Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М . Б . из Чачка, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. Б . изјављена против наређења Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године због повреде права на слободу кретања , из члана 39. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. Б . из Чачка поднела је Уставном суду, 9. марта 2018. године, преко пуномоћника И. Ћ, адвоката из Чачка, уставну жалбу против наређења Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године, због повреде права из чл. 32. и 36, члана 34. став 3. и члана 39. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је наведено:
- да се „оспорено наређење заснива искључиво на својевољној процени надлежног полицијског службеника, без икаквих разлога о одлучним чињеницама и исто је донето без било каквог образложења“;
- да је подноситељки уставне жалбе повређено право из члана 36. Уста ва, јер против оспореног наређења није имала могућност изјављивања жалбе;
- да је „оспорено наређење донето на основу противправног прејудицирањ а кривице, без правноснажне судск е одлуке, те је самим тим изрицање хитне мере према подноситељки уставне жалбе недозвољено и противуставно, јер иста није оглашена кривом правноснажном одлуком суда, нити је њена кривица утврђена након правноснажно спроведеног судског поступка“;
- да је у конкретном случају „јасно да наређење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полици је – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године није засновано ни на једном од разлога наведених у члану 39. став 2. Устава, јер је хитна мера забране приласка подноситељки уставне жалбе изречена у фази када кривични поступак још није започет, нити се слободним кретањем подноситељке ствара опасност по ширење заразних болести и угрожавања јавног реда и мира и безбедности Републике Србије, то је дејством изречене и спроведене хитне мере забране могућем учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој директно повређено уставно право подноситељке жалбе да се слободно креће било где на територији Републике Србије“.
Подноситељка је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреде означених прав а, те да поништи оспорено наређење и надокнади нематеријалну штету подноситељку.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Кт. 81/18 Основног јавног тужилаштва у Пожеги и списа предмета Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу Пу. 57/18, утврдио:
- да из записника Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – ПУ Ужице – ПИ Пожега о пријему кривичне пријаве Ку. 181/18 произлази да је Б . Б . 7. фебруара 2018. године у 17h 45min, као оштећени, поднео кривичну пријаву против М. Б, овде подноситељке уставне жалбе, због кривичног дела насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика („ Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09);
- да је осумњичена, овде подноситељка уставне жалбе, саслушана 8. фебруара 2018. године у просторијама Полицијске станице у Пожеги, због напред наведеног кривичног дела;
- да је актом Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега бр. 57/18 од 8. фебруара 2018. године извршена процена ризика М. Б , те да је од 22 ставке, дат позитиван одговор на ставку 9 (прети жртви и члановима њене породице), ставку 10 (развод у току), ставку 11 (сукоб око одржавања односа са дететом/децом), ставку 14 (деца су директне или индирек тне жртве), као и ставку 19 (раскид интимне везе); такође, дат је делимичан позитиван одговор на ставку 15 (раније понашање могућег учиниоца у односу на жртву) – прогањање да, узнемиравање да, љубомора не ; надлежни полицијски службеник је у акту проценио да ризик од непосредне опасности од насиља у породици постоји;
- да је оспореним наређењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године према подноситељки уставне жалбе изречена хитна мера привремене забране могућем учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој у трајању од 48 часова са почетком од 8. фебруара 2018. године у 15h 50min, на основу процене ризика број 57 ; такође, из наређења произлази да је подноситељка дужна да се по истеку хитне мере јави надлежном полицијском службенику који је исту изрекао у ПУ/ПС Ужице/Пожега дана 10. фебруара 2018. године у 15h 50min ;
- да из службене белешке Полицијске станице у Пожеги Ку. 181/18 од 8. фебруара 2018. године произлази да је „са Б. М . обављен разговор где је иста изнела своје изјашњење о чему је сачињен записник ; извршена је процена ризика и М. је уручено наређење о изрицању хитне мере привремене забране могућем учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој ; о догађају је обавештен Центар за социјални рад у Пожеги, тачније дежурни радник М . М ; о догађају је обавештен и помоћник командира ПИ Пожега Ј. М , а жртва Б. Б . је п исменим путем обавештен о изреченој хитној мери која је одређена могућем учиниоцу Б . М .“, како је то у самој белешци наведено;
