Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Су да Снежана Марковић, председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби привредног друштва „Д.“ ДОО В. П , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 20 20. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба привредног друштва „Д.“ ДОО В. П . и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи у предмету И. 1675/15 (раније предмет Општинског суда у Тополи И. 686/05) повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
3. Усваја се уставна жалба привредног друштва „Д.“ ДОО В. П . и утврђује да је решењем Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године повређено право подноси оца уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
4. Поништава се решење Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе који је изјављен против решења Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 1675/15 од 19. априла 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „Д.“ ДОО В. П . поднело је Уставном суду, 30. јануара 2017. године, преко пуномоћника Р. Д, адвоката из Жабара, уставну жалбу против решења Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених чланом 32. став 1. и чланом 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог чланом 32. став 1. Устава, у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи у предмету И. 1675/15.
Подносилац је у уставној жалби, поред осталог, навео: да је оспореним решењем одбачен његов приговор против решења о закључењу извршног поступка, те да је такво поступање надлежног суда „очигледно произвољно, неправично и незаконито“; да је поступак у овом предмету трајао неприхватљиво дуго. Истакао је захтев за накнаду нематеријалне штете, као и трошкова поступка пред Уставним судом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу навода уставне жалбе, као и увидом у списе предмета Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 1675/15, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овој уставносудској ствари:
Подносилац уставне жалбе, у својству извршног повериоца, поднео је 28. новембра 2005. године Општинском суду у Тополи предлог за извршење против извршног дужника М. С. из Божурње, ради наплате потраживања у износу од 24.400,00 динара, са припадајућом законском затезном и трошковима, а на основу веродостојне исправе – рачуна број 000931 од 30. августа 2002. године. Предложено је да се извршење спроведе пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника.
Општински суд у Тополи је усвојио предложено извршење решењем И. 686/05 од 30. новембра 2005. године.
Службено лице је излазило на терен 16. марта 2007. и 22. августа 2008. године, када је на записнику о попису и процени констатовано да извршни дужник није затечен на адреси. Након поновног изласка на терен 9. новембра 2009. године, службено лице је констатовало да код извршног дужника нису пронађене ствари подобне за попис.
Након 1. јануара 2010. године, поступак је настав љен пред Основним судом у Крагујевцу – Судска јединица у Тополи.
По налогу суда, извршни поверилац се поднеском од 12. фебруара 2010. године изјаснио да се поступак извршења настави пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника, те узимањем изјаве о имовини од дужника.
На записницима о наплати од 10. и 28. децембра 2010. године констатовано је да је извршни дужник добровољно исплатио износе од 19.750,00 и 15.000,00 динара, док је на записнику од 18. јануара 2011. године констатовано да је дужник исплатио укупно 20.200,00 динара, те да је дуг исплаћен у целини, након чега је састављена службена белешка да се предмет архивира.
Поднеском од 7. јула 2015. године, извршни поверилац је ургирао наставак поступка, тражећи од суда да му „уз већ досуђене основне трошкове решењем о извршењу, призна и све даље трошкове које је извршни дужник у овом поступку проузроковао повериоцу након усвајања решења о извршењу“.
Решењем Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 1675/15 од 19. априла 2016. године закључен је извршни поступак, са образложењем да је извршни дужник уплатама од 10. и 28. децембра 2010. године и 18. јануара 2011. године исплатио дуг у целини. У поуци о правном леку наведено је да против овог решења извршни поверилац може изјавити приговор у року од пет радних дана од дана пријема решења, што је извршни дужник и учинио.
Оспореним решењем Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године, у ставу првом изреке, одбачен је приговор извршног повериоца, као недозвољен, док је у ставу другом изреке, наложено првостепеном суду да о наводима приговора одлучи као о захтеву за отклањање неправилности. У образложењу је, поред осталог, наведено да Закон о извршењу и обезбеђењу не предвиђа да се приговор може изјавити против побијаног решења. У списима предмета постоји белешка службеног лица у којој је наведено „одбија се захтев за отклањање неправилности“, али акт донет по захтеву не постоји у списима.
4. Одредбама Устава, на чију се повреду позива подносилац уставне жалбе, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.); да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (члан 58. став 1.).
