Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Весна Илић Прелић, Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби Л. Х . из Републике Македоније , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 5. марта 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Oдбија се као неоснована уставна жалба Л. Х . изјављена против пресуда Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1615/16-1 од 8. децембра 2016. године и Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 3426/17 од 21. фебруара 2017. године .
О б р а з л о ж е њ е
1. Л. Х . из Републике Македоније је, 7. марта 201 7. године, преко пуномоћника Н. З , адвоката из Врања, Уставном суду поднео уставну жалбу против пресуда означених у изреци због повреде права на правично суђење, зајемченог одредб ом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судск е одлук е кој има је подносилац правноснажно оглашен одговорним за извршење девизног прекршаја и осуђен на новчану казну у износу од 30.000,00 динара, уз изрицање заштитне мере одузимање предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 18.000,00 евра.
У уставној жалби је наведено да подносилац уставне жалбе није знао да мора да пријави новац који се налазио у возилу којим је управљао, јер новац није био његов, већ је припадао његово м сапутник у, те да је разумео да се питање цариника да ли има нешто да пријави царинској контроли односи на робу која подлеже царињењу, а не на новац. Подносилац је навео да није спорно да је новац био сакривен у пртљажнику возила којим је он управљао, да се налазио у коферу који припада његовом сапутнику и да је то учињено из страха од пута , а не због царине, те да је предметни новац његов сапутник стекао дугогодишњим законитим радом као врхунски посластичар, а који је понео са собом ради реновирања куће и куповине веома скупих лекова за себе. Стога, нити је стицање одузетог новца било незаконито, нити је новац био намењен незаконитој сврси, те подносилац није имао никаквих разлога да не пријави новац, да је заиста тај новац био његов. У уставној жалби је надаље наведено да није било оправдано да се од окривљеног одузме целокупан износ новца, који је неспорно преношен преко дозвољеног лимита, јер би се сврха кажњавања и сврха изрицања заштитне мере постигла и делимичним одузимањем предмета прекршаја, у складу са чланом 64. став 2. Закона о девизном пословању.
У уставној жалби је такође наведено да Прекршајни суд у Прешеву није упознао окривљеног да своју одбрану може дати преко браниоца, већ се такво упозорење само налази у унапред припремљеном записнику, који се никада не предочава окривљеном, нарочито када је он страни држављанин, по чему је тај суд општепознат, што ће се једног дана „обити о главу“ правосудном систему и буџету Републике Србије, када Европски суд у Стразбуру утврди повреду права на правично суђење.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду права из члана 32. став 1. Устава , поништи оспорене пресуд е и предмет врати на поновни поступак, те да обавеже Прекршајни суд у Прешеву да подносиоцу уставне жалбе накнади материјалну штету у износу од 150.000,00 динара у року од четири месеца од пријема одлуке Уставног суда.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе, приложене документације, увидом у списе предмета Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1615/16-1 (веза 1510/16-1) и одговор Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1615/16-1 (веза 1510/16-1) од 4. новембра 2019. године утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Захтевом за покретање прекршајног поступка Министарства финансија – Управа царина – Царинарница Ниш – Царинска испостава Прешево 15. број Д. 2020/2 од 18. октобра 2016. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет да приликом изласка из Републике Србије 18. октобра 2016. године на граничном прелазу Прешево, није пријавио да, у путничком моторном возилу којим је управљао, преноси ефективни страни новац у износу од 38.000,00 евра, за који није имао потврду царинског органа о уношењу у Републику Србију.
У записнику о извршеном царинском прегледу Министарства финансија – Управа царина – Царинарница Ниш – Царинска испостава Прешево 15. број Д. 2020/2 од 18. октобра 2016. године констатовано је да су дана 18. октобра 2016. године у 12,30 часова из правца Републике Србије дошли на гранични прелаз „Прешево“ држављани Републике Македоније Л. Х . и А . С, путничким моторним возилом чешких регистарских ознака којим је управљао Л. Х; да су наведена лица на питање царинског службеника шта имају да пријаве царинској контроли, одговорили да немају ништа да пријаве; да је прегледом лица и возила у сарадњи са полицијским службеником, у пртљажнику возила, у најлон кеси, у чарапи пронашли непријављен девизни новац у укупном износу од 38.000,00 евра; да наведена лица нису имала потврду о уношењу страног ефективног новца у Републику Србију; да им је одмах враћен износ од по 10.000,00 евра, док је преосталих 18.000,00 евра привремено задржано уз потврду о привремено задржаним преносивим средствима плаћања, коју је подносилац потписао.