- да је у службеној белешци Основног јавног тужилаштва у Пожеги Нпт. 22/18 од 9. фебруара 2018. године наведено да „након проучавања прикупљених обавештења и вредновања процене полицијских службеника, а нарочито имајући у вида да жртва Б. Б . пријављује насиље извршено 2015. године и догађај од 21. јануара 2018. године након што је протекло 18 дана, да је пријављени насилник у вези истог догађаја од 8. фебруара 2018. године поднео пријаву ПС Пожега истог дана због противправног понашања жртве Б . Б . и да бивши супружници живе у различитим местима, а виђају се само приликом преузимања детета, нисам нашао да постоји непосредна опасност од насиља у породици од стране М. Б . према жртви – Б . Б, због чега није предложено продужење хитних мера изречених наредбом ПС Пожега број 57/ 2018 од 8. фебруара 2018. године“;
- да је Б. Б . 10. августа 2018. године поднео допуну кривичне пријаве;
- да је подноситељка у својству осумњичене саслушана 9. октобра 2018. године у поступку који се води у предмету Кт. 81/18 Основног јавног тужилаштва у Пожеги, а Б. Б . је испитан у својству сведока 7. новембра 2018. године;
- да је Основно јавно тужилаштво 19. фебруара 2019. године упутило позив К.М. да у својству сведока приступи у просторије Основног јавног тужилаштва 14. марта 2019. године.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 34. став 4. Устава утврђено је да нико не може бити гоњен и кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, као и да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело.
Чланом 36. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 1.) и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 2.).
Чланом 39. Устава утврђено је: да свако има право да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати (став 1.); да се слобода кретања и настањивања и право да се напусти Република Србије могу ограничити законом, ако је то неопходно ради вођења кривичног поступка, заштите јавног реда и мира, спречавања ширења заразних болести или одбране Републике Србије (став 2.).
Одредбама Закона о спречавању насиља у породици ("Службени гласник РС", број 94/16) прописано је: да се овим законом уређује спречавање насиља у породици и поступање државних органа и установа у спречавању насиља у породици и пружању заштите и подршке жртвама насиља у породици и да се овај закон не примењује на малолетна лица која учине насиље у породици (члан 1.); да је циљ овог закона да на општи и јединствен начин уреди организацију и поступање државних органа и установа и тиме омогући делотворно спречавање насиља у породици и хитну, благовремену и делотворну заштиту и подршку жртвама насиља у породици (члан 2.); да се процена ризика заснива на доступним обавештењима и одвија се у што краћем року (члан 16. став 1.); да ако после процене ризика установи непосредну опасност од насиља у породици, надлежни полицијски службеник доноси наређење којим изриче хитну меру учиниоцу који је доведен у надлежну организациону јединицу полиције (члан 15. став 1.), да су хитне мере – мера привре меног удаљења учиниоца из стана и мера привремене забране учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој, да се наређењем могу изрећи обе хитне мере , да надлежни полицијски службеник доставља наређење, одмах после његовог уручења, основном јавном тужиоцу на чијем подручју се налази пребивалиште, односно боравиште жртве, центру за социјални рад и групи за координацију и сарадњу, а жртва насиља писмено се обавештава о врсти хитне мере која је изречена (члан 17. ст. 1, 2, 3. и 6.); да после пријема обавештења, процене ризика и наређења, основни јавни тужилац проучава обавештења и вреднује процену ризика надлежног полицијског службеника , да ако после тога установи непосредну опасност од насиља у породици, дужан је да суду поднесе предлог да се хитна мера продужи, у року од 24 часа од часа уручења наређења лицу коме је изречена хитна мера, да уз предлог, основни јавни тужилац доставља суду и процену ризика надлежног полицијског службеника, своје вредновање његове процене ризика и друге доказе који указују на непосредну опасност од насиља у породици (члан 18. ст. 1. до 3.); да се предлог да се хитна мера продужи подноси основном суду на чијем подручју се налази пребивалиште, односно боравиште жртве, а о предлогу одлучује судија појединац (члан 19. став 1.); да основни јавни тужилац и лице коме је изречена хитна мера могу против решења основног суда поднети жалбу вишем суду, у року од три дана од дана пријема решења, а преко основног суда који је донео решење (члан 20. став 1.); да хитна мера коју изриче надлежни полицијски службеник траје 48 часова од уручења наређења и да суд може хитну меру продужити за још 30 дана (члан 21. ст. 1. и 2.).
