Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. С . из села Г, општина Димитровград, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 21. маја 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. С . изјављена против пресуде Врховног касационог суда Рев. 2491/15 од 1. јуна 201 6. године због повреде права на правично суђење и на једнаку заштиту права, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. С . из села Г, општина Димитровград, поднео је Уставном суду, 20. октобра 2017 . године, преко пуномоћника Н . Т, адвокат а из Новог Сада, уставну жалбу против пресуде Врховног касационог суда Рев. 2491/15 од 1. јуна 2016. године, због повреде начела и права из чл. 3, 21, 22, 23, 32, 33, 35, 36 , 58. и 59. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом оспорена је ревизијска пресуда којом је коначно одлучено о тужбеном захтеву тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, за накнаду нематеријалне и материјалне штете по основу рехабилитационог обештећења. Повреду права на правично суђење подносилац уставне жалбе образлаже наводима о погрешној примени и тумачењу материјалног права приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете и основаности тужбеног захтева за накн аду материјалне штете, као и битној повреди одредаба парничног поступка, наводећи да су разлози о битним чињеницама нејасни и противречни. Према наводима подносиоца, Врховни касациони суд није ни разматрао његову ревизију и приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете није ценио све релевантне околности , нити је уопште образложио зашто он као рехабилитовано лице нема право на накнаду материјалне штете. Навео је да ревизијски суд ниј е узео у обзир физичке болове и страх који је он трпео и да му није досудио накнаду и по тим основима. У прилог томе, истакао је да он као жртва акта тортуре, коју је трпео све време током боравка на Голом отоку (3 и по године), а што је ноторна чињеница, има право на накнаду нематеријалне штете и за претрпљени страх, физичке болове и за повреду угледа и части. Сматра да је неприхватљива констатација судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција. У односу на део пресуде којим је одлучено о неоснованости захтева за накнаду материјалне штете, навео је да ревизијски суд крши уставна начела и да правичним тумачењем Закона о рехабилитацији њему припада право на материјалну штету услед принудног рада, као и да суд није применио истражно начело прописано одредбом члана 13. став 2. наведеног закона. Повреду начела забране дискриминације, права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права заснива на наводима о неједнаком поступању судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете. Према наводима подносиоца, судови досуђују знатно мањи новчани износ на име накнаде штете рехабилитованим лицима (Голооточанима) него другим лицима која су неосновано лишена слободе и појединим наследницима рехабилитованих лица. С тим у вези, позвао се на случај генерала Т . коме је , према новинском чланку, досуђена екстремно висока накнада штете , као и на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године и пресуду Врховног касационог суда Рев. 1653/14 од 8. априла 2015. године , којима је коначно одлучено о тужбеним захтевима наследника рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете. Истакао је да судови различито поступају и приликом одлучивања о захтевима рехабилитованих лица за накнаду нематеријалне штете, указујући на пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године. Поред тога, навео је да му је због неправилне примене материјалног права повређено и право на суђење у разумном року и да је питање да ли ће он због дубоке старости моћи да оствари судску заштиту у разумном року са оваквим начином поступања судова. Наводе о повреди права на рехабилитацију и на кнаду штете из члана 35. Устава заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење. Повреду других истакнутих права и начела подносилац у уставној жалби није уопште образложио. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и да поништи оспорену ревизијску пресуду и нижестепене пресуде .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у списе предмета Вишег суда у Пироту П. 12/13 и документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставноправној ствари:
Пресудом Вишег суда у Пироту П. 12/13 од 2. марта 201 5. године, ставом првим изреке, делимично је усвојен тужбени захтев тужиоца, овде подносиоца уставне жалбе, те је тужена Република Србија – Министарство правде и државне управе обавезана да му на име рехабилитационог обештећења – нематеријалне штете исплати: за психички бол због неоснованог лишења слободе износ од 600.000,00 динара и за претрпљени страх износ од 200.000,00 динара, или укупно 800.000,00 динара са законском затезном каматом. Ставом другим изреке пресуде одбијен је као неоснован тужбени захтев на име накнаде материјалне штете, и то у појединачно опредељеним износима по основу обављеног а неплаћеног рада у редовно радно време, обављеног а неплаћеног прековременог рада, због незапослености после лишења слободе, губитка пензије и губитка стана, као и тужбени захтев на име накнаде нематеријалне штете за претрпљени физички бол, те за претрпљени психички бол због неоснованог лишења слободе и за претрпљени страх, преко досуђеног износа.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Гж. 482/15 од 1. октобра 201 5. године преиначена је првостепена пресуда у ставу другом изреке у одбијајућем делу за накнаду нематеријалне штете за психичке болове због лишења слободе, тако што је обавезана тужена да тужиоцу поред досуђеног износа исплати још износ од 40 0.000,00 динара, са законском затезном каматом, а преостали део тужбеног захтева је одбијен као неоснован , док је у осталом делу става другог изреке првостепена пресуда потврђена, а жалба тужиоца одбијена као неоснована.
