Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић , председник Већа и судије Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби С . Т . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 13. фебруара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. Т . и утврђује да је у управној ствари у поступку који је вођен пред Правним факултетом Универзитета у Б. у предмету 03 број 496/5 и пред Управним судом у предмету У. 14357/16 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба С. Т . и утврђује да је решењем Врховног касационог суда Рж. уп. 8/2016 од 26. маја 2016. године подносиоцу уставне жалбе повређено право на правно средство, зајемчено одредб ом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
3. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права на суђење у разумном року у износу од 1.000 евра у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
4. Одбија се као неоснован захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђен е повреде права на правно средство.
5. Одбацује се уставна жалба С. Т . изјављена против пресуде Управног суда У. 14357/16 од 20. јуна 2019. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. Т . из Београда поднео је Уставном суду, 29. септембра 2016 . године, уставну жалбу, допуњену поднеском од 22. августа 2019. године, против реш ења Врховног касационог суда Рж. уп. 8/2016 од 26. маја 2016. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року , као и права на правно средство, зајемчених одредбом члана 32. став 1. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије. Поводом наведене уставне жалбе формиран је предмет Уж-7341/2016.
Подносилац уставе жалбе сматра да му је право на правно средство повређено тиме што је оспореним решењем Врховног касационог суда одбачена као недозвољена његова жалба изјављена против решења тог суда , којим је констатовано да је повучен његов захтев за заштиту права на суђење у разумном року, иако је тада важећом одредбом члана 8б став 3. Закона о уређењу судова било прописано право на правни лек у поступку по том захтеву. Подносилац је потом истакао да је повреда права на правно средство довела и до повреде права на суђење у разумном року и права на правично суђење, с обзиром на то да Врховни касациони суд није одлучио о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року, а управни поступак из кога су произашли управни спорови још увек није правноснажно окончан, иако је започет 2010. године.
Предложио је да се усвоји уставна жалба, утврди да је оспореним решењем Врховног касационог суда Рж. уп. 8/2016 од 26. маја 2016. године ускраћено право на правно средство, поништи наведено решење и наложи доношење новог решења о жалби изјављеној против решења Врховног касационог суда Р4 . у 77/2015 од 13. јануара 2016. године. Предложио је и да се утврди повреда права на правично суђење. Тражио је да се одредe примеренe накнадe нематеријалне штете због повреде права на правно средство у износу од 100. 000 динара и због повреде права на правично суђење у износу од 100.000 динара, све са одговарајућом законском затезном каматом.
Подносилац је 22. августа 2019. године, преко пуномоћника Н. Н, адвоката из Београда, поднео уставну жалбу против пресуде Управног суда У. 14357/16 од 20. јуна 2019. године, због повреде права на правично суђење и на суђење у разумном року , зајемчених одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије. Поводом наведене уставне жалбе формиран је предмет Уж-8577/2019.
У тој уставној жалби је наведено : да Управни суд у оспореној пресуди није дао разлоге за оцену навода тужбе којима је истицано да је приликом одлучивања о захтеву подносиоца за „замену диплома“ од 2. септембра 2010. године требало применити одредбе Закона о високом образовању које су важиле у време подношења тог захтева, а не одредбе истог закона важеће у време доношења другостепеног решења од 12. септембра 2016. године; да се стога ради о „ретроактивној“ примени Закона, чиме је повређено начело владавине права из члана 3. Устава и начело забране повратног дејства закона из члана 197. став 1. Устава, а последично и право на правично суђење; да је исти суд повредио начело контрадикторности поступка тиме што је тужбу подносиоца доставио на одговор туженом органу, а пристигли одговор није доставио подносиоцу, чиме му је ускратио могућност да се изјасни о наводима супротне странке; да је то било посебно важно због тога што подносиоцу није дата могућност да одговори на навод Правног факултета да Конференција универзитета Србије није донела акт о критеријумима за усклађивање стечених назива и да акт који је подносилац доставио уз тужбу није валидан јер не садржи печат и потпис.
У прилог истакнуте повреде права на суђење у разумном року, које је гарантовано и чланом 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, наведени су разлози о укупном трајању поступка, поступању управних органа и Управног суда, понашању подносиоца, сложености и значају предмета поступка за подносиоца.
Предложено је да се усвоји уставна жалба, утврди повреда означених уставних права, поништи оспорена пресуда Управног суда и наложи том суду да у одређеном року донесе нову одлуку о тужби подносиоца уставне жалбе . Такође је предложено да се одреде примерене накнаде нематеријалне штете због повреде права на правично суђење у износу од 100.000 динара и због повреде права на суђење у разумном року у износу од 200.000 динара, све са одговарајућом законском затезном каматом. Тражена је и накнада трошкова на име састава уставне жалбе.