Решењем Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1510/16-1 од 18. октобра 2016. године покренут је прекршајни поступак против Леутрима Хасаметаја по захтеву за покретање прекршајног поступка Министарства финансија – Управа царина – Царинарница Ниш – Царинска испостава Прешево 15. број Д. 2020/2 од 18. октобра 2016. године.
Подносилац уставне жалбе је саслушан у својству окривљеног пред Прекршајним судом у Прешеву у предмету Пр. 1510/16-1, дана 18. октобра 2016. године, те је у записнику о саслушању окривљеног констатовано да је приликом саслушања подносиоца уставне жалбе био присутан преводилац за албански језик; да је окривљени поучен да има право на браниоца сходно одредби члана 93. Закона о прекршајима и право на употребу језика сходно одредби члана 94. Закона о прекршајима; да је окривљени изјавио да ће одбрану изнети сам, без присуства браниоца, и то на матерњем – албанском језику преко присутног преводиоца. Након што је окривљени упознат са правом да може слободно да изнесе своју одбрану, да све што изјави може бити коришћено као доказ у поступку као и да има прво да се брани ћутањем, односно да ускрати одговор на поједина питања, те да је дужан да о свакој промени адресе обавести суд, јер ће му се у противном сва достављања вршити истицањем на огласној табли и интернет страници суда, и након што му је прочитан захтев за покретање прекршајног поступка, подносилац уставне жалбе је изјавио да је дана 18. октобра 2016. године на гранични прелаз Прешево пристигао управљајући путничким моторним возилом марке Мерцедес чешких регистарских ознака; да је са њим путовао С . А; да је на постављено питање царинских службеника шта има да пријави царинској контроли изјавио да нема ништа да пријави; да је приликом детаљне кон троле у пртљажнику возила, у најлон кеси , у чарапи пронађен непри јављен девизни новац у износу од 38.000,00 евра; да му је након проналаска новца царински службеник објаснио да свако од њих има право да пренесе по 10.000,00 евра без пријаве, те им је тај износ враћен, док је преостали износ од 18.000,00 евра задржан до окончања прекршајног поступка. Подносилац је даље навео да ради у Чешкој и да је новац скупљао како би помогао фамилији која живи у Македонији, али да није знао да треба да га пријави, како на улазу у Републику Србију тако и на излазу из Србије, па је замолио да буде блаже кажњен, као и да нема предлог за извођењем других доказа. Записник је потписао без примедби.
Пресудом Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1510/16-1 од 18. октобра 2016. године, која је исправљена решењем истог суда Пр. 1501/1-1 од 20. октобра 2016. године подносилац уставне жалбе је оглешен одговорним због учињеног прекршаја из члана 63. став 1. тачка 14. Закона о девизном пословању, осуђен на новчану казну у износу од 30.000,00 динара, те му је изречена заштитна мера одузимања предмета прекршаја у износу од 18.000,00 евра.
Решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу II 213 Прж. 21454/2016 од 7. новембра 2016. године укинута је пресуда Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1510/16-1 од 18. октобра 2016. године, испр aвљена решењем истог суда Пр. 1501/1-1 од 20. октобра 2016. године, са образложењем да је решењем о исправци суштински измењен чињенични опис прекршаја, јер је првостепени суд одлучио мимо захтева за покретање прекршајног поступка, како у погледу износа пронађеног новца, тако и у погледу места његовог проналажења, те се стога не ради о очигледним техничким грешкама у именима и бројевима због којег би се могло донети решење о исправци.
Пресудом Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1615/16-1 (веза 1510/16-1) од 8. децембра 2016. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен је одговорним за извршење прекршаја из члана 63 . ст ав 1. т ачка 14) Закона о девизном пословању и осуђен је на новчану казну у износу од 30.000,00 динара уз изрицање заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 1 8.000,00 евра.
Бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, је против првостепене пресуде изјавио жалбу у којој је, поред осталог, истакао да је у конкретном случају заштитна мера претерана и превазилази како сврху примене заштитних мера, тако и општу сврху прекршајних санкција , која се свакако могла постићи и делимичним одузимањем предмета прекршаја, што судска пракса добро познаје и веома често примењује. Даље је навео да је суд требало да испита у својству сведока његовог сапутника у возилу, како би утврдио чије је новац, односно ко је стварни извршилац прекршаја.
Оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 3426/17 од 21. фебруара 201 7. године је одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе изјављена против пресуд е Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1615/16-1 од 8. децембра 2016. године.
У образложењу оспорене пресуде је, поред осталог, наведено да је првостепени суд заштитну меру изрекао сходно члану 64. став 1. Закона о девизном пословању, јер је изрицање заштитне мере одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја обавезно, а делимично одузимање је само изузетно могуће, али у конкретном случају нема нарочитих разлога за делимично одузимање предмета прекршаја и примену члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, нити су уз жалбу приложени докази и истакнуте нарочите околности за другачију одлуку.
У одговору на наводе уставне жалбе Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1615/16-1 веза 1510/16-1/11 од 4. новембра 2019. године наведено је да се о наводима уставне жалбе, који представљају поновљене жалбене наводе из редовног поступка, изјаснио Прекршајни апелацноиони суд – Одељење у Нишу у пресуди Прж. 3426/2017 од 21. фебруара 2017. године, а да су остали наводи уст авне жалбе паушални, непоткрепљени доказима и стога неосновани.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама Закона o прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16-Одлука УС) прописано је: да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.); да су прекршајне санкције казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да се за прекршај могу прописати казна затвора, новчана казна и рад у јавном интересу (члан 33.); да се новчана казна може расписати у распону од 5.000 до 150.000 динара за физичко или одговорно лице и да се изузетно од одредаба става 1. овог члана, за прекршаје из области јавних прихода, јавног информисања, царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, животне средине, промета робе и услуга и промета хартијама од вредности законом могу прописати казне у сразмери са висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности с тим да не прелази петоструки износ највећих новчаних казни које се могу изрећи по одредби става 1. овог члана (члан 39. став 1. тачка 1) и став 4.); да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.); да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)); да се заштитне мере изричу уз изречену казну, опомену или васпитну меру (члан 53. став 2.); да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети од учиниоца прекршаја, да ће суд који је донео пресуду одредити, у складу са посебним прописима, да ли ће се одузети предмети уништити, продати или предати заинтересованом органу, односно организацији и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета (члан 54. ст. 1, 2. и 4. ).
Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) прописано је: да се овим законом уређују једнострани преноси средстава плаћања из Републике Србије (у даљем тексту: Ре публика) и у Републику који немају обележја извршења посла између резидената и нерезидената (члан 1. став 1. тачка 4)); да Народна банка Србије прописује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства (члан 31.); да царински орган врши контролу изношења из Републике и уношења у Републику ефективног страног новца, динара, чекова и хартија од вредности у путничком, робном и поштанском саобраћају (члан 47.); да царински орган на граничном прелазу привремено одузима од резидената и нерезидената уз издавање потврде, динаре и ефективни страни новац, чекове и хартије од вредности који гласе на страну валуту који прелазе износ који пропише Народна банка Србије (члан 48.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 150.000 динара казнити за прекршај нерезидент – физичко лице ако не поступи у складу са прописом Народне банке Србије који уређује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства (члан 31.) (члан 63. став 1. тачка 14 )); да ће се за прекршај из члана 59. до 63. овог закона, поред новчане казне, изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја и да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (члан 64. ст . 1. и 2.).
Одлуком Народне банке Србије о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства („Службени гласник РС“, бр. 67/06, 52/08 и 18/09) прописано је: да нерезидент – физичко лице може слободно уносити у Републику ефективни страни новац, с тим што је дужан да износ већи од 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути пријави надлежном царинском органу, који му о томе издаје потврду (тачка 11а); да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац до износа од 10.000 евра, односно противвредност у другој станој валути, да ако овај нерезидент истовремено у иностранство износи динаре и ефективни страни новац – укупан износ тих средстава не може прећи 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути, те да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац изнад износа из става 1. ове тачке – који је пријавио при уласку у Републику – на основу потврде о уношењу ефективног страног новца у Републику, коју обезбеђује и оверава царински орган, који је подигао с девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици – на основу потврде те банке, који је стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици – на основу потврде мењача, а да потврде из става 2. ове тачке царински орган поништава при првом изласку из Републике (тачка 12.).
