Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби В. Т . из Сремске Каменице, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба В. Т . изјављена због повреде прав а на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15 (раније пред Општинским суд ом у Инђији у предмету К. 273/07 и Основним суд ом у Сремској Митровици у предмету К. 560/10), док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. В. Т . из Сремске Каменице поднео је Уставном суду, 4. јануара 201 7. године, преко пуномоћника Г. К , адвоката из Новог Сада, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15 . Подносилац је истакао и повреду права на накнаду штете и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама чл. 35. и 36. Устава.
Уставном жалбом се оспорава дужина трајања кривичног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе и још четири лица, због више кривичних дела у саизвршилаштву, од којих су нека у продуженом трајању, а који је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно окончан одбијањем оптужбе услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења за кривично дело прикривања, које му је било стављено на терет .
У уставној жалби је наведено: да је предметни кривични поступак вођен више од десет година; да су суд и тужилаштво каснили са предузимањем радњи и беспотребно одуговлачили поступак. Подносилац је навео да услед таквог рада правосудних органа он не може очекивати једнаку заштиту права, а самим тим је обесмишљено и његово право на правно средство да би се одлучило о његовом праву у кривичном поступку.
Подносилац је истакао захтев да се утврди повреда означених права, да му се утврди право на накнаду нематеријалне штете и да се обав еже Основни суд у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији и Основно јавно тужилаштво у Старој Пазови да му исплати износ од 200.000,00 динара на име нематеријалне штете.
2. Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије којом је установљена уставна жалба као изузетно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода следи да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет на штету лица које подноси уставну жалбу, јер само таквим актом може доћи до повреде уставних права. Такође, наводи уставне жалбе се морају заснивати на уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди означеног права.
3. У спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, те на основу увида у списе предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Захтевом за проширење истраге Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 10. новембра 2006. године подносиоцу уставне жалбе стављено је на терет постојање основане сумње да је извршио кривично дело прикривање у саизвршилаштву из члана 221. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика.
Решењем Општинског суда у Инђији Ки. 356/06 од 12. фебруара 2007. године одлучено је да се спроведе истрага против подносиоца уставне жалбе због кривичног дела прикривања по захтеву за проширење истраге Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 10. новембра 2006. године.
Решењем Општинског суда у Инђији Кв. 31/07 од 13. фебруара 2007. године одбијен је као неоснован предлог јавног тужилаштва за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе.
Оптужницом Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 7. јуна 2007. године подносиоцу уставне жалбе и још четворици окривљених стављено је на терет извршење четири различита кривична дела (прво и другоокривљени су оптужени за извршење кривичног дела тешка крађа у саизвршилаштву и продуженом трајању, првоокривљени за једно кривично дело лажно пријављивање, трећеокривљени је оптужен за једно кривично дело тешк а крађа у продуженом трајању, четвртоокривљени и подносилац уставне жалбе, као петоокривљени за једно кривично дело прикривање у саизвршилаштву ).
Решењем Општинског суда у Инђији Кв. 13/08 од 20. фебруара 2008. године одбијен је као неоснован приговор подносиоца уставне жалбе изјављен против оптужнице Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 7. јуна 2007. године.
Први пут главни претрес био је заказан за 6. октобар 2010. године, пред Основним судом у Сремској Митровици , који је основан Законом о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 116/08) и на који је прешла надлежност за вођење предметног кривичног поступка 1. јануара 2010. године, када је наведени Закон почео да се примењује. Главни претрес 6. октобра 2010. године није започео јер нису приступили подносилац уставне жалбе, другоокривљени и његов бранилац, као ни сведок, а сви су били уредно позвани.
У наредном периоду од непуне три године , а до доношења првобитне првостепене пресуде Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 од 12. јула 2013. године, главни претрес је био заказан 15 пута, а да при томе нису биле испуњене процесне претпоставке за његово одржавање чак 11 пута, због немогућности суда да обезбеди присуство појединих окривљених (међу њима и подносиоца уставне жалбе) и њихових бранилаца, при чему је суд према подносиоцу уставне жалбе, након неуспешног позивања и принудног довођења одредио притвор (2 2. фебруара 2012. године), по којем он није био лишен слободе, те је суд 21. септембра 2012. године донео решење о суђењу у одсуству подносиоцу уставне жалбе, које је постало правноснажно 4. децембра 2012. године.