2. Уставни суд је, сагласно члану 43. ст. 1. и 3. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), спојиo предмете Уж-8577/2019 са предметом Уж-7341/2016 и поступак водиo под бројем раније формираног предмета Уж-7341/2016.
3. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби ce, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
4. Уставни суд је, у спроведеном поступку, на основу увида у списе предмета Правног факултета Универзитета у Б . 03 број 496/5 и Управног суда У. 10163/12, Уи. 56/14 и У. 14357/16, као и у целокупну приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање :
4.1. Подносилац уставне жалбе је 2. септембра 2010. године Правном факултету Универзитета у Б. поднео „молбу“ да се, у складу са чланом 127. тада важећег Закона о високом образовању, утврди да стручни назив дипломирани правник, који је стекао даном дипломирања, 12. априла 2010. године, одговара академском називу мастер, те да му се у складу са тим изда нова диплома . Такође је предложио да му се одмах изда нова диплома, како би се избегла непотребна процедура оглашавања неважећом дипломе о стеченом високом образовању и стручном називу дипломирани правник, која му тада још увек није била уручена.
Правни факултет је актом 03 број 2660/2 од 3. септембра 2010. године обавестио подносиоца да није у могућности да му изда диплому дипломских академских студија са академским називом мастер дипломских академских студија због тога што Конференција универзитета није донела општи акт којим се прописују поступак и критеријуми за усклађивање стечених звања.
Подносилац је 14. септембра 2010. године поднео „поновну молбу“ за издавање дипломе, у складу са чланом 127. наведеног закона, тражећи да се о његовом захтеву одлучи решењем. Тим поводом, Правни факултет је актом 03 број 2660/4 од 23. септембра 2010. године обавестио подносиоца да није у могућности да изда тражену диплому, као и да му може издати потврду са назнаком да стечени стручни назив дипломирани правник , у смислу аутентичног тумачења одредаба члана 127. ст. 1. и 2. Закона, одговара академском називу мастер из члана 95. Закона.
Подносилац је 8. октобра 2010. године изјавио жалбу против наведеног акта од 23. септембра 2010. године , истичући да тај акт којим је одбијен захтев за издавање дипломе од 14. септембра 2010. године није донет у форми решења. Уз жалбу је приложио акт под називом „Критеријуми за усклађивање назива стечених према прописима који су важили до ступања на снагу Закона о високом образовању“, које је усвојила Скупштина Конференције универзитета Србије на VI седници одржаној 17. новембра 2006. године у Новом Саду. Наведену жалбу је предао Правном факултету са назнаком да се достави Министарству просвете, што је Факултет учинио 3. новембра 2010. године и о томе обавестио подносиоца. Министарство је актом број 612-00-2443/2010-2 од 2. децембра 2011. године обавестило факултет да оно није другостепени орган у управном поступку у конкретној правној ствари, јер право на издавање јавних исправа припада делатности високог образовања која је дефинисана аутономијом универзитета и других високошколских установа, сагласно члану 6. Закона о високом образовању, као и да је потребно да надлежни орган факултета, сагласно одредбама члана 127. тог закона, у што краћем року одлучи о захтеву и о томе обавести Министарство. Правни факултет је актом број 03-3965/2 од 20. децембра 2011. године обавестио Министарство да ће предузети мере да се одредба члана 127. став 3. Закона примени оног тренутка када Конференција универзитета усвоји критеријуме за усклађивање стечених звања.
Подносилац је 23. јануара 2012. године поново поднео захтев за издавање дипломе Правном факултету, који га је актом 03 број 169/2 од 25. јануара 2012. године обавестио да је у току поступак по жалби и да се у захтеву не износе нове чињенице, због чега није у могућности да поново одлучује о истој ствари, да би потом подносилац 30. јануара 2012. године поновио захтев исте садржине.
Подносилац је 6. фебруара 2012. године Управном суду поднео тужбу због „ћутања управе“, имајући у виду да Правни факултет у периоду од 2. септембра 2010. године није издао тражену диплому са називом мастер правник, нити је донео управни акт, и поред више поновљених захтева.
