Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 4. јуна 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Т. В . изјављена против пресуде В рховног касационог суда Рев. 1017/16 од 14. јуна 201 7. године због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Т. В . из Београда поднео је Уставном суду, 29. септембра 2017 . године, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 1017/16 од 14. јуна 2017. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. и 59. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је ревизијска пресуда којом је одбијена као неоснована ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против другостепене пресуде којом је правноснажно одлучено о тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете по основу рехабилитационог обештећења. Повреду права на правично суђење подносилац уставне жалбе образлаже наводима о погрешној примени и тумачењу материјалног права приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, као и на битној повред и одредаба парничног поступка из члана 374. став 2. тачка 12) Закона о парничном поступку. Према наводима подносиоца, Врховни касациони суд није разматрао његову ревизију и приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете није ценио све релевантне околности. Истакао је да ревизијски суд није узео у обзир физичке болове, страх и душевне болове због повреде других права личности, које је он трпео , и да му није досудио накнаду и по тим основима. Сматра да је неприхватљива констатација поступајућих судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Повреду начела забране дискриминације, права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете. Према наводима подносиоца, судови досуђују знатно мањи новчани износ на име накнаде штете рехабилитованим лицима (Голооточанима), него другим лицима која су неосновано лишена слободе и појединим наследницима рехабилитованих лица. У прилог томе, позвао се на случај генерала Томића коме је, према новинском чланку, досуђена екстремно висока накнада штете, као и на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године и пресуду Врховног касационог суда Рев. 1653/14 од 8. априла 2015. године, којима је коначно одлучено о тужбеним захтевима наследника рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете. Истакао је да судови различито поступају и приликом одлучивања о захтевима рехабилитованих лица за накнаду нематеријалне штете, указујући на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године. Поред тога, навео је да му је због неправилне примене материјалног права повређено и право на суђење у разумном року и да је питање да ли ће он због дубоке старости моћи да оствари судску заштиту у разумном року са оваквим начином поступања судова. Наводе о повреди права на рехабилитацију и накнаду штете из члана 35. Устава, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење. Повреду других истакнутих начела и права подносилац у уставној жалби није уопште образложио. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи оспорену ревизијску пресуду и нижестепене пресуде .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Делимичном п ресудом Вишег суда у Београду П. 197/13 од 6. новембра 201 4. године, ставом првим изреке, обавезана је тужена Републике Србија – Министарство правде и државне управа да тужиоцу, овде подносиоцу уставне жалбе, на име рехабилитационог обештећења – накнаде штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе исплати износ од 2.560.000,00 динара, са законском затезном каматом, док је, ставом другим изреке, одбијен тужбени захтев тужиоца за накнаду нематеријалне штете преко досуђеног, а до траженог износа од 27.440.000,00 динара. У ставу петом изреке пресуде констатовано је да ће о преосталом делу тужбеног захтева који се односи на накнаду материјалне штете бити одлучено накнадно.
Пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 576/15 од 18. фебруара 2016 . године одбијене су жалбе тужиоца и туженог као неосноване и потврђена је првостепена пресуда у првом, другом и трећем ставу .
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 1017/16 од 14. јуна 2017. године одбијена је као неоснована ревизија тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 576/15 од 18. фебруара 2016. године. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, решењем Вишег суда у Београду Рех. 82/12 од 7. септембра 2012. године делимично усвојен захтев тужиоца за рехабилитацију и да је утврђено да је пресуда Војног суда у Београду број 127/52 од 7. фебруара 1952. године ништава од дана њеног доношења, у делу у коме је тужилац оглашен кривим због кривичног дела угрожавања територијалне целине и независности државе из члана 101. став 2. КЗ , и да су ништаве њене правне последице, па се тужилац сматра неосуђиваним; да је истим решењем одбијен као неоснован његов захтев за рехабилитацију којим је тражио да се утврди да је наведена пресуда ништава и у делу у коме је тужилац оглашен кривим за четири кривична дела крађе из члана 249. КЗ; да је тужилац на основу наведеног решења тражио накнаду нематеријалне штете у износима од по 10.000.000,00 динара за физички бол, страх и неосновано лишење слободе, односно у интегралном износу од 30.000.000,00 динара (на главној расправи од 6. новембра 2014. године тужилац се определио за накнаду нематеријалне штете у интегралном износу) ; да је тужилац рођен 1924. године, да је учесник НОБ, а да је после ослобођења радио у Народној милицији; да је тужилац ухапшен 8. децембра 1951. године и да је оптужен за кривична дела из члана 101. став 2. и члана 249. КЗ ФНРЈ; да је тужилац осуђен на јединствену казну строгог затвора у трајању од шест година, која се рачуна од лишења слободе 8. децембра 1951. године, и споредну казну