Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, д р Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби правног лица предузеће „Д.“ Д.О.О. К, Велика Плана, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба правног лица предузеће „Д.“ Д.О.О. К. и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 16587/15 од 17. децембра 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правно средство, из члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Прекршајног апелационог суда Прж. 16587/15 од 17. децембра 2015. године и одређује да исти суд поново одлучи о жалби М. С, адвоката из Ниша, изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9161/14 од 13. јула 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Правно лице предузеће „Д.“ Д.О.О. К , Велика Плана, поднело је Уставном суду, 5. фебруара 2016. године, преко пуномоћника М . С, адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда Прж. 16587/15 од 17. децембра 2015. године, због повреде права из чл. 32, 33. и 36. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да је „Прекршајни апелациони суд у својој одлуци повредио право на одбрану окривљеног, јер је погрешно утврдио да у пуномоћју достављеном уз жалбу није наведен предмет заступања. У пуномоћју је јасно наведено да су адвокати овлашћени да бране и у кривичним и у прекршајним предметима, тако да није било места одбацивању жалбе и налажењу другостепеног суда да у пуномоћју није наведен предмет заступања“;
- да „Кодекс професионалне етике адвоката, на који се позвао другостепени суд није правни пропис који Суд треба да примењује у казненом, овде прекршајном поступку, и суд није везан овим Кодексом“;
- да „неуписивање броја предмета и датума издавања пуномоћја од стране окривљеног на пуномоћју којим се овлашћује бранилац да поступа у прекршајном предмету, на шта се такође позвао Прекршајни апелациони суд, не може представљати разлог за одбачај жалбе. Кодексом професионалне етике адвоката нису предвиђене правне последице за клијенте, већ само за адвокате и оспорена одлука је донета на штету клијената, окривљеног правног лица уз повреду Уставом гарантованог права на одбарну из члана 33. Устава“.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, да пониш ти оспорено другостепено решење, објави одлуку у „Службеном гласнику Републике Србије“ и да подносиоцу уставне жалбе надокнади трошкове поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета Пр. 9161/14 Прекршајног суда у Смедереву, између осталог, утврдио:
- да је решењем Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9161/14 од 10. новембра 2014. године покренут прекршајни поступак против окривљеног правног лица, овде подносиоца уставне жалбе, због прекршаја из члана 326. став 1. тачка 56. Закона о безбедности саобраћаја на путевима („Службени гласник РС“, бр. 41/09, 53/10, 101/11, 32/13 и 55/14) и окривљеног Н.М, због прекршаја из члана 326. став 2. у вези става 1. тачка 56. Закона о безбедности саобраћаја на путевима;
- да је пресудом Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9161/14 од 13. јула 2015. године окривљено правно лице оглашено одговорним да је учинило прекршај из члана 326. став 1. тачка 56. Закона о безбедности саобраћаја на путевима, а окривљено физичко лице оглашено је одговорним за прекршај из члана 326. став 2. у вези става 1. тачка 56. Закона о безбедности саобраћаја на путевима и последично су им изречене новчане казне; окривљеном правном лицу је изречена новчана казна у износу од 100.000 динара, а физичком лицу у износу од 6.000 динара;
- да је окривљено правно лице против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9161/14 од 13. јула 2015. године изјавило жалбу 12. августа 2015. године , преко браниоца М. С, адвоката из Ниша;
- да је уз жалбу приложено пуномоћје којим окривљено правно лице овлашћује Б . Р, И . Р, А . Б, А . К, Н . К . и М . С, адвокате из Ниша да га, између осталог, „бране и у кривичним и прекршајним предметима, као и предметима привредних преступа “; пуномоћје садржи и печат и потпис директора окривљеног правног лица;