Одредбама члана 28. Закона о полицији ("Службени гласник РС", бр. 6/16, 24/18 и 87/18 ) прописано је да ако је пријављено насиље, односно претња насиљем у породици, полицијски службеници дужни су да, у сарадњи са другим надлежним органима, одмах предузму потребне мере и радње у складу са законом, чијим вршењем се спречава односно зауставља насиље које за последицу може да има наношење телесних повреда или лишење живота.
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13, 45/13 , 55/14 и 35/19) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да је кривични поступак покренут – доношењем наредбе о спровођењу истраге (члан 296.), потврђивањем оптужнице којој није претходила истрага (члан 341. став 1.) , доношењем решења о одређивању притвора пре подношења оптужног предлога у скраћен ом поступку (члан 498. став 2.), одређивањем главног претреса или рочишта за изрицање кривичне санкције у скраћеном поступку (члан 504. став 1, члан 514. став 1. и члана 515. став 1.) , те одређивањем главног претреса у поступку за изрицање мере безбедности обавезног психијатријског лечења (члан 523.) (члан 7.) ; да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања, а најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив, да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан доноси и уручује решење, да у решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања , да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења, да о жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе , те да жалба не задржава извршење решења (члан 294. ст. 1. до 3.).
Чланом 194. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05-испр, 107/05-испр, 72/09, 111/0 9, 121/12, 104/13, 108/14, 94/16 и 35/19) прописано је да ко применом насиља, претњом да ће напасти на живот или тело, дрским или безобзирним понашањем угрожава спокојство, телесни интегритет или душевно стање члана своје породице, казниће се затвором од три месеца до три године.
5. Уставном жалбом се оспорава наређење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полици је – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године. Уставни суд прво указује да је наведено наређење предвиђено чланом 17. Закона о спречавању насиља у породици. Друго, оспорено наређење по својој правној природи одговара решењу о задржавању осумњиченог из члана 294. Законика о кривичном поступку. Дакле, имајући у виду све наведено, Уставни суд констатује да оспорено наређење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полици је – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године представља акт из члана 170. Устава.
6. Уставни суд је истакнуту повреду права из чл. 32. и 39. Устава ценио у светлу повреде права из члана 39. Устава.
Подноситељка уставне жалбе образлаже повреду права на слободу кретања из члана 39. Устава и при томе наводи да је у конкретном случају „јасно да наређење Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године није заснов ано ни на једном од разлога наведених у члану 39. став 2. Устава, јер је хитна мера забране приласка подноситељки уставне жалбе изречена у фази када кривични поступак још није започет, нити се слободним кретањем подноситељке ствара опасност по ширење заразних болести и угрожавања јавног реда и мира и безбедности Републике Србије, то је дејством изречене и спроведене хитне мере забране могућем учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој директно повређено уставно право подноситељке жалбе да се слободно креће било где на територији Републике Србије“.
Уставни суд је оценио ове наводе подноситељке као неосноване.
