Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), Весна Илић Прелић, Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Н. У . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. марта 20 20. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Н. У . изјављена против решења Апелационог суда у Београду Кж.2 1930/15 од 12. октобра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. У . из Београда поднео је Уставном суду, 19. новембра 201 5. године, преко пуномоћника А . Ђ, адвоката из Београда , уставну жалбу против решења Апелационог суда у Београду Кж.2 1930/15 од 12. октобра 2015. године, због повреде права на ограничено трајање притвора и права на правично суђење , из чл. 31. и 32. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог наведено: да првостепени суд „преписује“ наводе и објашњења разлога за продужење притвора окривљеном, доноси оспорено решење које је идентично свим претходним решењима, не улазећи у суштину самог проблема, и не поштујући налоге Апелационог суда, као суда више инстанце; да су, имајући у виду да је од извршења кривичног дела прошло више од две годин е, апсурдни наводи Вишег суда да је узнемирење јавности и даље таквог квалитета да може угрозити правично и несметано вођење поступка, при чему суд нарочито сматра да би пуштањем окривљених на слободу узнемирење јавности било значајније и интензивније; да првостепени суд не узима у обзир ни чињеницу да протеком времена узнемирење јавности, односно његов интензитет опада и да се основаност разлога за продужење притвора не сме ценити на основу чињеница у тренутку извршења кривичног дела, већ у тренутку доношења конкретне одлуке; да је неоправдано да се, на основу стања у списима предмета, у року од месец дана, донесу одлуке сасвим супротне по садржају и образложењу; да је, имајући у виду наведене разлоге, продужење притвора у конкретном случају „очигледно неоправдано“, чиме је повређено подносиочево право из члана 31. Устава; да је оспореним решењем повређено подносиочево право из члана 32. Устава, јер судови нису водили рачуна о претходним одлукама Апелационог суда, којим су претходна решења о продужењу притвора четири пута укидана и враћана на поновно одлучивање , уз јасне налоге првостепеном суду да у одлуци о продужењу притвора „мора дати јасне и недвосмислене разлоге о начинима манифестације тзв. узнемирења јавности“, због чега подносилац сматра да „о основаности продужења притвора није одлучивао независан и непристрасан суд“. Подносилац у уставној жалби не наводи прецизно којим одредбама чл. 31. и 32. Устава су заштићена права која сматра повређеним.
Предложено је поништење оспореног решења, налагање првостепеном суду пуштања подносиоца на слободу, као и досуђивање накнаде нематеријалне штете у износу од 500.000,00 динара и накнада трошкова уставносудског поступка у износу од 90.000,00 динара.
Како подносилац у уставној жалби није прецизирао која права из чл. 31. и 32. Устава сматра повређеним или ускраћеним, Уставни суд је, имајући у виду наводе уставне жалбе, закључио да подносилац истиче повреду права зајемчених одредбама члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорено решење и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
- да је решењем истражног судије Вишег суда у Београду Ки. 537/13 од 26. јула 2013. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, одређен притвор, а који се рачуна од 25. јула 2013. године;
- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 10/14 од 21. јануара 2014. године окривљенима Д.П, Д.Д. и Н. У . (овде подносиоцу уставне жалбе) стављено на терет изв ршење кривично г дел а тешко убиство из члана 114. став 2. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, окривљенима Д.П, Д.М. и Д.Д. кривичног дел а насилничко понашање из члана 344. став 1. Кривичног законика у стицају са кривичним делом тешка телесна повреда из члана 121. став 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика, а окривљенима Д.П, Д.М. и Н . У . (подносилац) и кривичног дел а насилничко понашање из члана 344. став 2. у везу става 1. Кривичног законика у вези члана 33. Кривичног законика;
- да је решењем Вишег суда у Београду К. 39/14 – Кв. 2999/15 од 28. септембра 2015. године према окривљенима Д.П, Д.Д. и подносиоцу уставне жалбе продужен притвор, који им по наведеном решењу може трајати најдуже 60 дана, и то према окривљеном Д.П. и Н . У, по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4 ) Законика о кривичном поступку;
- да је оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж.2. 1930/15 од 12. октобра 2015. године , жалба подносиоца као окривљеног изјављена против претходно наведеног решења о продужењу притвора, одбијена као неоснована.
