Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Мирослав Николић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ф. В . из Зрењанина, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 5. марта 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се уставна жалба Ф. В . изјављена против решења Вишег суда у Зрењанину Гж 2 Н. 3/17 од 22. јуна 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ф . В . из Зрењанина поднео је Уставном суду, 19. јула 2017 . године, преко пуномоћника В. Р, адвоката из Зрењанина, уставну жалбу против решења Вишег суда у Зрењанину Гж2 Н. 3/17 од 22. јуна 2017. године , због повреде слободе кретања из члана 3 9. ст. 1. и 2. Устава Републике Србије .
У уставној жалби подносилац наводи: да је Основни суд у Зрењанину донео решење П2. 451/17 од 19. јуна 2017. године којим је усвојен предлог Основног јавног тужилаштва у Зрењанину и продужене му хитне мере изречене наређењем МУП РС – Дирекција полиције – ПУ Зрењанин, са налогом за привремено удаљење из куће и забраном контактирања и при лажења жртви насиља З.В. из Зрењанина, под претњом прекршајног гоњења, тако да се изречене мере продужавају на период од 30 дана; да је истог дана, када је донето првостепено решење о продужењу хитне мере привременог удаљења од куће и привремене забране да контактира своју супругу, против њега одбачена кривична пријава решењем Основног јавног тужилаштва у Зрењанину број КТ. 902/17 од 19. јуна 2017. године; да је због тога поднео жалбу на првостепено решење јер није било места за продужење наведених хитних мера када се против њега више није води о кривични поступак; да је другостепени суд у оспореном решењу навео да се жалба одбија јер је одбацивање кривичне пријаве уследило због тога што оштећења није желела са сведочи у поступку, па се поставља оправдано питање због чега она није желела да сведочи ; да није било места разматрању личних разлога због којих сведок супруга није хтела да сведочи, јер је то њено право које јој Законик о кривичном поступку омогућава као привилегованом сведоку, те да је једина битна чињеница у овој правној ствари што се више није водио кривични поступак против њега; да му је ограничена слобода кретања, која се по члану 39. ст. 1. и 2. Устава може ограничити законом само ако је то потребно ради вођења кривичног поступка, имајући у виду да је кривична пријава против њега одбачена и да се против њега није више водио кривични поступак .
Подносилац од Уставног суда тражи да утврди повреду права на слободу кретања, поништи оспорено решење и утврди право на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајамчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију достављену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Решењем Основног суда у Зрењанину П2. 451/17 од 19. јуна 2017. године усвојен je предлог Основног јавног тужилаштва у Зрењанину за продужење хитних мер а, изречених наређењем МУП РС – Дирекција полиције – ПУ Зрењанин ДД 309480/17 од 18. јуна 2017. године – привременог удаљења учиниоца, овде подносиоца уставне жалбе, из стана и привремене забране контактирања и прилажења жртви насиља З.В. из Зрењанина, под претњом прекршајног гоњења, тако да се изречене мере продужавају на период од 30 дана.
У образложењу решења се наводи: да је на основу приложене документације од МУП РС – Дирекција полиције – ПУ Зрењанин од 18. јуна 2017. године: извештај о догађају ПС/ПИ, наређење број ДД 309480/17, процена ризика број ДД 309480/17, записник о изјашњењу Ф. В . број ДД 309480/17, обавештење о изреченој хитној мери број ДД 309480/17 и извештај о догађају и од РС АПВ Центар за социјални рад Града Зрењанина број 56090-3989 /2017 од 19. јуна 2017. године, суд утврдио да је оправдана процена полицијског службеника да постоји ризик од непосредне опасности од насиља у породици и Основног јавног тужилаштва, које је на основу процене ризика непосредне опасности од насиља у породици, поднело предлог за продужење хитне мере изречене наређењем МУП РС – Дирекција полиције – ПУ Зрењанин, утврдивши да постоји ризик, односно непосредна опасност од вршења насиља од стране Ф . В . према супрузи; да је учинилац више година уназад вршио психичко насиље над жртвом, која раније није пријављивала насиље у породици, мада доживљава страх од могућег учиниоца и плаши се да ће јој учинити зло; да је у кон кретном случају усвојен предлог за продужење изречених хитних мера на основу одредбе члана 19. Закона о спречавању насиља у породици.
Оспореним решењем Вишег суда у Зрењанину Гж2 Н. 3/17 од 22. јуна 2017. године одбијена је жалба учиниоца и потврђено првостепено решење Основног суда у Зрењанину П2. 451/17 од 19. јуна 2017. године.