Увидом у списе предмета Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (касније Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15) утврђено је да главни претрес, у напред наведеном периоду, није могао да се одржи из следећих разлога: 11. марта 2011. године, због неоправданог недоласка уредно позваног четвртооптуженог А.М. и његовог браниоца, а 8. априла 2011. године главни претрес је одржан, на којем су саслушани оптужени и прочитани писани докази; 29. априла 2011. године, због недоласка уредно позваног првоокривљеног Н.Б , који је свој изостанак правдао здравственим разлозима преко свог браниоца; 27. маја 2011. године, због недоласка уредно позваног првоокривљеног Н.Б и петооптужен ог, овде подносиоца уставне жалбе и уредно позваних сведока ; 9. септембра 2011. године, због недоласка подносиоца уставне жалбе, за којег је бранилац саопштио да се налази у притвору Окружног затвора у Новом Саду, и сведока; 11. новембра 2011. године, због неоправданог недоласка четвртоокривљеног А.М , према којем је суд одредио притвор и наредио расписивање потернице, коју је повукао када је обавештен да се четвртоокривљени налази на издржавању казне затвора у Казнено-поправном заводу у Сремској Митровици, док је 18. јануара 2012. године главни претрес био одржан, када је испитано два сведока и наређено саобраћајно-техничко вештачење; 22. фебруара 2012. године, због неоправданог недоласка уредно позваног подносиоца уставне жалбе, према којем је суд одредио притвор и наредио расписивање потернице; 27. априла 2012. године, због недоласка четвртоокривљеног A.M , који није могао бити доведен из Казнено-поправног завода у Сремској Митровици због „недостатка службених возила“ и подносиоца уставне жалбе, који није био лишен слободе по решењу о одређивању притвора, те иако нису биле испуњене претпоставке за одржавање главног претреса, суд је, у циљу економичности поступка и уз сагласност присутних странака, донео решење да се ван главног претреса испита судски вештак саобраћајне струке; 4. јуна 2012. године, због недоласка судског вештака и првоокривљеног Н.Б , који је свој изостанак правдао здравственим разлозима преко свог браниоца, а потерница против подносиоца уставне жалбе није реализована и потражно одељење није доставило извештај суду о поступању по расписаној потерници ; 5. септембра 2012. године, због немогућности да се реализује потерница против подносиоца уставне жалбе, који се према извештају потражне службе Полицијске управе у Сремској Митровици налази у бекству.
Решењем Основног суда у Сремској Митровици Кв. 1477/12 од 21. септембра 2012. године одређено је да се подносиоцу уставне жалбе суди у одсуству, које решење је постало правноснажно одбијањем жалбе његовог браниоца решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 2730/12 од 4. децембра 2012. године. 7. јуна и 12. јула 2013. године главни претрес је био одржан, када су саслушани окривљени, испитан вештак и прочитани писани докази.
Пресудом Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (2007) од 12. јула 2013. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела прикривање у саизвршилаштву и осуђен на казну затвора у трајању од шест месеци.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 3856/13 од 18. децембра 2014. године укинута је првостепена пресуда Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (2007) од 12. јула 2013. године и предмет је враћен на поновни поступак.
Основни суд у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији је 9. јануара 2015. године примио предмет Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (2007), након укидања првостепене пресуде и завео га под бројем К. 8/15, с обзиром на то да је на основу Закона о седиштима и подручјима судова и јавних тужилаштава („Службени гласник РС“, број 101/13), који је почео да се примењује 1. јануара 2014. године , на тај суд прешла надлежност за вођење предметног кривичног поступка.
