Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Р. П . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Р. П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Вишим судом у Смедереву у предмету К. 25/16 (раније пред бившим Окружним судом у Смедереву у предмету К. 98/07, затим пред Вишим судом у Смедереву у предмету К. 92/10).
О б р а з л о ж е њ е
1. Р. П . из Београда поднео је Уставном суду, 13. новембра 2017. године, преко пуномоћника М. С, адвоката из Београда, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије , у поступку који је вођен пред Вишим судом у Смедереву у предмету К. 25/16 (раније пред бившим Окружним судом у Смедереву у предмету К. 98/07, а затим пред Вишим судом у Смедереву у предмету К. 92/10).
У уставној жалби је наведено да је оспорени кривични поступак који ј е вођен против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, трајао више од 13 година.
Предлаже се да Уставни суд усвоји уставну жалбу и утврди повреду о значеног уставног права, а тражи се и накнада нем атеријалне штете, као и трошкови на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, из списа предмета К. 25/16 Вишег суда у Смедереву, утврдио да је Окружно јавно тужилаштво у Смедереву 22. фебруара 2005. године поднело захтев за спровођење истраге Окружном суду у Смедереву Кт. 108/04 против Б.М, З.Р, С.Г, М.П, Љ.С, Н.Ђ. и Р . П . ( овде подносиоца уставне жалбе), због више кривичних дела.
Окружни суд у Смедереву је 6. октобра 2005. године донео решење о спровођењу истраге Кио. 32/05 против Б.М, З.Р, С.Г, М.П, Љ.С, Н.Ђ. и Р. П, овде подносиоца уставне жалбе.
У току истраге саслушани су окривљени, испитани су сведоци, извршено је више различитих вештачења и прибављена је неопходна документација.
Окружно јавно тужилаштво у Смедереву је 28. новембра 2007. године подигло оптужницу Кт. 108/04 против окривљених Б.М, З.Р, С.Г, М.П, Љ.С, Н.Ђ, као и против подносиоца уставне жалбе.
У поднеску адвоката С. С . од 11. децембра 2007. године упућеном Окружном суду у Смедереву је наведено да „враћам достављену оптужницу суду која ми је достављена дана 6. децембра 2007. године. Ја Р . П . не заступам више од две године дана. Једноставно побегао је. Молим Окружни суд да ово уважи, а оптужницу П. Р . поново достави на адресу из оптужнице“.
Решењем Окружног суда у Смедереву од 28. децембра 2007. године Р. П . постављен је адвокат Г . И . за браниоца.
У акту Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд број 02/7-233-2432/04 од 12. фебруара 2008. године наведено је да је Одељење за потраге утврдило да се подносилац уставне жалбе налази у бекству, те да се потражује централном потерницом која је расписана на основу наредбе Окружног суда у Београду К. 55/03, због кривичног дела из члана 171. став 1. Кривичног закона Републике Србије.
Кривични поступак је вођен пред Окружним судом у Смедереву у предмету К. 98/07.
У току 2008. године главни претрес није одржан три пута , а обављено је допунско економско-финансијско вештачење. Подносилац уставне жалбе је 23. априла 2008. године приступио на главни претрес (који тада није одржан због недоласка више окривљених) и навео је да је за браниоца ангажовао адвоката М . П, те је предложио да суд позове тог браниоца на главни претрес. На главном претресу заказаном за 8. јул 2008. године подносилац се није појавио, а његов бранилац је као разлог недоласка навео болест окривљеног, али медицинску документацију није доставио. Р . П . се појавио пред судом на претресу 26. септембра 2008. године, а који ни тада није одржан јер је требало утврдити здравствено стање окривљеног Б.М.
Због недоласка окривљеног Б.М. поступајући суд је решењем Кв. 385/08 од 26. децембра 2008. године одредио притвор окривљеном, а такође је донео и наредбу К. 98/07 од 26. децембра 2008. године којом је одредио издавање потернице.
Кривични поступак је настављен у предмету К. 92/10 Вишег суда у Смедереву.
Главни претрес није одржан 16. јуна 2010. године, а до краја 2010. године одржан је у два наврата . На последњи пут одржаном претресу у наведеној години, кривични поступак је привремено раздвојен у односу на окривљене Р. П . (подносиоца уставне жалбе) и Н.Ђ, због недоласка на рочиште.
