Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић и др Владан Петров и др Тијана Шурлан , чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. В . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Г. В . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Смедереву у предмету К. 35/16 (раније у предмету бившег Окружног суда у Смедереву К. 74/06, затим у предмету К. 64/10 Вишег суда у Смедереву, а потом у предмету истог суда К. 126/12, односно К. 121/14, те у предмету К. 124/15) повређено право поднос иоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г . В . из Београда поднео је Уставном суду, 6. новембра 201 7. године, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Кж.1. 1318/16 од 30. јуна 2017. године, због повреде права из члана 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. с тав 1. Устава, у поступку који је вођен у предмету Вишег суда у Смедереву К. 35/16 (раније у предмету бившег Окружног суда у Смедереву К. 74/06, затим у предмету К. 64/10 Вишег суда у Смедереву, а потом у предмету истог суда К. 126/12, односно К. 121/14, те у предмету К. 124/15).
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је „против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, одређен притвор у коме је био од 21. м арта 2006. до 11. априла 2008. године, због неодговорног и неажурног поступања Окружног суда у Смедереву, што је у супротности са правом из члана 31. Устава, којим се утврђује да се трајање прит вора мора свести на најкраће неопходно време, а што у конкретном случају није урађено“; да је оспорени кривични поступак, после безброј одржаних и одложених суђења трајао скоро целих десет година; да је „Апелациони суд одбио жалбене наводе да је за пет посебних кривичноправних радњи, од којих свака представља посебну целину, наступила застарелост, јер оптужени није оглашен кривим због продуженог крвичног дела, а у наставку још неразумније и неразумљивије такав став оправдава цитирањем члана 61. став 5. Кривичног законика који се односи на институт продуженог кривичног дела за које оптужени није оглашен кривим. Такво поступање и непримењивање одлуке о застарелости са очигледно погрешним разлозима не може бити правично суђење које одређује и штити Устав, ово и стога што је судовима указивано на судску праксу и став Врховног касационог суда о рачунању застарелости за сваку кривичноправну радњу која самостално и као целина садржи сва битна обележја одређеног кривичног дела “.
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, те да обавеже Апелациони суд у Београду да поново размотри жалбу подносиоца изјављену против пресуде Вишег суда у Смедереву К. 35/16 од 20. маја 2016. године. Подносилац није тражио накнаду нематеријалне штете због повреде права на суђење у разумном року.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је прво констатовао да су списи предмета Вишег суда у Смедереву К. 35/16 несређени и да је очигледно да недостају поједине стране.
Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Вишег суда у Смедереву К. 35/16, као и достављене документације уз уставну жалбу, између осталог, утврдио:
- да је Окружно јавно тужилаштво у Смедереву 24. марта 2006. године поднело захтев за спровођење истраге Кт. 25/06 Окружном суду у Смедереву против Г. В . (подносиоца уставне жалбе) , В.М, М.В, Ј.Т, С.М, З.М, Ж.Ј. и М.П.Ђ;
- да је Окружни суд у Смедереву 24. марта 2006. године донео решење о спровођењу истраге Кио. 15/06 против подносиоца уставне жалбе, В,М. и М.В ; такође, 24. марта 2006. године према подносиоцу и В.М. одређен је притвор;
- да је Окружни суд у Смедереву 6. априла 2006. године донео решење о спровођењу истраге Кио. 15/06 против више окривљених;
- да је Окружно јавно тужилаштво 5. маја 2006. године поднело захтев за проширење истраге Кт. 25/06 против Б.С, а Окружни суд је донео решење о спровођењу истраге Кио. 15/06 против напред наведеног окривљеног;
- да је 10. јула 2006. године решењем Окружног суда у Смедереву Кио. 15/16 проширена истрага према Г. В . (подносиоцу уставне жалбе), В.М, Ј. и Н.Т;
- да су у току истраге саслушани окривљени, испитани сведоци, прибављена је неопходна документација, према подносиоцу уставне жалбе је више пута продужаван притвор, те је обављено економско -финансијсло вештачење;
