Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић , председник Већа, и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П . из Б, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Д. П . изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 383/17 од 3. мја 2017. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 562/17 од 23. маја 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Б . је, 13. јуна 201 7. године, преко пуномоћника Г. К , адвоката из Н. С , Уставном суду поднео уставну жалбу против решења означених у изреци , због повреде права на ограничено трајање притвора, зајемченог чланом 31 . Устава Републике Србије и права на правично суђење из члана 32. Устава .
Уставном жалбом се оспоравају судск е о длуке кој има је према подносиоц у уставне жалбе, након враћања оптужнице на допуну истраге, правноснажно продужен притвор због постојања притворског разлога прописаног одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку.
У уставној жалби је наведено да се окривљеном притвор продужава скоро годину дана, а да још увек нема оптужнице која је ступила на правну снагу. Повреду права из члана 31. Устава подносилац заснива на тврдњи да се притвор према њему продужава уз „злоупотребу каучук норме – узменирење јавности“, указујући да се у притвору налази скоро годину дана, што је половина посебног минимума казне која је запрећена за дело које му се ставља на терет. Повреду права на пр авично суђење из члана 32. Устава подносилац образлаже наводима да је предмет враћен на допуну истраге ради новог вештачења судске медицине и да се већ три месеца од доношења наредбе ништа не дешава, већ се само притвор продужава из истих разлога.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављене документације и одговора Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду КТО 69/17 од 1. новембра 201 9. године, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Наредбом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кти. 100/16 од 19. јула 2016. године подносиоцу уставне жалбе и још двојици саосумњичених је стављено на терет извршење кривичног дела тешке телесне повреде са смртним исходом из члана 121. став 3. у вези са ставом 1. Кривичног законика у вези са чланом 33. Кривичног законика.
Према подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Новом Саду Кпп. 90/16 од 19. јула 201 6. године из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, који му се рачуна од 18. јула 201 6. године, када је лишен слободе. Притвор је према подносиоцу оспореним реш ењима продужен у току допуне истраге, након подигнуте оптужнице, по ист ом законском основу.
Подносилац се, до подношења уставне жалбе (13. јуна 201 7. године) налазио у притвору непуних 11 месеци , рачунајући од 18. јула 201 6. године, када је лишен слободе.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 383/17 од 3. маја 2017. године према подносиоцу уставне жалбе је, након подизања оптужнице за кривично дело тешке телесне повреде са смртним исходом, за које ја законом запрећена казна затвора преко десет година, продужен притвор на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да постоји основана сумња да су тројица окривљених (међу њима и подносилац уставне жалбе) предузели радње извршења кривичног дела тешке телесне повреде, у саизвршилаштву, за које је прописана казна затвора у трајању од две до 12 година, те имајући у виду природу и начин извршења предметног кривичног дела за које се сумњиче, као и тежину последице, односно да се критични догађај одиграо на улици, у малом месту, где се житељи добро познају и где су социјалне везе између становника много израженије, као и да су окривљени основано сумњиви да су након међусобне свађе са оштећеним, истог физички напали, тако што су га ударали рукама и ногама најмање 16 пута у предео главе и тела , наневши му повреде услед којих је преминуо, судско веће је нашло да су све наведене околности довеле до узнемирења јавности, које још увек траје, и које је, по оцени суда, таквог интезитета да би пуштање окривљених да се бране са слободе могло угрозити несметани ток кривичног поступка, због чега се продужење притвора и после више од осам месеци од критичног догађаја по основу члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП показује као оправдана и нужна мера.
У образложењу оспореног решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 562/17 од 23. маја 2017. године наведено је да оправданост продужења притвора против Д. П . (овде подносиоца уставне жалбе) , И.З. и С.Р. по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, оправдава чињеница да су окривљени основано сумњиви да су извршили кривично дело за које је прописана казна затвора у трајању преко десет година, а с обзиром на начин извршења и тежину последице извршеног кривичног дела, односно да су окривљени основано сумњиви да су физички напали оштећеног, тако што су га ударали ногама и рукама најмање 16 пута у предео главе и тела, наневши му повреде од којих је преминуо, а имајући у виду да се критични догађај десио у П, који је мала средина, где се суграђани међусобно познају, те да је настало велико узнемирење јавности, а о чему је јавност заинтересована, те без обзира на протек времена од критичног догађаја, из свих наведених разлога, даље задржавање окривљеног у притвору по наведеном законском основу представља нужну меру за несметано вођењ е предметног кривичног поступка. Другостепени суд је оценио да се , с обзиром на природу дела, сврха не може остварити другом блажом мером, па ни мерама наведеним у жалбама бранилаца окривљених, због чега су жалбени наводи одбране оцењени као неосновани.