губитка грађанских права у трајању од две године, да је тужилац решењем Државног секретаријата за унутрашње послове од 26. априла 1956. године пуштен на условни отпуст; да је у време хапшења био у браку и имао је троје малолетне деце; да је тужилац на издржавању казне провео четири године, четири месеца и осамнаест дана; да је из истражног затвора упућен на издржавање казне у Билећу, где је провео око три године, а остатак од преко годину дана на Голом отоку; да је тужилац као лице које је осуђено за угрожавање државе био подвргнут бојкоту, тешком физичком раду и нехуманом поступању; да за време бојкота није смео да разговара са другим лицима, да је морао да једе стојећи окренут према зиду, да су услови смештаја били лоши за све затворенике, јер су спавали на троспратним креветима од дасака, без икаквог подметача, да се више људи покривало истим ћебетом, да спаваоница није била адекватно загревана и да су сви били оскудно одевени и неухрањени; да су сваки дан по 12 часова радили тешке физичке послове на разбијању камена за затворски зид, а затим за водовод у Билећи; да је на Голом отоку распоређен у четврту групу, која је у априлу 1956. године добила условни отпуст; да није имао право на посете, а преписка са породицом је цензурисана; да је минималну медицинску помоћ добио тек кад је био животно угрожен, а поред исцрпљујућег физичког рада је био изложен и другим врстама физичке и психичке тортуре; да се запослио у јуну 1956. године као дистрибутер меса у једном предузећу и да је радио у ноћној смени; да је после неколико година постао рачунополагач, а од 1. јануара 1973. године, са 49 година живота остварио је право на инвалидску пензију; да су, код овако утврђеног чињеничног стања, правилно нижестепени судови применили материјално право када су досудили тужиоцу износ од 2.560.000,00 динара на име правичног рехабилитационог обештећења због лишења слободе; да су нижестепени судови, приликом одмеравања висине накнаде, правилно ценили значај и тежину дела за које је тужилац рехабилитован, тешке услове издржавања казне (исцрпљујући физички рад, нехумани смештајни услови, разни облици физичког и психичког исцрпљивања), али и околност да се осуда није односила само на кривично дело против државе, за које је тужилац рехабилитован, већ за још четири кривична дела против имовине у вези којих је захтев за рехабилитацију одбијен; да је накнада, супротно ревизијским наводима, одмерена према члану 200. ст. 1. и 2. Закона о облигационим односима, према околностима повређивања, значају повређених добара, јачини и трајању психичког бола, при чему је суд водио рачуна да се накнадом не погодује тежњама неспојивим са њеном природом и друштвеном сврхом.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), начело забране дискриминације (члан 21.), начело заштите људских и мањинских права и слобода (члан 22.), право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), посебна права окривљеног (члан 33.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.), право на имовину (члан 58.) и право наслеђивања (члан 59.). Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године (видети на веб-страници Уставног суда: www.ustavni.sud.rs).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је Врховни касациони суд арбитрерно и произвољно примени о материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, да оспорен а судска одлука није образложена у складу са стандардима права на правично суђење и да му је повређено право на правну сигурност.
5.1. Уставни суд најпре констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано је да рехабилитовано лице, а што је у конкретном случају подносилац уставне жалбе, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи. Према члану 200. Закона о облигационим односима, о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности. С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропoрционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење.
Уставни суд налази да је оспорена пресуда донета уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да досуђени новчани износ не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износ представља правичну сатисфакцију за претрпљену штету због лишења слободе рехабилитованог лица, а који се не може сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра.
Наводи подносиоца да Врховни касациони суд није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете , по оцени Уставног суда, нису основани. Наиме, Врховни касациони суд је у оспореној пресуди управо полазећи од чињеница утврђених у поступку пред првостепеним судом, закључио да су нижестепени судови правилно ценили све релевантне чињенице и околности које утичу на одм еравања висине накнаде штете, те да су, сагласно члану 200. Закона о облигационим односима, досудили правичну новчану накнаду .
Уставни суд је оценио да нису основани ни паушални наводи подносиоца да Врховни касациони суд приликом одлучивања о висини накнаде штете није узео у обзир чињеницу да је он за време лишења слободе трпео физичке болове, страх и душевне болове због повреде других права личности и да му није досудио накнаду и по тим основима. Ово из разлога што из оспорене ревизијске пресуде, као и нижестепених пресуда, произлази да је подносилац у току поступка определио тужбени захтев за накнаду нематеријалне штете у интегралном износу за све видове штете које је трпео. Такође, Уставни суд констатује да су приликом одмеравања висине накнаде штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе узете у обзир и да су цењене све околности конкретног случаја, при чему су посебно истакнути тешки услови издржавања казне затвора (исцрпљујући физички рад, нехумани смештајни услови, разни облици физичког и психичког исцрпљивања ).