Оспореном пресудом Врховног касационог суда Рев. 2491/15 од 1. јуна 2016. године делимично је усвојена ревизија тужиоца и преиначен а је другостепена пресуда у ставу првом изреке и првостепена пресуда у ставу другом изреке, у одбијајућем делу одлуке о накнади нематеријалне штете због лишења слободе, тако што је обавезана тужена да плати тужиоцу на име накнаде за душевне болове због неоснованог лишења слободе још 500.000,00 динара, са законском затезном каматом , док је у осталом делу ревизија тужиоца одбијена као неоснована. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено: да је, према утврђеном чињеничном стању, тужилац (рођен 5. фебруара 1925. године) лишен слободе 21. априла 1950. године и осуђен пресудом Окружног суда области Нишке у Нишу К. 1391/51 од 5. јула 1951. године на казну строгог затвора у трајању од три године и шест месеци, због кривичног дела шпијунаже из члана 105. став 1. Кривичног законика и кривичног дела непријављивања починиоца кривичног дела из члана 280. тачка 1. наведеног законика; да је за време боравка у истражним зат ворима у Пироту и Нишу трпео физичко малтретирање, а што је престало његовим одласком на издржавање казне у КПД у Сремској Митровици; да је у току издржавања казне био радно ангажован од 8,00 до 14,00 часова сваког дана осим недеље и да је похађао обуку за обављање грађевинских радова; да је у време лишења слободе имао 26 година, био је ожењен и имао је двоје деце; да се бавио пољопривредом и сточарством у родном селу и да с е тој делатности вратио по повратку на слободу, те да се није запошљавао и није остварио право на пензију; да су лишење слободе, оптужба, осуда, боравак у затвору и претрпљено физичко и психичко малтретирање код тужиоца довели до повреде части и људског достојанства као права личности; да је медицинским вештачењем утврђено да је у тренутку лишења слободе и у првим даним испитивања тужилац осећао страх јаког интензитета, због осећања сопствене угрожености, узрокованог физичком тортуром, а затим неколико месеци током боравка у истражним затворима страх средњег интензитета; да је физичко малтретирање које је током притвора претрпео изазвало код тужиоца физичке болове које судски вештак није могао јасно да определи по степену и трајању, без медицинске документације и након вишедеценијског периода; да је решењем Вишег суда у Пироту Рех. 1/10 од 22. марта 2010. године усвојен тужиочев захтев за рехабилитацију, утврђено је да је наведена криви чна пресуда ништава и да су ништаве све њене последице, као и да се тужилац сматра неосуђиваним; да је , по оцени ревизијског суда, побијана другостепена пресуда у погледу одлуке о висине накнаде нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе делимично заснована на погрешној примени материјалног права, због чега се основано побија ревизијом тужиоца, док у преосталом делу наводи и разлози ревизије нису основани; да према одредбама члана 200. ЗОО, душевни болови због неосноване осуде, односно неоснованог лишења слободе , представљају јединствен вид штете који обухвата све штетне последице везане за личност оштећеног проистекле из акта неоправдане осуде, односно неоснованог лишења слободе; да новчана накнада која се досуђује за овај вид штете зависи од више фактора и свих околности случаја, од којих су значајни време боравка ван слободе, услови боравка и хуманост затворских услова, понашање стражарског и затворског особља, природе кривичног дела за које је оштећени осуђен, те остале околности у време вођења поступка против њега, ка о и после изласка на слободу; да је у том погледу утврђено да је тужилац током боравк а у притвору био изложен трпљењу злостављања, које није имало негативне и трајне последице по његово психичко и физичко здравствено стање; да је ревизијски суд оценио да се приликом одмеравања новчане накнаде, као сатисфакције за укупно тужиочево трпљење у виду нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе, морају узети у обзир све наведене и утврђене околности случаја, сагласно цитираним законским одредбама које су основ за досуђивање накнаде за рехабилитационо обештећење; да је суд оценио да тужиоцу припада правична новчана накнада у укупном износу од 1.500.000,00 динара, што значи још 500.000,00 динара поред већ досуђене накнаде нематеријалне штете; да је из наведених разлога делимично преиначена побијана пресуда, применом члана 416. став 1. ЗПП; да супротно траженој и досуђеној накнади за ст рах, трпљење физичких болова у притворским условима није могло бити идентификовано по степену