Преглед документа Уж-13422/2018 Word документ

Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Т . А . из Новог Сада , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2020. године, донео је 

1. Усваја се уставна жалба Т. А . и утврђује се да је у поступку који је вођен пред Вишим судом у Новом Саду у предмету Км. 22/17 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује. 

2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству. 

1. Т. А. из Новог Сада подне о је Уставном суду, 23. новембра 201 8. године, преко пуномоћника Р. Р, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Новом Саду Ржк. 8/18 од 18. октобра 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. с тав 1. Устава, у поступку који је вођен у предмету Км. 22/17 Вишег суда у Новом Саду. 

Т. А. из Новог Сада подне о је Уставном суду, 23 . марта 201 9. године, преко пуномоћника Р. Р, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења Апел ационог суда у Новом Саду Кжм.1. 136/18 од 7. фебруара 2019. године, због повреде права из члана 32. став 1. и члана 33. ст. 1, 2, 5. и 6. Устава. Ова уставна жалба је заведена под бројем Уж-3180/2019. 

Уставни суд је уставну жалбу Уж-3180/2019 спојио са уставном жалбом Уж-13422/2018, имајући у виду да је реч о истом подносиоцу и о истом кривичном поступку у коме су донета оспорена решења, а нарочито имајући у виду садржине уставних жалби , ради вођења јединственог поступка и одлучивања, сагласно одредбама члана 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13). 

У уставној жалби је, између осталог, наведено: 

- да је 30. маја 2016. године покренут кривични поступак против тада малолетног Т. А , овде подносиоца уставне жалбе; 

- да се „приликом уводног излагања на главном претресу 4. априла 2017. године подносилац сагласио са свим доказним предлозима јавног тужиоца и изјавио да не оспорава објективне елементе кривичног дела које му је предлогом стављено на терет и предложио је само један доказни предлог психолошко -психијатријско вештачење, са чиме се јавни тужилац сагласио. Према томе, чињенична и правна питања о којима је требало расправити на суђењу, оваквим поступањем одбране су сведена на минимум“; 

- да се подносилац у присуству законског заступника и браниоца „појавио на свим заказаним рочиштима“, те да одбрана ниједном није изостала са суђења; 

- да је „дужност органа у поступку према малолетнику да поступају најхитније како би се поступак што пре завршио. У том правцу, законодавац обавезује суд да поступа у врло строгим роковима: осам дана за заказивање главног претреса, три дана за израду одлуке, сваких месец дана да обавести председника суда о малолетничким предметима који нису окончани и о разлозима неокончања поступка. Сама по себи чињеница да је у 2017. године одржан један главни претрес, а да суд десет месеци није предузимао никакве радње у поступку оправдава заштиту права на суђење у разумном року. Оспорени судски поступак предуго траје и сам по себи је супротан смислу малолетничког поступка“; 

- да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжм.1. 136/18 од 7. фебруара 2019. године повређено право на једнакост оружја, јер је окривљеном онемогућено да износи доказе у своју корист, а такође је повређено и право на образложену судску одлуку, као елемент права на правично суђење. 

Предложено је да Ус тавни суд усвоји уставну жалбу, да утврди повреду озн ачених уставних права, да поништи оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Кжм.1. 136/18 од 7. фебруара 2019. године, а тражена је и накнада нем атеријалне штете. 

2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. 

У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода. 

3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Км. 22/17 Вишег суда у Новом Саду, утврдио следеће: 

- да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду 24 . октобра 2016. године поднело захтев за покретање припремног поступка Ктм. 402/16 Вишем суду у Новом Саду према тада малолетном Т. А , због основане сумње да је извршио кривично дело неовлашћено стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09); 

- да се поступак водио у предмету Ким. 276/16 Вишег суда у Новом Саду; 

- да је подносилац уставне жалбе саслушан на рочишту одржаном 29. новембра 2016. године пред судијом за малолетнике Вишег суда у Новом Саду; 

- да је Центар за социјални рад из Новог Сада 29. новембра 2016. године доставио свој налаз и мишљење поступајућем суду; 

- да су на главном претресу одржаном 13. децембра 2016. године испитани сведоци И.М. и А.К, полицијски службеници; 

