Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Весна Илић Прелић, Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М . П . из Г , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике С рбије, на седници одржаној 4. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. П . изјављена против решењ а Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 934/14 од 30. маја 201 4. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П . из Г, преко пуномоћника В. Б , адвоката из Новог Сада, поднео је Уставном суду, 19. јуна 201 4. године, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 934/14 од 30. маја 201 4. године, због повреде права зајемчених одредбама члана 27. став 3, члана 31. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије , као и због повреде члана 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац у уставној жалби наводи:
- да се пред Вишим судом у Новом Саду против њега и још три лица води кривични поступак због кривичног дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези члана 278. став 3. у вези става 1. Кривичног законика;
- да се у притвору налази од 2. априла 2012. године, који му је више пута продужен;
- да је пуномоћник подносиоца 10. октобра 2013. године поступајућем суду поднео предлог да се мера притвора замени јемством у висини од 3.965.813,19 динара, уз гаранцију уписом хипотеке на непокретностима зета окривљеног;
- да је решењем Вишег суда у Новом Саду К. 272/12 од 14. октобра 2013. године одбијен предлог за одређивање јемства;
- да је Апелациони суд у Новом Саду, решењем Кж.2. 3511/13 од 25. новембра 2013. године укинуо претходно наведено решење, констатујући да је обавеза првостепеног суда да одреди новчани износ јемства, имајући у виду степен тежине кривичног дела за које постоји оправдана сумња да га је подносилац као окривљени учинио, личне и породичне прилике окривљеног, као и имовинско стање лица које полаже јемство;
- да је првостепени суд, поновно одлучујући о предлогу за одређивање јемства, донео више решења којима је овај предлог одбијао, али их је другостепени суд више пута укидао;
- да је последњим решењем Вишег суда у Новом Саду К. 272/12 од 6. маја 2014. године такође одбијен као неоснован предлог браниоца за замену мере притвора јемством, као блажом мером;
- да је ово, последње решење , потврђено оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.2. 934/14 од 30. маја 2014. године;
- да су, према наводима подносиоца, означена уставна права повређена тиме што није усвојен његов предлог за одређивање јемства, при чему судови нису оправдали свој став да нису испуњени услови за замену мере притвора јемством, односно судови нису навели аргументе да и даље постоје такве околности које указују на узнемирење јавности таквог интензитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка;
- да Виши суд у Новом Саду у свим решењима донесеним по предлогу за одређивање јемства није правилно утврдио све релевантне чиниоце, док је Апелациони суд у Новом Саду различито поступао када је, претходно, више пута укидао првостепена решења, да би оспореним решењем одбио жалбу окривљеног и потврдио првостепено решење.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и подносиоцу досуди накнаду штете за свако повређено уставно право у износу од по 1.250,00 евра, или да поништи оспорено решење и наложи доношење новог, као и да досуди трошкове сачињавања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
У време поношења уставне жалбе пред Вишим судом у Новом Саду, у предмету К. 272/12, водио се кривични поступак против подносиоца уставне жалбе и још тројице оптужених лица због кривичн ог дела тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези кривичног дела изазивање опште опасности из члана 278. став 3. у вези става 2. и 1. Кривичног законика.
Након спроведене истраге, Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 28. септембра 201 2. године против подносиоца уставне жалбе и осталих лица подигло оптужницу Кт.С. 1 41/12.
Притвор је подносиоцу уставне жалбе одређен решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 103 /12 од 4. априла 201 2. године, који му се рачуна од 2. априла 2012. године, када је лишен слободе, из разлога прописаних одредб ом члана 142. став 1. тачка 5) Законика о кривичном поступку , који се примењивао до 30. септембра 2013. године.
Нови Законик о кривичном поступку је 15. јануара 2012. године ступио на снагу, али се примењ ивао од 1. октобра 2013. године, изузев у поступцима за кривична дела за која је посебним законом одређено да поступа јавно тужилаштво посебне надлежности, у ком случају се примењивао од 15. јануара 2012. године.
Током трајања истраге и након подизања оптужнице притвор је подносиоцу уставне жалбе продужаван из разлога прописаних одредбом члана 142. став 1. тачка 5) тада важећег Законика о кривичном поступку.
Након почетка примене новог Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП), подносиоцу као окривљеном је притвор продужен решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1657/13 од 1. октобра 2013. године, из разлога пописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП за 60 дана, односно до даље одлуке суда, а најкасније до 29. новембра 2013. године.