У поновном првостепеном поступку пред Основним судом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15 подносилац је оправдано изостао са припремног рочишта 8. јула 2015. године, а суд је заказао четири припремна рочишта, јер прва три нису могла бити одржана због недоласка појединих бранилаца (1. априла, 25. маја и 8. јула 2015. године), с тим што његов недолазак није био једини разлог за непостојање процесних претпоставки за одржавање главног претреса. Након одржаног припремног рочишта, суд је, до доношења првостепене пресуде, десет пута заказао главни претрес, који је одржан само два пута , јер су окривљени и њихови браниоци наизменично изостајали иако су били уредно позивани; подносилац уставне жалбе се није одазивао позивима суда за три од наведених осам термина заказиваног и неодржаног главног претрес а.
Увидом у списе предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 утврђено је да главни претрес, у напред наведеном поновном првостепеном поступку, није могао да се одржи из следећих разлога: 1. априла 2015. године, јер нису приступили браниоци појединих окривљених, међу њима и бранилац подносиоца уставне жалбе; 25. маја 2015. године, јер нису приступили браниоци појединих окривљених, међу њима и бранилац подносиоца уставне жалбе ; 8. јула 2015. године, јер нису приступили браниоци појединих окривљених, међу њима и бранилац подносиоца уставне жалбе, а 17. септембра 2015. године одржано је припремно рочиште; 9. новембра 2015. године, због изостанка уредно позваног подносиоца уставне жалбе и окривљеног Д.Ђ. и његовог браниоца и сведо ка, који нису били уредно позвани; 20. новембра 2015. године, због недоласка адвоката М.Т. и сведока; 18. децембра 2015. године, због недоласка окривљеног Д.Ђ, адвоката М.Т. и уредно позваних сведока, а решењем Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 од 18. децембра 2015. године кажњен је бранилац окривљеног Ђ.Д, адвокат М.Т, због неоправданог изостанка са главног претреса ; 22. јануара 2016. године, због изостанка уредно позваног подносиоца уставне жалбе и његовог браниоца , још тројице бранилаца и сведока, сви су оправдали своје изостанке, а решењем Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 од 12. фебруара 2016. године кажњен је сведок због неоправданог изостанка са главног претреса; 7. марта 2016. године, због изостанка уредно позваног подносиоца уставне жалбе; 29. марта 2016. године, због недоласка браниоца окривљеног Д.Ђ; 8. априла 2016. године, због недоласка уредно позвана два браниоца (бранилац подносиоца уставне жалбе није приступио), решењем Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 од 8. априла 2015. године кажњен је бранилац окривљеног Ђ.Д, адвокат М.Т, због неоправданог изостанка са главног претреса , а 21. априла 2016. године главни претрес је одржан; 10. маја 2016. године, због одсуства уредно позвана два брани оца, а окривљени А.М. није био доведен из Казнено-поправног завода, те иако нису биле испуњене претпоставке за одржавање главног претреса, суд је, у циљу економичности поступка и уз сагласност присутних странака, донео решење да се ван главног претреса испита вештак клинички психолог.
19. маја 2016. године донета је и јавно објављена пресуда Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 којом је подносилац уставне жалбе оглашен кривим због учињеног кривичног дела прикривања у саизвршилаштву и осуђен на казну затвора у трајању од осам месеци.
Пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 971/16 од 28. септембра 2016. године, поводом жалби подносиоца уставне жалбе, преиначена је пресуда Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К.8/15 од 19. маја 2016. године, тако што је, на основу одредбе члана 422. тачка 3) Законика о кривичном поступку , према њему одбијена оптужба да је извршио кривично дело прикривањ е, услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења. Другостепена пресуда је подносиоцу уставне жалбе и његовом браниоцу уредно уручена 8. децембра 2016. године.
4. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд указује на то да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је утврдио да је према подносиоцу уставне жалбе предметни кривични поступак трајао девет година и седам месеци, рачунајући од када је покренут 12. фебруара 2007. године, доношењем решења да се против њега спроведе истрага, до правноснажно г оконча ња пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж1. 971/16 од 28. септембра 2016. године.
