Уставни суд у саставу: председник Снежана Марковић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, Весна Илић Прелић, др Драгана Коларић, Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби М. Ј . из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 13. фебруара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Ј . изјављена против решењ а Вишег суда у Новом Саду К. 258/14 од 7. маја 2015. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 805/15 од 14. маја 201 5. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Ј . из Новог Сада поднео је Уставном суду, 19. јуна 201 5. године, преко пуномоћника М. Л, адвоката из Новог Сада, уставну жалбу против решења означених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл. 27, 31 . и 32. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају судске одлуке којима је према подносиоцу уставне жалбе правноснажно продужен притвор након доношења првостепене пресуде, који ће трајати до његовог упућивања на издржавање казне затвора, али не дуже од трајања казне изречене првостепеном пресудом.
У уставној жалби је наведено да притвор према подносиоцу траје дуже од годину дана и да се од почетка кривичног поступка притвор према окривљеном продужава по истом основу, а разлози за продужење се понављају по аутоматизму, п реписивањем ранијих образложења. Подносилац сматра да, уколико је у време одређивања притвора постојало узнемирење јавности које је оправдавало одређивање притвора, у време последњег продужења свакако није постојало, а нарочито не у оној мери коју прописује одредба члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку. Подносилац уставне жалбе је п редложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених права, поништи оспорена решењ а и да му се омогући да се у даљем току поступка брани са слободе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жа лбу, одговор Вишег суда у Новом Саду и веб страницу „Портал судова Србије “ (www.portal.sud.rs), те је утврдио следеће чињенице од значаја за одлучивање:
Пред Вишим судом у Новом Саду у предмету К. 258/14 (касније К. 171/15), у време подношења уставне жалбе, био је у току кривични поступак против подносиоца уставне жалбе по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Новом Саду Кти. 101/14 од 27. јуна 2014. године, којом је подносиоцу стављено на терет извршење кривичног дела убиство из члана 113. Кривичног законика.
Према подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Новом Саду Кпп. 72/14 од 12. маја 2014. године на основу члана 211. став 1. тач. 2) и 4) Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) , који му се рачуна од 11. маја 2014. године, када је лишен слободе.
Након подизања оптужнице 27. јун а 2014. године , суд је одржао припремно рочиште 19. фебруара 2015. године, а за које време је притвор према подносиоцу продужаван четири пута. Из одговора Вишег суда у Новом Саду произлази да је, након потврђивања оптужнице, суд прим ио предмет у рад 18. септембра 2014. године, као и да суд није могао да одржи припремно рочиште заказано за 4. новембар 2014. и 23. децембра 2014. године због обуставе рада адвоката, због чега је припремн о рочишт е одржано након непуних осам месеци од подизања оптужнице, односно након непуних пет месеци од пријема потврђене оптужнице. До подношења уставне жалбе главни претрес је одржан у два наврата (11. марта и 7. маја 2015. године), те је подносилац пресудом Вишег суда у Новом Саду К. 258/14 од 7. маја 2015. године неправноснажно оглашен кривим због кривичног дела убиства и осуђен на казну затвора у трајању од десет година , а притвор му је оспореним решењима продужен до упућивања на издржавање казне затвора.
Увидом у веб-страницу „Портал судова Србије“ утврђено је да је притвор према подносиоцу уставне жалбе укинут 22. септембра 2015. године, када је у жалбеном поступку укинута првосте пена пресуда Вишег суда у Новом Саду К. 258/14 од 7. маја 2015. године и предмет враћен на поновно суђење .
Подносилац уставне жалбе се до дана подношења уставне жалбе (19. јуна 201 5. године) налазио у притвору једну годину и један месец, рачунајући од 11. маја 20 14. године када је лишен слободе.
Подносиоцу је пре изјављивања уставне жалбе притвор последњи пут продужен оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду К. 258/14 од 7. маја 201 5. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др). Образлажући разлоге за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе, Виши суд у Новом Саду је навео да је окривљени пресудом К. 258/14 од 7. маја 2015. године оглашен кривим због извршења кривичног дела за које је законом прописана казна затвора преко десет година, те да је осуђен на казну затвора у трајању од десет година, а имајући у виду неуобичајене околности под којима је кривично дело извршено, које се огледају у томе да је окривљени на свадбеној прослави, у присуству већег броја људи, у релативно малом насељу, превазишао количину уобичајеног насиља које се испољава приликом извршења предметног кривичног дела, јер је оштећеном, сада покојном Д.Г. задао више удараца, којима је претходила вербална расправа између њих, наневши му при томе тешке телесне повреде опасне по живот услед којих је наступила смрт оштећеног на месту догађаја. Надаље је у образложењу оспореног првостепеног решења наведено да је окривљени показао нарочиту упорност приликом извршења кривичног дела на несвакидашњи начин, у насељу где се сви мештани међусобно познају и где су овакви догађаји изузетно ретки, те како је навед ени догађај довео до узнемирења локалне јавности, а и шире, јер су критични догађај и кривични поступак медијски пропраћени, односно како и даље постоји заинтересованост јавности за исход поступка, што потврђује присуство јавности на главним претресима, суд је оценио да би пуштање окривљеног на слободу угрозило несметано и правично вођење кривичног поступка.
