Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. М . из С , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 20 20. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. М . изјављен а против решења Основног суда у Сомбору Кпп. 13/16 од 5. фебруара 2016. године и Кв. 61/16 од 8. фебруара 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Р . М. из С. поднела је Уставном суду, 16. фебруара 2016. године, преко пуномоћника Д. З , адвоката из С, уставну жалбу против решења Основног суда у Сомбору Кпп. 13/16 од 5. фебруара 2016. године и решења Основног суда у Сомбору Кв. 61/16 од 8. фебруара 2016. године, због повреде права из члана 30. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, поред осталог, наведено: да је потпуно нејасно како би подноситељка уставне жалбе могла да утиче на оштећене (који су оштећени јер су заражени трихинелом), имајући у виду да сведоци оштећени, а и други сведоци, немају никакве везе са кривичним делом злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика, које јој је стављено на терет, те да је очито да су образложења оспорених решења „недостатна“ јер у њима нису наведене, а самим тим ни цењене чињенице и околности које могу бити од значаја за одређивање притвора према подноситељки, па се самим тим закључује да су та решења донета уз повреду Уставом гарантованог права на слободу, како то регулише одредба члана 30. став 1. Устава.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореним решењем Основног суда у Сомбору Кпп. 13/16 од 5. фебруара 2016. године према осумњиченој, овде подноситељки уставне жалбе, одређен је притвор који је, по том решењу, могао трајати најдуже 30 дана, односно од дана и часа лишења слободе 4. фебруара 2016. године у 9 часова, па до 5. марта 2016. године, а због постојања околности из члана 211. став 1. тач. 2) и 3) Законика о кривичном поступку, које указују да би боравком на слободи осумњичена могла утицати на сведоке које је неопходно саслушати у даљем току поступка, као и да би могла поновити кривично дело које јој се ставља на терет. У означеном решењу је, поред осталог, наведено: да из одбране осумњичене произлази да је као ветеринарски инспектор вршила трихинелоскопски преглед свеже закланог меса месаре „В .“; да је контролу вршила у „ЈП В.“, у Б, а да према Закону о ветеринарству Републике Србије, здравствено стање животиња, те трихинелоскопски преглед, обавља ветеринарска амбуланта, ветеринарска клиника или станица, а да је ветеринарски инспектор овлашћен према Закону о ветеринарству за службену контролу хране животињског порекла и друго, а не за трихинелоскопски преглед закланог меса животиња.
Оспореним решењем Основног суда у Сомбору Кв. 61/16 од 8. фебруара 2016. године одбијена је као неоснована жалба браниоца осумњичене и потврђено је првостепено решење. У предметном решењу је, између осталог, наведено: да по оцени већа, из доказа који се налазе у спису Кпп. 13/16 произлази постојање основане сумње да је осумњичена М. Р . извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика, а да побијано решење садржи јасне разлоге о притворском основу из члана 211. став 1. тачка 2 ) Законика о криви чном поступку, које прихвата и веће овог суда; да ниједан од изведених доказа у спису не упућује да је извршен преглед предметног меса, а за које тврди да је извршила у „ЈП В.“ у Б, које није овлашћена да врши за њих; да осумњичена сама наводи да је овлашћена да врши санитарни преглед, визуелни, а не преглед са трихинелоскопом, који врше ветеринарске станице, амбуланте или Ветеринарски институт, и да тек по добијању потврде од њих да ли је месо исправно или не, може да оде у кланицу и стави жиг на месо, а да јој власник предаје потврду о трихинелоскопском прегледу; да нема доказа у спису да је осумњичена била у „ЈП В .“ у Б, те да није саслушан Ф. П . који се наводно тамо налазио и који ју је видео; да нема потврде о томе да је извршен трихинелоскопски преглед меса, а чије постојање је обавезно у складу са Законом о ветеринарству, и то немале количине меса, а након чије конзумације је, по стању у спису, велики број људи заражен; да је наведену потврду по процедури власник дужан да да инспектору, која сама то не може да учини јер такав образац и нема; да нема доказа да је осумњичена извршила радњу за коју наводи да јој у суштини није забрањена, али да јој та радња уопште није у опису посла, нити в етеринарски инспектори то раде пет, шест година уназад, нити она то ради; да је утврђено да постоји опасност да би осумњичена, у случају боравка на слободи, могла да утиче на сведоке – оштећене; да је једно оштећено лице из С, одакле је и осумњичена, да су остали из Б, К . и Б, да се ради о малим местима за чије подручје је осумњичена већ годинама надлежна, која су у близини места становања осумњичене, па не може да се искључи могућност да ступи у контакт са њима и утиче на садржину њихових исказа, иако је навела да их не познаје; да се за одређивање притвора по овом притворском основу не тражи апсолутна сигурност да ће осумњичена заиста и утицати на сведоке и тако ометати поступак, већ особита околност да то може да учини, а која је утврђена; да би то био утицај на једног или свих 35 оштећених који још увек нису саслушани; да се такође има у виду да је осумњичена, када се појавила сумња на заразу трихинела, заједно са инспекторима Л. и С, отишла на инфективно одељење да се распита шта се десило, а затим у кланицу на лице места где су затечено месо запленили; да је неспорна и могућност утицаја на колеге инспекторе, са којима је у добрим односима и које у сваком тренутку може да контактира и да је ту простор за утицај још већи, која околност не треба детаљније да се образлаже. У оспореном решењу је, такође, наведено: да што се тиче притворског основа из члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП, по становишту већа, не постоје околности које указују на опасност да би осумњичена могла поновити дело које јој се ставља на терет, првенствено водећи се чланом 166. Закона о раду, у коме је нормирано да се запослени коме је одређен притвор удаљује са рада од првог дана притвора, док притвор траје; да осумњиченој по сили закона следи суспензија док је кривични поступак у току, јер надлежни орган, у случају да се ради о кривичним делу које је учињено на раду или у вези са радом може удаљење са посла да продужи и по истеку притвора, те да у том смислу не постоји бојазан да ће осумњичена поновити дело које јој је стављено на терет.
