Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Б . из Ужица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2020 . године, донео je
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба З. Б . и утврђује да је решењем Основног суда у Ужицу Ипв (И). 73/17 од 29. августа 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, из члана 36. став 2 . Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Основног суда у Ужицу Ипв (И). 73/17 од 29. августа 2017. године и одређује да наведени суд донесе нову одлуку о приговору п односитељке уставне жалбе изјављеном против закључка јавног извршитеља А. П . из Ужица И И. 8/2016 од 19. јула 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Б . из Ужица је , 6. октобра 2017. године, преко пуномоћника М . Т . и И . Т, адвоката из Ужице, Уставном суду поднела уставну жалбу против решења Основног суда у Ужицу Ипв (И). 73/17 од 29. августа 2017. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије и права на правно средство из члана 36. став 2. Устава. Такође, подноситељка уставне жалбе се позвала на повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. став 1. Устава у извршном поступку који се водио пред јавним извршитељем А. П . из Ужица у предмету Ии. 8/ 2016.
Подноситељка уставне жалбе наводи да је оспореним другостепеним решењем одбачен као недозвољен њен приговор изјављен против првостепеног закључка јавног извршитеља којим је обустављен извршни поступак у коме је подноситељка имала својство извршног повериоца. Подноситељка уставне жалбе истиче да је наведеним закључком одлучивано о њеним правима и да је она, у смислу члана 36. став 2. Устава, имала право да поднесе одговарајуће правно средство против тог акта. Предлаже да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду наведених уставних права подноситељке и накнади јој трошкове састављања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељке уставне жалб е повређено или ускраћено њено Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, па је утврдио следеће чињенице и околности које су од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Подноситељка уставне жалбе је 31. јула 2015. године поднела Основном суду у Ужицу захтев за плаћање судских пенала против дужника М.М, истичући да дужник није испунио своју неновчану обавезу утврђену правноснажном и извршном пресудом истог суда П. 1536/11 од 20. новембра 2013. године и тражећи да га суд обавеже да за сваки дан задоцњења у испуњењу обавезе плати износ од 15.000,00 динара по дану.
Основни суд у Ужицу је решењем Ии. 216/15 од 6. августа 2015. године усвојио захтев за плаћање судских пенала.
Извршни поверилац, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 11. јануара 2016. године предлог за извршење Основном суду у Ужицу против извршног дужника М.М, а на основу наведеног решења којим је дужник обавезан да плати судске пенале.
Основни суд у Ужицу је решењем Ии. 6/16 од 13. јануара 2016. године усвојио наведени предлог.
Извршни поверилац је 19. јануара 2016. године поднела предлог за спровођење извршења јавном извршитељу А . П . из У жица, тражећи да се извршење спроведе на непокретностима извршног дужника.
Јавни извршитељ А. П . из Ужица је 7. априла 2017. године донела закључак о спровођењу извршења И И . 8/2016, док је закључком И И . 8/2016 од 10. априла 2017. године заказана прва јавна продаја непокретности извршног дужника за 15. мај 2017. године.
Прва јавна продаја непокретности заказана за 15. мај 2017. године је протекла без успеха, имајући у виду да није било заинтересованих купаца.
Јавни извршитељ А. П . из Ужица је 12. јула 2017. године донела закључак И И. 8/2016, којим је одредила да ће се друга јавна продаја непокретности извршног дужника одржати 15. августа 2017. године.
Поменути јавни извршитељ је 19. јула 2017. године донела закључак И И. 8/2016, којим је обуставила овај извршни поступак и укинула све спроведене радње, налазећи да се решење Основног суда у У жицу Ии. 216/15 од 6. августа 2015. године не може сматрати решењем којим је одлучено о захтеву извршног повериоца за плаћање судских пенала, па да се на основу таквог решења не може ни покренути поступак принудног извршења.
Извршни поверилац је 2. августа 2017. године поднела приговор против наведеног закључка.