У други пут поновљеном поступку одлучивања о притвору, Виши суд у Новом Саду је 22. новембра 2013. године донео решење Кв. 1898/13 којим је подносиоцу као окривљеном продужио притовор из разлога п рописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4. ЗКП за 60 дана, односно до даље одлуке суда, а најкасније до 28. јануара 2014. године. У образложењу овог решења о продужењу притвора наведено је:
- да је „веће имало у виду да je у моменту одређивања притвора оптуженима, а који је уследио у априлу 2012. године, одмах након предметног догађаја, за који се оптужени оправдано сумњиче да су починили кривично дело које им се оптужницом ставља не терет, a последица предметног кривичног дела је смрт шесторо младих људи у угоститељском објекту, оваква тежина последице кривичног дела довела до узнемирења јавности, посебно млађих људи посетилаца угоститељских објеката, као и њихових родитеља и која узнемиреност има трајан карактер, односно постоји за време трајања предметног кривичног поступка... Иста се обнавља перманентним извештавањем медија о поступку и оглашавањем учесника у поступку у медијима“ ;
- да би се постојеће узнемирење јавности у случају укидања притвора оптуженима, одређеног по основу члана 211. став 1 . тачка 4 ) ЗКП, по мишљењу суда, повећало до мере која би угрозила правично вођење кривичног поступка, а то узнемирење не би било могуће отклонити изрицањем друге блаже мере и на тај начин обезбедити несметано вођење и окончање кривичног поступка у коме су, према стању списа, спроведени у великој мери предложени докази;
- да, с обзиром на наведено, веће сматра да је неопходно даље задржавање оптужених у притвору ради несметаног вођења кривичног поступка, с обзиром да се иста сврха не може постићи другом блажом мером;
- да интерес несметаног вођења кривичног поступка има предност у односу на право оптужених да се бране са слободе, па је веће оптуженима продужило притвор за 60 дана у смислу одредбе члана 216 . став 2 . ЗКП.
Апелациони суд у Новом Саду је 4. децембра 2013. године, одлучујући о жалбама окривљених и њихових бранилаца изјављеним против решења о продужењу притвора, донео решење Кж.2. 3633/13 којим је одбио као неосноване жалбе бранилаца окривљених и потврдио решење о продужењу притвора Вишег суда у Новом Саду Кв. 1898/13 од 22. новембра 2013. године, прихватајући у свему став првостепеног суда о разлозима због којих је у овом кривичном поступку неопходно и даље продужење притвора према окривљенима, као нужне мере ради даљег несметаног вођења кривичног поступка чија се сврха за сада не може обезбедити другом мером предвиђеном законом.
Решењем Вишег суда у Новом Саду К. 272/12 од 6. маја 2014. године одбијен је као неоснован предлог браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, за одређивање јемства и замену притвора јемством које гласи на укупан новчани износ од 3.965.813,19 динара и састоји се у упису хипотеке на некретнинама Д.М, зета окривљеног.
У образложењу овог решења, поред осталог, наведено је да је суд „испитујући све чињенице које се односе на услове за одређивање притвора као и могућност замене притвора јемством, утврдио да у конкретном случају јемство као блажа мера није подобно да би се обезбедило несметано вођење кривичног поступка, будући да се јемство не подразумева у свакој ситуацији где притвор егзистира по основу члана 211. став 1. тачка 4. ЗКП него оправданост његовог одређивања и замене треба ценити у конкретном случају, а суд је напред наведено утврдио ценећи разлоге због којих је притвор одређен (узнемирење јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка), чињеницу да је исти до сада више пута продужаван по истом основу, тежину извршеног кривичног дела које се окривљеном ставља на терет (може се изрећи казна затвора преко 10 година), последице које су произашле из кривичног дела (смрт шест младих особа), да је предметни догађај праћен извештавањем средстава јавног информисања и оглашавањем учесника у поступку у медијима, које постоје за све време трајања овог кривичног поступка несмањеним интензитетом“.
Одлучујући о жалби окривљеног изјављеној против првостепеног решења, Апелациони суд у Новом Саду је 30. маја 201 4. године донео оспорено решење Кж2. 934/14 којим је жалбу одбио.
У образложењу оспореног решења, поред осталог, наведено је: „Правилно је првостепени суд поступио када је као неоснован одбио предлог
браниоца окривљеног М. П. за одређивање јемства и замене притвора јемством, из разлога што сe јемство не подразумева у свакој ситуацији где притвор егзистира по основу члана 211 . став 1 . тачка 4 ) ЗКП, него оправданост његовог одређивања и замене треба ценити у сваком конкретном случају, посебно водећи рачуна о интензитету узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног пос тупка. Наиме, по оцени овог суда и поред понуђеног износа јемства у конкретном случају, нису испуњени услови за замену притвора јемством, с обзиром да је интензитет узнемирења јавности (а који пре свега проистиче из последица дела које се окривљенима ставља на терет, у виду смрти шест младих особа) и даље присутан и велик, што се могло приметити и недавним окупљањем већег броја људи испред зграде правосудних органа у Новом Саду, где се, између осталог, спомињало и незадовољство због дужине трајања овог кривичног поступка, а што се такође могло приметити и из простора који предметни догађај има у средствима јавног информисања, које околности би довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“.
