Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Привредног друштва „Г .“ д.о.о, Б . и В . И . из Б, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. јануара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Привредног друштва „Г.“ д.о.о, Б. и В. И . изјављена против пресуде Прекршајног апелационог суда у Београду Прж . 5964/16 од 22. марта 2016. године и пресуде Прекршајног суда у Београду Пр. 161507/14 од 20. октобра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Привредно друштво „Г.“ д.о.о, Б . и В . И . из Б , као одговорно лице у правном лицу, поднели су Уставном суду, 17. јуна 201 6. године, преко пуномоћника Р. А , адвоката из Б, уставну жалбу против пресуда наведених у изреци , због повреде права на правично суђење зајемченог одредб oм члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају пресуде којима су подносиоци правноснажно осуђени због извршења прекршаја из члана 39. став 1. тачка 8) Закона о контроли предмета од драгоцених метала, и то правно лице на новчану казну у износу од 100.000,00 динара а одоворно лице у правном лицу на новчану казну у износу од 10.000,00 динара.
Као разлоге за повреду права на правично суђење , подносиоци наводе да нису извршили прекршај за који су осуђени, јер у њиховим радњама нема елемената прекршаја, с обзиром на то да нису вршили откуп употребљених предмета од драгоцених метала-злато, што представља биће и конститутивни елеменат прекршаја за који су осуђени, односно да су оспорене пресуде засноване на погрешно утврђеном чињеничном стању, погрешној оцени изведених доказа и погрешној квалификацији прекршаја за који су осуђени. Подносиоци такође наводе да им је у оспореном прекршајном поступку ускраћено право на одбрану, јер им није пружена могућност да учествују у поступку, да изнесу своју одбрану и да присуствује саслушању службеног лиц а које је констатовало постојање прекршаја.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из навода уставне жалбе и увидом у приложену документацију, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у ов ој уставносудск ој ствари:
Министарство привреде, Дирекција за мере и драгоцене метале поднело је 4. септембра 2014. године Прекршајном суду у Београду захтев за покретање прекршајног поступка број 393-4/04-657/1, против правног лица „Г.“ д.о.о, Б. и В . И . из Б, као одговорног лица у правном лицу, због прекршаја из члана 39. став 1. тачка 8) Закона о контроли предмета од драгоцених метала, зато што су поступили противно члану 21. став 3. овог закона, јер су „вршили откуп употребљених предмета од драгоцених метала, иако нису произвођачи предмета од драгоцених метала“.
Прекршајни суд у Београду је 5. новембра 2014. године донео решење о покретњу прекршајног поступка и 20. октобра 2015. године оспорену пресуду Пр. 161507/14, којом је окривљене огласио одговорним за прекршај из члана 39. став 1. тачка 8) Закона о контроли предмета од драгоцених метала, и осудио правно лице на новчану казну у износу од 100.000,00 динара, а одговорно лице у правном лицу на новчану казну у износу од 10.000,00 динара.
У образложењу овог оспореног решења је , поред осталог, наведено:
„Т.К. је изјавила да је 15. августа 2014. године вршила контролу промета у вези драгоцених метала и том приликом у Београду у мењачници „Г.“ је било истакнуто „откуп злата“ те је са колегом ушла и упитала по ком основу се врши откуп и да ли се врши, при чему је присутан у радњи одговорио да врши откуп, али није разумео питање „по ком основу“, те су му објаснили да мора да поседује решење о знаку произвођача предмета од драгоцених метала како би вршио откуп, на шта је одговорио да он то не поседује. Због тога је сачинила записник и констатовала да је у прекршају, што је он потписао и дао изјаву у записник. Надаље је навела да нема право да гледа или да проверава у мењачници да ли је откупљено било злато. Иначе осим златарских радњи и без знака о произвођачу се не може вршити откуп злата“.