Виши суд у Смедереву се обратио дописом К. 92/10 од 3. фебруара 2011. године Вишем суду у Београду и затражио податак да ли је по потерници тог суда К. 55/03 Р . П . пронађен. Виши суд у Београду је обавестио поступајући суд дописом К. 33/11 од 9. фебруара 2011. године да окривљени Р . П . није лишен слободе. Такође , Виши суд у Смедереву се обратио дописом и Одељењу за потраге Полицијске управе за град Београд и затражио податке да ли је Р . П . пронађен, да ли Полицијска управа располаже подацима о његовој адреси, да ли се на тој адреси окривљени заиста и налази, те да ли је и даље у бекству. Полицијска управа је дописом број 02/7-233-2432/04 од 7. априла 2011. године обавестила поступајући суд да је за окривљеним и даље на снази централна потерница донета на основу наредбе Окружног суда у Београду К. 55/03 од 24. октобра 2005. године. Главни претрес је одржан 3. фебруара 2011. године, а 4. априла 2011. године није одржан.
Решењем Вишег суда у Смедереву Кв. 128/11 од 9. маја 2011. године према окривљеном Р . П . одређен је притвор у трајању од два месеца из разлога предвиђених чланом 142. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 70/01 и 68/02 и „Службени гласник РС“, бр. 58/04, 85/05, 115/05, 46/06, 49/07, 122/08, 20/09, 72/09 и 76/10). Наредбом Вишег суда у Смедереву К. 92/10 од 12. маја 2011. године према окривљеном Р . П . издата је потерница. Поднеском од 18. маја 2011. године обавештен је Виши суд да је подносилац за одбрану овластио браниоца – адвоката П . М, те да је његова адреса Ј . број 5, Београд. Главни претрес није одржан 24. октобра 2011. године услед недоласка подносиоца уставне жалбе и окривљених М.П. и Н.Ђ. Бранилац подносиоца је обавестио суд да је подносилац непокретан и да живи на адреси Ј. број 5, али да нема никакве медицинске налазе. Такође, изјавио је да ће окривљени доћи на наредни главни претрес.
Поступајући суд је донео наредбе о принудном довођењу подносиоца и окривљених М.П. и Н.Ђ.
Главни претрес заказан за 24. јануар 2012. године није одржан услед болести председника већа. Такође, окривљени Р . П . није дошао на претрес, а Виши суд у Смедереву је донео наредбу К. 92/10 да се окривљени принудно доведе у суд 12. марта 2012. године.
Главни претрес није одржан 12. марта 2012. године , јер нису приступили Р . П . и окривљени С.Г, као и бранилац адвокат А.П, који је оправдао свој недолазак. Дана 19. априла 2012. године главни претрес није одржан услед недоласка окривљених Р . П . и Н.Ђ. Такође, претрес није одржан 5. јула 2012. и 21. септембра 2012. године. До краја 2012. године главни претрес одржан је само једанпут. Виши суд у Смедереву се обратио Вишем суду у Београду дописом К. 92/10 од 21. септембра 2012. године и затражио податке, између осталих, о томе да ли се окривљени Р. П . налази у притвору , као и у којем затвору се налази. Дописом Вишег суда у Београду Кр. 136/12 од 24. септе мбра 2012. године обавештен је Виши суд у Смедереву да се Р. П . налази у Окружном затвору у Београду, улица Бачванска. 14. Дописом КПЗ Сремска Митровица број. 713-10/12-1273 од 27. септембра 2012. године обавештен је Виши суд у Смедереву да се Р . П . налази од 25. септембра 2012. године у одељењу притвора у КПЗ Сремска Митровица.
У току 2013. године главни претерс одржан је четири пута, а два пута није одржан. Више јавно тужилаштво у Смедереву је актом Кт. 108/04 од 15. маја 2013. године изменило оптужницу Кт. 108/04 од 28. новембра 2007. године. Према подносиоцу уставне жалбе је више пута продужаван притвор, а укинут је решењем Вишег суда у Смедереву К. 92/10 од 22. априла 2013. године и одређена му је мера забране напуштања боравишта.