- да је Окружно јавно тужилаштво у Смедереву 19. септембра 2006. године подигло оптужницу Кт. 25/06 против више окривљених;
- да је кривични поступак вођен у предмету Окружног суда у Смедереву К. 74/06;
- да је према подносиоцу уставне жалбе притвор више пута продужаван;
- да је решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 105/08 од 11. априла 2008. године према окривљеном Г. В . укинут притвор , да је до доношења наведеног решења главни претрес одржан три пута, а два пута није одржан;
- да у преосталом делу 2008. године, као и у току 2009. и 2010. године, главни претрес није одржан седам пута, док је три пута одржан; да је поступак настављен у предмету К. 64/10 Вишег суда у Смедереву;
- да је у току 2011. године глравни претрес одржан два пута , док три пута није одржан;
- да је током 2012. године главни пертрес одржан два пута, док једном није одржан; да је Више јавно тужилаштво у Смедереву изменило оптужницу актом Кт. 25/06 од 25. октобра 2012. године, а решењем Вишег суда у Смедереву К. 64/10 од 26. новембра 2012. године обустављен је кривични поступак који је вођен против окривљене М.П.Ђ. услед одустанка Вишег јавног тужилаштва од гоњења ; такође, решењем истог суда К. 64/10 је обустављен и кривични поступак који је вођен против окривљеног Б.С , услед одустанка тужилаштва;
- да је актом Вишег јавног тужилаштва Кт. 25/06 од 18. фебруара 2013. године прецизирана оптужница;
- да је кривични поступак настављен у предмету К. 126/12 Вишег суда у Смедереву;
- да је Више јавно тужилаштво актом Кт. 25/06 од 7. јуна 2013. године изменило оптужницу;
- да су решењем Вишег суда у Смедереву Су. I – 2 -15/13 – 4 од 25. јула 2013. године списи предмета К. 126/12 одузети судији Б.Б. и додељени у рад судији С.Н, због тешких повреда које је судија Б.Б. задобила у саобраћајној незгоди;
- да главни претрес заказан за 19. фебруар и 26. април 2013. године ни је одржан;
- да је актом Вишег јавног тужилаштва у Смедереву Кт. 25/06 од 7. јуна 2013. године промењена оптужница, и то само у погледу правне квалификације кривичног дела, тако што је, између остал ог, окривљеном Г. В . стављено на терет да је учинио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика;
- да главни претрес 26. марта 2014. године није одржан;
- да је актом Вишег суда у Смедереву Су. I - 15/14 од 15. маја 2014. године наложено хитно, прекоредно поступање, решавање и експедовање из суда предмета К. 126/12, а најкасније до 15. новембра 2014. године;
- да је решењем Вишег суда у Смедереву К. 126/12 од 12. септембра 2014. године обустављен кривични поступак према окривљеној С.М.А; да главни претрес заказиван за 12. септембар 2014. и 15. децембар 2014. године није одржан;
- да је кривични поступак настављен у предмету К. 121/14;
- да је главни претрес одржан 8. априла 2015. године;
- да је актом Вишег јавног тужилаштва у Смедереву Кт. 25/06 од 15. априла 2015. године измењена и прецизирана оптужница, тако шшто је, између осталог, подносиоцу уставне жалбе стављено на терет кривично дело злоупотребе положаја одоговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 1. и 2. Кривичног законика;
- да је до краја 2015. године главни претрес одржан једанпут, док пет пута није одржан; да је решењем Вишег суда у Смедереву К. 121/14 од 5. новембра 2015. године обустављен кривични поступак који је вођен против окривљеног М.В. услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења ; да је Виши суд у Смедереву 28. децембра 2015. године донео наредбу К. 106/15 којом је одређено економско-финансијско вештачење, а решењем К . 106/15 од 31. децембра 2015. године Виши суд у Смедереву је обуставио кривични поступак против окривљеног З.М;
- да је вештак свој налаз и мишљење доставио поступајућем суду 21. јануара 2016. године ;
- да је кривични поступак настављен у предмету К. 124/15;
- да је 2. фебруара 2016. године главни претрес одржан;
- да је наредбом К. 124/15 од 2. фебруара 2016. године одређено медицинско вештачење здравственог стања окривљене Ј.Т, а другом наредбом поступајућег суда је одређено економско-финансијско вештачење; да је вештак медицинске струке свој налаз и мишљење доставио 4. фебруара, а 10. фебруара 2016. године је достављен налаз вештака економске струке;