Уредбом (ЕЗ) број 1889/2005 Европског Парламента и Савета од 26. октобра 2005. године о контроли готовине која се уноси у Заједницу или износи из Заједнице („Службени лист Европске Уније“ Л . 309 ) утврђено је свако физичко лице које улази у Заједницу или је напушта, а носи готовину у вр едности од 10.000 ЕУР или више, пријављује тај износ надлежним телима државе чланице преко које улази у Заједницу или је напушта, сагласно овој Уредби. Обавеза пријављивања није испуњена ако су дати нетачни или непотпуни подаци (члан 3.)
5. Разматрајући наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац повреду права на правично суђење заснива на две тврдње: прво, на тврдњи да му је у првостепеном прекршајном поступку било ускраћено право на стручну одбрану, и друго, да је одлука суда о изреченој заштитној мери одузимања предмета прекршаја заснована на арбитрерној примени меродавног права, јер је од подносиоца неоправдано одузет целокупан износ новца, иако одредба члана 64. став 2. Закона о прекршајима прописује могућност делимичног одузимања предмета прекршаја.
С тим у вези Уставни суд, најпре, констатује да је право на правично суђење комплексно уставно право, којим се гарантује низ права која грађанима обезбеђују одређене, пре свега, процесне гаранције да ће поступак у коме суд одлучује о њиховим правима, обавезама или на закону заснованом интересу, односно о оптужбама против њих , бити спроведен правично, а то су: право на приступ суду, право на независтан, непристрасан и законом установњен суд, право на правичну и јавну расправу, право на једнакост процесних средстава, право на образложену судску одлуку, с тим да се наведеним јемствима правичног суђења у казненом поступку придодају претпоставка невиности и права одбране, посебно утврђена одредбама чл. 33. и 34. Устава .
Стога је Уставни суд, иако подносилац није истакао повреду права из члана 33. Устава, разматрао и наводе уставне жалбе о повреди права на одбрану којима се заправо указује на арбитрерну примену процесног права тврдњом да подносилац, као окривљени у прекршајном поступку није био поучен о праву да може ангажовати браниоца.
Уставни суд је увидом у списе предмета Прекршајног суда у Прешеву Пр. 1615/16-1 веза 1510/16-1 утврдио да је подносилац уставне жалбе пре првог саслушања у својству окривљеног, преко преводиоца за албански језик, поучен да има право да се брани сам или уз стручну помоћ браниоца кога сам изабере, као и о праву да као лице које није држављанин Републике Србије има право да ток поступка прати преко преводиоца и да у том поступку употребљава свој језик, након чега је подносилац уставне жалбе изјавио да ће своју одбрану изнети сам, без присуства браниоца, а преко присутног преводиоца, с обзиром на то да ће одбрану изнети на албанском, као матерњем језику.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је подносилац уставне жалбе записник о саслушању потписао без примедби, Уставни суд је оценио да се наводи уставне жалбе да се „упозорење окривљеног да своју одбрану може дати преко браниоца налази у унапред припремљеном записнику, који се никада не предочава окривљеном, нарочито када је он страни држављанин, по чему је Прекршајни суд у Прешеву познат“, без одговарајућих доказа, као у конкретном случају, не могу прихватити као тачни, те се стога не могу сматрати уставноправно прихватљиви м разлозима којима би се аргументовано указивало на повреду било ког Уставом гарантованог права.
