Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ђирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. М . из села Ј . код Љига, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. М . и утврђује да је решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 233/16 од 9. августа 2016. године и решењем Вишег суда у Београду Кпп. 233/16 – Кв. 2641/16 од 18. августа 2016. године повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба Д. М . и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 233/16 од 9. августа 2016. године, у коме је донето оспорено решење Вишег суда у Београду Кпп. 233/16 – Кв. 2641/16 од 18. августа 2016. године, повређено право подноситељке уставне жалбе зајемчено чланом 30. став 3. Устава Републике Србије.
3. Одбија се као неоснована уставна жалба Д. М . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 430/16 – Кв. 2666/16 од 23. августа 2016. године.
4. Одбацује се уставна жалба Д. М . у преосталом делу.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. М . из села Ј . код Љига поднела је Уставном суду, 12. септембра 2016. године, преко пуномоћника Р. К, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 233/16 од 9. августа 2016. године и решења Вишег суда у Београду Кпп. 233/16 – Кв. 2641/16 од 18. августа 2016. године, због повреде права из чл. 27, 30. и 31. и члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Подноситељка у уставној жалби, поред осталог, наводи:
- да приликом њеног саслушања пред судијом за претходни поступак за одређивање притвора није имала делотворну правну помоћ, односно да бранилац није био присутан, а да је разлог за изостанак браниоца са саслушања за одређивање притвора то што није био позван на саслушање, а не његова спреченост, те да присуство браниоца није неопходно приликом саслушања за одређивање притвора, али да се суд није осврнуо на то да бранилац није ни позван;
- да оспорена решења Вишег суда у Београду не садрже образложење постојања нужних елемената за одређивање притвора, односно особитих околности да ће подноситељка утицати на сведока;
- да подноситељка није пуштена из притвора чим су престали разлози због којих јој је притвор и одређен, в ећ четири дана касније, односно да је једини сведок који се имао саслушати, саслушан од стране тужилаштва 19. августа 2016. године, да је истог дана бранилац ставио предлог за укидање притвора, а да је подноситељка пуштена из притвора тек 23. августа 2016. године, по одлуци кривичног већа Вишег суда у Београду;
- да је другостепено решење Виши суд у Београду донео после пет дана, иако је рок за одлучивање по жалби на решење о одређивању притвора 48 сати;
Предложено је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, утврди повреду означених права, као и право подноситељке на накнаду нематеријалне штете.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у конкретном предмету:
Решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа за град Београд – Управа криминалистичке полиције – Четврто одељење Кт. 685/16 од 7. августа 2016. године, које је донесено по одобрењу надлежног јавног тужиоца, према подноситељки уставне жалбе одређено је задржавање у трајању од 48 сати, а које јој се рачуна од 7. августа 2016. године од 19:15 часова, када је ухапшена, односно када се одазвала на позив, на основу члана 294. ст. 1. и 2, а у вез и са чланом 291. став 1. ЗКП.
Наведено решење о задржавању уручено је подноситељки, као и њеном браниоцу по службеној дужности, адвокату Р.К.
Подноситељки je бранилац по службеној дужности, адвокат Р.К, постављен решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 685/16 од 7. августа 2016. године.
Више јавно тужилаштво у Београду је 9. августа 2016. године донело наредбу о спровођењу истраге Кти. 275/16 против подноситељке уставне жалбе и још једног лица, којом им је стављено на терет да су извршили кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика.
Пред Вишим јавним тужилаштвом у Београду, у предмету Кти. 275/16 је 9. августа 2016. године у 12:00 часова започето је саслушање подноситељке, којем је приствовао и њен бранилац по службеној дужности.
Истог дана, 9. августа 2016. године, оспореним решењем Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 233/16 према подноситељки уставне жалбе и још једном лицу је одређен притвор на основу члана 211. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку.