Законом о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“ бр. 31/11, 99/11, 109/13 – Одлука УС, 55/14 и 139/14) (у даљем тексту: ЗИО) , који се примењивао у конкретном случају, било је прописано: да се у поступку извршења и обезбеђења сходно се примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није другачије одређено (члан 10.); да се одлуке у извршном поступку доносе у облику решења или закључка, те да се решењем о извршењу дозвољава извршење на имовини извршног дужника, под условима и обиму одређеним овим законом, као и да се закључком суда одређује спровођење поје диних радњи и управља поступком (члан 36. ст. 1, 2. и 3.); да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор (став 1.), а да се против решења суда може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да ј е приговор дозвољен (члан 39. ст. 1. и 2.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да из других разлога предвиђених овим или другим законом извршни дужник може у свакој фази извршног поступка, али најкасније до првог надметања за продају предмета извршења или пре досуђења ствари извршном повериоцу, да измири дуг, заједно са уговореном, односно законском затезном каматом и трошковима извршног поступка који су настали до тренутка измирења дуга (члан 76, насловљен „обустава извршења“, став 3.) и да се по намирењу извршног повериоца доноси одлука о закључењу извршног поступка (члан 77.).
Законом о парничном поступку (“Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13 – Одлука УС, 74/13 – Одлука УС и 55/14) (у даљем тексту: ЗПП) прописано је: да је суд везан за своја решења уколико се она не односе на управљање парницом или ако овим законом није другачије прописано, те да ако се решење не доставља писмено, оно према странкама има дејство чим је објављено (члан 363. ср. 3. и 4.); да се решења која суд доноси изван рочишта саопштавају странкама достављањем овереног преписа решења (члан 364. став 1.); да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано (члан 399. став 1.).
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе са становишта Уставом зајемченог права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, Уставни суд констатује да је подносилац поднео предлог за извршење Општинском суду у Топо ли 28. новембра 2005. године, те да је поступак окончан доношењем решења Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године. У том смислу, Уставни суд је утврдио да је оспорени извршни поступак трајао 11 година, с тим што је извршни суд у јануару 2011. године утврдио да је извршни дужник исплатио дуг у целини.
Разумна дужина трајања једног судског поступка је релативна категорија која зависи од низа чинилаца који се морају узети у обзир у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, а најважнији су: сложеност чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашање подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступање надлежних судова који воде поступак и природа захтева, односно значај права о коме се у поступку расправља за подносиоца.
Уставни суд је оценио да у овом предмету није било нарочито сложених чињеничних и правних питања, јер је требало одлучити о поднетом предлогу за извршење и спровести одговарајуће радње како би извршни поверилац намирио своја потраживање .
Оцењујући значај постављеног захтева за подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је постављени захтев био од значаја за подносиоца уставне жалбе, имајући у виду да је предлогом за извршење тражено намирење потраживања по основу веродостојне исправе. Испитујући понашање подносиоца у предметном извршном поступку, Уставни суд је утврдио да се подносилац након доношења решења о извршењу, па до изјашњења од 12. фебруара 2010. године да се поступак извршења настави пописом, проценом и продајом покретних ствари извршног дужника, као и узимањем изјаве о имовини од дужника, понашао потпуно пасивно и није ургирао спровођење извршења. Такође, након што је суд 18. јануара 2011. године констатовао да је извршни дужник у целини намирио дуг, поверилац је тек након скоро четири и по године, дана 7. јула 2015. године, ургирао наставак поступка, наводећи да извршни дужник није намирио дуг у целини.