У образложењу решења суд је навео: да су неосновани наводи жалбе да нема основа за продужење изречене хитне мере зато што је донето решење о одбачају кривичне пријаве; да је извршен увид у решење Основног јавног тужилаштва у Зрењанину Кт. 902/17 од 19. јуна 2017. године којим је одбачена кривична пријава поднета против Ф. В . због кривичног дела н асиље у породици из члана 194. Кривичног законика РС извршеног на штету З.В. из Зрењанина, јер је оштећена изјавила да жели да повуче кривичну пријаву против свог супруга и да не жели да сведочи у поступку; да је у закључку решења о одбацивању кривичне пријаве наведено да осумњичени негира извршење кривичног дела, а оштећена не жели да сведочи у поступку, иако постоји извештај о врсти и тежини телесних повреда Опште болнице „Ђ..“ за оштећену, али да он сам по себи без других доказа не може да се доведе у узрочно последичну везу са критичним догађајем, те како нема других сведока који су присуствовали критичном догађају, онда се кривична пријава одбацује с обзиром да пријављено дело није кривично дело које се гони по службеној дужности ; да је одбацивање кривичне пријаве уследило због тога што оштећена није желела да сведочи у поступку, па се поставља оправдано питање због чега она није желела да сведочи; да је у извештају Центрa за социјални рад Града Зрењанина број 56090-3989/2017 од 19. јуна 2017. године наведено да се З.В. плаши Ф . В . и шта ће се десити када се он врати кући и да је прошли пут када га је пријавила поразбијао све по кући, уз констатацију да З.В. има видљиву модрицу испод ока; да је при процени ризика суд ценио и чињеницу да З.В. доживљава страх за личну сигурност и узнемиравање и да је Ф . В . склон употреби алкохола, те да сматра да постоји ризик од непосредне опасности од вршења насиља у породици; да је циљ изрицања хитних мера управо у спречавању психичког и физичког насиља у времену које предстоји при чему је за то најделотворнији начин да се успостави физичка удаљеност између жртве и потенцијалног учиниоца, те да имајући у виду конфликтне односе између Ф. В . и З.В, по мишљењу суда, оправдано је продужење хитних мера спречавања насиља у породици; да је сврха хитних мера да у времену трајања мера жртва и потенцијални учинилац сагледају разлоге својих конфликтних односа како би се исти разрешили на задовољавајући начин уз узајамно поштовање личности и психичког и физичког интегритета, јер је неприхватљиво да се конфликтни односи решавају применом било психичког било физичког насиља, у ком циљу се исти могу обратити и одговарајућим специјализованим установама подршке, надлежном центру за социјални рад или психолошком саветовалишту; да је жалба неоснована и да се одбија применом одредбе члана 20. став 4. Закона о спречавању насиља у породици.
4. Одредбом члана 16. Устава утврђено је да су општеприхваћена правила међународног права и потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују и да потврђени међународни уговори морају бити у складу са Уставом (став 2.). Одредбама члана 18. Устава утврђено је: да се људска и мањинска права заја мчена Уставом непосредно примењују (став 1.); да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењ ују људска и мањинска права зајамчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, да се законом може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (став 2.) и да се одредбе о људским и мањинским правима тумаче у корист унапређења вредности демократског друштва, сагласно важећим међународним стандардима људских и мањинских права, као и пракси међународних институција које надзиру њихово спровођење (став 3.). Одредбама члана 20. Устава утврђено је: да људска и мањинска права зајемчена Уставом могу законом бити ограничена ако ограничење допушта Устав, у сврхе ради којих га Устав допушта, у обиму неопходном да се уставна сврха ограничења задовољи у демократском друштву и без задирања у суштину зајемченог права (став 1.); да се достигнути ниво људских и мањинских права не може смањивати (став 2.) ; да су при ограничавању људских и мањинских права, сви државни органи, а нарочито судови, дужни да воде рачуна о суштини права које се ограничава, важности сврхе ограничења, природи и обиму ограничења, односу ограничења са сврхом ограничења и о томе да ли постоји начин да се сврха ограничења постигне мањим ограничењем права (став 3.). Одредбама члана 39. утврђено је да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти у да се у њу врати (став 1.) и да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србија могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (став 2.). Одредбом члана 194. Устава утврђено је да су потврђени међународни уговори и општеприхваћена правила међународног права део правног поретка Републике Србије и да потврђени међународни уговори не смеју бити у супротности са Уставом (став 4.).
Одредбом члана 8. Европске конвенције за заштиту људских права и слобода утврђено је да свако има право на поштовање свог приватног и породичног живота, дома и преписке (став 1.).
Одредбама члана 2. Протокола 4 уз Европску конвенциј у за заштиту људских права и слобода утврђено је да свако ко се законито налази на територији једне државе има, на тој територији, право на слободу кретања и слободу избора боравишта (став 1.) и да се никаква ограничења не могу поставити у односу на вршење ових права сем оних која су у складу са законом и која су неопходна у демократском друштву у интересу државе или јавне безбедности, ради очувања јавног поретка, за спречавање криминала, за заштиту здравља или морала или ради заштите права и слобода других (став 3.) .