Оспореним решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 805/15 од 14. маја 201 5. године одбијена је као неоснован а жалб а браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе против решења Вишег суда у Новом Саду од 7. маја 201 5. године, и у његовом образложењу је, између осталог, наведено да су околности које се у образложењу првостепеног решења односе на начин извршења кривичног дела, и по налажењу другостепеног суда, довел е до узнемирења јавности, јер се критични догађај десио у малом месту, приликом прославе венчања, где је био окупљен велики број људи, а да заинтересованост за предметни догађај још увек траје, што потврђује присуство јавности на главном претресу, те је даље задржавање окривљеног у притвору оправдано , јер се несметано вођење кривичног поступка не би могло остварити ниједном другом, блажом мером.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да, поред осталог, трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11 121/12, 32/13 и 45/13) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. став 1. до 3.).
Одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП је прописано да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. став 2. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбом члана 11 3. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ко другог лиши живота казниће се затвором од пет до петнаест година.
5. Уставни суд је у више својих одлука (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења) заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31, подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка. Имајући у виду наведено, као и садржину уставне жалбе, Уставни суд је истакнуте повреде права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је утврдио да су п оред постојања одговарајућег степена сумње да је подносилац извршио кривичн о дел о кој е му је оптужницом стављено на терет, а у циљу несметаног вођења кривичног поступка, што је услов sine qua non за постојање уставности и законитости како приликом одређивања тако и приликом продужавања мере притвора (видети, поред осталих, Одлуку Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења), редовни судови утврдили да су начин извршења кривичног дела које му се ставља на терет , а за које је запрећена казна затвора преко десет година, и тежина последице кривичног дела довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка (члан 211. став 1. тач ка 4) ЗКП).
У смислу наведеног, Уставни суд пре свега указује да се притворски основ садржан у одредби члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП заснива на: 1) висини прописане, односно изречене казне затвора (у конкретном случају прописана је казна затвора од пет до 15 година , а неправноснажом пресудом подносиоцу је изречена казна затвора у трајању од десет година) и 2) начину извршења или тежини последице кривичног дела који су довели до узмнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Из наведеног следи да је надлежни суд који одлучује о одређивању, односно о продужењу притвора према неком лицу по наведеном законском основу, дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које такође објективно мора наступити; 3) да је узнемирење јавности такве природе да може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Узимајући у обзир да из образложења оспорених решења произлази да су Виши и Апелациони суд у Новом Саду приликом продужења притвора подносиоцу уставне жалбе, поред висине запрећене и изречене казне, оценили да је окривљени приликом извршења кривичног дела убиства исказао нарочиту упорност у извршењу кривичног дела, тако што је оштећеном, након вербалне расправе на свадбеној прослави у присуству великог броја људи, задао више удараца наневши му тешке телесне повреде опасне по живот услед којих је смрт оштећеног наступила на месту догађаја, што је довело до узнемирења јавности које може угрозити несметано вођење кривичног поступка, јер се ради о малој средини у којој се сви познају и у којој су такви догађаји изузетно ретки, као и да наведено узнемирење постоји и у време продужења притвора, а које се види у чињеници да се и даље тражи присуство јавности на главним претресима, Уставни суд је оценио да су у оспореним решењима утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац терети, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Испитујући, надаље , да ли су надлежни државни органи показали потребну хитност у вођењу кривичног поступка, Уставни суд је утврдио : да се подносилац до дана подношења уставне жалбе (19. јуна 2015. године) налазио у притвору 13 месеци и осам дана , рачунајући од 11. маја 2014. године када је лишен слободе; да је оптужница подигнута 27. јуна 2014. године; да је након потврђивања оптужнице предмет додељен у рад председнику првостепеног већа 18. септембра 2014. године; да је првостепена пресуда К. 258/14 је донета 7. маја 2015. године.
Уставни суд, стога, налази да је истрага спроведена са нарочитом хитношћу, с обзиром на то да је оптужница подигнута након месец и по дана од дана лишења слободе окривљеног , као и да је првостепена пресуда донета непуну годину дана од критичног догађаја (7. маја 2015. године), односно непуних осам месеци од потврђивања оптужнице и доделе суду предмета у рад, што по оцени Уставног суда, само по себи, указује на то да је предметни судски поступак вођен са потребном хитношћу.
Уставни суд стога сматра да је Виши суд у Новом Саду са посебном пажњом приступио вођењу поступка, као и да је, у околностима конкретног случаја, основаност даљег задржавања подносиоца уставне жалбе у притвору пажљиво и свестрано разматрана.
На основу свега изложеног, Уставни суд је оценио да су оспорена решења о продужењу притвора донета у спроведеном поступку у складу са законом , заснована на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору. По мишљењу Уставног суда, оспорена решења су резултат брижљивог разматрања свих одлучујућих чињеница и околности и сажетог закључивања судова у погледу постојања оправданих разлога да се окривљеном притвор продужи, због чега Уставни суд налази да се наводи подносиоца уставне жалбе о повреди означених права не могу сматрати основаним.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца на која се позвао, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), уставну жалбу одбио као неосновану.
6. Уставни суд је, на основу свега изложеног и одредаба члана 42а став 1. тачка 5) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
Снежана Марковић, с.р.