Правни факултет Универзитета у Б . (у даљем тексту: првостепен и орган) је 7. фебруара 2012. године донео закључак 03 број 169/4 о застоју у доношењу решења због фактичк е немогућности извршења обавезе, са образложењем да није донет подзаконски акт који регулише критеријуме за усклађивање стечених назива, па се та правна ситуација третира као да није решено претходно питање, у смислу одредбе члана 134. став 1. раније важећег Закона о општем управном поступку. Такође је наведено да ће Факултет поднети писмени захтев Конференцији универзитета да се то претходно питање реши и да ће о захтеву подносиоца решити оног тренутка када се утврде критеријуми за усклађивање одговарајућих академских, стручних и научних звања. У том закључку је „молба“ подносиоца од 2. септембра 2010. године третирана као захтев за издавање дипломе у складу са чланом 127. З акона, што је случај и у управним актима и судским одлукама који су касније донети током поступка.
Решењем Савета Правног факултета Универзитета у Б. (у даљем тексту: другостепени органа) 03 број 169/6 од 2. априла 2012. године одбијена је жалба подносиоца изјављена против наведеног закључка.
Подносилац је поднеском од 30. априла 2012. године обавестио Управни суд о доношењу наведеног закључка првостепеног органа и наведеног решења другостепеног органа, проширујући поднету тужбу на поменуте акте, са предлогом да се исти пониште. Како се у управном спору једном тужбом може оспоравати законитост само једног акта, Управни суд је раздвојио поступке и формирао посебне предмете. Решењем Управног суда У. 1532/12 од 24. августа 2012. године одбачена је као недопуштена тужба подносиоца поднета против закључка првостепеног органа од 7. фебруара 2012. године.
Пресудом Управног суда У. 10163/12 од 27. марта 2014. године уважена је тужба подносиоца, поништено наведено другостепено решење и предмет враћен истом органу на поновни поступак. У образложењу пресуде је наведено да се у списима предмета не налази записник са седнице другостепеног органа као колегијалног органа из којег би се утврдили подаци о личном саставу тог органа, да ли је постојао кворум присутних чланова, без кога не може да се решава , и кворум присутних чланова који су гласали за одлуку, будући да се без записника не може утврдити да ли је седница одржана и да ли је донета побијана одлука. Указано је и на то да је у уводу решења означено да је оно донето на седници од 5. марта 2012. године, а на првој страни решења , у десном углу, налази се печат Правног факултета са ознаком 03 број 169/6 и датум 2. април 2012. године, што доводи у сумњу околност када је побијано решење заиста донето.
Како другостепени орган није у законском року донео ново решење, нити је то учинио по посебном поднеску од 23. маја 2014. године, подносилац уставне жалбе је 4. јуна 2014. године Управном суду поднео захтев за доношење управног акта у извршењу пресуде тог суда од 27. марта 2014. године, у смислу одредбе члана 71. став 3. Закона о управним споровима.
Решењем Управног суда Уи. 56/14 од 24. октобра 2014. године одбијен је захтев подносиоца из разлога што је другостепени орган накнадно поступио у извршењу пресуде тог суда од 27. марта 2014. године и донео решење 03 број 943/3 од 22. септембра 2014. године.
Наведеним другостепеним решењем поново је одбијена као неоснована жалба подносиоца изјављена против поменутог закључка првостепеног органа од 7. фебруара 2012. године.
Управни суд је пресудом У. 3061/15 од 27. новембра 2015. године уважио тужбу подносиоца, поништио другостепено решење од 22. септембра 2014. године и вратио предмет надлежном органу на поновно одлучивање. Ово из разлога што закључак о застоју у доношењу решења због фактичке немогућности извршења обавезе, који је донео првостепени орган, није прописан као врста процесне одлуке у управном поступку, у смислу одредаба чл. 210. до 212. раније важећег Закона о општем управном поступку. Исти суд је указао на то да уколико су испуњени услови за доношење закључка о прекиду поступка из члана 134. став 1. Закона, диспозитив закључка мора да садржи назив органа и врсту одлуке због које се поступак прекида.
Подносилац је 7. марта 2016. године поднео захтев Управном суду за доношење управног акта у извршењу наведене пресуде, с обзиром на то да другостепени орган није донео акт у законом прописаном року, нити након писменог захтева подносиоца од 24. фебруара 2016. године.
Тај захтев је одбијен решењем Управног суда Уи. 121/16 од 11. јула 2016. године јер је другостепени орган у извршењу пресуде Управног суда накнадно донео решење 03 број 496/2 од 24. маја 2016. године, којим је усвојио жалбу подносиоца и наложио првостепеном органу да донесе нову одлуку, у складу са чланом 33. Закона о изменама и допунама Закона о високом образовању .
Првостепени орган је решењем 03 број 496/5 од 7. јуна 2016. године усвојио жалбу подносиоца изјављену против закључка тог органа од 7. фебруара 2012. године и констатовао да се стечено звање дипломирани правник, према одредбама Закона о универзитету, изједначава са академским називом мастер правник , сходно одредбама члана 127. Закона о виском образовању. У образложењу првостепеног решења је наведено да су Законом о изменама и допунама Закона о високом образовању од 11. септембра 2014. године брисане одредбе ст. 3. до 6. члана 127. Закона , које су онемогућавале факултете да директно примењују одредбе у погледу изједначавања звања стечених пре ступања на снагу Закона са звањима из члана 95. Закона. Полазећи од одредбе члана 127. став 1. тачка 1) алинеја 4. Закона, а имајући у виду да је брисана одредба члана 127. став 3. Закона која се односила на издавање нове јавне исправе, првостепени орган је само констатовао изједачавање стручног назива са одговарајућим академским називом .
Решењем другостепеног органа 03 број 496/11 од 12. септембра 2016. године одбијена је као неоснована жалба подносиоца изјављена против наведеног првостепеног решења. У образложењу другостепеног решења је додатно наведено да се , сагласно одредбама поменутог Закона које су биле важеће у време решавања првостепеног органа , не може оглашавати неважећом диплома о стеченом високом образовању и стеченом стручном називу дипломирани правник и издати нова диплома у којој би стајало да је подносилац стекао академски назив мастер правник .
Тужени орган је у одговору на тужбу указао на то су нетачни наводи подносиоца да је Конференција универзитета Србије донела предметне критеријуме, као и да прилог достављен уз тужбу не може представљати валидан доказ, јер не садржи потпис, печат и није заведен као званичан документ.
Оспореном пресудом Управног суда У. 14357/16 од 20. јуна 2019. године одбијена је тужба подносиоца поднета против наведеног другостепеног решења. У образложењу пресуде су изложени наводи подносиоца изнети у тужби, као и наводи туженог органа из одговора на тужбу. По оцени Управног суда, побијано решење другостепеног органа је донето без повреде правила поступка, применом релевантног материјалног права на правилно утврђено чињенично стање, при чему су оцењена сва питања и околности који су могли бити од утицаја на законитост првостепеног решења. Исти суд је нашао да поднети захтев за издавање нове дипломе са уписаним звањем „мастер правник“ није у складу са одредбом члана 102. став 1. раније важећег Закона о високом образовању, будући да је „подносилац био дужан да захтева проглашење оригинала јавне исправе неважећим“.
4.2. Решењем Врховног касационог суда Р4. у 77/2015 од 13. јануара 2016. године утврђено је да је повучен захтев подносиоца уставне жалбе за заштиту права на суђење у разумном року у предмету Управног суда У. 3061/15, након што је Управни суд у међувремену одлучио о његовој тужби.
Оспореним решењем Врховног касационог суда Рж. уп 8/2016 од 26. маја 2016. године одбачена је као недозвољена жалба подносиоца изјављена против наведеног решења тог суда. То је образложено тиме да тада важећим одредбама Закона о уређењу судова није било прописано да се против одлуке Врховног касационог суда по поднетом захтеву за заштиту права на суђење у разумном року може поднети жалба. Поступајући на основу тада важећe одредбe члана 8б став 3. Закона о уређењу судова, те члана 401. тачка 1) у вези са чланом 378. став 3. Закона о парничном поступку, који се сходно примењују на основу одредбе члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку, Врховни касациони суд је одлучио као у диспозитиву решења.
5. Одредбама Устава, на чију повреду се подносилац уставне жалбе позива, утврђено je: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.) .
Уставни суд констатује да се одредба члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чија се повреда такође истиче у уставној жалби, садржински не разликује од одредбе члана 32. став 1, којом се јемчи право на суђење у разумном року, као елемент права на правично суђење, те је наводе уставне жалбе о повреди тог права ценио у односу на одговарајућу одредбу Устава.
