Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, д р Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Драгана Коларић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. Р . и Д . П, обојице из Т . код Лесковца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба И. Р . и Д . П . изјављена због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету К. 1757/12, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. Р . и Д . П, обојица из Т . код Лесковца , поднели су Уставном суду, 6. јула 201 7. године, преко пуномоћника Ј. М, адвоката из Лесковца, уставну жалбу због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року, као и права на имовину, из члана 32. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије , у поступку који је вођен у предмету Основног суда у Лесковцу К. 1757/12.
Уставни суд је уставне жалбе подносилаца И. Р . и Д . П . третирао као једну уставну жалбу, имајући у виду да је у обе уставне жалбе оспорен исти кривични пост упак, као и да су наводи уставних жалби идентични .
У уставној жалби је описан ток оспореног кривичног поступка, наведено је да је оспорени кривични поступак трајао шест година и један месец, као и да подносиоци нису допринели дужини трајања. Предложено је да Уставни утврди повреду означених права, право на накнаду нематеријалне штете и накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из списа предмета К. 1757/12 Основног суда у Лесковцу, утврдио да је Основни суд у Лесковцу 12. јануара 2012. године донео решење о спровођењу истраге Ки. 352/11 против окривљених, овде подносилаца уставне жалбе, због кривичног дела тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. Кривичног законика.
У току истраге испитани су окривљени, саслушан је оштећени Н.С, сведоци И.С. и М.Ј. и обављено је и вештачење.
Основно јавно тужилаштво у Лесковцу је 24. октобра 2012. године против окривљених поднело оптужницу Кт. 796/11 Основном суду у Лес ковцу.
Кривични поступак је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету К. 1757/12.
У току поступка главни претрес није одржан десет пута, док је четири пута одржаа. При томе, четири пута претрес није одржан због недоласка подносиоца И . Р, једно м због недоласка подносиоца Д . П, а у пет наврата због недоласка сведока Д.С. Поступајући суд је активно предузимао мере из своје надлежности како би обезбедио присуство окривљеног И. Р . и сведока Д.С. и издао је две наредбе за привођење И. Р . и потерницу, а како би обезбедио присуство сведока Д.С. издао је три наредбе за привођење.
Пресудом Основног суда у Лесковцу К. 1757/12 од 7. марта 2017. године окривљени су ослобођени од оптужбе да су учинили кривично дело тешке крађе из члана 204. став 1. тачка 1. у вези члана 33. Кривичног законика.
Пресудом Апелационог суда у Нишу Кж.1. 534/17 од 18. маја 2017. године одбијена је као неоснована жалба Основног јавног тужиоца у Лескову и првостепена пресуда Основног суда у Лесковцу К. 1757/12 од 7. марта 2017. године је потврђена.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење, тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега. Одредбом члана 58. став 1. Устава јемчи се мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона.
5. У односу на истакнуту повреду права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је оспорени кривични поступак који је вођен у предмету Основног суда у Лесковцу К.1757/12 трајао пет година и четири месец а, рачунајући од 12. јануара 20 12. године, када је доношењем решења о спровођењу истраге кривични поступак покренут, до 18. маја 201 7. године, када је Апелациони суд у Нишу донео пресуду Кж .1. 534/17 којом је поступак правноснажно окончан. Наведено трајање поступка, само по себи, може указивати да исти није окончан у разумном року.
Међутим, полазећи од тога да је појам разумног трајања судског поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а пре свега од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања надлежних судова који воде поступак и природе захтева, односно значаја права о коме се расправља за подносиоца, Уставни суд је испитивао и да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дужину трајања поступка.
Испитујући критеријум сложености поступка, Уставни суд је утврдио да се кривични поступак чије се трајање оспорава водио против подносилаца уставне жалбе због кривичног дела тешке крађе у саизвршилаштву из члана 204. став 1. тачка 1. у вези члана 33. Кривичног законика , те да је суд одлучио о оптужби против двоје окривљених . Кривично д ело које је стављено подносиоцима на терет, спада у тежа кривична дела која захтевају спровођ ење одређеног доказног поступка, па је т оком поступка обављено једно економско-финасијск о вештачењ е и саслушани су сведоци. По оцени Уставног суда, све напред наведено неспорно указује да су чињенична и правна питања на која је суд требало да одговори у оспореном поступку такве природе да указују на сложеност конкретног кривичног предмета и да представљају оправдани разлог за одређено трајање овог поступка.
Испитујући критеријуме понашања подносилаца и поступања суда, Уставни суд указује да се дуже трајање оспореног кривичног поступка никако не може приписати у кривицу Основном суду у Лесковцу. Наиме, подносиоци уставне жалбе су својим недоласцима допринели да се укупно пет пута главни претрес не одржи, иако је у оспореном кривичном поступку одлучивано о оптужби против њих, а којом оптужбом им је стављено на терет тешко кривично дело за које је предвиђена казна затвора у трајању од једне до осам година. Поступајући суд је активно користио законом прописане мере како би обезбедио присуство окривљеног И. Р. Такође, Уставни суд је имао у виду и чињеницу да је сведок Д.С. својим недоласцима допринео одлагању претреса, али наведена чињеница се никако не може ставити на терет Основном суду у Лесковцу, нарочито имајући у виду коришћење процесних механизама како би се обезбедило присуство сведока Д.С.
Имајући у виду наведено, те да је и поред свега тога оспорени кривични поступак правноснажно окончан за нешто више од пет година, Уставни суд је оценио да укупна дужина трајања поступка, као јединствена целина, не излази из оквира разумног рока, имајући у виду све околности конкретног случаја.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је оценио да у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Лесковцу у предмету К. 1757/12 није повређено право подносилаца уставне жалбе на суђење у разумном року , зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу у овом делу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд је оценио да се тврдње подносила ца уставне жалбе у вези истакнуте повреде права на имовину из члана 58. став 1. Устава искључиво заснивају на истакнутој повреди права на суђење у разумном року, па их није посебно испитивао. У односу на истакнуту повреду права на правично суђење, Уставни суд констатује да уставна жалба не садржи било какве наводе који се односе на повреду означеног права. С тим у вези, Уставни суд указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио као недопуштену, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.