Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Снежана Марковић , председник Већа, и судије Весна Илић Прелић , др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Лидија Ђукић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. В . из Јелава, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 13. фебруар а 2020. године , донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С . В . и утврђује да је решењима Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године, у делу у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против дела става другог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године којим је одлучено о трошковима извршног поступка насталим током спровођења извршења, повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Усваја се уставна жалба С. В . и утврђује да је решењима Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године, у делу у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против става трећег изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године, повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава.
3. Поништава се решење Основног суда у Лозници ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године, у дел у у којем је одбијен подноситељкин приговор изјављен против решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године у делу у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против означеног дела ставова другог и трећег изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године, и о дређује да тај суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године .
4. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
5. Одбацује се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду материјалне штете.
6. Одбацује се уставна жалба С. В . изјављена против решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године, у делу у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против става првог, става другог у делу у којем је утврђено потраживање извршног повериоца у укупном износу од 564.185,92 динара и става четвртог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године.
7. Одбацује се уставна жалба С. В . изјављена због повреде права на суђење у разумном року , из члана 32. став 1. Устава, у извршном поступку који се води у предмету Основног суда у Лозници И. 92/16.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. В . из Јелава поднела је Уставном суду, 29. марта 2017. године, уставну жалбу против решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године , због повреде начела из чл. 18, 20. и 21. Устава Републике Србије, као и због повреде права на правично суђење и права на једнаку заштиту права и на правно средство, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 36. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води у предмету Основног суда у Лозници И. 92/16. Подноситељка уставне жалбе се истовремено позвала и на повреду члана 6. став 1. Европске конве нције о људским правима и основним слободама, који се садржински не разликује од члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог, указано на то да је извршни суд мериторном одлуком одлучио о правима и обавезама подноситељке уставне жалбе као извршног дужника, али је такву мериторну одлуку донео у форми закључка (И. 92/16 од 26. маја 2016. године), а против ког акта по самом Закону није дозвољен приговор, због чега је оспореним решењима Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године одбачен као недозвољен њен приговор изјављен против наведеног закључка.
Подноситељка уставне жалбе је тражила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и начела и поништи оспорене акте . Тражила је накнаду не материјалне и материјалне штете, као и трошкове на име састављања уставне жалбе .
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу , па је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Извршни поверилац М . С . поднео је предлог за извршење Основном суду у Лозници против извршног дужника С . В , овде подноситељке уставне жалбе, на основу извршне исправе – правноснажне пресуде Основног суда у Лозници П. 550/13 од 28. јануара 2014. године, ради намирења новчаног потраживања. Основни суд у Лозници је решењем И. 1451/14 од 16. септембра 2015. године усвојио предлог за извршење.
Основни суд у Лозници је донео закључак И. 92/16 од 26. маја 2016. године, чија изрека садржи шест ставова. Наведеним закључком је одлучено следеће : у ставу првом изреке додељене су у својину и државину извршном повериоцу ближе описане непокретности; у ставу другом изреке утврђено је потраживање извршног повериоца према подноситељки уставне жалбе у укупном износу од 564.185,92 динара и трошкови поступка настали након доношења ре шења о извршењу односно у фази спровођења извршења у износу од 76.856,00 динара; у ставу трећем изреке урачунато је у цену додељених непокретности потраживање извршног повериоца према подноситељки уставне жалбе, те је утврђено преостало ненамирено потраживање извршног повериоца у укупном износу од 339.913,49 динара, при чему је на наведени износ одређена законска затезна камата; у ставу четвртом изреке предата су у својину и државину ближе описане непокретности из става првог изреке закључка; у ставу петом изреке обустављен је поступак извршења према извршном повериоцу Републик а Србиј а – Министарство финансија – Пореска управа – Филијала Лозница; у ставу шестом изреке „закључен“ је извршни поступак продајом ближе описаних непокретности (конкретно закључен је поступак само у погледу средства , односно предмета извршења – продаје непокретности). У поуци о правном леку у оспореном закључку је констатовано да против овог закључка није дозвољен правни лек.
Подноситељка уставне жалбе је, упр кос поуци о правном леку, изјавила је приговор наведеног закључка Основног суд а у Лозници (осим против ставова пет и шест изреке) .