За одлучивање Уставног суда у овој уставносудској ствари, поред наведених уставних одредаба, релевантне су и одредбе следећих закона :
Законом о општем управном поступку („Службени лист СРЈ“, бр. 33/97 и 31/01 и „Службени гласник РС“, број 30/10) било је прописано: да се поступак мора водити без одуговлачења и са што мање трошкова за странку и друге учеснике у поступку, али тако да се прибаве сви докази потребни за правилно и потпуно утврђивање чињеничног стања и за доношење законитог и правилног решења (члан 14.); да органи издају уверења, односно друге исправе (цертификате, потврде и др.) о чињеницама о којима воде службену евиденцију (члан 161. став 1.); да ако орган одбије захтев за издавање уверења, односно друге исправе о чињеницама о којима води службену евиденцију, дужан је да о томе донесе посебно решење, да ако у року од 15 дана од дана подношења захтева не изда уверење, односно другу исправу о чињеницама о којима води службену евиденцију, нити донесе и достави странци решење о одбијању захтева, странка може изјавити жалбу да је захтев одбијен (став 4.); да о ргани издају уверења, односно друге исправе и о чињеницама о којима не воде службену евиденцију ако је то законом или другим прописом одређено, да се у том случају, чињенице утврђују у поступку прописаном одредбама ове главе (члан 162. став 1.); да се уверење, односно друга исправа странци издаје, односно решење о одбијању захтева доноси и странци доставља у року од 30 дана од дана подношења захтева, а ако се тако не поступи, странка може изјавити жалбу као да је њен захтев одбијен (став 3.); да се решење по жалби мора донети и доставити странци што пре, а најдоцније у року од два месеца од дана предаје жалбе, ако посебним законом није одређен краћи рок (члан 237. став 1.).
Одредбом члана 2. Закона о управним споровима („Службени гласник РС“, број 111/09 ) прописано је да у управном спору суд одлучује на основу закона и у разумном року (…).
Законом о високом образовању („Службени гласник РС“, бр. 76/05, 100/07 - аутентично тумачење, 97/08 и 44/10), у тексту који је важио на дан подношења захтева подносиоца уставне жалбе од 2. септембра 2010. године, било је прописано: да је стручни назив стечен завршавањем основних студија на факултету, у трајању од четири до шест година, изједначен са академским називом из члана 95. став 6. овог закона, односно са академским назив ом мастер са назнаком звања другог степена мастер академских студија из одговарајуће области (члан 127. став 1. тачка 1) алинеја 4.); да лице из става 1. овог члана може тражити од високошколске установе у којој је стекло назив да му у поступку и под условима прописаним општим актом високошколске установе, а у складу са критеријумима за усклађивање стечених назива које прописује Конференција универзитета, односно Конференција академија струковних студија, утврди да раније стечени назив одговара неком од назива из члана 95. овог закона (став 3.); да када високошколска установа у поступку из става 3. овог члана утврди одговарајући назив, издаје нову диплому у складу са овим законом (став 4.); да се диплома из става 4. овог члана може издати само ако се раније издата диплома огласи неважећом (став 5.).
Законом о изменама и допунама Закона о високом образовању („Службени гласник РС“, број 99/14), који је ступио на снагу 19. септембра 2014. године, измењен је члан 127. тако што су брисане одредбе ст. 3. до 6 тог члана Закона.
Одредбама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 104/2009, 101/10, 31/11, 78/11, 101/11 и 101/13), које су биле на снази до 31. децембра 2015. године, било је прописано: да странка у судском поступку која сматра да јој је повређено право на суђење у разумном року, може непосредно вишем суду поднети захтев за заштиту права на суђење у разумном року (члан 8а став 1.); да ако се захтев односи на поступак који је у току пред Привредним апелационим судом, Прекршајним апелационим судом или Управним судом, о захтеву одлучује Врховни касациони суд (члан 8а став 3.); да се против решења о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року може поднети жалба Врховном касационом суду у року од 15 дана (члан 8б став 3.); да се на поступак за заштиту права на суђење у разумном року и накнаде за повреду права на суђење у разумном року сходно примењују одредбе закона којим се уређује ванпарнични поступак (члан 8в). Такође, одредбама Закона о уређењу судова („Службени гласник РС“, бр. 116/2008, 104/2009, 101/2010, 31/2011, 78/2011 (други закон), 101/11, 101/13, 40/15-др.закон, 106/15, 13/16, 108/16, 113/17 и 65/18 -Одлука УС ) је прописано: да Врховни касациони суд одлучује о ванредним правним средствима изјављеним на одлуке судова Републике Србије и у другим стварима одређеним законом (члан 30. став 1.); да ако законом није друкчије одређено, Врховни касациони суд о правним средствима одлучује у већу од пет судија (члан 32.).
Одредбом члана 34. став 1. Закона о уређењу судова ("Службени гласник РС", број 40/15 ) прописано је да се поступак за заштиту права на суђење у разумном року који је до ступања на снагу овог закона покренут према Закону о уређењу судова ("Службени гласник РС", бр. 116/08, 104/09, 101/10, 31/11 - др. закон, 78/11 - др. закон, 101/11 и 101/13) наставља према том закону.