Одредбама Закона о спречавању насиља у породици („Службени гласник РС“, број 94/16) прописано је: да се тим законом уређује спречавање насиља у породици и поступање државних органа и установа у спречавању насиља у породици и пружању заштите и подршке жртвама насиља у породици (члан 1. став 1.); да је циљ закона да на општи и јединствен начин уреди организацију и поступање државних органа и установа и тиме омогући делотворно спречавање насиља у породици и хитну, благовремену и делотворну заштиту и подршку жртвама насиља у породици (члан 2.); да непосредна опасност од насиља у породици постоји када из понашања могућег учиниоца и других околности произлази да је он спреман да у времену које непосредно предстоји по први пут учини или понови насиље у породици (члан 3. став 2.); да ако овим законом није другачије одређено, на спречавање насиља у породици, у поступцима против учинилаца кривичних дела одређених овим законом и на пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом примењују се Кривични законик, Законик о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Породични закон и Закон о полицији (члан 5.); да су за спречавање насиља у породици и пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом надлежни полиција, јавна тужилаштва, судови опште надлежности и прекршајни судови, као надлежни државни органи и центри за социјални рад, као установе (члан 7. став 1.); да свако мора полицији или јавном тужиоцу да пријави без одлагања насиље у породици или непосредну опасност од њега (члан 13. став 1.); да ако после процене ризика установи непосредну опасност од насиља у породици, надлежни полицијски службеник доноси наређење којим изриче хитну меру учиниоцу који је доведен у надлежну организациону јединицу полиције и да су хитне мере: мера привременог удаљења учиниоца из стана и мера привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој и да наређењем могу да се изрекну обе хитне мере (члан 17. ст. 1, 2. и 3.); да после пријема обавештења, процене ризика и наређења, основни јавни тужилац проучава обавештења и вреднује процену ризика надлежног полицијског службеника и ако установи непосредну опасност од насиља у породици, дужан је да суду поднесе предлог да се хитна мера продужи, у року од 24 часа од часа уручења наређења лицу коме је изречена хитна мера и да уз предлог, основни јавни тужилац доставља суду и процену ризика надлежног полицијског службеника, своје вредновање процене ризика и друге доказе који указују на непосредну опасност од насиља у породици (члан 18. ст. 1, 2. и 3.); да суд продужава хитну меру ако после вредновања ризика надлежног полицијског службеника, вредновања процене ризика које је учинио основни јавни тужилац, оцене приложених доказа и тврдњи из предлога јавног тужиоца и оцене изјашњења лица коме је хитна мера изречена, установи непосредну опасност од насиља у породици, иначе одбија предлог као неоснован (члан 19. став 2.); да се на поступак одлучивања о продужавању хитне мере сходно примењује закон којим се уређује парнични поступак, ако овим законом није другачије одређено (члан 20. став 6.); да хитна мера коју изриче надлежни полицијски службеник траје 48 часова од уручења наређења и да суд може хитну меру продужити за још 30 дана (члан 21. ст. 1. и 2.) .
5. Уставни суд констатује да подносилац уставне жалбе оспорава решење којим су према њему правноснажно продужене хитне мере привременог удаљења од куће и привремене забране контактирања и прилажења супрузи у поступку заштите од насиља у породици, истичући повреду права на слободу кретања.
Полазећи од претходно изнетог, Уставни суд, наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Међутим, наведене слободе нису апсолутне, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). С друге стране, како су на основу претходно цитираних одредби чл. 16, 18. и 194. Устава, Европска конвенција за заштиту људских права и слобода и Протокол 4 уз ову европску конвенцију саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују, Уставни суд указује да се слобода кретања може ограничити и на основу одредбе члана 2. став 3. Протокола 4 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и слобода , а ради заштите права и слобода других.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је дошло до повреде права на слободу кретања мора темељити на чињеницама сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву (видети пресуду Европског суда за људска права у предмету Miazdzyk против Пољске, представка број 23592/07, од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.).
Оцењујући испуњеност првог наведеног услова, Уставни суд констатује да је неспорно да је до ограничења слободе кретање дошло, будући да подносилац уставне жалбе оспорава решење којим су му правноснажно продужене мере привременог удаљења од куће и привремене забране контактирања и прилажења супрузи.