Из одговора Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кто. 69/17 од 1. новембра 2019. године произлази: да је истрага против подносиоца уставне жалбе покренута наредбом Кти. 100/16 од 19. јула 2016. године; да је у току истраге, након саслушања тројице пријављених, одређено спровођење њиховог психијатријског вештачења наредбом Кти. 100/16 од 25. јула 2016. године; да је пет сведока испитано дана 6. и 7. септембра 2016. године; да је 7. септембра од Завода за хитну медицинску помоћ затражено да се достави снимљни разговор са оштећеном М.Г; да је 12. септембра 2016. године наређено вештачење телесних повреда оштећеног-покојног Г.Г; да је окривљени З.И. саслушаван још два пута (12. и 28. септембра 2016. године – у присуству судског вештака медицинске стурке) да је и окривљени С.Р. поново саслушаван дана 28. септембра 2016. године у присуству вештака медицинске струке; да је налаз и мишљење судског вештака медицинске струке од 15. октобра 2016. године достављен браниоцима окривљених 20. октобра 2016. године; да је судски вештак испитан у присуству браниоца окривљених 23. новембра 2016. године; да су браниоци 29. новембра 2016. године позвани да у року од три дана доставне предлоге за предузимање доказних радњи; да нових доказних предлога није било, те је донета наредба Кти. 100/16 од 9. децембра 2016. године о завршетку истраге; да је Оптужница Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кти. 100/16 поднета 9. децембра 2016. године.
Из навода уставне жалбе, достављене документације и одговора Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду надаље произлази да је кривчно ванрасправно веће Вишег суда у Новом Саду, испитујући оптужницу, сагласно одредби члана 337. став 3. Законика о кривичном поступку, утврдило да је за боље разјашњење стања ствари, да би се испитала основаност оптужнице, потребно да се истрага допуни, и наредбом Кв. 210/17 од 20. марта 2017. године одредило да се у допуни истраге одреди допунско судско-медицинско вештачење на околоност механизма настанка тешке телесне повреде опасне по живот, односно која је од спољних повреда меког ткива главе проузроковала тешку телесну повреду опасну по живот, а која је непосредни узрок смрти оштећеног, као и да се изведу други докази уколико се за тим укаже потреба.
У допуни истраге спроведено је допунско судско-медицинско вештачење 6. јуна 2017. године, по наредби Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кти. 100/16 од 22. марта 2017. године и предмет је достављен суду 7. јуна 2017. године са констатацијом да Више јавно тужилаштво у Новом Саду остаје при подигнутој оптужници Кти. 100/16 од 9. децембра 2016. године.
4. Одредбама члана 31. Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, а ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3).
Одредбом члана 32. став 1. Устава гарантује се сваком право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе Уставни суд је утврдио да се суштина навода о повреди права из чл. 31. и 32. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњама да није било основа да се подносиоцу притвор продужи на основу одредаба члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, јер не постоје образложени разлози који би оправдали меру притвора, као и да притвор непримерено дуго траје, с обзиром на то да је предмет враћен на допуну истраге, те да се подносилац налази у притвору скоро годину дана без оптужнице која је ступила на правну снагу. Имајући у виду наведено Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе повреду права на правично суђење из члана 32. Устава заснива на повреди права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава, те је стога основаност навода уставне жалбе ценио у односу на истакнуту повреду права из члана 31. ст. 2. и 3. Устава, с обзиром на фазу кривичног поступка у којем су донета оспорена решења.
Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притовра, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност (видети, најпре, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године и Одлуку Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године) .
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен због постојања основане сумње да је изврши о кривично дело тешке телесне повреде из члана 121. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чланом 33. Кривичног законика, за које је запрећена казна затвора од две до 12 година. Притвор је према подносиоц у уставне жалбе оспореним решењ има продужен на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП, односно због тога што су начин извршења и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка.