Основни суд у Лозници је оспореним решењем И. 92/16 од 28. јуна 2016. године одбацио као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе. У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да како је , у конкретном случају, подноситељка уставне жалбе поднела приговор против закључка суда, то је такав приговор, у смислу одредбе члана 39. став 7. Закона о извршењу и обезбеђењу, недозвољен.
Веће Основног суда у Лозници је оспореним решењем ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године потврдио оспорено првостепено решење.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава, на чију повреду се указује уставном жалбом, утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 39. Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, бр. 31/11 и 99/11) (у даљем тексту: ЗИО), који је био меродаван у конкретном случају, било је прописано да је правни лек у поступку извршења и обезбеђења одређеног у извршном поступку приговор (став 1.) и да против закључка није дозвољен правни лек, осим ако овим законом није другачије одређен (став 7).
5. У конкретном случају, Основни суд у Лозници је 26. маја 2016. године донео закључaк, који садржи шест ставова у својој изреци . У поуци о правном леку у наведеном оспореном закључку је констатовано да против овог закључка није дозвољен правни лек. Подноситељка уставне жалбе је, као извршни дужник , изјавила приговор против наведеног закључка (осим против ставова пет ог и шест ог изреке закључка – обустава и закључење извршног поступка). Основни суд у Лозници је оспореним решењима И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године одбацио као недозвољен приговор подноситељке уставне жалбе као извршног дужника , са образложењем да против закључка суда приговор није дозвољен, у смислу одредбе 39. став 7. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године.
У вези са наведеним правним ставом извршног суда , Уставни суд указује да закључак извршног суда садржи шест различитих ставова изреке , при чему сваки став изреке представља посебну одлуку за себе. Стога је , најпре, судија појединац који је донео оспорени закључак требало да посвети пажњу чињеници да ли се одлука у одређеном ставу изреке може нападати приговором или другим правним средством (захтев ом за отклањање неправилности) , а затим, веће извршног суда је имало обавезу да у сваком конкретном случају утврди да ли став изреке који је побијан приговором садржи одлуку која може бити предмет мериторног преиспитивања од стране већа.
Подноситељка уставне жалбе је , као извршни дужник , поднела приговор и против дела става другог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 2 6. маја 2016. године којим су утврђени трошкови поступка настали након доношења решења о извршењу, односно у фази спр овођења извршења. Предметна одлука о трошковима поступка, с једне стране, сходно правилима парничног поступка, доноси се у форми решења, а са друге стране, према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), одлучивање о трошковима поступка сматра се с аставним делом суђења, односно „делом утврђења грађанских права и обавеза“, у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуде ЕСЉП Robins против Уједињеног Краљевства, број представке 22410/93, од 23. септембра 1997. године, став 29. и Rotaru против Румуније, број представке 28341/95, од 4. маја 2000. године, став 78.).
Уставни суд затим указује да је у својој Одлуци Уж-923/2012 од 5. фебруара 2015. године заузео правно становиште да се против решења/закључка о трошковима поступка насталим током спровођења извршења може поднети приговор, јер супротно становиште за последицу има повреду Уставом зајемченог пра ва на правно средство. Такође, Решењем Уставног суда Уж-8801/2013 од 10. децембра 2015. године одбачена је уставна жалба изјављена против решења извршног суда о трошковима поступка насталим током спровођења извршења, јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовано да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног средства, те да због тога не сме да трпи штетне последице и да може изјавити приговор, сагласно члану 39. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, у року од пет радних дана од дана пријема решења Уставног суда.
Имајућу у виду све наведено, Уставни суд оцењује да не постоји ниједан разлог да у конкретном случају одступи од своје раније утврђене праксе, те је подноситељка уставне жалбе као извршни дужник у конкретном случају имала право приговора против одлуке о трошковима поступка настали м током спровођења извршења .
6. На основу изложеног, Уставни суд је утврдио да је решењима Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године, у делу у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против дела става другог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године којим је одлучено о трошковима извршног поступка насталим у фази спр овођења извршења, повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) , и одлучио као у тачки 1 . изреке.