Анализирајући сложеност кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак вођен против пет окривљених лица тако што су првоокривљени и другоокривљени били оптужени за продужено кривично дело тешка крађа, трећеокривљени за једно кривично дело тешка крађа, четвртоокривљени и подносилац уставне жалбе као петоокривљени за саизвршилаштво у из вршењу кривичног дела прикривање, док је провоокривљени био првобитно оптужен и за кривично дело лажно пријављивање ; да је у току доказног поступка надлежни јавни тужилац уочио да је нужно прецизирати оптужни акт и извршити правну преквалификацију дела која се оптуженима стављају на терет, па је првоокривљени оглашен кривим да је извршио кривично дело утаја у продуженом трајању, другоокривљени да је помагао у извршењу продуженог кривичног дела утаја, трећеокривљени да је помагао у извршењу једног кривичног дела утаја, а четвртоокривљени и подносилац уставне жалбе за саизвршилаштво у извршењу кривичног дела прикривање. Стога се , по оцени Уставног суда, предметни поступак може сматрати средње сложеним , у чињеничном смислу.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, као окривљеног у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је, из списа предмета Основног суда у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији К. 8/15 (раније предмета Општинског суд а у Инђији К. 273/07 и Основн ог суд а у Сремској Митровици К. 560/10) , утврдио: да подносилац, иако уредно обавештен, у току поступка, више пута није прист упио на заказан главни претрес, као и да појединим рочиштима није био присутан његов бранилац, како је то описано у тачки 3. образложења ове одлуке; да је суд 22. фебруара 2012. године према подносиоцу уставне жалбе одредио притвор на основу члана 142. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку ( због очигледног избегавања да дође на главни претрес), те му је до првобитно донете првостепене пресуде (12. јула 2013. године) суђено у одсуству. Уставни суд, такође, констатује да недолазак подносиоца или његовог браниоца није био искључиви разлог због којег главни претрес није могао да се одржи. Наиме, главни претрес на који више пута није приступао подносилац или његов бранилац не би могао да буде одржан због недоласка осталих окривљених, односно њихових бранилаца, као и сведока. Међутим, и поред наведеног, Уставни суд је утврдио да су окривљени у међусобном садејству, међу њима и подносилац уставне жалбе, заједно опструирали рад суда злоупотребом својих процесних овлашћења, што је, по оцени Суда , превасходно утицало на то да поступак траје ван разумног рока. Стога, чињеница да је против подносиоца уставне жалбе суд био принуђен да распише потерницу и одреди притвор, сама за себе, говори да је допринос подносиоца уставне жалбе у опструкцији предметног кривичног поступка би о значај ан. С тим у вези Уставни суд указује на то да је у својој Одлуци Уж-3874/2011 од 21. маја 2014. године исказао јасан став да се подносилац уставне жалбе, да би се позвао на повреду права на правично суђење , сам мора понашати у складу с правилима поступка који оспорава, те се позвао на став који произлази и из судске праксе Европског суда за људска права који констатује: „Суд је констатовао да је обавеза појављивања пред судом суштински елемент кривичног поступка, осим у случајевима више силе или тамо где постоји легитимно оправдање и незамисливо је (не долази у обзир) да подносилац има користи од своје одлуке (избора) да побегне од правде“ (видети одлуку Европског суда у предмету: Sari против Турске и Данске, апелација број 21889/93, од 8. новембра 2001. године).
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио да је истрага против подносиоца уставне жалбе окончана за мање од четири месеца, а да је од ступања оптужнице Општинског јавног тужилаштва у Инђији Кт. 321/06 од 7. јуна 2007. године на правну снагу ( одбијањем приговора окривљених решењима Општинског суда у Инђији Кв. 147/07 од 26. јуна 2007. године, Кв. 158/07 од 28. јуна 2007. године и Кв. 13/08 од 20. фебруара 2008. године), до заказивања главног претреса 6. октобра 2010. године, протекло две године и осам месеци , те да се период процесне неактивности у наведеном периоду може ставити на терет Општинском суд у у Инђији .