и трајању, нити је имало трајне последице по тужиочево здравље, те не пружа основ за признавање и досуђивање посебне накнаде за тај вид штете; да је, иначе, трпљење физичких болова због примене тортуре узето у обзир приликом одмеравања јединствене накнаде за душевне болове због лишења слободе, те да је правилно одбијен захтев за додатне видове и износе накнаде нематеријалне штете; да су нижестепени судови правилно оценили неоснованим и тужбени захтев по основу различитих видова материјалне штете, по основима који су тражени; да су затворски услови и режим боравка у притвору и затвору узети у обзир приликом одмеравања накнаде тужиоцу на име нематеријалне штете; да друге штетне последице неоснованог лишења слободе, које се рефлектују у облику материјалне штете, тужилац није д оказао ни у погледу настанка, нити висине, иако је на њему у смислу члана 231. ЗПП лежао терет доказивања чињеница које су битне за настанак и остваривање овог права; да се то односи и на накнаду за губитак зараде за време трајања лишења слободе, коју тужилац није ни формулисао адекватно постављеним захтевом, нити је предложио одговарајуће доказе за утврђење чињенице колики је губитак прихода од пољопривреде и сточарства имао у спорном периоду; да, према утврђеном чињеничном стању, тужилац није подносио, нити остварио право на пензију као пољопривредни произвођач, па му не припада ни накнада по основу губитка пензије, као ни накнада разлике између остварене и припадајуће пензије; да је стога, ревизијски суд прихватио као правилне разлоге за одбијање тужбених захтева за накнаду тражених видова материјалне штете, садржане у нижестепеним пресудама.
4. Одредбама Устава, на чије се повреде позива подносилац уставне жалбе, утврђена су следећа основна начела и људска права, и то: начело владавине права (члан 3.), начело забране дискриминације (члан 21.), начело заштите људских и мањинских права и слобода (члан 22.), право на достојанство и слободан развој личности (члан 23.), право на правично суђење (члан 32.), посебна права окривљеног (члан 33.), право на рехабилитацију и накнаду штете (члан 35.), право на једнаку заштиту права и на правно средство (члан 36.), право на имовину (члан 58.) и право наслеђивања (члан 59.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
За одлучивање у овом уставносудском предмету од значаја су и одговарајуће одредбе Закона о рехабилитацији („Службени гласник РС“, број 92/11) и Закона о облигационим односима („Службени лист СФРЈ“, бр. 29/78, 39/85, 45/89 и 57/89 и „Службени лист СРЈ“, бр. 31/93, (22/99, 23/99, 35/99 и 44/99)), а које су све наведене у Одлуци Уставног суда Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године (видети веб страницу Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на оспорену пресуду Врховног касационог суда са становишта истакнуте повреде права на правично суђење, Уставни суд је утврдио да подносилац своје тврдње о повреди права зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава заснива на томе да је Врховни касациони суд арбитрерно и произвољно применио материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете и о праву на накнаду материјалне штете, да оспорен а судска одлука није образложена у складу са стандардима права на правично суђење , као и да му је повређено право на правну сигурност.
5.1. Уставни суд најпре констатује да је правилну примену материјалног права, пре свега, надлежан да цени виши суд, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и произвољна или арбитрерна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да у одређеним ситуацијама, које првенствено зависе од чињеница и околности конкретног случаја и од утемељености уставноправних разлога наведених у уставној жалби, има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава, цени и са становишта правилне примене материјалног права.
Одредбом члана 26. став 3. Закона о рехабилитацији прописано је да рехабилитовано лице, у конкретном случају подносилац уставне жалбе, има право на накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе, у складу са законом којим се уређују облигациони односи. Према члану 200. Закона о облигационим односима, о висини накнаде нематеријалне штете за претрпљене физичке болове, душевне болове и страх одлучују редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности. С тим у вези, Уставни суд указује да само досуђена накнада која је безначајна или очигледно непропoрционална значају повређеног добра не би била у складу са гаранцијама права на правично суђење.