Основни суд у Ужицу је 29. августа 2017. године донео оспорено решење Ипв (И). 73/17, којим је одбацио као недозвољен приговор извршног повериоца. У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено: да је одредбама члана 39. Закона о извршном поступку из 2011. године предвиђено да је приговор правни лек који се може користити у поступку извршења и обезбеђења, па да против закључка није дозвољен правни лек, осим ако овим законом није другачије прописано; да је побијаним закључком обустављен извршни поступак и да наведени процесни закон не предвиђа да се против закључка донетог у овој процесној ситуацији може изјавити приговор, због чега је суд одлучио као у изреци.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подноситељка уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу ("Службени гласник РС", бр. 31/11 и 99/11), који се примењивао у предметном извршном поступку, било је прописано: да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор и да против закључка није дозвољен правни лек, осим ако овим законом није другачије одређено (члан 39. ст. 1. и 7. ); да о захтеву извршног повериоца да суд обавеже извршног дужника неновчане обавезе утврђене правноснажном судском одлуком на плаћање судских пенала предвиђених правилима облигационог права, одлучује суд у извршном поступку, те да се на поступак о захтеву за плаћање судских пенала примењују правила о хитности извршног поступка (члан 52. ст. 1. и 3.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.) .
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о повреди права на правно средство у предметном извршном поступку, Уставни суд је утврдио да подноситељка своје тврдње о повреди права зајемченог одред бом члана 36. став 2. Устава заснива на чињеници да је Основни суд у Ужицу лишио подноситељку права да се испита законитост првостепеног закључка јавног извршитеља којим је обустављено принудно извршење, погрешно оцењујући да је недозвољен њен приговор. У конкретном случају, извршни суд се у образложењу оспореног решења Ипв (И). 73/17 од 29. августа 2017. године позвао на одредбу члана 39. став 7. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, којом је било предвиђено да против закључка донетог у поступку извршења није дозвољен приговор, осим ако овим законом није другачије прописано. У том смислу, Основни суд у Ужицу је нашао да наведени процесни закон није предвидео могућност изјављивања приговора против закључка о обустављању извршног поступка, па је одбацио приговор који је изјавила подноситељка уставне жалбе.
У поступку одлучивања о основаности уставне жалбе, пред Уставни суд се пре свега поставило питање карактера закључка јавног извршитеља А. П . из Ужица И И. 8/2016 од 19. јула 2017. године и да ли је у предметном извршном поступку био дозвољен приговор подноситељке против акта којим је обустављен поступак принудног извршења. У конкретном случају, закључак (који је побијан приговором) је донет у извршном поступку у коме је подноситељка уставне жалбе имала својство извршног повериоца, а тим актом је обустављен извршни поступак, зато што је поступајући јавни извршитељ оценио да се решење Основног суда у Ужицу Ии. 216/15 од 6. августа 2015. године, по својој форми, не може сматрати подобним за покретање овог извршног поступка. При томе, јавни извршитељ А. П . из Ужица је у поуци о правном леку навела да је против закључка дозвољено изјавити приговор.
Полазећи од изнетог, а узимајући у обзир да је обустављање извршења у складу са одредбом члана 75. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године представљало један од начина окончања извршног поступка, Уставни суд је констатовао да је наведеним закључком са једне стране одлучено о грађанском праву подноситељке уставне жалбе, а са друге стране и о грађанској обавези извршног дужника, тј. о правима и обавезама странака у извршном поступку који су имовинског карактера. С тим у вези, Уставни суд напомиње да у поступку принудног извршења суд одлучује закључком или решењем, при чему Закон о извршењу и обезбеђењу из 2011. године није био регулисао како форму акта којим се поступак обуставља, тако ни питање да ли је био дозвољен приговор против акта којим се поступак на тај начин окончава. Имајући у виду ову празнину и карактер побијаног закључка, Уставни суд је оценио да се у конкретном случају ради о акту јавног извршитеља против кога је било дозвољено изјавити приговор. На овакав правни закључак упућује и одредба члана 36. став 2. Устава, којом се сваком јемчи право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу. Дакле, Уставни суд налази да се против закључка о обустављању извршног поступка могао поднети приговор, јер супротно становиште за последицу има повреду Уставом зајемченог права на правно средство против одлука којима је одлучено о нечијем грађанском праву или обавези.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Основног суда у Ужицу Ипв (И). 73/17 од 29. августа 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство из члана 36. став 2. Устава, па је усвојио уставну жалбу у овом делу , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду (“Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повредом права на правно средство могу отклонити поништајем решења Основног суда у Ужицу Ипв (И). 73/17 од 29. августа 2017. године, како би наведени суд у поновном поступку донео нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против закључка јавног извршитеља А. П . из Ужица И И. 8/2016 од 19. јула 2017. године, па је , сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучено као у тачки 2. изреке.