Од укупно седам заказивања у току 2014. године, главни претрес је одржан једном. Актом вршиоца функције председника Вишег суда у Смедереву Су. I 15/14 од 15. маја 2014. године наложено је хитно, прекоредно поступање, решавање и експедовање из суда предмета К. 92/10, а најкасније до 15. новембра 2014. године. Решењем Вишег суда у Смедереву К. 92/10 од 25. августа 2014. године укинута је мера забране напуштања боравишта окривљеном Р. П.
Наредбом председника Вишег суда у Смедереву Су. I 3/15 од 30. марта 2015. године наложено је хитно, прекоредно поступање, решавање и експедовање предмета, а најкасније до 1. октобра 2015. године. Током 2015. године главни претрес одржан је два пута, а једном није одржан.
Пресудом Вишег суда у Смедереву К. 92/10 од 22. априла 2015. године, између осталог, окривљени, овде подносилац уставне жалбе, ослобођен је од оптужбе да је учинио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 1169/15 од 15. децембра 2015. године, између осталог, усвојене су жалбе окривљеног М.П. и његовог браниоца, као и браниоца окривљеног Б.М, те је делимично усвојена жалба Вишег јавног тужилаштва у Смедереву, па је пресуда Вишег суда у Смедереву К. 92/10 од 22. априла 2015. године у осуђујућем делу и у ослобађајућем делу који се односи на окривљене З.Р. и Р. П . укинута, а предмет је у том делу враћен првостепеном суду на поновно суђење.
Кривични поступак је настављен у предмету К. 25/16 Вишег суда у Смедереву.
Решењем Вишег суда у Смедереву Кв. 37/17 од 9. марта 2017. године према окривљеном Б.М. одређен је притвор из разлога предвиђених у члану 211. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ), а који ће му се рачунати од дана и часа када буде био лишен слободе. До доношења напред наведеног решења главни птретрес није одржан седам пута, а одржан је једанпут. За окривљеним Б.М. Виши суд је издао потерницу К. 25/16 од 13. марта 2017. године.
18. маја 2017. године главни претрес је одржан. Пресудом Вишег суда у Смедереву К. 25/16 од 23. маја 2017. године, између осталог, окривљени Р. П . је ослобођен од оптужбе да је учинио кривично дело злоупотребе положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Пресудом Апелационог суда у Београду Кж.1. 840/17 од 3. октобра 2017. године одбијене су као неосноване жалбе и првостепена пресуда Вишег суда у Смедереву К. 25/16 од 23. маја 2017. године је потврђена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подноситељка у уставој жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Оцењујући период у односу на који је Уставни суд надлежан да испитује истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. Устава, Уставни суд констатује да је период за оцену разумне дужине трајања поступка, који спада у надлежност Уставног суда, почео да тече од 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије. Међутим, Уставни суд је оценио да се ради утврђивања оправданости дужине трајања поступка мора узети у обзир и стање предмета на дан 8. новембра 2006. године, јер судски поступак представља јединствену целину, те да су, у конкретном случају, испуњени услови да се приликом оцене разумности рока узме у обзир целокупан период трајања поступка.
Када је реч о дужини трајања оспореног кривичног поступка, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак трајао 12 година, рачунајући од 6. октобра 2005. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут, до 3. октобра 2017. године, када је Апелациони суд у Београду донео пресуду Кж.1. 840/17 којом је поступак правноснажно окончан. Наведено трајање поступка, само по себи, може указивати да исти није окончан у разумном року.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Уставни суд је утврдио да се кривични поступак, чије се трајање оспорава , у почетку водио против подносиоца уставне жалбе и још шест лица , да би се касније водио против четворо окривљених, укључујући подносиоца уставне жалба, због више кривичних дела. Уставни суд је даље утврдио да је Виши суд у Смедереву два пута мериторно одлучио о предмету оптужбе пресудама К. 92/10 од 22. априла 2015. године и К. 25/16 од 23. маја 2017. године. Током поступка обављено је више врста вештачења. По оцени Уставног суда, све напред наведено неспорно указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку била такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета, те да могу представљати оправдани разлог за дуже трајање овог поступка. Уставни суд даље указује да су поступајући судови показали адекватну ажурност при заказивању главног претрес а. Са друге стране, Суд је имао у виду да је од укупно 40 пута заказиваног, главни претрес одржан свега 13 пута. Уставни суд је испитао разлоге неодржавања и утврдио да је изузетан допринос неодржавању главног претреса дао сам подносилац уставне жалбе.