Уставни суд налази да је оспорена пресуда донета уз примену меродавног материјалног права, у конкретном случају Закона о облигационим односима, и да досуђени новчани износ не представља израз произвољности или неприхватљиве примене материјалног права. По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди су изнети довољни разлози због чега досуђени износ представља правичну сатисфакцију за претрпљене душевне болове због лишења слободе рехабилитованог лица, а који се не може сматрати ни безначајним, нити очигледно непропорционалним значају повређеног добра.
Наводи подносиоца да Врховни касациони суд није водио рачуна о свим чињеницама и околностима случаја које могу бити од значаја за утврђивање износа правичне новчане накнаде нематеријалне штете, по оцени Уставног суда, нису основани. Врховни касациони суд је у оспореној пресуди оценио да је делимично погрешно примењено материјално право приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете, те је из тих разлога преиначио нижестепене пресуде и досудио већи новчани износ на име накнаде нематеријалне штете за претрпљене душевне болове због неоснованог лишења слободе . Приликом одређивања правичне новчане накнаде за овај вид штете, ревизијски суд је ценио све релевантне чињенице и околности које су утврђене у поступку пред првостепеним судом, а посебно је истакао да је трпљење физичких болов а због примене тортуре узето у обзир приликом одмеравања јединствене накнаде за душевне болове због лишења слободе.
Имајући у виду наведено, Уставни суд налази да нису основани ни наводи подносиоца да Врховни касациони суд приликом одлучивања о висини накнаде штете није узео у обзир чињеницу да је он за време лишења слободе трпео и физички бол, страх и повреду части и угледа и да му није досудио накнаду и по тим основима. Ово из разлога што из оспорене ревизијске пресуде јасно произлази да је подносиоцу досуђена накнада за претрпљени страх, као и да су приликом одмеравања висине јединствене накнаде за претрпљене душевне болове због лишења слободе цењени и претрпљени душевни болови због повреде других права личности, као и физички болови и да су они утицали на висину досуђене накнаде. Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца да је он био на Голом отоку три и по године и да је све то време био жртва акта тортуре, будући да то не одговара чињеницама утврђеним у предметном поступку, према којима следи да је подносилац био у истражним затворима у Пироту и Нишу, а потом на издржавању казне затвора у КПД у Сремској Митровици, те да је физичко малтретирање трпео само у истражним затворима, али не и на издржавању казне затвора .
Поред тога, Уставни суд указује на то да је питање права рехабилитованог лица на накнаду нематеријалне штете, укључујући и накнаду за претрпљене душевне болове због повреде других права личности, физичке болове и страх, већ разматрао у Одлуци Уж-2789/2014 од 11. децембра 2014. године. Уставни суд је у наведеној Одлуци, поред осталог, изразио и став да је уставноправно прихватљиво становиште судске праксе да се у одређеним случајевима може досудити јединствена накнада за укупну нематеријалну штету - за душевне болове због повреде права личности, за физичке болове и страх, и то у ситуацији када се трпљења оштећеног узајамно условљавају и преплићу тако да их је немогуће разлучити.
Наводи подносиоца којима оспорава став поступајућих судова да је сама рехабилитација њему довољна као сатисфакција , по оцени Уставног суда, нису основани. Наиме, ни из садржине оспорене пресуде, нити из садржине нижестепених пресуда, не произлази да је тако нешто констатовано. Апелациони суд у Нишу је у другост епеној пресуди само истакао да је приликом одмеравања висине накнаде нематеријалне штете, коју је тужилац претрпео због неоснованог лишења слободе, водио рачуна о свим околностима конкретног случаја, те да је имао у виду и да је чином рехабилитације делимично ублажена штета - постизањем моралне сатисфакције, али из наведеног не произлази да је другостепени суд закључио да је сам чин рехабилитације довољна сатисфакција подносиоцу.
Уставни суд је оценио да се наводи подносиоца о погрешној примени и тумачењу меродавног права приликом одлучивања о тужбеном захтеву за накнаду тражених видова материјалне штете, не могу прихватити као релевантни уставноправни разлози за тврдњу о повреди права на правично суђење, већ се од Уставног суда, у суштини, захтева да као инстанциони суд оцени законитост оспорене пресуде у том делу .