У даљем току поступка, када је надлежност са вођење кривичног поступка прешла на Основни суд у Сремској Митровици у периоду од 1. јануара 2010. до 1. јануара 2014. године, главни претрес био је заказан 15 пута, од чега је одржан само четири пута . Уставни суд указује на то да, иако би се могло ставити на терет Основном суду у Сремској Митровици то што 15 пута заказиван, главни претрес није мог ао да буде одржан 11 пута , Уставни суд је увидом у списе премета Основног суда у Сремској Митровици К. 560/10 (касније Основног суд а у Старој Пазови К. 8/15) утврдио да је тај суд предузимао све мере које му ЗКП дозвољава, како би обезбедио да процесне претпоставке за одржавање главног претреса буду испуњене, па је тако суд према подносиоцу уставне жалбе, након неуспешног позивања и принудног довођења, расписао потерницу и одредио притвор (22. фебруара 2012. године), а када ни то није било довољно да се обезбеди његово присуство на главном претресу, донео је решење о суђењу у одсуству 21. септембра 2012. године. Уставни суд такође указује и на то да је Основни суд у Сремској Митровици у наведеном периоду покушавао да спречи злоупотребу процесне опструкције поступка тако што је новчано кажњавао браниоце окривљених и сведоке, а и када нису биле испуњене процесне претпоставке за одржавање главног претреса, у циљу економичности поступка, кад је то било могуће, ван главног претреса изводио доказе.
Након укидања првобитно донете првостепене осуђујуће пресуде решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж1 3856/13 од 18. децембра 2014. године, предметни кривични поступак је у две судске инстанце правноснажно окончан за годину дана и седам месеци, што се, и поред малог броја одржаних рочишта за главни претрес пред Основним суд ом у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији не може окарактерисати као неажурно поступање суда, с обзиром на то да је и тај суд ван главног претреса изв ео поједине доказе, у циљу економичнијег вођења поступка, и тако умањио штетне последице немогућности да обезбеди процесне претпоставке за одржавање главног претреса, због наизменичног изостајања петорице окривљених и њихових бранилаца и поред уредног позивања.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд констатује да се укупно трајање предметног кривичног поступка од девет година и седам месеци , колико је протекло од покретања истраге против подносиоца уставне жалбе (12. фебруара 200 7. године), до његовог правноснажног окончања (28. септембра 2016. године), у околностима конкретног случаја, и поред оцене Суда да Општински суд у Инђији није показао потребну ефикасност у вођењу предметног кривичног поступка након ступања оптужнице на правну снагу, до прве правосудне реформе 1. јануара 2010. године, не може приписати неажурном поступању суда.
Имајући у виду релативну сложеност предмета одлучивања, а нарочито околност да су петорица оптужених користећи се својим правима у току поступка наизменично налазили начине да врше опструкцију поступка својим изостанцима, што је, и поред задовољавајуће реакције поступајућих судова да то спречи, довело до дугогодишњег трајања кривичног поступка, који је у односу на подносиоца уставне жалбе резултирао наступањем апсолутне застарелости кривичног гоњења, те имајући у виду да је поступајући кривични суд благовремено заказивао главни претрес, налагао привођења, одређивао притвор када су се за то стекли процесни услови, судио у одсуству окривљеном који је недоступан , новчано кажњавао недошавше браниоце и сведоке, покушавајући да створи процесне услове за одржавање главног претреса у односу на све оптужене, те да је ван главног претреса изводио поједине доказе када је то било могуће, Уставни суд је утврдио да Основни суд у Старој Пазови – Судска јединица у Инђији у предмету К. 8/15 (раније предмети Општинскг суд а у Инђији К. 273/07 и Основн ог суда у Сремској Митровици К. 560/10) није толерисао злоупотребу права лица која у њему учествују, те стога Уставни суд сматра неоснованим навод е уставне жалбе да су суд и тужилаштво „каснили са предузимањем радњи“ и непотребно одуговлачили посту пак.
Следом наведеног, Уставни суд је утврдио да, у конкретном случају, подносиоцу уставне жалбе није повређено право на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу у том делу одбио као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуту повреду права из чл. 35. и 36. Устава, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан уставноправно прихватљив разлог којим би била образложена повреда истакнутих права, а како само формално позивање на повреду уставних права, без адекватног образложења, уставну жалбу не чини допуштеном, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суд, јер нису испуњене Уставом и Законом предвиђене претпоставке за вођење уставносудског поступка, решавајући као у другом делу изреке .
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.