- да је Прекршајни суд у Смедереву у прилогу акта Пр. 91961/14 од 2. септембра 2015. године доставио жалбу окривљеног правног лица Прекршајном апелационом суду у Смедереву, са списима предмета;
- да је оспореним решењем Прекршајног апелационог суда Прж. 16587/15 од 17. децембра 2015. године одбачена жалба адвоката М. С . из Ниша, изјављена против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9161/14 од 13. јула 2015. године, као изјављена од стране неовлашћеног лица.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да је „одредбама члана 119. ст. 4. и 5. Закона о прекршајима прописано да је бранилац дужан да поднесе писано пуномоћје суду, као и да окривљени може браниоцу дати пуномоћје и усмено на записник код суда. Чланом 23. ст. 3. и 4. Кодекса професионалне етике адвоката (Службени гласник РС бр. 27/12) прецизно је одређена садржина пуномоћја у којој пре потписивања, странке треба да буду унети подаци о адвокату, колеги адвокатском приправнику овлашћеном за замењивање, странкама, врсти поступка, предмету заступања и датуму потписивања као и да осим броја предмета, имена другог адвоката који је касније овлашћен за замењивање и исправљање очигледних погрешака у писању у пуномоћје није дозвољено накнадно уношење других података и промена. Имајући у виду цитиране одредбе не може се сматрати да је адвокат М . С . приложио суду писано пуномоћје (пуномоћје на записник код суда није дато). Ово због тога што пуномоћје не садржи све елементе прописане као обавезне, а датум његовог сачињавања, од када почиње уговорни однос између пуномоћника и властодавца, који не производи правно дејство само између уговорних страна, већ и у односу на трећа лица се не може накнадно уносити“.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (члан 33. став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36.).
Одредбама Закона о прекршајима („Службени гласник РС, број 65/13, 13/16 и 98/16 – Одлука УС) (у даљем тексту: ЗОП) прописано је: да се на прекршајни поступак сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено (члан 99.); да окривљени може узети за браниоца адвоката, а њега може, у складу са законом, заменити адвокатски приправник ( члан 119. став 1.); да је бранилац овлашћен да у корист окривљеног предузима све радње које може предузети окривљени (члан 119. став 3.); да је бранилац дужан да поднесе писано пуномоћје суду (члан 119. став 4.); да окривљени може браниоцу дати пуномоћје и усмено на записник код суда (члан 119. став 5.); да права и дужности браниоца престају када откаже пуномоћје или када окривљени опозове пуномоћје ( члан 119. став 6.); да се против пресуде и решења прекршајног суда може изјавити жалба другостепеном прекршајном суду и да се ж алба предаје суду који је донео првостепену одлуку (члан 258. став 1.); да се жалба подноси у року од осам дана од дана достављања пресуде или решења (члан 258. став 2.); да жалбу могу изјавити окривљени, бранилац и подносилац захтева (члан 259. став 1.); да ће неблаговремену, недозвољену или од неовлашћеног лица изјављену жалбу суд одбацити решењем (члан 268. став 1.); да ће благоврему, дозвољену и од овлашћеног лица изјављену жалбу прекршајни суд са списима предмета доставити другостепеном прекршајном суду, у року од три дана (члан 268. став 2.); да другостепени прекршајни суд одлуке доноси у форми пресуде или решења (члан 269. став 1.); да се пресудом потврђује или преиначује пресуда првостепеног прекршајног суда (члан 269. став 2.); да се решењем одбацује жалба изјављена на пресуду или решење, одлучује по жалби на решење или укида пресуда прекршајног суда (члан 269. став 3.); да се решењем преиначује пресуда или решење из разлога прописаних чланом 248. овог закона (члан 269. став 4.); да решавајући по жалби на пресуду или решење прекршајног суда другостепени прекршајни суд може жалбу одбацити, жалбу одбити као нео сновану и потврдити првостепену одлуку и жалбу усвојити, а првостепену одлуку преиначити или укинути (члан 270.); да ће другостепени прекршајни суд одбацити жалбу решењем као неблаговремену, недозвољену или изјављену од стране неовлашћеног лица, ако утврди да је суд који је водио поступак пропустио да то учини (члан 271.).