- да је решењем Вишег суда у Смедереву К. 124/15 од 1. марта 2016. године обустављен кривични поступак вођен против окривљеног Г. В . због кривичног дела фалсификовање службене исправе из члана 357. став 3. у вези ст. 2. и 1. Кривичног законика , као и против В.М. и Ј.Т, због одустанка заменика јавног тужиоца од кривичног гоњења, а главни претрес одређен за 1. март 2016. године одржан је ;
- да је поступајуће тужилаштво актом Кт. 25/06 од 21. марта 2016. године изменило и прецизирало оптужницу;
- да је главни претрес одржан 28. марта 2016. године , а решењем Вишег суда у Смедереву К. 20/16 од 14. априла 2016. године обустављен је кривични поступак вођен против Ј.Т, због кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица помагањемиз члана 234. став 3. у вези става 1. у вези члана 35. Кривичног законика, услед одустанка јавног тужиоца од гоњења;
- да је кривични поступак настављен у предмету К. 35/16;
- да је главни претрес одржан 15. априла 2016. године, као и 15. маја 2016. године;
- да је пресудом Вишег суда у Смедереву К. 35/16 од 20. маја 2016. године, између осталог, окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен кривим да је учинио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика и последично му је изречена казна затвора у трајању од две године и три месеца;
- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1318/16 од 30. јуна 2017. године одбијене као несноване изјављене жалбе, а пресуда Вишег суда у Смедереву К. 35/16 од 20. маја 2016. године је потврђена; у образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да „по оцени Апелационог суда у Београду, неосновани су жалбени наводи браниоца окривљеног Г . В . – адвоката Ђ . А . и браниоца окривљеног В.М. – адвоката С . С . којима се указује да се све кривичноправне радње које се окривљенима стављају на терет очигледно свака појединачно појављују као одвојена целина, које су као целина одвојене и у самом диспозитиву оптужнице, а на истоветан начин су формулисане и у изреци пресуде и оне на тај начин чине продужено кривично дело, тако да код продуженог кривичног дела застарелост почиње да тече засебн о за сваку радњу кривичног дела, почев од прве предузете радње, а то са следећих разлога: Имајући у виду да је јавни тужилац примењујући сада важећи Кривични законик као повољнији за окривљене с обзиром на законски максимум прописане казне погодовао орквиљенима, при чему је окривљенима стављено на терет једно кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, а не продужено кривично дело, што је такође повољније по окривљене, то суд није овлашћен да евентуалном изменом правне квалификације поступа теже по окривљене и осуди их за продужено кривично дело. Међутим и када би суд применом сада важећег Кривичног законика као блажег у односу на Кривични закон Републике Србије који је важио у време извршења кривичног дела нашао да се ради о продуженом кривичном делу и то у смислу одредбе члана 61. став 5. Кривичног законика којом је прописано да ако продужено кривично дело обухвата кривична дела чије је битно обележје одређени новчани износ, сматраће се да је продуженим кривичним делом остварен збир износа остварених појединачним делима уколико је то обухваћено јединственим умишљајем, због чега радње извршења продуженог кривичног дела губе кривичноправну самосталност, тако да се застарелост кривичног гоњења може ценити само у односу на кривично дело као целину према збиру износа оствареног појединачним делима и одговарајућом квалификацијом у оквиру временског периода извршења кривичног дела па до последње радње, а не посебно у односу на појединачне радње које су ушле у састав продуженог кривичног дела, тако да у конкретном случају није наступила апсолутна застарелост кривичног гоњења, како се то указује жалбама“;
- да је пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1221/17 од 24. јануара 2018. године, између осталог, одбијен као неоснован захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног Г. В . у односу на битну повреду одредаба кривичног поступка из члана 438. став 1. тачка 1) Законика о кривичном поступку, док је у осталом делу захтев одбачен као недозвољен.