Од значаја за оцену основаности навода уставне жалбе су, по оцени Уставног суда, и следеће околности, утврђене провером преко интернет странице „ Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs): да је 13. априла 2016. године Виши суд у Београду донео првостепену пресуду K. 39/14 којом је подносиоца као окривљеног огласио кривим, када је и меру притвора укинуо и заменио је мером забране напуштања стана .
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом, те да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. ст. 2. и 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбом члана 114. став 1. тачка 2) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09 и 121/12) прописано је кривично дело тешко убиство, па је предвиђено да ће се казнити затвором од најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година ко другог лиши живота при безобзирном насилничком понашању, а одредбама члана 344. овог законика прописано је кривично дело насилничко понашање, па је предвиђено да ће се казнити затвором до три године кo грубим вређањем или злостављањем другог, вршењем насиља према другом, изазивањем туче или дрским или безобзирним понашањем значајније угрожава спокојство грађана или теже ремети јавни ред и мир (став 1.), а ако је дело из става 1. овог члана извршено у групи или је при извршењу дела неком лицу нанесена лака телесна повреда или је дошло до тешког понижавања грађана, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година.
5. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава у односу на оспорено решење заснива на тврдњама да није било основа да му се притвор продужи на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје разлози који би оправдали ову меру, с обзиром на то да узнемирење јавности „које је можда и постојало у време одређивања притвора“ више не постоји, а у оспорен ом решењ у нису наведени разлози који доказују да такво узнемирење и даље постоји, као и да мера притвора није сведена на најкраће неопходно време.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка прописани су у тач. 1) до 4) става 1. члана 211. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног поступка.
Такође, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведених општих принципа, а имајући у виду наводе и разлоге изнете у уставној жалби у односу на оспорен о решењ е, Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. ценио у оквиру права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања оправдане сумње да је изврши о кривично дело тешко убиство при безобзирном насилничком понашању, за које кривично дело је запрећена казна затвора од најмање десет година, као и кривично дело насилничко понашање, за које је запрећена казна затвор од шест месеци до пет година.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењ ем продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозиоти несметано вођење кривичног поступка.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Београду је у односу на притворски разлог из члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП наведено:
„По оцени Апелационог суда у Београду, правилно је поступио првостепени суд када је окривљенима Д.Д. и Н. У . продужио притвор по основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, имајући у виду да из списа предмета произлази да су окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело тешко убиство у саизвршилаштву из члана 114. тачка 2. КЗ у вези са чланом 33. КЗ, за које кривично дело је прописана казна затвора преко десет година, те имајући у виду начин извршења предметног кривичног дела, и то да су окривљени оправдано сумњиви да су извршили кривично дело на јавном месту - шеталишту, испред сплава, у присуству већег броја људи, ценећи околност да сплавове и ресторане у Београду посећује велики број гостију, а према оптужном акту предметни догађај догодио се на познатом месту за ноћне изласке, при чему су окривљени, према наводима оптужног акта, према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф. од задобијених повреда на лицу места преминуо, исказујући на тај начин, према наводима оптужног акта, посебну упорност и безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете, то су, и по оцени Апелационог суда у Београду, описан начин извршења кривичног дела и тежина последица истог довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, због чега се продужење притвора из законских разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, показује као нужна и неопходна мера.