Одредбом члана 30. став 2. Закона о ванпарничном поступку („Службени гласник СРС“, бр. 25/82, 48/88 и „Службени гласник РС“, бр. 46/95, 18/05, 85/12, 45/13, 55/14, 6/15 и 106/15 ) прописано је да се у ванпарничном поступку сходно примењују одредбе Закона о парничном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Законом о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13, 74/13, 55/14 и 87/18 ) прописано је: да Врховни касациони суд одлучује у већу састављеном од троје судија (члан 37. став 2.); да се жалба подноси суду који је изрекао првостепену пресуду у довољном броју примерака за суд и противну странку (члан 377. став 1.); да ће првостепени суд неблаговремену, непотпуну или недозвољену жалбу да одбаци решењем, без одлагања (члан 378. став 1.); да је жалба недозвољена ако је жалбу изјавило лице које није овлашћено за изјављивање жалбе, ако је жалбу изјавило лице које се одрекло или је повукло жалбу или ако лице које је изјавило жалбу нема правни интерес за изјављивање жалбе (члан 378. став 3.); да другостепени суд може у седници већа или на основу одржане расправе да одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или као недозвољену (члан 387. став 1. тачка 1)); да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано (члан 399. став 1.); да решавајући о жалби, другостепени суд може да одбаци жалбу као неблаговремену, непотпуну или недозвољену (члан 378. и члан 399. став 1) (члан 401. тачка 1)) ; да се у поступку по жалби против решења сходно примењују одредбе овог закона које се односе на жалбу против пресуде, осим одредбе члана 383. став 4. овог закона, уколико овим законом није другачије прописано (члан 402).
6. Испитујући уставну жалбу са становишта истакнуте повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је нашао да је период меродаван за оцену о повреди тог уставног права трајао од 2. септембра 2010. године, када је подносилац поднео захтев („молбу“) за издавање дипломе са академским називом мастер правник , до 20. јуна 2019. године, када је донета оспорена пресуда Управног суда У. 14357/16 , што износи осам година и девет месеци. Уставни суд је , при томе, имао у виду да су управни органи и Управни суд у актима донетим у спроведеном поступку „молбу“ подносиоца од 2. септембра 2010. године за издавање дипломе третирали као захтев поводом кога је покренут и вођен конкретни поступак, због чега чињеница да је подносилац накнадно поново подносио захтеве исте садржине није од утицаја на другачију оцену о трајању поступка.
С обзиром на то да је појам разумне дужине трајања поступка релативна категорија која зависи од низа чинилаца, а, пре свега, од сложености правних питања и чињеничног стања у конкретном поступку, понашања подносиоца уставне жалбе, поступања управних органа, односно судова који воде поступак, као и значаја истакнутог права за подносиоца, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Примењујући наведене критеријуме на конкретан случај, Уставни суд је констатовао да, у време важења одредаба члана 127. ст. 3. до 5. Закона о високом образовању, управни органи и Управни суд нису ни утврђивали да ли стручни назив дипломирани правник, који је подносилац стекао, одговара академском називу мастер правник, већ су се бавили искључиво питањима процесног карактера – да ли су били испуњени услови за прекид поступка и да ли су учињене повреде правила поступка које су од утицаја на законитост аката управних органа , што се не може сматра ти сложеним правним питањима. Након што је предмет 2016. године враћен на поновно одлучивање, кључно је било питање примене материјалног права , с обзиром на то да су у међувремену престале да важе наведене одредбе Закона које су прописивале могућност издавања нове дипломе уколико се утврди да стручни назив дипломирани правник одговара академском називу мастер правник.
Уставни суд је нашао да је предмет поступка који је вођен по захтеву подносиоца био од професионалног значаја за њега.
Испитујући поступање надлежних органа у овој правној ствари, Уставни суд је утврдио да су у оспореном поступку донета два акта првостепеног и четири акта другостепеног органа. При томе је првостепени орган о захтеву подносиоца први пут решио закључком о прекиду поступка након једне године и пет месеци од подношења захтева, пошто је подносилац претходно поднео жалбу због непоступања по захтеву на законом прописан начин, а потом и тужбу надлежном суду због „ћутања управе“. Другостепени орган је такође два пута прекорачио законом прописани рок за одлучивање о жалби, када му је предмет био враћен на поновни поступак , због чега је подносилац покретао поступке за извршење пресуда Управног суда. Поред тога, дужем трајању поступка је допринело и Министарство просвете, јер је након годину дана од пријема жалбе обавестило првостепени орган да није надлежно за одлучивање.