Наиме, Уставни суд, пре свега, наглашава да је слобода кретања (и настањивања) једно од основних личних права појединца које јемчи Устав и констатује да Устав у члану 39. став 1. сваком лицу гарантује да се слободно креће и настањује у Републици Србији, да је напусти и да се у њу врати. Међутим, наведене слободе нису апсолутне, будући да Устав у ставу 2. истог члана допушта могућност њиховог ограничења и упућује на закон који регулише ограничење ових слобода, који мора бити везан општим уставним правилом које дефинише садржај, квалитет и обим законских овлашћења у материји људских права (члан 18. став 2.) и границама у којима Устав допушта ограничење људских права (члан 20.). Истовремено, Устав непосредно утврђује разлоге који могу бити основ за ограничење ове слободе, међу којима је, поред осталих, и ради вођења кривичног поступка.
Уставни суд истиче да се оцена да ли је дошло до повреде права на слободу кретања из члана 39. Устава, мора темељити на чињеницама сваког конкретног случаја, полазећи од следећих општих принципа: 1) да ли је било ограничења слободе кретања; 2) да ли је ограничење било изричито прописано законом и која је његова сврха; 3) да ли је ограничење пропорционално циљу који се жели постићи у демократском друштву (видети Одлуку Уставног суда Уж-1167/2011 од 29. маја 2011. године, као и, поред осталих, пресуду Европског суда за људска права у предмету Miazdzyk против Пољске , број 23592/07, од 24. јануара 2012. године, ст. 29. до 41.).
Уставни суд је, примењујући наведене опште принципе на конкретан случај, утврдио да је оспореним наређењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године неспорно ограничена слобода кретања подноситељки уставне жалбе у временском периоду од 8. фебруара 2018. године (15h 50min) па до 10. фебруара 2018. године (15h 50min), јер јој је изречена хитна мера забране могућем учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој. Ограничење слободе кретања је трајало укупно 48 часова. А ктом Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега бр. 57/18 од 8. фебруара 2018. године извршена је процена ризика М. Б, где је од 22 ставке које се узимају у обзир дат позитиван одговор на више ставки, те је надлежни полицијски службеник у акту проценио да ризик од непосредне оп асности од насиља у породици постоји.
Уставни суд је даље утврдио да је ограничење слободе кретања подноситељке уставне жалбе било прописано законом – Законом о спречавању насиља у породици и да је сврха ограничења делотворно спречавање насиља у породици и хитна, благовремена и делотворна заштита и подршка жртвама насиља у породици. Уставни суд указује да је чињеница да, имајући у виду тренутно стање које произлази из списа предмета Кт. 81/18 Основног јавног тужилаштва у Пожеги, у конкретном случају није покренут кривични поступак у смислу одредбе члана 7. Законика о кривичном поступку, већ предистражни поступак . Такође, чињеница је и да из службене белешке поступајућег заменика јавног тужиоца Нпт. 22/18 од 9. фебруара 2018. године произлази да нема непосредне опасности од насиља у породици од стране М. Б . према жртви – Б . Б, због чега није предложено продужење хитних мера изречених наредбом ПС Пожега број 57/2018 од 8. фебруара 2018. године.
Међутим, Уставни суд сматра да је ограничење слободе кретања подноситељке уставне жалбе тежило легитимном циљу утврђеном одре дбом члана 39. став 2. Устава. Приликом испитивања трећег услова, Уставни суд је оцењивао да ли је овакво ограничење слободе кретања подносиоца заиста било и неопходно. Наиме, Уставни суд наглашава да је у ситуацији када постоје два или више супротстављених права или интереса, чије уживање је гарантовано Уставом, задатак судова је да, ценећи околности сваког конкретног случаја, успоставе равнотежу између тих супротстављених права, или да, уколико дају превагу једном праву над другим, своју одлуку детаљно образложе, посебно водећи рачуна о значају, садржини и границама тих права, односно да обезбеде да свако ограничење буде оправдано и сразмерно. Ограничење може бити оправдано у датом случају само ако постоје јасни показатељи истинског јавног интереса који превазилазе право појединца на слободу кретања (видети пресуду Европског суда за људска права Hajibeyli против Азербејџана , број 16528/05, од 10. јула 2007. године, став 63.).