Сходно наведеном, супротни жалбени наводи бранилаца окривљеног Д.Д., адвоката Д.О. и адвоката М.М. којима се истиче да постојање оправдане сумње, односно наводи оптужног акта сами за себе не могу бити особите околности које оправдавају продужење притвора, те да је првостепени суд погрешно навео да постоји интересовање јавности, као и браниоца окривљеног Н. У, адвоката А.Ђ. којима се истиче да првостепени суд није навео јасне и конкретне чињенице и околности које указују да би пуштањем окривљених на слободу дошло до узнемирења јавности које би озбиљно и непосредно угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка, односно да су изостали јасни разлози, а посебно имајући у виду и протек времена, оцењени су као неосновани, с обзиром да је првостепени суд, а на основу објективних показатеља, правилно проценио да у време доношења ожалбеног решења и даље постоји узнемирење јавности, те да би узнемирење било и много значајније и интензивније уколико би окривљни били пуштени на слободу, као и да би то угрозило несметано вођење кривичног поступка“.
Уставни суд је оценио да је оспорен о решењ е заснован о на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног процесног права, те да је надлежни суд поступао у складу са Уставом и ЗКП када је утврди о да постоје услови да се подносиоц у уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни суд је у оспорен ом решењу наве о и јасно образложи о, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела (на јавном месту - шеталишту, испред сплава, на познатом месту за ноћне изласке, у присуству већег броја људи, при чему су окривљени, према покојном Ф.Ф. и оштећеном М.М. применили насиље високог степена, као и да је покојни Ф.Ф. од задобијених повреда на лицу места преминуо, исказујући на тај начин, посебну упорност и безобзирност у извршењу кривичног дела за које се терете) довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка , посебно имајући у виду и протек времена, при чему је поступајући суд, на основу објективних показатеља, правилно проценио да у време доношења ожалбеног решења и даље постоји узнемирење јавности, те да би узнемирење било и много значајније и интензивније уколико би окривљени били пуштени на слободу, као и да би то угрозило несметано вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су у оспореном решењу утврђене конкретне чињенице које указују на то да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да није било основа да му се притвор продужи по наведеном законском основу , да не постоје разлози који би оправдали ову меру, односно да је оспорен о решењ е необразложен о.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе ( 19. новембра 2015. године) налазио у притвору две године и непуна четири месец а (рачунајући од 26. јула 2013. године, када му је притвор одређен), да је за то време спроведена истрага, подигнута оптужница и главни претрес приведен крају, да је првостепена пресуда донета 13. априла 2016. године, када је подносиоцу притвор укинут и замењен мером забране напуштања стана. Имајући у виду да су истражни и првостепени кривични поступак који су против подноси оца уставне жалбе и још три лица вођен и због кривичних дела тешко убиство и насилничко понашање , окончани за две године и девет месеци, Уставни суд је оценио да се поступак води са примереном хитношћу.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је оспорен о решење о продужењу притвора донет о из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њему наведени релевантни и довољни разлози због којих је надлежни суд сматрао да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са примереном хитношћу.
Уставни суд је посебно ценио навод подносиоца да „о основаности продужења притвора није одлучивао независан и непристрасан суд“, јер „судови нису водили рачуна о претходним одлукама Апелационог суда, којим су претходна решења о продужењу притвора четири пута укидана и враћана на поновно одлучивање, уз јасне налоге првостепеном суду да у одлуци о продужењу притвора мора дати јасне и недвосмислене разлоге о начинима манифестације тзв. узнемирења јавности“, и оценио га неоснованим. Ово стога што је Уставни суд, претходно оцењујући истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора, нашао да су у оспореном решењу дати јасни и недвосмислени разлози о начинима манифестације узнемирења јавности, због чега се притвор по наведеном законском основу показује неопходним, а друге разлоге који би указивали на то да о основаности притвора није одлучивао независтан и непристрасан суд, подносилац није навео. Такође, Уставни суд је имао у виду да је првостепеном пресудом, дакле чим је окончан првостепени поступак, суд укинуо притвор и заменио га блажом мером.
Следом свега наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењем нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 31. ст. 2. и 3. и члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. С обзиром на изложено, Уставни суд је, на основу члана 42 а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.