У образложењу оспореног решења је, поред осталог, наведено:
- да основана сумња да је окривљена извршила кривично дело, како је то наведено у наредби о спровођењу истраге, произлази из кривичне пријаве и прилога уз ову кривичну пријаву, а посебно из извештаја о форензичком прегледу лица места од 7. августа 2016. године, из кога произлази да је у возилу у коме је затечена окривљена пронађена велика количина супстанце која је проглашена за опојну дрогу , и то апаурин – дијазепам у укупној количини од 216.010 таблета;
- да је према подацима у списима и наредби о спровођењу истраге против окривљене, потребно саслушати у својст ву сведока Д.З, власника рентакар – а, од кога су окривљени изнајмили возило у коме је пронађена дрога, те које су заједно и користили, па имајући у виду да овај сведок може да се изјасни о начину изнајмљивања моторног возила ради дистанце где је требало да буде коришћено, уз чињеницу да се окривљени Д.Л. није изјаснио на околности извршења кривичног дела, а да је окривљена Д. М . (овде подноситељка уставне жалбе) негирала свако сазнање о кривичном делу за које постоји основана сумња да су га окривљени извршили, а повезано и са чињеницом да је дрога у возилу пронађена у различитим деловима моторног возила, сакривена у конструкционим шупљинама возила и тапацирунгу возила, те да збирно све околности указују да би боравком на слободи окривљени могли ометати несметано вођење кривичног поступка утицањем на наведеног сведока, ради чега је нужно да им се одреди притвор.
Против означеног решења бранилац подноситељке је 10. августа 2016. године изјавио жалбу , која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 233/16 – Кв. 2641/16 од 18. августа 2016. године. У образложењу овог решења је, између осталог, наведено:
- да су, по налажењу кривичног већа, неосновани наводи изјављених жалби, те да је правилно поступио судија за претходни поступак када је према окривљеном Д.Л. и окривљеној Д.М. одредио притвор из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 2. ЗКП, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да су извршили кривично дело , па имајући у виду начин одбране окривљених, те да је у даљем току истражног поступка неопходно испитати сведока Д.З, иначе власника и овлашћено лице рентакар агенц ије, у чијем власништву се налази возило у коме је према наводима наредбе о спровођењу истраге пронађен предмет опојна дрога, то све по налажењу већа јесу особите околности које указују да ће окривљени, у случају боравка на слободи, ометати кривични поступак, утицањем на сведока Д.З, због чега притвор по овом законском основу и по налажењу тог већа представља нужну и неопходну меру за несметано вођење кривичног поступка;
- да је кривично веће као неосноване оценило и наводе жалбе браниоца окривљене Д. М, адвоката Р.К, да окривљена у поступку за одређивање притвора није имала браниоца, из разлога што је окривљеној решењем Вишег јавног тужилатшва у Београду Кт. 685/16 од 7. августа 2016. године за браниоца по службеној дужности у овом поступку постављен управо именовани адвокат, који је био присутан приликом њеног испитивања на околности кривичног дела које јој се ставља на терет пред Вишим јавним тужилаштвом у Београду, дана 9. августа 2016. године, али не и приликом њеног испитивања које је након тога непосредно уследило пред судијом за претходни поступак Вишег суда у Београду, а на околности притвора, при чему присуство браниоца није неопходно приликом испитивања окривљеног на околности притвора;
- да је, приликом доношења своје одлуке, веће имало у виду да притвор представља најстрожу меру за обезбеђење присуства окривљеног и за несмет ано вођење кривичног поступка, па је нашло да је у конкретном случају степен опасности да ће окривљени, у случају боравка на слободи, ометати кривични поступак утицањем на сведока Д.З, таквог интезитета да се може спречити једино мером притвора, а не неком другом, блажом мером.
Према подноситељки притвор је укинут 23. августа 2016. године решењем Вишег суда у Београду К. 430/16 – Кв. 2666/16, у коме је наведено:
- да је оптужницом Вишег јавног тужилаштва у Београду Кто. 293/16 од 22. августа 2016. године окривљенима стављено на терет извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога у саизвршилаштву из члана 246. став 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика;
- да по налажењу кривичног већа, више не стоје законски разлози за даље задржавање окривљене Д . М . у притвору, прописани одредбом чла на 211. став 1. тачка 2. ЗКП, имајући у виду да је притвор по овом законском према окривљеној одређен због опасности од утицаја на сведока Д.З, који сведок је у међувремену, 19. августа 2016. године, испитан на околности кривичног дела које се окривљеној ставља на терет, а додатно имајући у виду и фазу поступка,с обзиром на то да је Више јавно тужилаштво у овој правној ствари подигло оптужницу против окривљене, на тај начин сматрајући да су у току истраге прикупљени сви докази који поткрепљују оправдану сумњу да је окривљена извршила кривично дело које јој је стављено на терет, што све по оцени тог већа указује да више не постоји опосност да ће окривљена Д.М. у случају боравка на слободи ометати кривични поступак на било који начин, те да самим тим притвор по овом законском основу више и не представља нужну и неопходну меру за вођење кривичног поступка.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подноситељка у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања и да одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова (члан 30. став 3.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.