Испитујући поступање надлежних судова, Уставни суд налази да је Општински суд у Тополи није поступао ажурно у поступку, имајући у виду да је од доношења решења о извршењу 30. новембра 2005. године, спровођење извршења покушано тек 16. марта 2007. године и поново 22. августа 2008. године, када је на записнику о попису и процени службено лице констатовало да извршни дужник није затечен на адреси. У новембру 2009. године службено лице је констатовало да код извршног дужника нису пронађене ствари подобне за попис. Када је реч о поступању судова након 1. јануара 2010. године, Уставни суд је утврдио да је надлежни извршни суд у јануару 2011. године утврдио да је извршни дужник намирио дуг у целини, али је формални акт о закључењу извршног поступка донет тек 19. априла 2016. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд налази да је подносиоцу уставне жалбе у извршном поступку који се водио пред Основним судом у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи у предмету И. 1675/15 (раније предмет Општинског суда у Тополи И. 686/05) повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава, те је уставну жалбу усвојио, сагласно члану 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је у тачки 3. изреке одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава, оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 300 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја, као што су дужина трајања извршног поступка, животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права. Поред тога, Уставни суд је имао у виду и наведено пасивно понашање подносиоца током трајања поступка, а нарочито у периоду након јануара 2011. године, као и околност да је у том периоду извесно подносилац скоро сасвим намирио своје укупно потраживање.
Поред тога, Уставни суд је узео у обзир и новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије (представке бр. 22080/09, 56465/13, 73656/14, 75791/14, 626/15, 629/15, 634/15 и 1906/15, од 5. априла 2016. године), као и више пресуда донетих након тога, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну правичну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео.
7. Испитујући уставну жалбу у односу на оспорено решење Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године, Уставни суд налази да подносилац суштински кроз истакнуту повреду права на правично суђење из члана 32. истиче повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, сматрајући да је суд требало мериторно да одлучи о његовом приговору .
Полазећи од наведеног, Уставни суд констатује да је решењем Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 1675/15 од 19. априла 2016. године закључен извршни поступак, са образложењем да је извршни дужник уплатама од 10. и 28. децембра 2010. и 18. јануара 2011. године исплатио дуг у целини, те је дата поука да извршни поверилац, овде подносилац уставне жалбе може изјавити приговор, а што је он и учинио. Међутим, оспореним решењем Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године његов приговор је одбачен као недозвољен, упркос поуци датој у првостепеном решењу, са образложењем да Законом о извршењу и обезбеђењу није предвиђено да се приговор може изјавити против побијаног решења.
Уставни суд, затим, констатује да се у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком, те да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем. Цитираним чланом 76. ЗИО, којим је било прописано да се по намирењу извршног повериоца доноси одлука о закључењу извршног поступка, није изричито предвиђено у којој форми се доноси наведена одлука. Такође, ЗИО није изричито предвидео ни да је против одлук е о закључењу извршног поступка дозвољен приговор као правни лек. Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да је у конкретном случају решењем о закључењу извршног поступка окончан поступак у коме је подносилац уставне жалбе могао да у целини наплати своје потраживање на основу веродостојне исправе, из чега произлази закључак да наведени акт не представља акт процесног карактера, већ одлуку којом је одлучено о његовом праву. С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд је на становишту да када се решењем у извршном поступку одлучује, као у конкретном случају, о правима и обавезама странака, оне имају право на правни лек, односно право на приговор, у складу са чланом 39. Закона о извршењу и обезбеђењу, те да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку, и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Стога је и подносиоцу уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је закључен извршни поступак поднесе приговор већу првостепеног суда, а о чему је и поучен у првостепеном решењу, те да о његовом приговору, надлежни суд мериторно одлучи уколико су испуњене друге процесне претпоставке.
На основу свега изложеног, Уставни суд је утврдио да је решењем Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године повређено право подноси оца уставн е жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставн у жалбу усвојио у овом делу , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачке 3. изреке.
7. Уставни суд је, у тачки 4. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице повреде права могу отклонити поништајем решења Основног суда у Аранђеловцу ИПВ(И). 90/16 од 30. новембра 2016. године и одређ ивањем да исти суд поново одлучи о приговору подносиоца уставне жалбе који је изјављен против решења Основног суда у Аранђеловцу – Судска јединица у Тополи И. 1675/15 од 19. априла 2016. године.
8. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и одредио отклањање штетних последица повреде права , то се није посебно упуштао у разматрање навода о повреди права на имовину из члана 58. став 1. Устава.
9. У погледу захтева подносиоца за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на : www.ustavni.sud.rs).
10. На основу свега изнетог и одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.