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (19. јуна 201 4. године) налазио у притвору две годин е, два месец а и 17 дана, рачунајући од 2. априла 2012. године, када је лишен слободе.
Према подацима објављеним на веб сајту www.portal.sud.rs, подносиоцу уставне жалбе притвор је укинут 23. јуна 2014. године, пресуда којом се оглашава кривим донета је 22. септембра 2014. године, првостепена пресуда је у односу на подносиоца потврђена одлуком другостепеног суда 2. априла 2015. године, док је 26. јануара 2016. године одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости који је поднео бранилац подносиоца.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, као и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор одређен (члан 31. ст. 2. и 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Чланом 5. став 3. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Конвенција) гарантује се да свако ко је ухапшен или лишен слободе сходно одредбама из става 1.ц овог члана мора без одлагања бити изведен пред судију или друго службено лице законом одређено да обавља судске функције и мора имати право да му се суди у разумном року или да буде пуштен на слободу до суђења, а пуштање на слободу може бити условљено јемствима да ће се лице појавити на суђењу.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/2014) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Трајање притвора након подизања оптужнице прописано је одредбама члана 216. ЗКП, према којима: од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси се по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); веће је дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4.); против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу и жалба не задржава извршење решења (став 5.); притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Одредбама члана 278. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) (у даљем тексту: КЗ) је, поред осталог, прописано: да ће се казнити затвором од шест месеци до пет година и новчаном казном, онај ко пожаром, поплавом, експлозијом, отровом или отровним гасом, радиоактивним или другим јонизујућим зрачењем, електричном енергијом, моторном силом или каквом другом општеопасном радњом или општеопасним средством изазове опасност за живот или тело људи или за имовину већег обима (став 1.); да ће се учинилац казнити затвором од једне до осам година и новчаном казном, ако су дела из ст. 1. и 2. овог члана учињена на месту где је окупљен већи број људи (став 3.).
Одредбом члана 288. став 2. КЗ је прописано да ће се учинилац казнити затвором од две до дванаест година, ако је услед дела из чл. 278. ст. 1. до 4, 279. ст. 1. и 2, 280. ст. 1. и 2, 281. став 1. и 284. овог законика наступила смрт једног или више лица .
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди означених уставних права и права из Конвенције у односу на оспорено решење заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно јер није усвојен његов предлог за одређивање јемства, при чему судови нису оправдали свој став да нису испуњени услови за замену мере притвора јемством, те да судови нису навели аргументе да и даље постоје такве околности које указују на узнемирење јавности таквог интензитета да може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, као и на томе што Виши суд у Новом Саду у свим решењима донесеним по предлогу за одређивање јемства није правилно утврдио све релевантне чиниоце, док је Апелациони суд у Новом Саду различито поступао када је, претходно, више пута укидао првостепена решења, да би оспореним решењем одбио жалбу окривљеног и потврдио првостепено решење.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, као и околности конкретног случаја, Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе одређен и продужаван због постојања основане сумње да је извршио кривично дело тешко дело против опште сигурности из члана 288. став 2. у вези члана 278. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, за које је прописана казна затвор а од две до 12 година .
Поред постојања оправдане сумње да је подносилац извршио кривично дело, Апелациони суд у Новом Саду је у оспорен ом решењу, као и Виши суд у Новом Саду у решењу којим је одбио замену мере притвора јемством, утврдио да постоји законски основ из тачке 4) члана 211. став 1. ЗКП, односно да је за кривично дело које се подносиоцу ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, а да је тежина последице кривичног дела довел а до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
У смислу наведеног, Уставни суд указује на то да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора (у конкретном случају прописане казна затвора до 12 година) и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Из наведеног следи да је надлежн и суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мо же наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (у смислу наведеног видети Одлуку У ставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У конкретном случају, као разлоге који су оправдали продужење притвора према подносиоцу по наведеном законском основу, надлежни судови су навели: 1) да постоји оправдана сумња да је подносилац као окривљени извршио кривично дело за које је запрећена казна затвора у трајању од преко десет година; 2) да је због тежине последица кривичног дела, које се огледају у чињеница да je у пожару који је избио критичном приликом у угоститељском објекту „К.“ у Н . С . живот изгубило шест младих особа, дошло до узнемирења јавности које, имајући у виду да је предметни догађај праћен извештавањем средстава јавног информисања и оглашавањем учесника у поступку у медијима, постоји за све време трајања овог кривичног поступка; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити даље несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега је неопходно и даље продужење притвора према окривљеном, као нужне мере чија се сврха за сада не може обезбедити другом мером предвиђеном законом.
