Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Огњена Станишића из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 20 20. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Огњена Станишића и утврђује да су радњама Вишег суда у Београду у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 23. августа 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређена прав а из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
2. Одлуку објавити у „Службеном гласнику Републике Србије“.
О б р а з л о ж е њ е
1. Огњен Станишић из Београда је, 28. октобра 2016. године , преко пуномоћника Мирослава М. Перковића и Јоване Латиновић Бркић, адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 23. августа 2016. године и Кпп. 240/16 од 20. септембра 2016. године, као и против радњи нечињења истог суда у предмету Кпп.240/16, због повреде права из члана 27. став 3, члана 30. став 3, члана 34. став 3. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби наводи да је решењем Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 23. августа 2016. године према њему одређен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 21. августа 2016. године када је лишен слободе. Подносилац даље наводи да је његов бранилац изјавио жалбу против решења о одређивању притвора која је примљена у писарници Вишег суда у Београду 26. августа 2016. године, те да је према њему потом 20. септембра 2016. године продужен притвор за најдуже 30 дана решењем истог суда Кпп. 240/16, иако решење о одређивању притвора није постало правноснажно. Подносилац истиче да „по уложеној жалби на решење о одређивању притвора Кпп 240/16 од 23. августа 2016. године никада није решавано, односно да Виши суд у Београду уопште није ни одлучивао о изјављеној жалби против решења о одређивању притвора, односно није преиспитао разлоге због којих је судија за претходни поступак тога суда одредио притвор“ и додаје да је 28. септембра 2016. године примио допис Вишег суда у Београду Кв. 2868/16 од 21. септембра 2016. године којим је обавештен да је „о жалби беспредметно одлучивати имајући у виду да је решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп 240/16 од 20. септембра 2016. године продужен притвор“.
Из свега претходно изнетог подносилац закључује да му је „грубо“ повређено право на жалбу из члана 36. став 2. Устава, као и права из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава, која јемче право на жалбу суду сваком лицу лишеном слободе о чијој законитости су судови дужни хитно да одлуче, односно да одлуку о жалби донесу и достав е притворенику у року од 48 часова, јер надлежни суд одлуку о жалби подносиоца није ни донео, те није ни могао да му уручи у Уставом утврђеном року.
Подносилац у уставној жалби у односу на решење о продужењу притвора од 20. септембра 2016. године истиче и повреду права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава сматрајући да наводом из образложења да је „…окривљени Огњен Станишић држао другу пвц кесу са 491,55 грама ове опојне дроге, па су у тренутку наиласка полицијских службеника ПС Нови Београд обојца окривљених убацили кесе у пртљажник горе наведеног возила, где је дрога и пронађена....“ надлежни суд „већ у почетној фази поступка“ заузео став да је подносилац извршио кривично дело које му се ставља на терет. Такође, сматра да и навод „…да су окривљени инкриминисане редње предузимали ради стицања материјалне добити“, одражава мишљење суда да је подносилац крив „без да је његова кривица доказана по закону“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји , утврди повреду означених права и подносиоцу уставне жалбе накнади нематеријалну штету у износу од 2.000,00 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 23. августа 2016. године је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, који му се рачунао од 21. августа 2016. године када је лишен слободе, а због постојања основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Бранилац подносиоца уставне жалбе је против наведеног решења о одређивању притвора изјавио жалбу 26. августа 2016. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 20. септембра 2016. године је према подносиоцу уставне жалбе продужен притвор за 30 дана. У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено: да је суд „првенствено утврдио да основана сумња да су окривљени Л.Д. и окривљени Огњен Станишић извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога ... произлази из доказа који су приложени уз кривичну пријаву … као и из осталих доказа прикупљеним у досадашњем току истраге“; да је продужење притвора оправдано „с обзиром на то да постоји основана сумња да су окривљени неовлашћено ради продаје држали супстанцу која је проглашена за опојну дрогу канабис-марихуану у укупној количини од 981,95 грама која је била упакована у пвц кесе …“.
Виши суд у Београду је 21. септембра 2016. године упутио допис Кв. 2868/16 браниоц у подносиоца уставне жалбе у коме је наведено: „Поводом Ваше жалбе од 26. августа 2016. године и жалбе браниоца окривљеног Л.Д. адвоката А.М. од 15. септембра 2016. године, изјављеним против решења судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 23. августа 2016. године, којим је према окривљеном Л.Д. и окривљеном Огњену Станишићу одређен притвор, обавештавамо Вас да је након разматрања списа предмета веће нашло да је беспредметно одлучивати о наведеним жалбама, имајући у виду да из списа предмета произлази да је, по предлогу Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 285/16 од 15. септембра 2016. године за продужење притвора, решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 20. септембра 2016. године према окривљеном Л.Д. и окривљеном Огњену Станишићу продужен притвор који им по наведеном решењу може трајати 30 (тридесет) дана“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу, ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ) је прописано: да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети (члан 211. став 1. тачка 3)); да одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (члан 212. став 1.); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца, да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, да жалба не задржава извршење решења и да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (члан 214.).
5. Уставни суд је пре свега констатовао да се одредбом члана 27. став 3. Устава јемчи лицу лишеном слободе, па тиме и притвореном лицу, поред осталог, да ће суд хитно одлучити о законитости лишења слободе.
Међутим, уставотворац се није задржао на наведеној гаранцији, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, жалбу на решење којим му је одређен притвор изјавио преко браниоца 26. августа 201 6. године, а да Виши суд у Београду о изјављеној жалби не само да није одлучио у Уставом утрвђеном року од 48 часова, већ о истој није уопште одлучио, већ је дописом обавестио браниоца подносиоца да је о његовој жалби „беспредметно одлучивати“, будући да му је у међувремену притвор продужен .
Сагласно изложеном, Уставни суд је утврдио да су радњама Вишег суда у Београду у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 23. августа 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређен а прав а из члана 27. став 3. и члана 30. став 3. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу усвојио и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду претходно утврђене повреде права, Уставни суд није посебно разматрао истакнуту повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава.
Уставни суд је нашао да је у конкретном случају доношење одлуке којом је утврђена повреда наведених уставн их права и њено објављивање у „Службеном гласнику Републике Србије“ довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција подносиоцу уставне жалбе, па ј е одлучио као у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду .
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о делу уставне жалбе којим се у односу на оспорено решењ е решења Вишег суда у Београду Кпп. 240/16 од 20. септембра 2016. године истиче повреда права на претпоставку невиности, као једног од права којима се, сагласно члану 34. став 3. Устава, јемчи правна сигурност у казненом праву, Уставни суд је наводе изнете у уставној жалби оценио очигледно неоснованим. Ово из разлога што подносилац уставне жалбе цитира само делове реченица садржаних у образложењу оспорен ог решења, при чему из истог неспорно произлази да Виши суд у Београду није изне о тврдњу да је подносилац изврши о кривично дело које му је стављено на терет, јер је, поред осталог, навео да „постоји основана сумња...“.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић