Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић , председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и Весна Илић Прелић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. С . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на се дници Већа одржаноj 13. фебруара 2020. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Н . С . и утврђује да је решењем Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правно средство , зајемчено одредбом чла на 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године и одређује да тај суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе који је поднет против решења јавног извршитеља И . Б . Б . Ии . 457/16 од 23. децембра 2016. године.
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
4. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
5. Одбацује се уставна жалба Н. С . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку по приговору трећег лица у предмету јавног извршитеља И . Б . Б . Ии. 457/16.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. С . из Београда поднела је Уставном суду, 22. јуна 2017. године , преко пуномоћника Н . Р , адвоката из Београда , уставну жалбу, која је допуњена поднесцима од 22. септембра 2017. и 19. новембра 2019. године, против решења Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године , због повреде права на правично суђење, права на једнаку заштиту права , права на правно средство и права на имовину , зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије, као и повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава у поступку по приговору ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења у предмету јавног извршитеља И . Б . Б . Ии. 457/16 . Подноситељка уставне жалбе се истовремено позвала и на повреду члана 6. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, као и члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију, а који чланови се садржински не разликују од члана 32. став 1, члана 36. став 2. и члана 58. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, наведено: да је решењем Првог основног суда у Београду на предлог за извршење извршних поверилаца Ц.Ј. и Д.Ј. одређено извршење против извршног дужника „Ж .“ а.д. Београд, а да је закључком јавног извршитеља одређено спровођење извршења на стану из Београда; да је подноситељка у својству трећег лица поднела приговор трећег лица из члана 108. Закона о извршења и обезбеђењу – приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења (предметном стану); да је решењем јавног извршитеља одбијен као неоснован наведени приговор подноситељке; да је подноситељка поднела приговор извршном суду против одбијајућег решења јавног извршитеља; да је оспореним решењем извршног суда одбачен као недозвољен приговор подноситељке; да се извршни суд у оспореном решењу није осврнуо на одредбу члана 24. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу која прописује право на приговор против решења којим се одбија приговор трећег лица (приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења); да је исти извршни суд у другом извршном поступку који се води против истог извршног дужника, али на предлог за извршење другог извршног повериоца, усвојио њен приговор поднет против решења јавног извршитеља којим је одбијен њен приговор трећег лица.
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године. Тражила је накнаду нематеријалне и материјалне штете, као и трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставно судској ствари:
Извршни повериоци Ц. Ј . и Д . Ј . поднели су предлог за извршење Првом основном суду против извршног дужника „Ж .“ а.д. Београд, ради намирења новчаног потраживања. Први основни суд у Београду је решењем Ии. 31117/16 од 21. септембра 2016. године одредио извршење.
Закључком јавног извршитеља И. Б . Б . Ии. 457/16 од 24. октобра 2016. године одређено је спровођење извршења на предмету извршењу – стану у Београду.
Треће лице Н. С, овде подноситељка уставне жалбе, поднела је 21. новембра 2016. године приговор трећег лица из члана 108. Закона о извршењу и обезбеђењу – приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења ( спорном стану у којем живи ).
Јавни извршитељ И. Б . Б . је решењем Ии. 457/16 од 23. децембра 2016. године одбила као неоснован наведени приговор подноситељке. У поуци о правном леку садржаној у решењу јавног извршитеља констатовано је да против решења није дозвољена жалба и да треће лице може у року од 30 од дана пријема овог решења да покрене парнични поступак ради утврђења да је извршење на предмету недозвољено.
Подноситељка уставне жалбе је поднела приговор (правни лек) против наведеног решења јавног извршитеља.
Јавни извршитељ И. Б . Б . је закључком Ии. 457/16 од 9. јануара 2017. године исправила своје решење Ии. 457/16 од 23. децембра 2016. године у поуци о правном леку тог решења тако да она гласи: „Против решења није дозвољена жалба и треће лице може изјавити приговор Првом основном суду у Београду у року од 8 дана од дана достављања “.
Први основни суд у Београду је оспореним решењем ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године, између осталог, одбацио као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе поднет против решења јавног извршитеља И. Б . Б . Ии. 457/16 од 23. децембра 2016. године, са образложењем да је одредбама члана 110. став 2. и члана 111. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу прописано да треће лице нема право да поднесе ни ж албу нити приговор против решења којим је одбијен као недозвољен приговор треће г лица – приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења.
Уз допуну уставне жалбе подноситељка је приложила решење Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 1566/17 од 29. августа 2017. године којим је усвојен њен приговор, те је укинуто решење јавног извршитеља И. Б . Б . Ии. 478/16 од 24. јануара 2017. године којим је одбијен као н еоснован њен приговор као трећег лица ( у питању је други предмет где је исти извршни дужник, али други извршни поверилац).
4. Одредбом члана 36. став 2. Уста ва, на чију повреду подноситељка уставне жалбе указује, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбом члана 24. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 106/15, 106/16-аутентично тумачење и 113/17-аутентично тумачење) прописано је да су правни лекови у извршном поступку жалба и пригов ор. Одредбом члана 24. став 4. Закона (који је престао да важи од 1. јануара 2020. године) било је прописано да против решења донетог о приговору против решења дозвољен приговор само код приговора трећег лица (члан 110. став 2). Одредбом члана 108. став 1. Закона прописано је да треће лице које тврди да на предмету извршења има неко право које спречава извршење може јавном извршитељу поднети приговор којим захтева да се извршење утврди недозвољеним на том предмету. Одредбом члана 110. став 2. Закона (који је престао да важи од 1. јануара 2020. године) било је прописано да против решења о одбијању приговора жалба није дозвољена.
5. Уставни суд најпре указује да је извршни поступак двостраначки поступак – води се између извршног повериоца и извршног дужника. Стога је опште правило да се актима који се доносе у тој врсти судског поступка првенствено одлучује о правима и обавезама извршног повериоца, а изузетно и о правима и обавезама извршног дужника. Стога извршни поверилац, а изузетно и извршни дужник, као странке у извршном поступку, имају правни интерес да уставном жалбом оспоравају акте донете у овој врсти судског поступка, односно они су активно легимисани за подношење предметног правног средства. Остали учесници у извршном поступку имају активну легитимацију да уставном жалбом оспоравају акте донете у извршном поступку само ако се тим актима одлучује о њиховима правима и правним интересима ( видети Одлуку Уж-5973/2015 од 27. априла 2017. године).
У конкретном случају, подноситељка уставне жалбе је у предметном извршном поступку имала својство трећег лица и она је поднела јавном извршитељу приговор трећег лица из члана 108. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу, приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења (спорном стану у којем живи) , а који је одбијен као неоснован решењем јавног извршитеља. Подноситељка је против наведеног решења јавног извршитеља, поднела приговор који је одбачен као недозвољен оспореним решењем Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године, и по оцени Уставног суда , тим актом извршног суда је непосредно одлучивано о њеним имовинским правима и правним интересима.
Уставни суд затим указује на став Европског суда за људска права, који је прихватио и Уставни суд, да се правичност суђења остварује кроз искључење произвољности у поступању и одлучивању од стране редовних судова, што подразумева обавезу тих судова да се придржавају утврђених процесних правила током поступка. Наиме, Европски суд за људска права је у пресуди Sotiris and Nikos Koutras Attee против Грчке, број представке 39442/98, од 16. новембра 2000. године, поред осталог, истакао да странке увек имају право да очекују да ће се постојећа правила применити на њихов случај (видети став 20. наведене пресуде). Уставни суд сматра да је изнети став од изузетне важности, јер странкама у поступку омогућава да своје понашање ускладе са постојећим правилима, у ком случају на њиховој страни постоји и легитимно очекивање да се на њихов случај та постојећа, предвидљива правила заиста и примене.
Уставни суд утврђује да су у извршном поступку правни лекови приговор и жалба (члан 24. став 1. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године) . Приговор је правни лек којим се побијају решење донето у првом степену у поступку на основу веродостојне исправе и друга решења за које је законом прописан овај правни лек. Жалба је правни лек којим се побија решење донето у првом степену у поступку на основу извршне исправе, односно у поступку обезбеђења.