Испитујући испуњеност другог услова, Уставни суд је утврдио да је ограничење слободе прописано законом – Законом о спречавању насиља у породици и да се сврха продужења наведених мера огледа у спречавању насиља у породици и пружању хитнe, благовременe и делотворнe заштитe и подршкe жртви насиља. Овим мерама се штите права других, у конкретном случају , права жртве насиља на заштиту п сихичког и физичког интегритета и на приватност. З а време трајања изречених мера жртва и потенцијални учинилац треба да сагледају разлоге својих конфликтних односа како би се исти разрешили на задовољавајући начин уз узајамно поштовање личности и психичког и физичког интегритета, јер је неприхватљиво да се конфликтни односи решавају применом било психичког било физичког насиља, у ком циљу се исти могу обратити и одговарајућим специјализованим установама подршке, надлежном центру за социјални рад или психолошком саветовалишту , како и стоји у образложењу оспореног решења. Сходно томе, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеном одр едбом члана 2. став 3. Протокола 4 уз Европску конвенциј у за заштиту људских права и слобода тј. заштити права и слобода других. Наиме, насиље у породици угрожава остваривање основних људских права члана породице – жртве породичног насиља (у вези заштите права других као једним од основа за ограничења слободе кретања видети пресуду Европског суда за људска права Battista против Италије , представка број 43978/09 од 2. децембра 2014. године , став 40 .).
Поред тога, Уставни суд истиче да је одредбом члана 5. Закона о спречавању насиља у породици прописано да ако овим законом није другачије одређено, на спречавање насиља у породици, у поступцима против учинилаца кривичних дела одређених овим законом и на пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом примењују се Кривични законик, Законик о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Породични закон и Закон о полицији, те да су конкретне хитне мере изречене подносиоцу уставне жалбе на основу одредаба Закона о спречавању насиља у породици у трајању од 48 часова, продужене за још 30 дана оспореним судским решењем, које је донето у поступку у коме се сходно примењује закон којим се уређује парнични поступак на основу одредбе члана 20. став 6 . Закона о спречавању насиља у породици . Према томе, оспореним актом подносиоцу су продужене изречене хитне мере у грађанском поступку које имају за циљ спречавање лица које врши насиље да понови акт насилничког понашања и ове мере изречене су без обзира и независно од вођеног кривичног поступка, који је обустављен одбацивањем кривичне пријаве против подносиоца уставне жалбе.
Закон о спречавању насиља у породици је и донет са циљем прописаним његовом одредбом члана 2, да на општи и јединствен начин уреди организацију и поступање државних органа и установа и тиме омогући делотворно спречавање насиља у породици и хитну, благовремену и делотворну заштиту и подршку жртвама насиља у породици, не ограничавајући примену само на спречавање насиља у породици у кривичним поступцима за кривична дела одређена тим законом , већ пружајући додатни вид заштите и у грађанском поступку.
Уставни суд и овом приликом указује да је питање заштите од насиља у породици регулисано различитим механизмима законске заштите, с обзиром на посебан значај заштите коју породица на основу Устава ужива, те да се примарна заштита од насиља у породици пружа кроз грађанскоправну заштиту , а да је кривичноправна заштита супсидијарног карактера, посебно због природе односа у браку и породици који спадају у приватну сферу појединаца, па се и кривично право ограничава само на оне случајеве у којима друге врсте заштите нису довољне (видети закључке Уставног суда IУз-16/2013 од 12. децембра 2013. године и IУз-18/2019 од 23. септембра 2019. године, у којима се овај суд изјашњавао о иницијативама за оцену уставности и сагласности са потврђеним међународним уговором одређених одредаба Породичног закона („Службени гласник РС“, бр. 18/05, 72/11-др. закон и 6/15), којима се прописује заштита од насиља у породици).
Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је овакво ограничење слободе крета ња подносиоца заиста било и неопходно и сразмерно легитимном циљу . Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супростављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак судова је да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супростављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети пресуду Европског суда за људска права Hajibeyli против Азербејџана, представка број 16528/05 од 10. јула 2007. године , став 63.).
Уставни суд даље указује да су наведене мере према п односиоцу уставне жалбе одређене, те оспореним решењем продужене у ограниченом трајању од 30 дана , након што је суд после вредновања ризика установио непосредну опасност од насиља у породици, те закључио да ће изреченим мерама обезбедити заштиту од породичног насиља , а тиме обезбедити и остваривање права на достојанство и слободан развој личности, те неповредивост физичког и психичког интегритета жртве насиља.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подносиоца уставне жалбе било оправдано и сразмерно, односно да је успостављена правична равнотежа између општег интереса , што свакако јесте заштита жртве насиља у породици, и права подносиоца уставне жалбе.
6. Следом свега изнетог, Уставни суд је одбио уставну жалбу као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13- Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15).
7. Уставни суд је, због ширег значаја ове одлуке за заштиту уставности и законитости и људских права и слобода , сагласно одредби члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се Oдлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
8. Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.