Уставни суд, Велико веће, у саставу: председница Суда Снежана Марковић, председник Већа и судије, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби А. М . из Старе Пазове, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба А. М . и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Сремској Митровици Ким. 26/17 од 12. маја 201 7. године повређено право подносиоца уставне жалбе из члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. М . из Старе Пазове, тада малолетно лице, чији је законски заступник био отац А. М . из Старе Пазове, поднео је Уставном суду, 22. маја 201 7. године, преко пуномоћника Д. С , адвоката из Старе Пазове, уставну жалбу против решења Вишег суда у Сремској Митровици К им. 26/17 од 12. маја 2017. године, због повреде права из члана 27, члана 30. став 3 . и чл. 31, 32, 33. и 34. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе је, преко истог пуномоћника , 13. јуна 2017. године, допунио уставну жалбу тако што је додатно оспорио решење Вишег суда у Сремској Митровици Квм. 67/17 од 23. маја 2017. године, истичући повреду права из чл. 27, 30, 31, 32, 33. и 34. Устава.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор због основане сумње да је извршио кривично дело насилничко понашање и кривично дело уништење и оштећење туђе ствари, због опасности да ће боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наве дено да је оспореним првостепеним решењем према подносиоцу уставне жалбе одређен притвор, који му се рачуна од 12. маја 2017. године, када је лишен слободе; да је против тог решења бранилац окривљеног изјавио жалбу 15. маја 2017. године, о којој није одлучено до подношења уставне жалбе. Подносилац је навео и да му приликом лишења слободе није био обезбеђен бранилац, нити му је било уручено решење о задржавању, како је прописано одредбом члана 71. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. У уставној жалби је наведено да је оспорено првостепено решење незаконито, јер није донето од стране судије за малолетнике, већ од стране Ј.Б. која није судија, те није надлежна да одлучује о правима и слободама грађана; да је оспорено решење незаконито и због тога што је у њему погрешно означено време од када му се рачуна притвор, с обзиром на то да он није лишен слободе у 10.00 часова, како је наведено у решењу, већ је тада доведен пред судију за малолетнике, а слободе је лишен три сата раније.
Предложено је да Уставни суд утврди повреду означених уставних права, да поништи оспорено првостепено решење и наложи моментално пуштање на слободу подносиоца уставне жалбе, као и да накнади трошкове уставносудског поступка.
У допуни уставне жалбе подносилац је, понављајући све наводе из образложења уставне жалбе и истичући идентичан захтев о којем Уставни суд треба да одлучи, додатно оспорио другостепено решење, којим је одбијена као неоснована жалба коју је изјавио против овде оспореног решења о одређивању притвора, наводећи да се другостепено веће није осврнуло на жалбене наводе, већ је само паушално одбило поднету жалбу.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
У време подношења уставне жалбе пред Вишим судом у Сремској Митровици против подносиоца је био у току припремни поступак пред судијом за малолетнике по захтеву за покретање припремног поступка Вишег јавног тужиоца у Сремској Митровици Ктм. 61/17 од 12. маја 201 7. године, због постојања основане сумње да је извршио кривично дело насилничко понашање из члана 344. став 2. у вези са ставом 1. Кривичног законика и кривично дело уништење и оштећење туђе ствари из члана 212. став 1. Кривичног законика.
Оспореним решењем судије за малолетнике Вишег суда у Београду Ким. 26/17 од 12. маја 201 7. године подносиоцу је одређен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који му се има рачунати од 12. маја 201 7. године у 9.00 сати , када је лишен слободе, а који може трајати најдуже месец дана, односно до 12. јуна 2017. године у 9.00 сати .
У образложењу оспореног првостепеног решења је наведено да је судија за малолетнике извршила увид у извод из казнене евиденције и утврдила да је „осумњиченом“ А . М . решењем тог суда Км. 38/16, које је постало правноснажно 20. децембра 2016. године, изречена васпитна мера „укључивање у рад хуманитарних организација“ због кривичног дела насилничко понашање и других дела , те имајући у виду да му се у предметном поступку ставља на терет постојање основане сумње да је 8. маја 2017. године извршио кривично дело насилничко понашање и кривично дело уништење и оштећење туђе ствари, ове околности у међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да би осумњичени боравком на слободи могао у кратком временском периоду да понови кривично дело.