Поред тога, Уставни суд указује на то да је питање права рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете, укључујући и накнаду за претрпљене душевне болове због повреде других права личности, физичке болове и страх, већ разматрао у Одлуци Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године. Уставни суд је у наведеној Одлуци, поред осталог, изразио и став да је уставноправно прихватљиво становиште судске праксе да се у одређеним случајевима може досудити јединствена накнада за укупну нематеријалну штету - за душевне болове због повреде права личности, за физичке болове и страх, и то у ситуацији када се трпљења оштећеног узајамно условљавају и преплићу тако да их је немогуће разлучити.
Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца којима указује да је неприхватљива констатација поступајућих судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. Наиме, ни из садржине оспорене пресуде, нити из садржине нижестепених пресуда, не произлази да је тако нешто констатовано.
5.2. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да оспорена пресуда Врховног касационог суда није образложена у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и да оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, представка број 16034/90, од 19. априла 1994. године). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. С тим у вези, Уставни суд указује да је одредбом члана 414. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано да Врховни касациони суд неће детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорене пресуд е, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд изнео довољне, јасне и уставноправно прихват љиве разлоге због којих је оценио да су нижестепени судови правилно применили материјално приликом досуђивања означеног износа накнаде штете на име правичног рехабилитационог обештећења због неоснованог лишења слободе.
5.3. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Поред тога, Уставни указује да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, физичког бола и страха, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања, с обзиром на то да висина те накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ различитог поступања судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете доставио две пресуде, и то пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године и пресуду Врховног касационог суда Рев. 1653/14 од 8. априла 2015. године, којима је коначно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе. Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да подносилац сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентичном чињеничном и правном стању у конкретном случају. Наиме, у упоредним пресудама није одлучивано о захтеву за накнаду нематеријалне штете коју је једно лице претрпело због тога што је било неосновано лишено слободе, већ о захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове, а коју су т а лиц а претрпел а као де ца због неоснованог лишења слободе њихових родитеља.
У односу на пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године, а коју је подносилац такође доставио као доказ различитог поступања судова, Уставни суд констатује да том пресудом није коначно одлучено о тужбеном захтеву, већ је она била предмет преиспитивања Врховног касационог суда у поступку по ревизији. Наиме, пресудом Врховног касационог суда Рев. 185/16 од 13. априла 2016. године преиначена је наведена другостепена пресуда, у делу у коме је одлучено о захтеву за накнаду нематеријалне штете и умањена је висина досуђене накнаде. Стога се ни та пресуда не може сматрати доказом о неједнаком поступању, будући да то није одлук а суда последње инстанце у предметном поступ ку.
5.4. Наводе подносиоца о битним повредама парничног поступка Уставни суд није посебно разматрао, с обзиром на то да подносилац такве своје наводе у суштини заснива на пропусту Врховног касационог суда да образложи оспорен у одлуку у складу са стандардима права на правично суђење, а о чему се Уставни суд претходно већ изјаснио.
У вези са наводима подносиоца о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да само указивање на то да је, у конкретном случају, упитно остваривање судске заштите у разумном року, а без навођења било каквих разлога у прилог тврдњи о повреди тог права, те истицања захтева за утврђење такве повреде, не може бити довољан основ да се Уставни суд упусти у оцену повреде означеног права . При томе, Уставни суд истиче да је предметни парнични поступак у време подношења уставне жалбе и даље био у току, будући да је оспореном пресудом коначно одлучено само о тужбеном захтеву за накнаду нематеријалне штете, док о тужбеном захтеву за накнаду материјалне штете још није била донета ни првостепена одлука. Како је Законом о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), који је ступио на снагу 1. јануара 2016. године, предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, то се захтев за заштиту тог права у предметном поступку, све до његовог окончања, може истицати у поступку пред редовним судом .
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац своје наводе о повреди овог права у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење. Имајући у виду да је претходно оцењено да такве тврдње подносиоца нису прихватљиве, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке, а сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. У односу на истакнуту повреду начела забране дискриминације, а коју подносилац такође заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елеменат права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено право или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је повреда овог уставног начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са истовремено утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног људског или мањинског права или слободе. Како је Уставни суд у конкретном случају нашао да су неосноване тврдње подносиоца о повреди означених права, то нема услова да се упушта у испитивање повреде начела из члана 21. Устава.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе повреду права из члана 35. Устава, у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права на рехабилитацију и накнаду штете поткрепљује тврдња о повреди тог права.
Коначно, у вези са наводима о повреди права из чл. 3, 22, 23. и 33, члана 36. став 2. и чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд констатује да се подносилац само формално позива на повреду означених начела и права и да у уставној жалби није навео ниједан уставноправни разлог којим би образложио такве своје тврдње.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.