Наиме, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе дужи временски период био недоступан поступајућем првостепеном суду, као и да је својим понашањем одлучујуће допринео дужини трајања оспореног кривичног поступка. Прво, припадници МУП-а нису могли да спроведу наредбу суда о уручењу позива Р. П, јер подносилац није затечен на адреси на којој има пријављено пребивалиште . Друго, према Р. П . одређен је притвор у другом кривичном поступку решењем Окружног суда у Београду К. 55/03 – Кв. 2569/05 од 18. октобра 2005. године и расписана је потерница. Такође, подносиоцу је одређен притвор у оспореном кривичном поступку решењем Кв. 128/11 од 9. маја 2011. године , а који притвор није реализован, због немогућности да се пронађе окривљени Р. П . Треће, поступајући суд је актом Вишег суда у Београду Кр. 136/12 од 24. септембра 2012. године обавештен да је подносилац лишен слободе и да се налази у притвору у Окружном затвору у Београду. Подносилац се од 7. октобра 2012. године налазио у притвору, када је донето решење Вишег суда у Смедереву Кв. 323/12 о одређивању притвора, а на основу члана 142. став 1. тачка 1. Законика о кривичном поступку. Подносиоцу је притвор замењен 22. априла 2013. године мером забране напуштања боравишта. Четврто, Уставни суд је имао у виду понашање браниоца подносиоца који је указивао на то да је Р . П . болестан, али није достављана било каква медицинска документација којом би се оправдао његов изостанак, а такође, упркос наводима браниоца да ће подносилац доћи на наредни заказан претрес, подносилац није долазио.
Напред наведене процесне мере за обезбеђење присуства окривљеног и за несметано вођење кривичног поступка, до којих је дошло услед избегавања окривљеног Р. П . да дође на главни претрес, по оцени Уставног суда, дефинитивно су утицале на сам ток оспореног кривичног поступка и на одржавање главног претрес а. Од тренутка када је одређен притвор подносиоцу, односно мера забране напуштања боравишта, па до правноснажног окончања кривичног поступка, протекло је пет година.
Такође, Уставни суд је имао и виду и чињенице реформе судства и штрајк адвоката, али налази да оне нису одлучујуће допринеле дужини трајања овог кривичног поступка, нити се оне могу приписати у кривицу поступајућем суду. Наведене чињенице јесу утицале у одређеној мери на дужину трајања поступка, али нису дале одлучујући утицај трајању поступка.
Уставни суд констатује да је актима председника Вишег суда у Смедереву Су. I 15/14 од 15. маја 2014. године и Су. I 3/15 од 30. марта 2015. године наложено хитно, прекоредно поступање, решавање и експедовање овог кривичног предмета.
Имајући у виду несумњиву сложеност чињеничних и правних питања, околност да је суд одлучивао о оптужбама против више окривљених, због више кривичних дела , која су по својој природи чињенично увек сложена, да се надлежни суд активно бавио предметом, да се одлагања главног претреса не могу приписати у кривицу суду , те да је и поред свега тога оспорени кривични поступак правноснажно окончан за 12 година, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду све околности конкретног случаја.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Смедереву у предмету К. 25/16 (раније пред бившим Окружним судом у Смедереву у предмету К. 98/07, затим пред Вишим судом у Смедереву у предмету К. 92/10) н ије повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука У С, 40/15-др. закон и 103/15).
При томе, Уставни суд је имао у виду и праксу Европског суда за људска права према којој се подносилац представке Европском суду за људска права који побегне, не може жалити на дужину поступка уколико поступак траје неразумно дуго као резултат његовог бекства (видети одлуку А.П. против Швајцарске, број 27679/95, од 24. јуна 1996. године и одлуку Ердоган против Турске, број 14723/89, од 9. јула 1992. године).
6. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.