Из образложењ а оспорен их решења произлази да су судови оценили да постоји оправдана сумња да је окривљени Д. П . са још двојицом саокривљених лица, на улици једног малог места, где постоји јака социјална веза међу свим мештанима, након вербалне свађе , оштећеног и физички напа о, тако што су га сва тројица ударала рукама и ногама најмање 16 пута у предео главе и тела, наневши му тешке телесне повреде опасне по живот, од којих је оштећени преминуо, те како узнемирење јавности суграђана тог места траје и у време доношења оспорених решења, продужење притвора се према окривљенима по основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку показује као оправдана и нужна мера за несметано вођење кривичног поступка против њих.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорен а решењ а заснован а на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоц у уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, по оцени Уставног суда, надлежни судови су у оспореним решењима навели и јасно образложили, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последице кривичног дела ( на улици насељеног места, где се сви мештани међусобно познају, великим бројем удараца, ногама у главу, насмрт претукли оштећеног ) довеле до узнемирења јавности које могу угрозити несметано вођење кривичног поступка и које није смањило свој интезитет ни у време доношења оспорен их решења . Уставни суд је нашао да су у оспорен им решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подноси лац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да је притвор према њему продужен уз „злоупотребу каучук норме – узнемирење јавности“, на којима подносилац заснива повреду права из члана 31. Устава.
Уставни суд надаље наглашава да је за оцену основаности навода којима се указује на повреду права на ограничено трајање притвора од значаја и то да ли је кривични поступак вођен у складу са захтевом нарочите хитности прописане одредбом члана 210. став 2. ЗКП .
С тим у вези, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (13. јун 201 7. године) налазио у притвору непуних 11 месеци (рачунајући од 18. јула 201 6. године, када је лишен слободе), за које време је спроведена истрага против три лица, за које је постојала основана сумња да су поступали као саизвршиоци , подигнута оптужница и предмет, у поступку испитивања оптужнице , враћен на допуну истраге , ради отклањања нејасноћа у спроведеном судско-медицинском вештачењу. Уставни суд указује на то да би чињеница да је суд у контроли оптужнице притворски предмет вратио на допуну истраге, сама за себе, могла да доведе до закључка да надлежни органи који спроводе истрагу нису свестрано разматрали предмет и да нису поступали са потребном пажњом. Међутим, Уставни суд је из достављене документације и одговора Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду утврдио да се у конкретном случају ради о чињенично изузетно сложеном предмету, што потврђује околност да су, у току истраге, поједини осумњичени, као саизвршиоци више пута саслушавани, односно да је за потребе судско-медицинског вештачења било неопходно да се након испитивања сведока у присуству судског вештака поново саслушају прво и треће осумњичени. Уставни суд стога сматра да околност да је оптужница враћена на допуну истраге ради бољег разјашњења ствари у погледу механизма настанка тешке телесне повреде опасне по живот, односно разјашњења која је од спољних повреда меког ткива главе представљала непосредни узрок смрт и оштећеног, у околностима конкретног случаја,л не указује на то да су учињени озбиљни пропусти у току истраге, односно да истрага није потпуно спроведена.
Имајући у виду да из целокупне документације произлази да је Више јавно тужилаштво у Новом Саду све доказне радње предузима ло у кратким роковима; да су истражне радње, саслушавања осумњичених и испитивања сведока и прикупљања доказа од Завода за хитну медицинску помоћ преузимане у току јула и септембра 2016. године; да су у току августа 2016. године спроведена три комисијска психијатријска вештачењ а осумњичених; да је у току октобра 2016. године спроведено судско медицинско вештачење ; да је потом, након испитивања судског вештака медицинске струке у присуству бранилаца и истека рока за достављање нових доказних предлога одбране, истрага завршена и подигнута оптужница 9. децембра 2016. године, Уставни суд је оценио да наведено указује да је су надлежни органи поступали са примереном хитношћу у вођењу кривичног поступка.
Иако је оптужница враћена на допуну истраге, у којој је три месеца било потребно судском вештаку медицинске струке да отклони све нејасноће на које му је суд указао наредбом К. 210/17 од 20. марта 2017. године, Уставни суд сматра да је надлежн о тужилаштво, посматрајући целокупан период од непуних 11 месеци од лишавања слободе подносиоца уставне жалбе , са посебном пажњом приступило вођењу поступка, као и да је од стране надлежних судова основаност даљег задржавања подноси оца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да су у њима наведени релевантни и довољни разлози због којих су надлежни суд ови сматра ли да је мера притвора неопходна ради вођења кривичног поступка, који се, до тада, водио са нарочитом хитношћу.
Стога је Уставни суд нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подноси оца уставне жалбе на ограничено трајање притвора, зајемчен а одредб ама члана 31. ст. 2. и 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11 и 18/13 – Одлука УС), одбио уставну жалбу као неосновану .
6. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.