Уставни суд је оценио да су надлежни органи Министарства унутрашњих послова, ценећи околности конкретног случаја, успоставили разумну равнотежу између супростављених интереса, односно да је огран ичење слободе кретања подноситељке било оправдано и сразмерно, тј. пропорционално легитимном циљу који се жели постићи у демократском друштву. Такође, Уставни суд је оценио да оспорено наређење не онемогућава слободу кретања подноситељке, те да оно није уперено против слободе кретања, него оспорено наређење, између осталог, привремено забрањује могућем учиниоцу кривичног дела прилазак одређеној особи – евентуалној жртви кривичног дела насиље у породици. Стога је Уставни суд наводе подноситељке уставне жалбе о повреди права из члана 39. Устава оценио као неосноване.
Имајући у виду све напред наведено, Уставни суд је оценио да се не могу прихватити као основани наводи подноситељке о повреди права из члана 39. Устава, те је у овом делу уставну жалбу одбио као неосновану, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 -Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
7.1. Подноситељка уставне жалбе истиче повреду права из члана 34. став 3. Устава и при томе наводи да је „оспорено наређење донето на основу противправног прејудицирања кривице, без правноснажне судске одлуке, те је самим тим изрицање хитне мере према подноситељки уставне жалбе недозвољено и противуставно, јер иста није оглашена кривом правноснажном одлуком суда, нити је њена кривица утврђена након правноснажно спроведеног судског поступка“.
Уставни суд је оценио ове наводе као очигледно неосноване. Наиме, Суд констатује да се у оспореном наређењу користи термин могућег учиниоца, те да се ни на који начин не прејудицира кривица подноситељке уставне жалбе. О дредбом члана 5. Закона о спречавању насиља у породици прописано је да ако овим законом није другачије одређено, на спречавање насиља у породици, у поступцима против учинилаца кривичних дела одређених овим законом и на пружање заштите и подршке жртвама насиља у породици и жртвама кривичних дела одређених овим законом примењују се Кривични законик, Законик о кривичном поступку, Закон о парничном поступку, Породични закон и Закон о полицији, те да су конкретне хитне мере изречене подноситељки уставне жалбе на основу одредаба Закона о спречавању насиља у породици у трајању од 48 часова. Према томе, оспореним актом подноситељки је изречена хитна мера која има за циљ спречавање насиља у породици. Спречавање насиља у породици се састоји од скупа мера којима се открива да ли прети непосредна опасност од насиља у породици и скупа мера које се примењују када је непосредна опасност откривена.
7.2. Такође, Уставни суд је и наводе о повреди права из члана 36. став 2. Устава оценио као очигледно неосноване. Прво, Закон о спречавању насиља у породици не предвиђа могућност изјављивања жалбе против наређења надлежног полицијског службеника којим је изречена хитна мера. Друго, иако формално није прописано право на жалбу против наређења Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Ужицу – Пожега Пу. 57/18 од 8. фебруара 2018. године, Уставни суд налази да је обезбеђено преиспитивање наређења којим је одређена привремена мера забране могућем учиниоцу да контактира жртву насиља и прилази јој. Наиме, надлежни основни суд је ex officio дужан да одлучи о основаности хитне мере која је одређена наредбом, а по предлогу јавног тужиоца о продужењу хитне мере, те иако формално није прописана жалба против наредбе, суштински подноситељки није повређено право из члана 36. став 2. Устава.
7.3. У односу на истакнуту повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд и овог пута указује да формално позивање на повреду или ускраћивање појединих Уставом зајемчених права и слобода, а без навођења уставноправних разлога на којима се те тврдње заснивају, не чини уставну жалбу допуштеном.
7.4. Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
8. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато , поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.