Бранилац малолетног осумњиченог, овде подносиоца уставне жалбе, је против решења о одређивању притвора изјавио благовремену жалбу, која је одбијена као неоснована оспореним решењем Вишег суда у Сремској Митровици Квм. 67/17 од 23. маја 201 7. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да веће тог суда прихвата разлоге за одређивање притвора малолетнику које је изнео судија за малолетнике у ожалбеном решењу, јер постоје особите околности које указују да би осумњичени боравком на будући да из извода из казнене евиденције произлази да му је решењем тог суда Км. 38/16 од 21. септембра 2016. године, правноснажним 20. децембра 2016. године, изречена васпитна мера због извршења кривичног дела насилничког понашања и других, а у предметном поступку постоји основана сумња да је 8. маја 2017. године извршио кривично дело насилничко понашање и кривично дело уништење и оштећење туђе ствари.
4. Чланом 27. Устава утврђено је, поред осталог, да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.) и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.).
Чланом 30. став 3. Устава утврђено је да се притвореном лицу јемчи право да ће о његовој жалби против одлуке о одређивању притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
Одредбама члана 31. Устава одређено је : да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвор, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава утврђено је : да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да окривљени који не може да сноси трошкове браниоца, има право на бесплатног браниоца, ако то захтева интерес правичности, у складу са законом (став 3.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.); да свако коме се суди за кривично дело има право да му се суди без одуговлачења (став 6.); да лице које је окривљено или коме се суди за кривично дело није дужно да даје исказе против себе или против лица блиских себи, нити да призна кривицу (став 7.); да сва права која има окривљени за кривично дело има, сходно закону и у складу са њим, и физичко лице против кога се води поступак за неко друго кажњиво дело (став 8.).
Одредбама члана 34. Устава предвиђено је да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца. Кривична дела и кривичне санкције одређују се законом (став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (став 3.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку. Истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (став 4.); да је изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход (став 5.); да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева (став 6.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13, 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да у већу од троје судија суд одлучује о жалбама против решења судије за претходни поступак и других решења у складу са овим закоником, доноси одлуке ван главног претреса и ставља предлоге у случајевима предвиђеним у овом законику или у другом закону (члан 21. став 4.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 67. Закона о малолетним учиниоцима кривичних дела и кривичноправној заштити малолетних лица („Службени гласник РС“, број 85/05) прописано је : да изузетно, судија за малолетнике може одредити да се малолетник стави у притвор, кад за то постоје разлози из члана 142. став 2. Законика о кривичном поступку, ако се сврха, ради чијег је остварења притвор одређен, не може постићи мером привременог смештаја малолетника из члана 66. став 1. овог закона (став 1.); да време проведено у притвору, као и свако друго лишење слободе, урачунава се у трајање изречене васпитне мере упућивања у васпитну установу, упућивања у васпитно-поправни дом и казну малолетничког затвора сходно члану 63. Кривичног законика (став 2.); да на основу решења о притвору које је донео судија за малолетнике, притвор у припремном поступку може трајати најдуже месец дана (став 3.); да веће за малолетнике истог суда може, из оправданих разлога, продужити притвор најдуже још за месец дана (став 4.); да после завршетка припремног поступка, од подношења предлога за изрицање кривичне санкције, притвор према старијем малолетнику може да траје најдуже до шест месеци, а према млађем малолетнику најдуже четири месеца (став 5.); да од изрицања васпитне мере упућивања у васпитно-поправни дом и од изрицања казне малолетничког затвора притвор према малолетнику може трајати најдуже шест месеци (став 6.); да у случајевима продужавања притвора по ст. 5. и 6. овог члана веће за малолетнике је дужно да сваких месец дана испита да ли постоје разлози за притвор и да донесе решење о укидању или продужавању притвора (став 7.); да у свему осталом у погледу притвора према малолетницима сходно се примењују одредбе члана 146. Законика о кривичном поступку (став 8.).
5. Испитујући основаност навода уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 27. и члана 30. став 3. Устава, које подносилац заснива на тврдњи да суд о његовој жалби изјављеној против решења о одређивању притвора није одлучио хитно, у складу са утврђеним роковима , Уставни суд је оцену основаности изнетих тврдњи подносиоца о повреди истакнутих уставних права ценио у оквиру права из члана 30. став 3. Устава.