Подноситељка је изјавила приговор и против става трећег изреке закључка којим је утврђено преостало ненамирено новчано потраживање извршног повериоца и у које потраживање су урачунати трошкови извршног поступка настали након спровођења извршења, који ће бити предмет поновног разматрања у поступку по приговору. Стога је Уставни суд оценио да је овим ставом изреке закључка , такође, повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство. Стога је Уставни суд уставну жалбу и у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду, и одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд је, у тачки 3. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде уставног права могу отклонити једино поништајем оспореног решења Основног суда у Лозници ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године, у делу у којем је одбијен подноситељкин приговор изјављен против решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године у делу у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против означеног дела став ова другог и трећег изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године, и одређивањем да тај суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године .
7. С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава и одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права , то се овај суд није посебно упуштао у разматрање навода о повреди начела из ч л. 18, 20. и 21. Устава и повреди права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава и права на једнаку заштиту права из члана 36. став 1. Устава.
8. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је само утврђење повреде права на правно средство и поништај оспореног решења судског већа извршног суда адекватна правична сатисфакција, те је одбио захтев подноситељке на накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 4. изреке, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
9. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду материјалне штете, Уставни суд оцењује да је овакав захтев преурањен, јер ће о њеном приговору бити поново одлучивано , те је одбацио захтев подноситељке за накнаду ове штете, решавајући као у тачки 5. изреке, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду.
10. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем су оспорена решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године у односу на део у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против става првог и става четвртог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године, Уставни суд најпре указује да је наведеним ставовима изреке закључка одлучено да се ближе описане непокретности доделе и предају у државину и својину извршном повериоцу. Против зак ључка о предаји непокретности (а самим тим и против закључка о додељивању ненпокретности, који чини јединствену целину са закључком о предаји непокретности) могао се, у смислу одредбе члана 131. став 3. Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године, поднети захтев за отклањање неправилности, о коме одлучује суд решењем. У поуци о правном леку садржаном у закључку Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године подноситељка није упућена на по дношење овог правног средства. Међутим, у конкретном случају, подноситељка је сама у току извршног поступку и у уставној жалби навела да није власник додељених и предатих непокретности (продате су трећим лицима који се нису укњижили ).
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да подноситељка уставне жалбе нема правни интерес да уставном жалбом оспорава решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године, у делу у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против става првог и става четвртог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године, те је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 6. изреке.
11. Испитујућу процесне претпоставке за изјављивање уставне жалбе у делу у делу у којем су оспорена решења Основног суда у Лозници И. 92/16 од 28. јуна 2016. године и ИПВ(И). 210/16 од 22. фебруара 2017. године у односу на део у којем је одбачен подноситељкин приговор изјављен против дела става другог изреке закључка Основног суда у Лозници И. 92/16 од 26. маја 2016. године који м је утврђено потраживање извршног повериоца у укупном износу од 564.185,92 динара, Уставни суд указује да је да је наведеном одлуком само констатована висина новчаног потраживања извршног повериоца, а које потраживање је претходно утврђено решењем о извршењу, те је подноситељка уставне жалбе као извршни дужник имала могућност да оспори ту одлуку још у фази одређења извршења. Уставни суд је, стога, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 6. изреке.
12. Разматрајући уставну жалбу у делу у којем је само формално истакнута повред а права на суђење у разумном року у извршном поступку који се води у предмету Основног суда у Лозници И. 92/16, Уставни суд констатује да је 1. јануара 2016. године ступио на снагу Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је предвиђено да заштиту права на суђење у разумном року у поступцима који су још увек у току пружа надлежни редовни суд, а не Уставни суд. У конкретном случају продајом, додељивањем и предајом непокретности извршном повериоцу је само делимично намирено његово потраживање, па је стога извршни суд утврдио преостало ненамирено потраживање извршно г повериоца које треба принудно да се намири у даљој фази извршења другим средствима и предметима извршења (према подацима на „Порталу судова – кретање предмета “, поступак је још у фази извршења). Полазећи од наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у том делу одбацио јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у тачки 7. изреке.
13. У вези са трошковима на име састављања уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
14. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9), члана 46. тачка 9) и члана 47. став 2. Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.