С тим у вези, Уставни суд указује на то да није надлежан да у уставносудском поступку оцењује правилност чињеничних и правних закључака редовних судова, уколико из разлога наведених у уставној жалби не произлази да је закључивање суда у оспореним судским одлукама било очигледно произвољно, а што у овом предмету није случај.
Уставни суд налази да су без основа наводи подносиоца којима се позива на примену одредбе члана 13. став 2. Закона о рехабилитацији у предметном парничном поступку, будући да је том законском одредбом предвиђена примена истражног начела у поступку рехабилитације, а не у поступку по тужби за накнаду штете по основу рехабилитационог обештећења.
5.2. У погледу навода подносиоца уставне жалбе да оспорена пресуда Врховног касационог суда није образложена у довољној мери, Уставни суд истиче да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку и да оно подразумева обавезу суда да наведе јасне, довољне и разумљиве разлоге на којима заснива своју одлуку, чиме се истовремено даје гаранција странци да је суд размотрио њене наводе и доказе које је истакла у поступку и да се таква одлука може испитати по жалби. Овај принцип, међутим, не захтева да се судови детаљно осврну на сваки аргумент странака у поступку, него само на аргументе које сматрају правно релевантним (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, број представке 16034/90, од 19. априла 1994. године, став 61.). Мера у којој постоји обавеза давања образложења зависи од природе одлуке и инстанционе надлежности суда који одлуку доноси. С тим у вези, Уставни суд указује да је одредбом члана 414. став 2. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14) прописано да Врховни касациони суд неће детаљно образлагати пресуду којом се ревизија одбија као неоснована, ако закључи да то није потребно због тога што се у ревизији понављају жалбени разлози или кад се образлагањем пресуде којом се ревизија одбија не би постигло ново тумачење права нити допринело уједначеном тумачењу права.
Полазећи од наведеног, а узимајући у обзир садржину образложења оспорене пресуде, Уставни суд сматра да је Врховни касациони суд дао довољне, јасне и уставноправно прихватљиве разлоге на којима заснива своју одлуку којом је делимично преиначио другостепену пресуду и коначно одлучио о висини накнаде штете. Врховни касациони суд је оценио да је побијана другостепена пресуда у погледу висине накнаде нематеријалне штете за душевне болове због неоснованог лишења слободе делимично заснована на погрешној примени материјално г прав а, те је из тих разлога преиначио другостепену пресуду у том делу и досудио већи новчани износ на име накнаде те штете. Приликом одмеравања висине накнаде штете, Врховни касациони суд је ценио све чињенице и околности конкретног случаја, а које су утврђене у првостепеном поступку, те је висину накнаде одмерио, у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима, којима је прописан начин и критеријуми за утврђивање висине накнаде. Уставни суд налази да нису основани ни наводи подноси оца да ревизијски суд није образложио своју оцену о неоснованости предметног тужбеног захтева за накнаду материјалне штете , јер из оспорене пресуде произлази да је ревизијски суд дао аргументоване и разумљиве разлоге за такву своју оцену, а коју Уставни суд сматра уставноправно прихватљивом. При томе, Уставни суд је имао у виду да је Врховни касациони суд у том делу одбио ревизију, као и да су у ревизији поновљени жалбени разлози о неправилној примени меродавног права, а о којима се изјаснио и другостепени суд,
5.3. Разматрајући наводе подносиоца уставне жалбе о повреди права на правну сигурност, као елемента права на правично суђење, Уставни суд најпре констатује да различито поступање судова постоји када судови последње инстанце, у истој чињеничној и правној ситуацији, донесу различите одлуке.
Поред тога, Уставни суд указује на то да се код досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете за душевне болове због повреде угледа, части, слободе и права личности, физичког бола и страха, по правилу, не може говорити о идентитету чињеничног стања, с обзиром на то да висина те накнаде зависи од стицаја бројних објективних и субјективних околности које приликом одлучивања цене редовни судови, крећући се у границама захтева правичности и пропорционалности, а све у складу са одредбама члана 200. Закона о облигационим односима.