Уставни суд пре свега констатује да се уставотворац није задржао на гаранцији да ће суд хитно одлучити о законитости лишења слободе одређеног лица, зајемченој одредбом члана 27. став 3. Устава, већ је одредбом члана 30. став 3. Устава зајемчио притвореном лицу да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова. Рокови одређени на сате су увек фиксни рокови и не могу се продужавати, чак и када истичу у време када је за суд нерадан дан.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је малолетник, овде подносилац уставне жалбе, жалбу на решење којим му је одређен притвор изјавио преко браниоца благовремено, дакле у року од три дана од дана доношења решења Ким. 26/17 од 12. маја 2015. године, а према наводима уставне жалбе 15. маја 2017. године, и да је другостепено ванрасправно веће 23. маја 201 7. године о жалби одлучило, одбијајући изјављену жалбу и потврђујући првостепено решење, које је браниоцу достављено 25. маја 2017. године. Дакле, поступак по жалби изјављеној против решења Вишег суда у Београду К им. 26/17 од 12. маја 201 7. године о одређивању притвора трајао је осам дана, чиме је прекорачен Уставом зајемчен рок да ће се о жал би одлучити у року од 48 часова.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је другостепено решење о основаности изјављене жалбе достављено браниоцу после десет дана од дана подношења жалбе, Уставни суд је оценио да су основани наводи уставне жалбе да суд није хитно одлучивао о законитости лишења слободе малолетника, овде подносиоца уставне жалбе.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу уставне жалбе, у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду Ким. 26/17 од 12. маја 201 7. године, повређено право зајемчено одредбом члана 30. став 3. Устава и оценио да ће се правично задовољење подносиоцу остварити самом констатацијом о утврђењу права, с обзиром на то да подносилац други вид сатисфакције није ни тражио, те је, сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 2. Закона о Уставном суду („Службени гласни к РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучио као у првом делу изреке.
6. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуте повреде права из чл. 31, 33. и 34. Устава, Уставни суд је утврдио да уставна жалба не садржи ниједан навод који би се могао довести у уставноправну везу са садржином истакнутих права. Полазећи од тога да формално позивање на повреду Уставом гарантованих права , без адекватног образложења којим би истакнуте повреде биле образложене, уставну жалбу не чини допуштеном , Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка , решавајући као у другом делу изреке
7. Што се тиче истакнуте повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, коју подносилац образлаже тврдњама да оспорена решења нису донета у складу са законом прописаном процедуром, Уставни суд најпре констатује да подносилац ниједним доказом није учинио вероватним своје тврдње да је оспорено првостепено решење донето од стране неовлашћеног лица и да је лишен слободе три сата раније од времена које је констатовано у оспореном првостепеном решењу , те имајући у виду констатацију у уводу оспореног решења да је „Виши суд у Сремској Митровици, по председнику суда В.С, као судији за малолетнике, са записничарем Д.Л.“ донео оспорено решење Ким. 26/17 од 12. маја 2017. године, те да је у изреци наведеног решења констатовано да се притвор „осумњиченом“ рачуна од 12. маја 2017. године у 9.00 сати, и да може трајати најдуже до 12. јуна 2017. године у 9.00 сати , Уставни суд није даље разматрао ничим поткрепљене, те стога уставноправно неприхватљиве наводе, да је оспорено решење незаконито јер га није донео судија за малолетнике , те да је у оспореном решењу погрешно унето време његовог лишења слободе.
У вези са осталим гаранцијама члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је увидом у достављену документацију утврдио да оспорена решења садрже довољно детаљна образложења свих битних разлога због којих је Виши суд у Сремској Митровици оценио да се одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе показује као нужна мера ради несметаног вођења предметног судског поступка, с обзиром на то да постоји основана сумњ а да је у кратком временском периоду од неколико месеци, извршио истоврсна кривична дела са елементима насиља, због којих му је у претходном судском поступку изречена васпитна мера, те стога постоје особите околности које указују на оправдану бојазан да ће боравком на слободи, у кратком временском периоду поновити извршење кривичног дела.
Имајући у виду утврђено, Уставни суд сматра да су и првостепено и оспорено другостепено решење заснован и на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су оба решења донета у складу са Уставом и одредбама ЗКП, односно да су надлежни државни органи дали релевантне разлоге за одређивање притвора према подносиоцу уставне жалбе . Виши суд у Сремској Митровици је своје одлуке аргументовано образложио, наводећи, поред основане сумње да је подносилац уставне жалбе учинио кривичн а дел а које му се стављају на терет, све околности које, у конкретном случају, оправдавају одређивање притвора према подносиоцу из разлога предвиђеног чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП. По оцени Уставног суда, дати разлози су релевантни и довољни и нису последица арбитрерног и произвољног поступања.
Стога је Суд уставну жалбу и у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући такође као у другом делу изреке.
8. У односу на истакнути захтев у уставној жалби да се наложи „моментално“ пуштање на слободу подносиоца уставне жалбе, Уставни суд констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да након и уместо надлежних судова, односно других државних органа спроводи поступак и решава спорне односе, већ само да испитује да ли су надлежни органи појединачним актима које су донели и радњама које су предузели, а који се уставном жалбом оспоравају, подносиоцу уставне жалбе повредили или ускратили означено уставно право или слободу. Стога је, Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 1) Закона о Уставном суду , оценио да није надлежан да поступа по овом делу постављеног захтева , и решио као у другом делу изреке.
У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.