4. Одредбом члана 30. став 1. Устава , на чију повреду се позива подноси тељка у уставној жалби, утврђено је да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером (члан 210. став 1.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2 ) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.
5. Уставни суд констатује да је суштина навода подноситељке уставне жалбе да је нејасно зашто је оспореним решењима према њој одређен притвор, односно да је нејасно како би она могла утицати на сведоке – оштећене и на остале сведоке.
Разматрајући тврдње подноситељке уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права у вези са одређивањем притвора, Уставни суд указује да се сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена да услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4 ) члана 211. став 1. ЗКП.
Из изнетог, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Полазећи од наведених општих принципа и навода уставне жалбе, Уставни суд, пре свега, указује да је у спроведеном поступку утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Сомбору Кпп. 13/16 од 5. фебруара 2016. године према подноситељки уставне жалбе одређен притвор у трајању до 30 дана, на основу одредаба члана 211. став 1. тач. 2) и 3 ) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да би боравком на слободи могла утицати на сведоке које је неопходно саслушати у даљем току поступка, као и да би могла поновити кривично дело које јој је стављено на терет, док је оспореним решењем Основног суда у Сомбору Кв. 61/16 од 8. фебруара 2016. године потврђено првостепено решење, с тим што је у овом решењу наведено да што се тиче притворског основа из члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП , по ставу већа, не постоје околности које указују на опасност да би осумњичена могла поновити дело које јој се ставља на терет.
Као што је речено, одредба члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП прописује да се притвор може одредити лицу за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје, поред осталог, особите околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, што значи да судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени утицати на сведоке, тако и оправданост одређивања мере притвора због њиховог постојања. У образложењу оспореног другостепеног решења о одређивању притвора је наведено: да из доказа који се налазе у спису Кпп. 13/16 произлази постојање основане сумње да је осумњичена М. Р . извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 1. Кривичног законика; да ниједан од изведених доказа у спису не упућује да је извршен преглед предметног меса, за које тврди да је извршила у ЈП „В.“ у Б, а које није овлашћена да врши за њих; да осумњичена сама наводи да је овлашћена да врши санитарни преглед, визуелни, а не преглед са трихинелоскопом, које врше ветеринарске станице, амбуланте или Ветеринарски институт, и да тек по добијању потврде од њих да ли је месо исправно или не, може да оде у кланицу и стави жиг на месо, а да јој власник предаје потврду о трихинелоскопском прегледу; да нема потврде о томе да је извршен трихинелоскопски преглед меса, а чије постојање је обавезно у складу са Законом о ветеринарству, и то немале количине меса, а након чије конзумације је, по стању у спису, велики број људи заражен, те да је наведену потврду по процедури власник дужан да да инспектору, која сама то не може да учини јер такав образац и нема; да нема доказа да је осумњичена извршила радњу за коју наводи да јој у суштини није забрањена, али да јој та радња уопште није у опису посла, нити ветеринарски инспектори то раде пет, шест година уназад, нити она то ради . Веће Основног суда у Сомбору је закључило да постоји опасност да би осумњичена, овде подноситељка уставне жалбе, могла да утиче на сведоке у случају боравка на слободи, имајући у виду да је основано сумњива да је извршила кривично дело злоупотреба службеног положаја на наведени начин, а да сведоци које је у даљем току поступка потребно испитати живе у малим местима за чије подручје је она већ годинама надлежна, да су у близини места становања осумњичене, и да се не може да искључити могућност да ступи у контакт са њима и утиче на садржину њихових исказа, иако је навела да их не познаје, те да је неспорна и могућност утицаја на колеге инспекторе, са којима је у добрим односима и које у сваком тренутку може да контактира, те да је ту простор за утицај још већи.
Имајући у виду утврђено, Уставни суд сматра да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су иста донета у складу са Уставом и одредбама ЗКП, односно да су надлежни државни органи дали релевантне разлоге за одређивања притвора. Основни суд у Сомбору је своје одлуке аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подноситељка уставне жалбе учинила кривично дело које јој је стављено на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају одређивање притвора према подноситељки из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 2) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрарног и произвољног поступања.
Имајући у виду изнето, Уставни суд је наводе да је „потпуно нејасно како би подноситељка уставне жалбе могла да утиче на оштећене (који су оштећени јер су заражени трихинелом) и на друге сведоке“, те да је „очито да су образложења оспорених решења недостатна јер у њима нису наведене, а самим тим ни цењене чињенице и околности које могу бити од значаја за одређивање притвора према подноситељки“, оценио као неосноване.
6. Следом свега напред наведеног, Уставни суд је оценио да су, у односу на оспорена решења Основног суда у Сомбору Кпп. 13/16 од 5. фебруара 2016. године и Основног суда у Сомбору Кв. 61/16 од 8. фебруара 2016. године, неосновани наводи подноситељке уставне жалбе о повреди права везаних за одређивање притвора из члана 30. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
7. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.