„У конкретном случају неспорно је да је 15. августа 2014. године у 12,15 часова на објекту-мењачници која послује у улици М. 43, локал 58, која послује у саставу правног лица био истакнут натпис „Откуп злата“, те је вршен откуп употребљених предмета од драгоцених метала-злата, иако нису произвођачи од драгоцених метала регистровани за обављање делатности. Изнете чињенице произлазе из записника о извршеном надзору број 666/14 од 15. августа 2014. године, исказа сведока Т.К. и делом из одбране окривљеног. Наиме, окривљени није оспоравао да је на мењачници, која послује у саставу правног лица истакнут натпис „откуп злата“, да није регистрован као произвођач драгоцених метала регистрован за обављање делатности, али је навео да је натпис поставио из разлога јер је хтео да помогне цркви у селу Б, општина Б, одакле потиче, за позлаћивање крста и да није откупио ни један грам злата. У том делу одбрана није прихваћена јер разлози којима се брани нису од утицаја на постојање конкретног прекршаја и прекршајне одговорности, то може бити од утицаја на одлуку о санкцији.
Окривљени В. И . је одговоран за законито пословање окривљеног правног лица, те је пропустио дужни надзор, те је иста радња пропуштања учињена у стању урачунљивости поступајући са евентуалним умишљајем. Ово стога што је окривљени по оцени суда био свестан да услед његовог чињења (постављања натписа „откуп злата“ на мењачници, иако нису произвођачи од драгоцених метала регистровани за обављање делатности) може наступити забрањена последица и пристао је на њено наступање, а правно лице је одговорно на основу члана 27. став 1. Закона о прекршајима јер је прекршај учињен пропуштањем дужног надзора одговорног лица у правном лицу“.
Решавајући о жалби подносилаца изјављеној против првостене прекршајне пресуде, Прекршајни апелациони суд у Београду је 22. марта 2016. године донео оспорену другостепену пресуду Прж. 5964/16, којом је изјављену жалбу одбио као неосновану и првостепену пресуду потврдио.
У образложењу ове оспорене пресуде, другостепени суд је прихватио разлоге првостепеног суда за доношење првостепене пресуде и, поред осталог, је навео:
„Прекршајни апелациони суд налази да се не могу прихватити наводи жалбе окривљених да нису купили ни грам злата, иако су натписом на мењачници изразили намеру да врше откуп, те да нема ни елемената бића прекршаја из члана 39. став 1. тачке 8) Закона о контроли предмета од драгоцених метала. Ово из разлога што правилно првостепени суд није прихватио у том делу одбрану окривљеног одговорног лица, јер разлози којима се брани нису од утицаја на постојање прекршаја и прекршајне одговорности и могу имати само приликом одмеравања новчане казне. Жалбени навод браниоца окривљених да је побијана пресуда донета уз битну повреду одредаба прекршајног поступка, тиме што окривљено правно лице и окривљено одговорно лице у правном лицу, као и њихов бранилац нису обавештени о дану и часу салушања инспекторке која је утврдила пост ојање прекршаја Т.К. је неприхватљив. Ово из разлога што таква обавеза обавештавања окривљених и њихових бранилаца постоји само у случају када судија прекршајног суда одлучи да се одржи претрес ради потпунијег утврђивања чињеничног стања или отклањања противречности, како у конкретном случају није одређено одржавање претреса на коме би била саслушана поменута сведокиња, то није ни повређено право на одбрану окрив љених, нити је учињена битна повреда одредба прекршајног поступка“.
4. Одредбама Устава, на чиј е повред е се подносиоци позивају у уставној жалби, утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члана 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране. (члана 33. став 5.).
Одредбама члана 204. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, број 65/13 ), прописано је да се окривљени, кад има пребивалиште или боравиште ван подручја суда пред којим се води поступак, на захтев тог суда, може саслушати и пред судом на чијем подручју има пребивалиште или боравиште.
Одредбом члана 214. став 1. овог закона прописано је да се с ведок саслушава пред судом који води прекршајни поступак, а ако сведок има пребивалиште односно боравиште ван његовог подручја, може се саслушати пред судом, на чијем подручју сведок има пребивалиште односно боравиште.
Одредбама члана 239. став 1. Закона је прописано да се претрес одређује када суд оцени да је то потребно ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања.
Члан 1. Закона о контроли предмета од драгоцених метала („Службени гласник РС“, број 36/11) гласи: „Овим законом уређују се услови, начин и поступак контроле предмета од драгоцених метала; одређују технички захтеви у погледу степена финоће предмета од драгоцених метала, средстава за лемљење, превлака од другог драгоценог метала, делова од недрагоцених метала и неметалних делова; уређују услови и начин оцењивања усаглашености предмета од драгоцених метала и признавања иностраних жигова; утврђује обавеза плаћања накнаде за радње које се предузимају и акте који се издају у поступку испитивања и жигосања предмета од драгоцених метала; уређује вршење инспекцијског надзора, као и друга питања од значаја за контролу предмета од драгоцених метала“.