- да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду 7. фебруара 2017. године поднело предлог за изрицање кривичне санкције Ктм. 402/16 Вишем суду у Новом Саду према малолетном Т. А, због оправдан е сумње да је извршио кривично дело неовлашћено држање опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика; 

- да се поступак водио у предмету Км. 22/17 Вишег суда у Новом Саду; 

- да главни претрес 15. марта 2017. године није одржан због недоласка сведока А.К. и И.М, полицијских службеника; 

- да је 4. априла 2017. године главни претрес одржан; 

- да је главни претрес одржан 17. јануара 2018. године; 

- да је наредбом Вишег суда у Новом Саду Км. 22/17 од 17. јануара 2018. године одређено тимско психијатријско-психолошко вештачење подносиоца уставне жалбе, а вештаци су свој налаз и мишљење доставили 12. марта 2018. године поступајућем суду; 

- да главни претрес заказан за 13. март 2018. године није одржан јер један од вештака није приступио на претрес, а такође примерак налаза и мишљења вештака је уручен заменику Вишег јавног тужиоца, браниоцу и законском заступнику малолетника; 

- да је 19. априла 2018. године главни претрес одржан, а Виши суд у Новом Саду је донео наредбу Км. 22/17 којом је одређено судско-медицинско вештачење; 

- да је вештак свој налаз доставио 7. маја 2018. године Вишем суду у Новом Саду; 

- да је 16. маја 2018. године главни претрес одржан; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Р4к. 2/18 од 17. маја 2018. године одбијен као неоснован приговор подносиоца захтева малолетног Т. А; 

- да је 1. јуна 2018. године главни претрес одржан и да је тада почео изнова због промене у саставу већа; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Км. 22/17 од 1. јуна 2018. године одбијен као неоснован захтев за постављање стручног саветника судско-медицинске струке подносиоцу уставне жалбе; 

- да је решењем Апелационог суда у Новом Саду Ржк. 6/18 од 20. јуна 2018. године одбијена жалба изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Р4к. 2/18 од 17. маја 2018. године; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Квм. 29/18 од 2. јула 2018. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Км. 22/17 од 1. јуна 2018. године; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Р4к. 4/18 од 22. августа 2018. године одбачен приговор за убрзање поступка малолетног Т. А . који је поднет 17. августа 2018. године у предмету Вишег суда у Новом Саду Км. 22/17; 

- да је решењем Р4к. 5/18 од 4. септембра 2018. године одбијен као неоснован приговор малолетног Т. А ; у образложењу наведеног решења је изнето да је „дана 22. августа 2018. године под пословним бројем Р4к. 4/18 Виши суд у Новом Саду донео решење којим је одбачен приговор подносиоца захтева малолетног Т . А, а који је поднет 17. августа 2018. године у предмету Км. 22/17. Подносилац захтева је 27. августа 2018. године поднео жалбу против решења Вишег суда у Новом Саду пословни број Р4К. 4/18 од 22. августа 2018.године, а на које решења жалба није дозвољена. Наведену жалбу овај суд сматра приговором у смислу члана 13. став 4. Закона о заштити п рава на суђење у разумном року“; 

- да је главни претрес одржан 7. септембра 2018. године ; 

- да је решењем Вишег суда у Новом Саду Км. 22/17 од 7. септембра 2018. године подносиоцу изречена васпитна мера упозорења и усмеравања судски укор и мера безбедности одузимања предмета, и то 26 кесица у којима се налази биљна материја „ Cannabis sativa“; 

- да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Ржк. 8/18 од 18. октобра 2018. године одбијена као неоснована жалба пуномоћника предлагача малолетног Т. А . изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Р4к. 5/18 од 4. септембра 2018. године; 

- да је оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжм.1. 136/18 од 7. фебруара 2019. године одбијена као неоснована жалба изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Км. 22/17 од 7. септембра 2018. године, а побијано решење је потврђено. 

4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврдђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. 

Законом о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05) прописано је да су органи који учествују у поступку према малолетнику, као и други органи и установе о којих се траже обавештења, извештаји или мишљења, дужни да поступају најхитније како би се поступак што пре завршио (члан 56.), као и да се кривични поступак према малолетнику покреће за сва кривична дела само по захтеву јавног тужиоца за малолетнике који је стекао посебна знања из обалсти права детета и преступништва младих (члан 57.). 