Одредбама члана 212. ЗКП је прописано: да о одређивању притвора одлучује суд на предлог јавног тужиоца, а после потврђивања оптужнице и по службеној дужности (став 1.); да ће пре доношења одлуке из става 1. овог члана суд саслушати окривљеног о разлозима за одређивање притвора и да саслушању могу да присуствују јавни тужилац и бранилац (став 2.); да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца о времену и месту саслушања окривљеног и да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица (став 3.); да се изузетно од става 2. овог члана, одлука о одређивању притвора може донети без саслушања окривљеног ако постоје околности из члана 195. став 1. тач. 1) и 2) овог законика или опасност од одлагања (став 4.); да ће, ако је притвор одређен у складу са ставом 4. овог члана, суд у року од 48 часова од часа хапшења саслушати окривљеног у складу са одредбама ст. 2. и 3. овог члана и да ће након саслушања, суд одлучити да ли ће одлуку о одређивању притвора оставити на снази или укинути притвор (став 5.).
Чланом 214. ЗКП је одређено: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, а да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да се одлука о жалби доноси у року од 48 часова (став 4.).
Чланом 215. став 1. ЗКП утврђено је да се на основу решења судије за претходни поступак окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе и да је судија за претходни поступак дужан да и без предлога странака и браниоца, по истеку сваких 30 дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора.
Чланом 294. ЗКП је прописано: да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив (став 1.); да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан, доноси и уручује решење и да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења, да о жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе и да жалба не задржава извршење решења (став 3.); да осумњичени има права предвиђена у члану 69. став 1. овог законика (став 4.); да осумњичени мора имати браниоца чим орган поступка из става 2. овог члана донесе решење о задржавању, да ако осумњичени сам, у року од четири часа, не обезбеди браниоца, јавни тужилац ће му га обезбедити по службеној дужности, по редоследу са списка адвоката који доставља надлежна адвокатска комора (став 5.).
5.1. Подноситељка, најпре, у уставној жалби истиче повреду права на слободу и безбедност и права на правично суђење из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава, наводећи да „приликом њеног саслушања пред судијом за претходни поступак за одређивање притвора није имала делотворну правну помоћ, односно да бранилац није био присутан, а да је разлог за изостанак браниоца са саслушања за одређивање притвора то што није био позван на саслушање, а не његова спреченост, те да присуство браниоца није неопходно приликом саслушања за одређивање притвора, али да се суд није осврнуо на то да бранилац није ни позван“.
Полазећи од изнетог, Уставни суд је основаност ових тврдњи о повреди права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 32. став 1. Устава.
Разматрајући основаност навода о повреди права из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је утврдио да је у образложењу оспореног решења Вишег суда у Београду Кпп. 233/16 – Кв. 2641/16 од 18. августа 2016. године, између осталог, наведено: да је окривљеној решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 685/16 од 7. августа 2016. године, за браниоца по службеној дужности у овом поступку постављен адвокат Р.К, који је био присутан приликом њеног испитивања на околности кривичног дела које јој се ставља на терет пред Вишим јавним тужилаштвом у Београду, дана 9. августа 2016. године, али не и приликом њеног испитивања које је након тога непосредно уследило пред судијом за претходни поступак Вишег суда у Београду, а на околности притвора, при чему присуство браниоца приликом испитивања окривљеног на околности притвора није неопходно.
Даље, Уставни суд указује да је одредбама члана 212. ст. 2. и 3. ЗКП прописано да ће суд, пре доношења одлуке о одређивању притвора, саслушати окривљеног о разлозима за одређивање притвора, да саслушању могу присуствовати јавни тужилац и бранилац, да је суд дужан да на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца о времену и месту саслушања окривљеног, а да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица.
Стога, Уставни суд истиче да се, у складу са одредбама члана 212. ЗКП саслушање окривљеног о разлозима за одређивање притвора, које претходи доношењу одлуке о одређивању притвора, може обавити и у одсуству јавног тужиоца и браниоца, али да је суд дужан да наведена лица обавести о времену и месту саслушању. С обзиром да је у оспореном решењу Вишег суда у Београду Кпп. 233/16 – Кв. 2641/16 од 18. августа 2016. године констатовано да бранилац подноситељке ( који јој је постављен за браниоца по службеној дужности решењем Вишег јавног тужилаштва у Београду Кт. 685/16 од 7. августа 2016. године) није присуствовао њеном саслушању о разлозима за одређивање притвора, те да из образложења наведеног решења не произлази да је суд браниоца обавестио о времену и месту саслушања, Уставни суд је оценио да је подноситељки повређено право на правично суђење зајемчено чланом 32. став 1. Устава.
