21. априла 2016. године, доношењем пресуде Вишег суда у Београду Кж1. 299/16 , те да је у односу на подносиоца поступак трајао укупно шест година и скоро пет месеци .
Полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања самог подносиоца уставне жалбе током поступка, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја предмета расправљања за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на трајање оспореног поступка.
Подносилац уставне жалбе је, по оцени Суда, имао неспорни интерес да се ефикасно и у разумном року утврди да ли је окривљени Б.П. крив за дел а кој а су му стављена на терет, при чему је незнатно допринео његовом дужем трајању, јер му је суд наложио да уреди оптужни предлог .
Оцењујући критеријум сложености конкретног кривичног предмета, Уставни суд је оценио да чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у поступку такве природе да не указују на посебну сложеност конкретног кривичног предмета.
Оцењујући критеријум поступања судова, Уставни суд указује да је дужност суда да поступак спроведе без одуговлачења, да онемогући сваку злоупотребу права, да правовремено и ефикасно реагује и да благовремено предузме све законске мере на које је овлашћен како би се поступак окончао доношењем одлуке. Уставни суд оцењује да је у конкретном случају било неажурности, неефикасности и пропуста у раду првостепеног суда којe су превасходно допринелe дужем трајању поступка. Наиме, Уставни суд је утврдио да главни претрес, иако заказиван у релативно примереним роковима, није редовно и одржаван, и то, између осталог, три пута због недоласка сведока и чак шест пута због недоласка браниоца услед штрајка адвоката , иако је окривљени још приликом првог изостанка упозорен да ће се главни претрес убудуће одржати и у одсуству уредног позваног браниоца уколико уредно позвани бранилац свој изостанак не оправда, јер у конкретном случају није предвиђена обавезна одбрана . Такође, главни претрес је два пута почео изнова због промене поступајућег судије , услед чега је поступак додатно пролонгиран. Коначно, на дуже трајање поступка утицало је и то што је оптужни предлог оштећеног као тужиоца првобитно одбачен као неуредан, након чега је решење о одбацивању оптужног предлога укинуто и предмет је враћен првостепеном суду на даљи поступак.
Имајући у виду утврђене чињенице, Уставни суд је оценио да ни редовно заказивање главног претреса, н ити брзо и делотворно спроведене истражне радње (за непуних шест месеци ) не мо гу да утич у на коначну оцену Уставног суда да су трајању поступка допринели пропусти суда да се главни претрес редовно и одржи.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), у овом делу усвојио уставну жалбу и одлучио као у тачки 1. изреке, први део.
На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Суд је у тачки 2. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због повреде права на суђење у разумном року, Уставни суд је ценио све околности од значаја, а посебно дужину трајања кривичног поступка, природу кривичних дела за кој а је вођен кривични поступак, оцењену сложеност кривичног поступка, као и значај права о коме је суд одлучивао, те да, по оцени Суда, наведени новчани износ представља адекватну правичну накнаду за повреду права коју је он претрпео. Одлучујући о висини накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је имао у виду постојећу праксу овога суда, праксу Европског суда за људска права, економско – социјалне прилике у Републици Србији, као и саму суштину накнаде нематеријалне штете којом се оштећеној пружа одговарајуће задовољење.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање у односу на оспорене пресуд е и истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд, полазећи од претходно изложеног о гаранцијама права на правично суђење у кривичном поступку, констатује да је, с обзиром на процесни положај подносиоца уставне жалбе у поступку у коме су донет е оспорен е пресуд е, уставна жалба у делу којим се оспорава правноснажни исход кривичног поступка ratione personae неспојива са јемствима права из члана 32. став 1. Устава.
Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у односу на истакнуте повред е права из члана 36. став 1. и члана 58. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да се наводи о повреди означених уставних права искључиво заснивају на истакнутој повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Коначно, у погледу истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе изјавио редован правни лек против првостепене пресуде, да је о жалби надлежан другостепени суд одлучио пресудом која садржи детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење разлога због којих је жалба оштећеног као тужиоца одбијена као неоснована и потврђена првостепена пресуда, те је очигледно да је подносилац искористио право на правно средство, при чему означено право из члана 36. став 2. Устава не гарантује повољан исход жалбеног поступка, ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа.
Имајућу у виду све изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка и решио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Имајући у виду све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.