У односу на остале наводе уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 32. став 1. Устава, којима подносилац указује на арбитре рну примену материјалног права, сматрајући да прекршајни судови нису у довољној мери размотрили могућност изрицања заштитне мере делимичног одузимања предмета прекршаја у смислу одредбе члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, Уставни суд је утврдио: да је подносилац уставне жалбе, као нерезидент , 18. октобра 2015. године, на изласку из Републике Србије, на граничном прелазу Прешево, износио у иностранство ефективни страни новац у износу од 38.000,00 евра, који није пријавио надлежном царинском органу приликом уласка у Републику Србију, те није поседовао потврду царинског органа о његовом уношењу у нашу земљу, нити било какав доказ из којег би се могло утврдити његово порекло (потврду банке да је новац подигао са девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици Србији, као ни потврду мењача да је наведени новац стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици Србији); да су детаљним прегледом возила којим је подносилац уставне жалбе управљао, царински службеници у сарадњи са полицијом у пртљажнику пронашли предметни новац сакривен у најлон кеси и чарапи; да је подносиоцу и његовом сапутнику одмах враћено по 10.000,00 евра, као износ новца који могу преносити и без пријављивања, док је преостали износ од 18.000,00 евра одузет уз потврду коју је подносилац уставне жалбе потписао; да је пред судом подносилац уставне жалбе, приликом саслушања у својству окривљеног, изричито изјавио да је предметни новац његова уштеђевина од рада у Чешкој и да га носи као помоћ својој фамилији која живи у Македонији. Друге н аводе у погледу својине и намене н овца није истицао.
Уставни суд указује на то да је у више својих одлука констатовао да у поступку по уставној жалби начелно није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе, односно о оптужбама против њега. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или арбитрерна, чиме би указала на неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење. Уставни суд констатује да до повреде права на правично суђење може доћи ако судови не утврде и не образложе кључне аргументе за доношење пресуде. Гаранције права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење, обавезују суд да наведе прецизне, јасне и разумљиве разлоге на којима базира одлуку, а који су изграђени на примени и тумачењу релевантог права. Приликом давања одговора на питање да ли образложење судске одлуке задовољава стандарде права на правично суђење, требало би водити рачуна о околностима конкретног случаја и природи одређене одлуке. Судска одлука не може бити без икаквог образложења, нити оно сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Европског суда за људска права у предметима Georgiadis против Грчке, од 29. маја 1997. године, став 43. и Higgins и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, став 43.).
Применом изнетог на конкретан уставносудски предмет, Уставни суд констатује да је у оспореној пресуди Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу Прж. 3426/2017 од 21. фебруара 2017. године наведено да је заштитна мера одузимање предмета прекршаја изречена сходно члану 64. став 1. Закона о девизном пословању . Према тумачењу Уставног суда, означеним члано м Закона је прописано да се за прекршаје из чл. 59. до 63. тог закона обавезно изриче заштитна мера одузимње предмета прекршаја, док је у ставу 2. члана 64. Закона прописано да је само изузетно могуће делимично одузимање предмета прекршаја, и то ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини , а што у конкретном поступку није утврђено, нити је окривљени уз жалбу против првостепене пресуде доставио доказе из којих произлази постојање таквих околности које би оправдале примену члана 64. став 2. Закона о девизном пословању.
Уставни суд, и у овом уставносудском прeдмету, констатује да је сврха кажњавања учиниоца прекршаја према члану 5. став 1. и члану 33. став 1. Закона о прекршајима да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји, као и да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног прекршаја и да се утиче на њега и на сва остала лица да убудуће не чине прекршаје, а која сврха је у конкретном случају остварена изрицањ ем новчане казне у износу од 30.000 динара. Уставни суд указује да је, према члану 51. став 1. Закона о прекршајима, сврха примене заштитне мере отклањање услова који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја, а да је чланом 42. став 1. Закона о девизном пословању прописано да у случају наступања озбиљних поремећаја у платном билансу, када кретање капитала проузрокује или прети да проузрокује озбиљне потешкоће у спровођењу монетарне политике и политике девизног курса, које су резултат прекомерног прилива или одлива капитала из Републике, Влада на предлог Народне банке Србије може донети неопходне заштитне мере по условима регулисаним овим законом. Из наведеног произлази да је сврха примене заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца, омогућавање спровођења монетарне политике и политике девизног курса, те обезбеђивање финансијске стабилности Републике Србије, заштита јавног поретка , односно спречавање његовог угрожавања, као и утицај на учиниоца прекршаја да више не чини прекршаје.