Кодексом професионалне етике адвоката („Службени гласник РС, број 27/12) прописано је: да адвокат треба да настоји да странка лично пред њим изнесе проблем, изјави да му случај поверава и потпише пуномоћје (члан 23. став 1.); да пре него што је странка потпише, у пуномоћје треба да буду унети подаци о адвокату, колеги и адвокатском приправнику овлашћеном за замењивање, странкама, врсти поступка, предмету заступања и датуму потписивања, а у заступању које не достиже или превазилази законом прописани делокруг овлашћења и подаци о обиму овлашћења (члан 23. став 3.); да осим броја предмета, имена другог адвоката који је касније овлашћен за замењивање и исправљање очигледних погрешака у писању, у пуномоћју није дозвољено накнадно уношење других података и промена (члан 23. став 4.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на правно средство, зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, Уставни суд најпре констатује да ни ЗОП, а ни Законик о кривичном поступку, чије се одредбе, сагласно одредби члана 99. ЗОП, сходно примењују на прекршајни поступак, не прописују садржину пуномоћја, већ само обавезу браниоца да поднесе писано пуномоћје суду.
Уставни суд, такође, констатује да је, у конкретном случају, првостепени прекршајни суд жалбу оценио као изјављену од овлашћеног лица и доставио је другостепеном прекршајном суду, који ју је оспореним решењем одбацио. У погледу разлога датих у образложењу оспореног решења, Суд констатује да је другостепени прекршајни суд свој закључак да адвокат који је у име окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјавио жалбу против првостепене пресуде није овлашћен за предузимање те процесне радње, извео применом одредаба Кодекса професионалне етике адвоката (у даљем тексту: Кодекс). С тим у вези, Уставни суд указује да је Кодекс скуп правила о професионално-етичким дужностима адвоката и да је повреда Кодекса основ дисциплинске одговорности адвоката (члан 2. тач. 2.1. и 2.3. Кодекса), да су правне и етичке обавезе адвоката утврђене Кодексом везане и за његов однос према клијентима (ч лан 1. тачка 1.2. Кодекса) и да стога Кодекс, чији је смисао и циљ, поред осталог, заштита интереса клијената , не може бити примењиван од стране суда на штету странке која је клијент одређеног адвоката. Полазећи од наведеног, а имајући у виду да ни ЗОП ни Законик о кривичном поступку, на чију сходну примену ЗОП упућује, не прописују садржину пуномоћја, Уставни суд налази да је Прекршајни апелациони суд, пошто је сматрао да писано пуномоћје које је уз жалбу поднео именовани адвокат није ваљано, био дужан да му наложи да у одређеном року поднесе специјално пуномоћје за изјављивање жалбе против предметне првостепене пресуде. Ово посебно имајући у виду да је спорно пуномоћје потписано од стране окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе.
Како је Прекршајни апелациони суд изјављену жалбу одбацио, а није претходно предузео неопходне мере да би са сигурношћу могао да закључи да подносилац жалбе није овлашћен да исту изјави, Уставни суд је оценио да су основане тврдње подносиоца уставне жалбе да му је оспореним решењем повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу, одлучујући као у тачки 1. изреке.
Имајући у виду природу учињене повреде уставног права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништио оспорено решење и одредио да Прекршајни апелациони суд поново одлучи о жалби М. С, адвоката из Ниша , изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9161/14 од 13. јула 2015. године, одлучујући као у тачки 2. изреке. При томе, Уставни суд је имао у виду и своју Одлуку Уж-7445/2015 од 9. новембра 2017. године којом је, поводом идентичног спорног питања, усвојио уставну жалбу истог подносиоца.
6. С обзиром на то да подносилац истакнуту повреду права из члана 32, члана 36. став 1. и члана 33. Устава заснива на истим разлозима којима образлаже и повреду права на правно средство, а коју повреду је Уставни суд утврдио, Суд налази да није нужно посебно испитивати основаност навода уставне жалбе у односу на истакнуте повреде тих уставних права.
7. Подносилац је захтевао од Уставног суда да се ова одлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“, али је Уставни суд одлучио да се у конкретном случају штетне последице и правично задовољење постигну утврђивањем повреде права из члана 36. став 2. Устава, те налагањем да се донесе нова одлука о жалби изјављеној против пресуде Прекршајног суда у Смедереву Пр. 9161/14 од 13. јула 2015. године .
8. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, посред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.