Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Тијана Шурлан, чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. Т . из У, град Београд, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба А. Т . изјављена против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4876/16 од 21. фебруара 2017. године и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. Т . из У , град Београд поднео је Уставном суду, 31. марта 2017. године, преко пуномоћника Ђ . П, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4876/16 од 21. фебруара 2017. године, због повреде права на правично суђење, на накнаду штете, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, подносилац истиче да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука о основаности тужбених захтева за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, створио стање правне несигурности, а њега довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени. Повреду права на правично суђење заснива на тврдњи о произвољној примени материјалног права и пропусту суда да образложи оспорену судску одлуку. Наводе о повреди права на накнаду штете и права на имовину, подносилац заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорену пресуду и да обавеже Републику Србију да му накнади нематеријалну штету због повреде Уставом зајемчених права, као и да му досуди трошкове на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу и прибављену током поступка, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 4876/16 од 21. фебруара 2017. године преиначена је пресуда Првог основног суда у Београду П. 67333/10 од 11. фебруара 2016. године , тако што је одбијен као неоснован тужбени захтев тужиоца којим је тражио да се обавеже тужени Град Београд да му накнади материјалну штету на име изгубљене добити исплати одређени новчани износ, са опредељеном законском затезном каматом. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је другостепени суд оценио да је првостепени суд погрешно применио материјално право из члана 172. Закона о облигационим односима. Наиме, другостепени суд је нашао да у конкретном случају није било незаконитог и неправилног рада органа туженог.
Решењем Врховног касационог суда Рев. 4260/18 од 30. новембра 2018. године, у ставу првом изреке, није прихваћен предлог Апелационог суда у Београду Р3. 85/17 од 21. септембра 2017. године за одлучивање о ревизији тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 4876/16 од 21. фебруара 2017. године, као изузетно дозвољеној ревизији, док је у ставу другом изреке одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против побијане другостепене пресуде.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указује подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа људска права, и то: право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на накнаду штете (члан 35. став 2.), право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.) и право на имовину (члан 58. став 1.). Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе у делу у коме је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 4876/16 од 21. фебруара 2017. године, са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд најпре констатује да је поводом већег броја уставних жалби изјављених против правноснажних пресуда донетих у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, донео одлуке којима је усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава. То су, поред осталих, и одлуке Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године.
Уставни суд је, из садржине ове уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је подносилац А. Т . у парничном поступку који је претходио уставносудском био у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у предметима Уж-8979/2014 и Уж-8847/2014.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је и подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском предмету повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Оваква одлука утемељена је на разлозима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 4876/16 од 21. фебруара 2017. године због повреде права из члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио следеће: да су наводи ове уставнe жалбe истоветни наводима које су подносиоци М. С. и Ж. З, преко истог пуномоћника, изнели у уставним жалбама које су изјавили против правноснажних судских одлука донетих у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, а о којима је Уставни суд одлучивао у предметима Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015, као и да се оспорена судска одлука, разлози на којима се та одлука заснива, као и образложења заузетих правних ставова и оцена, такође битно слични судским одлукама оспореним уставним жалбама у наведеним уставносудским предметима.
Стога је Уставни суд, полазећи од разлога детаљно изнетих у образложењима одлука Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Што се тиче захтева подносиоца за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, у смислу одредаба члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права, у околностима конкретног случаја, довољно да се постигне правично задовољење за подносиоца уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду штете, одлучујући као у тачки 2. изреке. Уставни суд је такав став заузео и у већ поменутим одлукама Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године, Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године, Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године.
8. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.