Подносиоцу уставне жалбе је новац у износу од 18.000,00 евра одузет применом одредбе члана 64. став 1. Закона о девизном пословању. Уставни суд је у својој Одлуци Уж-5241/2016 од 24. октобра 2019. године констатовао да се одредбом члана 64. Закона о девизном пословању остварује јавни интерес и да наведена одредба члана 64. у себи садржи критеријум сразмерности, јер као правило прописује одузимање предмета у целости, а само као изузетак дозвољава и могућност делимичног одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини. Ова законска могућност одузимања дела страног ефективног новца подразумева да је окривљени у току поступка изнео наводе и доставио доказе о оправданости таквог поступања, а што би створило обавезу суда да при изрицању мере заштите из члана 64. Закона цени изнете наводе и достављене доказе и утврди да ли су се стекли законски услови за примену цитираног става 2. наведеног члана 64. Ако оцени да јесу, суд ће оценити и која је адекватна сразмера односно који износ ће бити одузет изрицањем мере. Оцену навода и доказа окривљеног , као и оцену сразмерности одузимања суд је у том случају дужан да образложи у одлуци.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да се у оспореној пресуд и Прекршајног апелационог суда – Одељење у Нишу уочава да је другостепени суд с дужном пажњом приступио разматрању битних жалбених навода и за све разлоге њихове неоснованости дао довољно детаљно образложење, засновано на уставноправно прихватљ ивој примени меродавног права. Имајући у виду да је у образложењу оспорене другостепене пресуде наведено да је суд утврдио да окривљени у току прекршајног поступка није изнео наводе и доставио доказе на основу којих би се могло утврдити постојање околности које оправдавају изузетак од правила да се предмет прекршаја одузима у целости, прописан одредбом члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, нити је то учинио у жалбеном поступку, Уставни суд је оценио да је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу своју одлуку образложио у складу са гаранцијама права на правично суђење зајемченог чланом 32. став 1. Устава.
Поред наведеног, у конкретном случају, прекршајни поступак је вођен против једног окривљеног лица – подносиоца уставне жалбе, који је у првостепеном доказном поступку, приликом саслушања у својству окривљеног, изјавио да није знао да је износ преко 10.000 евра морао да пријави (иако живи у Чешкој у којој важи Уредба (ЕЗ) број 1889/2005 Европског Парламента и Савета од 26. октобра 2005. године о контроли готовине која се уноси у Заједницу или износи из Заједнице, која предвиђа исту обавезу); да је, такође, пред судом изјавио да је целокупан износ пронађеног непријављеног новца његов и да га је сакупљао од рада у Чешкој, како би помогао фамилији која живи у Македонији; да је спорни новац пронађен на једном месту – у чарапи која се налазила у најлон кеси у пртљажнику возила којим је он управљао; да је подносилац након датог исказа у својству окривљеног, на околности предметног прекршаја изјавио да разуме шта му се ставља на терет и да нема доказне предлоге. Такође, Уставни суд констатује да је Прекршајни суд у Прешеву подносиоцу уставне жалбе изрекао заштитну меру одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 18.000,00 евра, иако је пронађено непријављених 38.000,00 евра, а дозвољено је да нерезидент пренесе без пријављивања 10.000,00 евра. Имајући у виду све наведене околности конкретног случаја – да је без пријаве и недозвољено у Републик у Србиј у унето и из ње изношено 28.000,00 евра, а од подносиоца је у прекршајном поступку изреченом мером одузето само 18.000,00 евра, Уставни суд је утврдио да од подносиоца уставне жалбе није одузет целокупан износ непријављеног ефективног страног новца за који није постојала потврда надлежног органа о уношењу у Републику Србију, већ је у прекршајном поступку, који је прет ходио поднодшењу уставне жалбе, од лица окривљеног за девизни прекршај суштински делимично одузет предмет прекршаја, иако је у образложењу оспорених одлука наведено да нема нарочитих разлога прописаних одредбом члана 64. став 2. Закона о прекршајима.
Полазећи од претходно изложеног, Уставни суд је нашао да оспореним пресудама није повређено Уставом зајемчено право подносиоца уставне жалбе из члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.