5.2. Уставни суд, даље, истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је подноситељка уставне жалбе, преко браниоца , изјавила жалбу на решење којим јој је одређен притвор, да је Виши суд у Београду изјављену жалбу примио 10. августа 2016. године, а да је о жалби одлучио 18. августа 2016. године.
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби браниоца подноситељке уставне жалбе, на решење о одређивању притвора судије за претходни поступак Вишег суда у Београду није одлучено у року од 48 часова, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава.
Стога је Уставни суд утврдио да је подноситељки повређено право утврђено чланом 30. став 3. Устава.
5.3. Следом изложеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др.закон и 103/15 ), у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у тач. 1. и 2. изреке.
Уставни суд је оценио да је, иако је подноситељка уставне жалбе тражила да се утврди право на накнаду нематеријалне штете, у конкретном случају само утврђивање повреде права довољно да се постигне адекватна правична сатисфакција.
6. Подноситељка у уставној жалби истиче и повреду права из члана 31. став 3. Устава, наводећи да „није пуштена из притвора чим су престали разлози због којих јој је притвор и одређен, већ четири дана касније, односно, да је једини сведок који се имао саслушати, саслушан од стране тужилаштва 19. августа 2016. године, да је истог дана бранилац ставио предлог за укидање притвора, а да је из притвора пуштена тек 23. августа 2016. године, по одлуци кривичног већа Вишег суда у Београду“.
Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Уставни суд је утврдио да је притвор према подноситељки одређен због постојања основане сумње да је извршила кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика. Притвор је према подноситељки оспореним решењима правноснажно одређен на основу одредбе чла на 211. став 1. тачка 2) ЗКП, односно, због постојања особитих околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке. Даље, притвор је оспореним решењима према подноситељки одређен у трајању од најдуже 30 дана, а који јој се рачунао од 7. августа 2016. године. Оптужница је подигнута против подноситељке 22. августа 2016. године, док је притвор према њој укинут 23. августа 2016. године, решењем Вишег суда у Београду К. 430/16 – Кв. 2666/16. У означеном решењу се, поред осталог, наводи да „више не стоје законски разлози за даље задржавање окривљене у притвору, прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП – а, имајућу у виду да је притвор по овом законском основу одређен због опасности од утицаја на сведока Д.З, који је у међувремену, 19. августа 2016. године саслушан на околности кривичног дела“.
Следом претходно изложеног, те чињенице да је подноситељка у притвору провела непуних 20 дана, Уставни суд је њене наводе о повреди права из члана 31. став 3. Устава оценио као очигледно неосноване, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, одбио уставну жалбу као неосновану у овом делу и одлучио као у тачки 3. изреке.
7. Коначно, подноситељка у односу на оспорена решења Вишег суда у Београду – Одељење за претходни поступак Кпп. 233/16 од 9. августа 2016. године и Вишег суда у Београду Кпп. 233/16 – Кв. 2641/16 од 18. августа 2016. године истиче и повреду права из члана 30. став 1. којим је утврђено да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка.
Као што је већ претходно речено, притвор је према подноситељки уставне жалбе одређен због постојања основане сумње да је извршила кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. КЗ , а на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, тј. због постојања особитих околности које указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке. Имајући у виду „начин одбране окривљених“, те да је у даљем току истражног поступка „неопходно испитати сведока Д.З, у чијем власништву се налази возило у коме је према наводима наредбе о спровођењу истраге пронађена предметна опојна дрога“, надлежни судови су закључили да то све јесу особите околности које указују да ће окривљени, у случају боравка на слободи, ометати кривични поступак утицањем на сведока.
Следом наведеног, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима наведени релевантни и довољни разлози за одређивање притвора.
Стога је Суд наводе подноситељке да „оспорена решења Вишег суда у Београду не садрже образложење постојања нужних елемената за одређивање притвора, односно особитих околности да ће подноситељка утицати на сведока“ оценио као очигледно неосноване, те је у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 2) и 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 4. изреке.
8. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.