Будући да је Уставни суд у овој уставноправној ствари утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се није упуштао у разматрање да ли је оспореним решењем повређено право подноситељке уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
6. Испитујући постојање процесних претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме се подноситељка позива на повреду права на суђење у разумном року, Уставни суд је констатовао да се у конкретном случају оспорава дужина трајања поступка по захтеву подноситељке за плаћање судских пенала због кашњења дужника у испуњењу неновчане обавезе утврђене правноснажном судском одлуком и извршног поступка у коме је подноситељка тражила принудну наплату тих пенала. Имајући у виду да је поступак за плаћање судских пенала био регулисан одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, који је био предвидео да су се на овај sui generis поступак примењивала правила о хитности извршног поступка, Уставни суд је оценио да ова поступка треба посматрати као јединствену целину приликом доношења оцене о разумности дужине њиховог трајања. У наведеном контексту, Уставни суд је утврдио да је поступак за плаћање судских пенала покренут 31. јула 2015. године, те да је извршни поступак који је касније уследио правноснажно окончан доношењем оспореног решења Основног суда у Ужицу Ипв (И). 73/17 од 29. августа 2017. године.
С тим у вези, Уставни суд наглашава да се из саме чињенице да је јавни извршитељ А. П . из Ужица одлучила о предлогу подноситељке уставне жалбе за спровођење извршења тек након једне године и три месеца од дана његовог подношења, не може извести аутоматски закључак да је у овом поступку дошло до повреде права подноситељке зајемченог чланом 32. став 1. Устава. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је Основни суд у Ужицу у законом прописаном року одлучио о предлогу подноситељке уставне жалбе за плаћање судских пенала, односно о предлогу за извршење и да је поступајући јавни извршитељ у периоду од доношења закључка о спровођењу извршења до доношења закључка о обустављању поступка правовремено предузимала радње у циљу реализације потраживања подноситељке на непокретности извршног дужника, те да су овај посебни грађанско – судски поступак и извршни поступак окончани за две године, Уставни суд је оценио да се толико трајање ових поступака, посматрајући их као једну целину, не може сматрати неразумно дугим. Стога Уставни суд налази да су очигледно неосноване тврдње подноситељке уставне жалбе да је повређено њено право на суђење у разумном року.
Испитујући наводе подноситељке уставне жалбе да је у предметном извршном поступку повређено њено право на имовину, Уставни суд је закључио да подноситељка повреду овог права изводи из повреде права на суђење у разумном року. Како је Суд претходно закључио да су очигледно неосноване тврдње подноситељке уставне жалбе да је повређено њено право на суђење у разумном року, то нема места ни тврдњи подноситељке о повреди права зајемченог одредбом члана 58. став 1. Устава. Поред тога, Уставни суд додатно указује да држава не одговара за намирење потраживања у извршном поступку који се води против физичког лица, а као што је реч у конкретном случају.
На крају, Уставни суд је констатовао да уставна жалба не садржи ниједан навод којим би се образложила тврдња подноситељке о повреди права на једнаку заштиту права и права на правно средство у предметном извршном поступку. Формално позивање на повреду уставних права и слобода, а без навођења конкретних разлога за такве тврдње, само по себи, не чини уставну жалбу допуштеним правним средством.
Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је одбацио уставну жалбу у овом делу као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
Што се тиче захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова насталих покретањем поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема основа за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду (видети, поред других, Одлуку Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године).
7. На основу свега изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.