4. Одредбом члана 32. Устава зајемчено је право на правично суђење , тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.).
Одредбом члана 31. Устава утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.).
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Период оцене разумне дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је на становишту да приликом оцене да ли је конкретни судски поступак окончан у оквиру разумног рока, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, рачунајући од 24. марта 2006. године, када је поступак према подносиоцу покренут доношењем решења о спровођењу истраге Кио. 15/ 06, па до 30. јуна 2017. године, када је Апелациони суд у Београду донео пресуду Кж.1. 1318/16 којом је поступак правноснажно окончан. Дакле, оспорени кривични поступак је трајао 11 година и три месеца према подносиоцу уставне жалбе .
Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да предметни поступак није окончан у оквиру разумног рока. При том, појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, по ступања надлежних судова који воде поступак и значаја права о коме се у поступку расправља за подносиоце. Међутим, Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категори ја која зависи од наведених чинилаца, трајање предметног кривичног поступка 11 година и три месеца не може се оправдати било којим од претходно наведених чинилаца. Прво, од 41 пута заказиваног, главни претрес је одржан 17 пута, при чему је Уставни суд имао у виду и динамику заказивања претреса. Друго, Уставни суд констатује да је првостепена пресуда Вишег суда у Смедереву К. 35/16 донета 20. маја 2016. године, након десет година од покретања поступка. Треће, Уставни суд напомиње да је поступак више пута почео изнова, те да је промењено више поступајућих судија. Четврто, Уставни суд констатује да подносилац својим понашањем није допринео дужини трајања оспореног кривичног поступка.
Такође, Уставни суд је имао у виду да је оспорени кривични поступак вођен против више окривљених, да је било више сведока, чињеничну и правну сложеност предмета, да је било више вештачења, чињеницу реформу правосуђа и штрајк адвоката који су допринели дужини трајања оспореног поступка, али налази да се ове чињенице не могу ставити на терет подносиоцу уставне жалбе.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одлучујући као у првом делу изреке. Сагласно одредби члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд налази да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року, у овом случају, може остварити и самим утврђењем повреде права, будући да подносилац није истакао захтев за накнаду нематеријалне штете.
6. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд је, увидом у оспорену пресуду Апелационог суда у Београду Кж.1. 1318/16 од 30. јуна 2017. године, утврдио да она садржи детаљно и јасно образложење , засновано на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, о ценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитос т оспорене пресуде. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду одбацио уставну жалбу у овом делу , одлучујући као у другом делу изреке.
7. Подносилац уставне жалбе сматра да му је повређено и право из члана 31. Устава. При томе наводи да је „против њега одређен притвор у коме је био од 21. м арта 2006. године до 11. априла 2008. године, због неодговорног и неажурног поступања Окружног суда у Смедереву, што је у супротности са правом из члана 31. Устава, којим се утврђује да се трајање притвора мора свести на најкраће неопходно време, а што у конкретном случају није урађено“. Уставни суд констатује да је подносилац био у притвору до 11. априла 2008. године када му је решењем Окружног суда у Смедереву Кв. 105/08 укинут притвор, а да је уставна жалба изјављена тек 6. новембра 2017. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу као неблаговремену, одлучујући као у другом делу изреке.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42 б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.