5. Уставни суд је, увидом у оспорено решење Апелационог суда у Новом Саду Ржк. 8/18 од 18. октобра 2018. године и оспорено решење истог суда Кжм.1. 136/18 од 7. фебруара 2019. године , утврдио да она садрже детаљна и јасна образложења, заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, те је , стога, полазећи од претходно наведеног, оценио да се наводи подносиоца не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдње о повреди означених права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитос т оспорених решења. 

Такође, Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог суда, тако и Европског суда за људска права, право на правично суђење и право на одбрану у кривичном поступку не значе гаранцију да ће током судског поступка бити изведени сви доказни предлози окривљеног. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења чињеничног стања а у одлуци је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, а што је овде детаљно учињено у решењу Вишег суда у Новом Саду Км. 22/17 од 7. септембра 2018. године. 

Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу тачке 1. изреке. 

6. Уставни суд је приликом оцене навода уставне жалбе којима се образлаже повреда права на суђење у разумном року кренуо од критеријума међународних инстит уција за заштиту људских права. 

Наиме, чланом 20. Стандардних минималних правила Уједињених нација за малолетничко правосуђе (тзв. Пекиншка правила) прописано је да ће „сваки случај од самог почетка бити вођен експедитивно, без било каквог непотребног одлагања (члан 20.1.)“ . Такође, из наведеног произлази да је експедитивно вођење поступка у предметима у којима се суди малолетницима од нарочитог значаја, као и да ће са протеком времена, ако је малолетник окривљени, њему бити све теже да повеже кривични поступка и евентуалну санкцију са самим делом, како интелектуално, тако и психолошки. 

Смерницама Комитета министара Савета Европе о правосуђу по мери детета од 17. новембра 2010. године прописано је да је „у смислу ових смерница о правосуђу по мери детета – дете свако лице млађе од 18 година ( II – дефиниције)“, као и да „у свим поступцима у која су укључена деца треба применити начело хитности како би се брзо одговорило на околности и заштитили најбољи интереси детета, уз истовремено поштовање владавине права ( IV – Правосуђе по мери детета пре, за време и после правосудних поступака, D. Правосуђе по мери детета током судских поступака, 4. Изб егавање непотребног одлагања – Смерница број 50.) “. Предмети у којима су деца жртве/учиниоци кривичних дела или где је реч о деци треба да буду решевани експедитивно. Начело хитности произлази из Смернице број 50. Уставни суд констатује да деца имају другачији доживљај времена у односу на онај који имају одрасли, те да је елемент времена њима важан. На пример , годину дана трајања поступка у спору који се води око старатељства може изгледати знатно дуже десетогодишњаку него одраслом пунолетном лицу. Ова смерница долази до изражаја и у релевантним инструментима Савета Европе. Један од тих инструмената захтева да државе обезбеде да се истраге и кривични поступци третирају као приоритетни предмети, те да се решавају без икаквог неоправданог одлагања (видети Конвенцију Савета Европе о заштити деце од сексуалне експлоатације и сексуалног злостављања (CETS број 201, члан 30. став 3.)) . Важност овога долази до изражаја у две варијанте. Прва је да се жртвама омогући да започну опоравак, а друга је да се „обезбеди да се малолетнички предмети брже решавају, избегавајући непотребна одлагања и кашњења, како би се обезбедило предузимање делотворних васпитних мера“ (видети Препоруку Комитета Савета Европе бр. R (87) 20 о друштвеним реакцијама на малолетничку делинквенцију став 4.). 

Уставни суд напомиње да су наведени стандарди дошли до изражаја у Закону о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица (у даљем тексту: ЗМ). Одредбом члана 56. ЗМ прописано је да су органи који учествују у поступку према малолетнику, као и други органи и установе од којих се траже обавештења, извештаји или мишљења, дужни да поступају најхитније како би се поступак што пре завршио. 

Полазећи од напред наведеног, а нарочито имајући у виду чињеницу да се у конкретном случају оспорени кривични поступак водио према малолетнику, као и одредбу члана 56. ЗМ, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року . 

