Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. С . из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. С . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 8307/16 од 28. априла 2016. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2 . Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 8307/16 од 28. априла 2016. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби И. С, адвоката из Ниша , изјављеној против решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 17-4915/14 од 23. марта 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. С . из Ниша подне ла је Уставном суду, 17. јула 2016. године, преко пуномоћника И. С, адвоката из Ниша , уставну жалбу против решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 17-4915/14 од 23. марта 2016. године и решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 8307/16 од 28. априла 2016. године, због повреде права из чл. 32, 36, 58. и 67. Устава Републике Србије .
У уставној жалби се наводи да је оспореним првостепеним решењем Прекршајног суда у Нишу одбијен захтев за надокнаду трошкова поступка, а да је по жалби браниоца окривљених Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу донео другостепено решење којим потврђује првостепено решење, без минимума образложења, навођења било ког законског прописа на коме се базира оваква одлука, уз нег ирање целокупног материјалног права које је цитирано у жалби, као и да је суд само при доношењу одлуке о трошковима оспорио пуномоћје као неуредно, док је све радње достављања вршио браниоцу окривљене, чиме изнети наводи о неуредности не стоје , јер никада у току поступка нису констатовани, а писана одбрана никада није одбачена.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду истакнутих права и да поништи оспорено другостепено решење.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и достављене документације , утврдио да је уставном жалбом оспорено другостепено решење којим је потврђено такође оспорено првостепено решење Прекршајног суда у Нишу Пр. 17-4915/14 од 23. марта 2016. године којим је одбијен захтев адвоката И. С . за накнаду трошкова прекршајног поступка , уз образложење да је неоснован зато што су у списима предмета пуномоћја без датума издавања и без означења броја предмета, односно да пуномоћја нису у складу са чланом 23. Кодекса професионалне етике адвоката („Службени гласник РС“, број 27/12), те да се третира да окривљени нису ни ангажовал и браниоца адвоката у предмету Пр. 17-4915/14. У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да је, према одредби члана 119. став 4. Закона о прекршајима , бранилац дужан да суду поднесе писмено пуномоћје, а да је садржи на пуномоћја детаљно регулисана Кодексом професионалне етике адвоката („Службени гласник РС“, број 27/12), тако што је у члан у 23. ст. 3. и 4. тог акта прописано да пре него што га странка потпише, у пуномоћје треба да буду унети, између осталих података, предмет заступања и датум потписивања, те да осим броја предмета, имена другог адвоката који је ка сније овлашћен за замењивање и исправљања очигледних погрешака у писању, у пуномоћју није дозвољено накнадно уношење других података и промена. Прекршајни апелациони суд закључује да у конкретном случају пуномоћје јесте поднето, али како није сачињено на начин прописан чланом 23. Кодекса професионалне етике адвоката, правилно првостепени суд закључује да се исто не може прихватити.
4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и оптужбама против њега, да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем , да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (члан 32.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона, да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне, да се законом може ограничити начин коришћења имовине, те да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (члан 58.); да се свакоме, под условима одређеним закон ом, јемчи право на правну помоћ, да правну помоћ пружају адвокатура, као самостална и независна служба, и службе правне помоћи које се оснивају у јединицама локалне самоуправе, у складу са законом и да се законом одређује када је правна помоћ бесплатна (члан 67.).
Одредбама члана 119. Закона о прекршајима („Службени гласник РС, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 -Одлука УС) (у даљем тексту: ЗОП ) прописано је : да окривљени може узети за браниоца адвоката, а њега може, у складу са законом, заменити адвокатски приправник (став 1.); да је бранилац овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (став 3.); да је б ранилац дужан да поднесе писано пуномоћје суду (став 4 .); да права и дужности браниоца престају када откаже пуномоћје или када окривљени опозове пуномоћје (став 6 .).
Према одредби члана 258. став 1. ЗОП, против пресуде и решења прекршајног суда може се изјавити жалба другостепеном прекршајном суду, жалба се предаје суду који је донео првостепену одлуку, а жалбу, сагласно одредби члана 259. став 1. истог закона, могу изјавити окривљени, бранилац и подносилац захтева, неблаговремену, недозвољену или од неовлашћеног лица изјављену жалбу суд ће одбацити решењем, а благовремену, дозвољену и од овлашћеног лица изјављену жалбу прекршајни суд ће са списима предмета доставити другостепеном прекршајном суду у року од три дана (члан 268. ЗОП). У складу са одредбом члана 271. истог закона, другостепени прекршајни суд одбациће жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини.
Цитиране одреебе ЗОП важил е су у истоветном тексту у време доношења оспореног решења и нису мењани каснијим изменама и допунама овог закона.
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре констатује да ни ЗОП, а ни Законик о кривичном поступку, чије се одредбе, сагласно одредби члана 99. ЗОП, сходно примењују на прекршајни поступак, не прописују садржину пуномоћја, већ само обавезу браниоца да поднесе писано пуномоћје суду.
Уставни суд, такође, констатује да у конкретном случају, првостепени прекршајни суд жалбу није одбацио као изјављену од неовлашћеног лица , већ је доставио другостепеном прекршајном суду, који оспореним решењем такође није одбацио жалбу, већ је о њој мериторно одлучио одбијајући је као неосновану. У погледу разлога датих у образложењу оспореног решења, Суд констатује да је другостепени прекршајни суд свој закључак да адвокат који је у име окривљене, овде подноситељке уставне жалбе, изјавио жалбу против првостепен ог решења није овлашћен за предузимање те процесне радње извео применом одредаба Кодекса професионалне етике адвоката (у даљем тексту: Кодекс). С тим у вези, Уставни суд указује да је Кодекс скуп правила о професионално-етичким дужностима адвоката и да је повреда Кодекса основ дисциплинске одговорности адвоката (члан 2. тач. 2.1. и 2.3. Кодекса), да су правне и етичке обавезе адвоката утврђене Кодексом везане и за његов однос према клијентима (члан 1. тачка 1.2. Кодекса) и да , стога, Кодекс, чији је смисао и циљ, поред осталог, заштита интереса клијената не може бит и примењиван од стране суда на штету странке која је клијент одређеног адвоката . Полазећи од наведеног, а имајући у виду да ни ЗОП ни Законик о кривичном поступку , на чију сходну примену З ОП упућује , не прописују садржину пуномоћја, Уставни суд налази да је Прекршајни апелациони суд, пошто је сматрао да писано пуномоћје које је уз жалбу поднео именовани адвокат није ваљано, био дужан да му наложи да у одређеном року поднесе специјално пуномоћје за изјављивање жалбе против предметне првостепене пресуде. Ово посебно имајући у виду да је спорно пуномоћје потписано од стране окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Како је Прекршајни апелациони суд изјављену жалбу одбио, а није претходно предузео неопходне мере како би са сигурношћу могао да закључи да подносилац жалбе није овлашћен да исту изјави, Уставни суд је оценио да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке.
Имајући у виду природу утврђене повреде уставн ог права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Прекршајни апелациони суд поново одлучи о жалби И. С , адвоката из Ниша, изјављеној против решења Прекршајног суда у Нишу Пр. 17-4915/14 од 23. марта 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
6. С обзиром на то да подносилац истакнуте повреде права из члана 32 . и члана 36. став 1. Устава заснива на истим разлозима којима образлаже и повреду права на правно средство, коју повреду је Уставни суд утврдио, Суд налази да није нужно посебно испитивати основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде тих уставних права.
7. У односу на истакнуте повреде права из чл. 58. и 67. Устава, Уставни суд и овог пута указује да само формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уста вну жалбу допуштеном, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС, бр. 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.