Када је реч приговору трећег лица из члана 108. наведеног Закона (приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења), Уставни суд оцењује да наведени приговор није правни лек, већ представља посебно правно средство трећег лица о коме одлучују суд или јавни извршитељ у зависности од тога ко спроводи извршење. Суд или јавни извршитељ одлучују у форми решења којим се приговор трећег лица одбацује, одбија или усваја. Одредбом члана 110. став 2. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године изричито је било прописано да против решења о одбијању приговора трећег лица није дозвољена жалба. Стога је , по оцени Уставног суда, правни лек против овог решења пригов ор, сагласно члану 24. став 4. Закона којим је прописано да је против решења донетог о приговору дозвољен приговор само код приговора трећег лица (Билтен Привредног апелационог суда 3/17). Из члана 24. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2015. године може се закључити да се против решења о одбијању приговора трећег лица може изјавити приговор, јер се у том члану говори о праву на изјављивање приговора против решења којим је одлучено о приговору трећег лица, у загради се упућује на члан 110. став 2. Закона којим се уређује побијање решења којим је одбијен приговор трећег лица.
Такође, Решењем Уставног суда Уж-6573/2017 од 4. априла 2019. године о дбачена је уставна жалба изјављена против решења јавног извршитеља којим је одбијен као неоснован подноситељкин приговор трећег лица, јер подноситељка уставне жалбе против наведе ног решења није поднела приговор, у смислу одредбе члана 24. став 4. Закона о извршењу и обезбеђењу.
Имајући у виду све наведено, Уставни суд оцењује да је уставноправно неприхватљива правна оцена већа извршног суда о недозвољености приговора подноситељке уставне жалбе против решења јавног извршитеља којим је одбијен њен приговор трећег лица (приговор ради утврђења недозвољености извршења на предмету извршења.
Полазећи од свега изложеног, сагласно одредби члана 89. став. 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , Уставни суд је уставну жалбу усвојио, те је утврдио да је оспореним решењем Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године подноситељки уставне жалбе повређено право на правно средство , зајемчено одредбом члана 36. став 2 . Устава, одлучујући као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде наведеног уставног права могу отклонити само поништајем оспореног решења Првог основног суда у Београду ИПВ(И). 440/17 од 7. априла 2017. године и одређењем да тај суд донесе нову одлуку о приговору подноситељке уставне жалбе који је поднет против решења јавног извршитеља И . Б . Б . Ии. 457/16 од 23. децембра 2016. године . Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио као у тачки 2. изреке.
7. С обзиром на то да је Уставни суд усвојио уставну жалбу и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права на правно средство , то није посебно разматрао наводе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава и права на имовину из члана 58. Устава .
8. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је утврђење повреде права на правно средство и поништај оспореног другостепеног решења адекватна правична сатисфакција, те је одбио захтев подноситељке за накнаду нематеријалне штете, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.
9. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду материјалне штете, Уставни суд оцењује да је овакав захтев преурањен, јер ће о њеном приговору бити поново одлучивано, те је одбацио захтев подноситељке за накнаду ове штете, решавајући као у тачки 4. изреке, сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
10. Уставни суд указује да је подноситељка уставне жалбе истакла и повреду права на суђење у разумном року заснивајућу своју тврдњу на томе да је извршни суд наразумно дуго одлучивао о њеном приговору поднет против решења јавног изврши теља којим је одбијен као неоснован њен приговор трећег лица . У вези са наведеним, Уставни суд оцењује да се приговором трећег лица покреће један посебан поступак у оквиру извршног поступка у којем треће лице суштински има својство странке, а супротну странку чине извршни поверилац и извршни дужник и у којем поступку се одлучује о правима и правним интересима трећег лица. Стога, Уставни суд оцењује да треће лице може у том поступку (по приговору трећег лица) да истиче да му је повређено његово право на суђење у разумном року. Из приложене документације произлази да је предметни поступак трајао преко четири месеци. Наведено трајање поступка се објективно не може сматрати неразумно дугим. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио у тому делу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 5. изреке одлуке.
11. У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж -633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
12. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) , члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.