Уставни суд констатује да је кривични поступак према подносиоцу уставне жалбе покренут 24. октобра 2016. године, када је Више јавно тужилаштво у Новом Саду поднело захтев за покретање припремног поступка према малолетном Т. А, а да је кривични поступак правноснажно окончан решењем Апелационог суда у Новом Саду Кжм. 136/18 од 7. фебруара 2019. године. Дакле, оспорени кривични поступак је трајао две године и три месеца . 

Наведено трајање кривичног поступка, само по себи , може указивати на то да је предметни поступак окончан у оквиру разумног рока. Међутим , појам разумне дужине трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца – сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца устав не жалбе као странке у поступку и по ступања надлежних судова који воде поступак . Код последњег чиниоца узима се у обзир и колики је значај права о коме се у поступку расправља за подносиоца. Када је дужина трајања поступка суштински битна и из неких других разлога (на пример када је дете/малолетно лице жртва кривичног дела или учинилац кривичног дела, или када је реч о предметима који се тичу бриге о детету и старатељству), Уставни суд сматра да се на те случајеве морају применити строжији стандарди у светлу релевантних међународних докумен ата, те самог ЗМ . То у конкретном случају значи да у поступцима у којима се примењује ЗМ, поступајући судови морају да се понашају у складу са строжијим стандардима суђења у разумном року , свакако имајући у виду и све околности које утичу на трајање поступка. 

Примењујући наведене стандарде на конкретан случај , Уставни суд је утврдио да је подносиоцу стављено на терет кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика за које је прописана казна затвора од три до 12 година. Наведено кривично дело спада у тежа кривична дела и неспорно је захтевало спровођење одређеног доказног поступка. У току кривичног поступка спровед ено је више различитих вештачења, те је испитано више сведока. Уставни суд сматра да и поред тога што је појам разумне дужине трајања судског поступка релативна категорија која зависи од наведених чинилаца, трајање предметног кривичног поступка, у конкретном случају две године и три месеца , се не може оправдати било којим од претходно наведених чинилаца. 

Уставни суд сматра да је у конкретном случају Виши суд у Новом Саду требало да поступа у складу са стандардом „најхитније“, а имајући у виду одредбу члана 56. ЗМ. Наиме, Виши суд у Новом Саду је одржао главни претрес 4. априла 2017. године, који је настављен тек 17. јануара 2018. године, а што се не може прихватити као експедитивно поступање Вишег суда. Затим, осам пута заказиван главни претрес није одржан два пута , при чему је Уставни суд имао у виду и динамику његовог заказивања, те да је главни претрес једном почео изнова због промене у саставу судећег већа. Т акође, Уставни суд напомиње да је у конкретном случају реч о малолетном окривљеном који је у тренутку извршења кривичног дела које му је стављено на терет имао 16 година. Имајући у виду године подносиоца, тежину кривичног дела које му је стављено на терет, те последице које би евентуално (осуђујућа) пресуда имала за подносиоца, Уставни суд сматра да је подносилац имао велики интерес да се кривични поступак што пре оконча. Уставни суд је имао у виду и праксу Европског суда за људска права у предмет у Paulsen – Medalen and Svensson про тив Шведске, број 149/1996/770/967 , пресуда од 19. фебруара 1998. године, ст ав 88 . и предмет у Schaal против Луксембурга, број 51773/99, пресуда од 18. фебруара 2003. године, ст ав 35 , у ком е је шестогодишње трајање кривичног поступка имало дејство на захтеве подносиоца представке у поступцима за контакт и боравак детета, те је у таквој ситуацији била потребна изузетна експедитивност . На крају, Уставни суд констатује да у конкретном случају нема доприноса подносиоца уставне жалбе, нити његовог браниоца трајању оспореног кривичног поступка. 

Полазећи од изнетог, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о У ставном суду, одлучујући као у првом делу тачке 1. изреке. 

7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нем атеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредбама члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15). 

Усклађујући своју досадашњу праксу са ставовима Европског суда за људска права , Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке (видети, поред других, Одлуку Уставног суда Уж-2936/2016 од 24. маја 2018. године). 

8. Уставни суд је, сагласно одредби члана 47. став 2. Закона о Уставном суду одлучио да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“. 

9. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци. 

ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА 

Снежана Марковић, с.р.