У конкретном случају, подносилац уставне жалбе је као доказ различитог поступањ а судова приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете доставио две пресуде, и то пресуду Апелационог суда у Београду Гж. 3108/14 од 27. априла 2016. године и пресуду Врховног касационог суда Рев. 1653/14 од 8. априла 2015. године , којима је коначно одлучено о тужбеном захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове због лишења слободе. Имајући у виду претходно наведено, те чињеницу да подносилац сматра да су судови различито поступали управо приликом досуђивања новчане накнаде нематеријалне штете, Уставни суд је оценио да се не може говорити о идентичном чињеничном и правном стању у конкретном случају. Наиме, у упоредним пресудама није одлучивано о захтеву за накнаду нематеријалне штете коју је једно лице претрпело због тога што је било неосновано лишено слободе, већ о захтеву наследника рехабилитованог лица за накнаду нематеријалне штете за душевне болове, а коју су т а лиц а претрпел а као де ца због неоснованог лишења слободе њихових родитеља.
У односу на пресуду Апелационог суда у Новом Саду Гж. 4807/15 од 17. септембра 2015. године, а коју је подносилац такође доставио као доказ различитог поступања судова, Уставни суд констатује да том пресудом није коначно одлучено о тужбеном захтеву, већ је она била предмет преиспитивања Врховног касационог суда у поступку по ревизији. Наиме, пресудом Врховног касационог суда Рев. 185/16 од 13. априла 2016. године преиначена је наведена другостепена пресуда, у делу у коме је одлучено о захтеву за накнаду нематеријалне штете и умањена је висина досуђене накнаде. Стога се ни та пресуда не може сматрати доказом о неједнаком поступању, будући да то није одлук а суда последње инстанце у предметном поступ ку.
5.4. Наводе подносиоца о битним повредама парничног поступка Уставни суд није посебно разматрао, будући да подносилац такве своје наводе у суштини заснива на пропусту Врховног касационог суда да образложи оспорену одлуку у складу са стандардима права на правично суђење, а о чему се Уставни суд претходно већ изјаснио.
У вези са наводима подносиоца о повреди права на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да само указивање на то да је, у конкретном случају, упитно остваривање судске заштите у разумном року, а без навођења чињенице колико је поступак заправо трајао и других конкретних разлога који су утицали на његово трајање, те истицања захтева за утврђење такве повреде, не може бити довољан разлог да се Уставни суд упусти у оцену означене повреде. При томе, Уставни суд је имао у виду да је предметни парнични поступак трајао четири године и два месеца, а у оквиру кога је одлучивано у три судске инстанце, те налази да се наведено трајање поступка a priori не може сматрати неразумно дугим са становишта уставног права на суђење у разумном року.
Из свих изнетих разлога, Уставни суд је оценио да нису прихватљиве тврдње подносиоца о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући наводе уставне жалбе о повреди права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд констатује да подносилац своје наводе о повреди овог права, у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент у права на правично суђење. Имајући у виду да је претходно оцењено да такве тврдње подносиоца нису прихватљиве, Уставни суд је уставну жалбу и у овом делу одбио као неосновану и одлучио као у првом д елу изреке, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду.
7. У односу на истакнуту повред у начела забране дискриминације , а коју подносилац такође заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правну сигурност, као елемент права на правично суђење, и права на једнаку заштиту права, Уставни суд и овом приликом истиче да се одредбама члана 21. Устава не јемчи ниједно одређено пр аво или слобода, већ се утврђује начело у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога је повреда овог уставн ог начела акцесорне природе, што значи да до ње може доћи само у вези са истовремено утврђеном повредом или ускраћивањем неког одређеног људског или мањинског права или слободе. Како је Уставни суд у конкретном случају нашао да су неосноване тврдње подносиоца о повреди означених права, то нема услова да се упушта у испитивање повреде начела из члана 21. Устава.
С обзиром на то да подносилац уставне жалбе повреду права из члана 35. Устава, у суштини, заснива на истим разлозима које је истицао и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење, Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге којима се, са становишта Уставом утврђене садржине права на рехабилитацију и накнаду штете, поткрепљује тврдња о повреди тог права.
Коначно, у вези са наводима о повреди права из чл. 3, 22, 23. и 33, члана 36. став 2. и чл. 58. и 59. Устава, Уставни суд констатује да се подносилац само формално позива на повреду означених начела и права и да у уставној жалби није навео ниједан уставноправни разлог којим би образложио такве своје тврдње.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
8. Уставни суд је, на основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.