Уставни суд сматра да је и Управни суд, који је три пута одлучивао о тужбама подносиоца , допринео дужем трајању оспореног поступка , пре свега, тиме што је трећи управни спор трајао две године и осам месеци, иако је због чињенице да су у истој правној ствари већ вођена два управна спора било потребно да се брже одлучи о последњој тужби. Уставни суд указује и на релевантну праксу Европског суда за људска права, који је изразио становиште да чињеница да се више пута налаже поновно разматрања једног предмета пред нижом инстанцом може, сама по себи, открити озбиљан недостатак у правном систему државе (видети пресуду Pavlyulynets против Украјине, број 70763/01, став 51, од 6. септембра 2005. године, и пресуду Цветковић против Србије, број 17271/04, став 51, од 10. јуна 2008. године).
Оцењујући понашање подносиоца уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је он користио правна средства за убрзање поступка, у складу са законом, против прекорачења законом прописаног рока за издавање нове дипломе, односно рокова за доношење и достављање одлука у управном поступку. Међутим, Уставни суд је нашао да је подносилац тужбу због „ћутања управе“ поднео 6. фебруара 2012. године, а да је то могао да учини почев од друге половине децембра 2010. године, чиме је пропустио да у том делу поступка утиче на брже одлучивање управних органа.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд је оценио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), усвојио уставну жалбу у том делу и одлучио као у тачки 1. изреке.
7. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је, у тачки 3. изреке, одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због утврђене повреде права на суђење у разумном року оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 1.000 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате, на терет буџетских средстава – раздео Министарство правде , у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству, сагласно одредби члана 1. Закона о допуни Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, број 103/15).
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају, а посебно дужину трајања оспореног поступка, неефикасно и спорије поступање управних органа и Управног суда, једногодишње кашњење подносиоца са подношењем тужбе због „ћутања управе“, као и економско-социјалне прилике и стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на домаћем нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за људска права. Поред тога, Уставни суд је имао у виду новију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године и више пресуда које су донете касније, а које се односе на питање висине накнаде нематеријалне штете досуђене због повреде права на суђење у разумном року. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеном праском Европског суда, Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља адекватну компензацију за повреду права коју је подноси лац уставне жалбе претрпе о због неажурног поступања управних органа и Управног суда.
8. Подносилац уставне жалбе сматра да је Врховни касациони суд био дужан да мериторно одлучи о жалби изјављеној против решења истог суда, којим је утврђено да је његов захтев за заштиту права на суђење у разумном року повучен.
Имајући у виду наведене раније важеће одредбе Закона о уређењу судова, Уставни суд оцењује да се због повреде права на суђење у разумном року у поступку пред Управним судом могао поднети захтев за заштиту тог права Врховном касационом суду и да се против одлуке донете о том захтеву могла изјавити жалба Врховном касационом суду, независно од тога који суд је одлучивао о захтеву. Ово стога што је надлежност Врховног касационог суда за одлучивање о жалби против решења донетог по захтеву за заштиту права на суђење у разумном року била установљена одредбом члана 8б став 3. тог закона и није суспендована другом одредбом закона. Из наведених одредаба Закона о парничном поступку произлази да се као недозвољена може одбацити жалба лица које није овлашћено за изјављивање жалбе, које се одрекло или је повукло жалбу или које нема правни интерес за изјављивање жалбе. Уставни суд, с тим у вези, истиче да је Врховни касациони суд оспорено решење донео применом одредбе члана 401. тачка 1) Закона о парничном поступку, која овлашћује другостепени орган да одбаци жалбу као недозвољену, при чему из образложења оспореног решења не произлази да је жалба недозвољена из неког од разлога наведених у члану 378. став 3. тог закона. Имајући у виду да је жалба против решења дозвољена, ако законом није другачије прописано, а да право на жалбу против одлуке о захтеву за заштиту права на суђење у разумном року није искључено ниједном одредбом закона, Уставни суд налази да је оспореним актом подносиоцу повређено право на правно средство зајемчено чланом 36. став 2. Устава, јер му је ускраћено право да се у поступку пред Врховним касационим судом мериторно одлучи о наведеном правном средству. Наведено становиште Уставни суд је изразио и у Одлуци Уж-9281/2012 од 24. септембра 2015. године.
С обзиром на изложено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, усвојио уставну жалбу изјављену против решења Врховног касационог суда Рж. уп 8/2016 од 26. маја 2016. године, одлучујући као у тачки 2. изреке.