Уставни суд је оценио да је оспорено решење засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са ЗКП када је утврдио да не постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе притвор по означеном законском основу замени јемством у предложеном износу, као блажом мером за обезбеђење присуства окривљеног и несметано вођење кривичног поступка.
Наиме, по оцени Уставног суда, Апелациони суд у Новом Саду је у оспореном решењу навео и јасно образложио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка, као и да такво узнемирење јавности постоји за све време трајања овог кривичног поступка, па и у време доношења оспореног решења, јер је предметни догађај праћен извештавањем средстава јавног информисања и оглашавањем учесника у поступку у медијима, као и окупљањем грађана испред зграде суда у време одржавања главног претреса, из чега произлази да узнемирење јавности којим би било угрожено несметано и правично вођење кривичног поступка није изгубило на свом интензитету и деловању на свест људи. Како се јемство не подразумева у свакој ситуацији где је притвор одређен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, него оправданост његовог одређивања и замене треба ценити у сваком конкретном случају, посебно водећи рачуна о интензитету узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, Апелациони суд сматра да у конкретном случају нису испуњени услови за замену притвора јемством.
Имајући у виду изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да се одбије његов предлог за замену мере притвора јемством, односно да је требало непосредно применити члан 5. став 3. Конвеције. Ово посебно стога што овај члан Конвенције не предвиђа обавезну замену притвора јемством, како то подносилац погрешно тумачи, већ је то само могућност, која се цени у сваком конкретном случају понаособ.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (19. јуна 201 4. године) налазио у притвору две годин е, два месец и и 17 дана (рачунајући од 2. априла 2012. године, када је лишен слободе), да му је притвор укинут 23. јуна 2014. године, пресуда којом се оглашава кривим донета 22. септембра 2014. године, те да је првостепена пресуда у односу на подносиоца потврђена одлуком другостепеног суда 2. априла 2015. године, односно да је кривични поступак правноснажно окончан за три године, па како се ради о тешком кривичном делу и сложеном доказном поступку са већим бројем окривљених, Уставни суд је оценио да је оспорени кривични поступак вођен са примереном хитношћу. Такође, Уставни суд констатује да је подносиоцу уставне жалбе притвор укинут непосредно пре окончања првостепеног поступка, што додатно указује на то да је суд управо имао у виду да је лишење слободе подносиоца уставне жалбе из наведеног законског разлога неопходно ради несметаног вођења кривичног поступка.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорено решење, којим је одбијена као неоснована жалба окривљеног изјављена против решења којим се одбија предлог браниоца за замену притвора јемством, донето из разлога и у поступку који је предвиђен законом, као и да су у њему наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је у конкретном случају мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, и због којих јемство као блажа мера није подобно да би се обезбедило несметано вођење кривичног поступка, који је спроведен са примереном хитношћу.
Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе имао и искористио право да изјави жалбу против првостепеног решења којим је одбијен предлог његовог браниоца за замену притвора јемством. Уставни суд указује да се означеним правом јемчи пре свега двостепеност у одлучивању, односно право да се у поступку по жалби или другом прописаном правном средству пред органом више инстанце, испита законитост првостепене одлуке, што не подразумева и право на позитиван исход другостепеног поступка за лице које је изјавило правно средство, ако за то није било основа.
Наводе о повреди зајемчених права подносилац заснива на томе да је Апелациони суд у Новом Саду различито поступао када је, претходно, више пута укидао првостепена решења којима се одбија предлог за одређивање јемства уместо притвора, да би оспореним решењем одбио жалбу окривљеног и потврдио првостепено решење. Везано за ове наводе Уставни суд указује на то да је Апелациони суд у Новом Саду укидао раније донета решења Вишег суда у Новом Саду, којима је такође одбијен предлог за одређивање јемства, јер у укинутим решењима нису цењене све околности које су од утицаја на доношење одлуке о замени мере притвора јемством, односно због непотпуно утврђеног чињеничног стања, као и због одређених противречности разлога наведених у укинутим решењима, док је оспореним решењем потврђено првостепено решење, с обзиром на то да је Апелациони суд у Новом Саду нашао да је Виши суд у Новом Саду овај пут оценио све околности које су од утицаја на одлучивање о замени притвора јемством и дао довољне и на закону засноване разлоге због којих је сматрао да у конкретном случају јемство као блажа мера није подобно да би се обезбедило несметано вођење кривичног поступка. Стога је Уставни суд утврдио да је неоснована тврдња подносиоца о повреди права на правно средство.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом и Конвенцијом зајемчена права подносиоца уставне жалбе на која указује, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Уставни суд је, на основу свега изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.