Како је утврдио да је оспореним решењем Врховног касационог суда подносиоцу повређено право на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд није посебно разматрао повреду права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, која се у односу на то решење, у суштини, образлаже истим наводима.
9. Полазећи од тога да је оспорено решење Врховног касационог суда донето у поступку по захтеву подносиоца уставне жалбе за заштиту права на суђење у разумном року у управном спору који је вођен пред Управним судом у предмету У. 3061/15, а имајући у виду да је Уставни суд утврдио да је подносиоцу повређено право на суђење у разумном року у правноснажно окончаном оспореном поступку , који обухвата и трајање поменутог управног спора, Уставни суд је нашао да није постојала потреба да се, на основу одредбе члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, поништи оспорено решење Врховног касационог суда.
С тим у вези, Уставни суд је, у смислу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на правно средство, у околностима конкретног случаја, довољно да се постигне правично задовољење за подносиоца уставне жалбе, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду нематеријалне штете због повреде тог уставног права , одлучујући као у тачки 4. изреке.
10. Подносилац уставне жалбе сматра да му је оспореном пресудом Управног суда У. 14357/16 од 20. јуна 2019. године повређено право на правично суђење из члана 32. став 1. Устава тиме што нису оцењени битни наводи тужбе, који се понављају у уставној жалби, већ је само прихваћено становиште другостепеног органа.
По оцени Уставног суда, у оспореној пресуди је образложено зашто се одбија тужба подносиоца као неоснована, те шта чини суштинске разлоге на основу којих је на тај начин одлучено. Наиме, Управни суд је нашао да је другостепени орган приликом оцене законитости првостепеног решења правилно применио релевантно материјално право – одредбе Закона о високом образовању које су важиле у време доношења првостепеног решења у поновном поступку и у време подношења захтева подносиоца. Исти суд је прихватио разлоге из другостепеног решења према којима, након престанка важења одредаба члана 127. ст. 3. до 6. Закона о високом образовању, није више било могуће да се издата диплома о стеченом високом образовању и стручном називу дипломирани правник огласи неважећом и да се изда нова диплома у којој би стајало да је подносилац стекао академски назив мастер правник. Уставни суд је оценио да је оспорена пресуда Управног суда заснована на уставноправно прихватљивој примени материјалног права које је било меродавно за одлучивање у датој правној ствари.
Поводом навода уставне жалбе да су „ретраоктивно примењене одредбе Закона o високом образовању из 2014. године уместо одредаба Закона које су важиле на дан 2. септембра 2010. године“, Уставни суд је констатовао да је о захтеву подносиоца одлучено применом одредаба члана 127. ст. 1. и 2. Закона, које су важиле како у време подношења захтева од 2. септембра 2010. године, тако и у време доношења првостепеног решења у поновном поступку од 7. јуна 2016. године. С обзиром на то да су наведене одредбе Закона наставиле да важе након што је 18. септембра 2014. године ступио на снагу Закон о изменама и допунама Закона, Уставни суд је нашао да у поступку који је претходио изјављивању уставне жалбе поменуте законске одредбе нису ретроактивно примењене.
Када је реч о наводима уставне жалбе да подносиоцу пре доношења оспорене пресуде Управног суда није био достављен одговор туженог органа на тужбу, чиме му није било омогућено да се изјасни о наводима тог органа везаним за валидност акта приложеног уз тужбу, Уставни суд је нашао да такви наводи из одговора на тужбу нису могли утицати на исход поступка, због чега није било неопходно да се подносиоцу да прилика да се о њима изјасни. Наиме, одредба члана 127. став 3. Закона, којом је било прописано да се усклађивање назива стечених према ранијим прописима са називима из Закона врши у складу са критеријумима које прописује Конференција универзитета, није примењена у конкретном случају, јер је престала да важи у време решавања првостепеног органа у поновном поступку.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да наводи уставне жалбе не дају основа за тврдњу о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, док истакнуте повреде начела владавине права из члана 3. Устава и начела забране повратног дејства закона из члана 197. став 1. Устава није разматрао, имајући у виду да се образлажу истим наводима као и повреда права на правично суђење. Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одбацио као очигледно неосновану уставну жалбу изјављену против пресуде Управног суда У. 14357/16 од 20. јуна 2019. године, решавајући као у тачки 5. изреке.
11. У погледу захтева подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образ ложење које је дато у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети веб страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
12. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду и члана 89. Пословника о раду Уставног суда, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.