Одредбом члана 3. став 1. Закона о контроли предмета од драгоцених метала („Службени гласник РС“, број 36/11) прописано је да поједини изрази употребљени у овом закону имају, поред осталог,следеће значење: да су драгоцени метали платина, злато, паладијум и сребро (тачка 1); да је предмет од драгоценог метала накит, роба златара, кујунџије или часовничара, као и било који други предмет направљен од драгоценог метала или његових легура, који садржи све потребне делове који га чине комплетним (тачка 7)); да контрола предмета од драгоцених метала обухвата све активности којима подлежу предмети од драгоцених метала који се стављају на тржиште, а које се односе на оцењивање усаглашености тих предмета са прописаним захтевима (тачка 22)).
Члан 5. став 1. овог закона прописује: да стручне и са њима повезане извршне послове у области контроле предмета од драгоцених метала обавља Дирекција за мере и драгоцене метале (у даљем тексту: Дирекција) (став 1.), док је ставом 2. тачка 5) прописано да у обављању послова из става 1. овог члана врши надзор у области контроле предмета од драгоцених метала.
Чланом 21. Закона је прописано: да се мора поново поднети на испитивање и жигосање, жигосани предмет од драгоценог метала ако буде измењен или прерађен тако да му се промени степен финоће, (став 1.); да се предметом из става 1. овог члана сматра и предмет добијен прерадом откупљених употребљаваних предмета од драгоцених метала (став 2.); да откуп употребљаваних предмета од драгоцених метала може да врши само лице које се у смислу овог закона сматра произвођачем (став 3.).
Одредбом члана 39. став 1. овог закона је прописано да ће се новчаном казном од 10.000 до 150.000 динара казнити за прекршај физичко лице или одговорно лице у правном лицу, новчаном казном од 20.000 до 500.000 динара казниће се за прекршај предузетник, а новчаном казном од 100.000 до 2.000.000 динара казниће се за прекршај правно лице, поред осталог, ако обављају делатност супротно овом закону (члан 21. став 3) (тачка 8)).
5. Имајући у виду садржину уставне жалбе, нарочито повреду права на које се подносиоци у уставној жалби позивају и наведене уставноправне разлоге, Уставни суд је претходно оценио да се подноси оци у суштини жал е на погрешну примену материјалног права, односно да у њиховим радњама нема елемената прекршаја за који су оглашен и о дговорним и кажњени.
Уставни суд указује да се правом на правично суђење, утврђеним чланом 32. став 1. Устава, учесницима у судском поступку јемче пре свега процесне гаранције да ће поступак у коме је одлучивано о њиховим правима и обавезама бити спроведен на начин да им кроз независност и непристрасност суда, јавно расправљање, равноправно учешће у поступку, одлучивање у разумном року, применом и поштовањем прописаних правила поступка, буде омогућено правично суђење. Дакле, Уставни суд код оцене навода уставне жалбе о повреди овог права, сагледавајући спроведени поступак као јединствену целину, утврђује да ли је поступак био вођен на начин који је подносиоцу уставне жалбе осигурао право на правично суђење.
Уставни суд и у овом уставносудском поступку констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе. У том смислу, задатак Уставног суда је да испита да ли је у том поступку, од стране редовних судова, дошло до повреде или ускраћивања Уставом гарантованих права и да ли је примена процесног и/или материјалног права била произвољна или дискриминациона, чиме би указала на очигледну арбитрерност и неправичност у поступању редовних судова, а на штету подносиоца уставне жалбе. По ставу Уставног суда, правилну примену материјалног права пре свега је надлежан да цени виши суд у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепених судова. Међутим, Уставни суд налази да и погрешна примена материјалног права може довести до повреде права на правично суђење, те да има основа да се у поступку по уставној жалби повреда права из члана 32. став 1. Устава цени и са становишта примене меродавног материјалног права.
6. Оцењујући постојање повреде права на правично суђење са становишта навода уставне жалбе, а полазећи од утврђених чињеница и околности и материјалноправних одредаба прописа који су од значаја за оцену Уставног суда, Уставни суд је утврдио следеће:
Полазећи од садржине одредбе члана 1. Закона о контроли предмета од драгоцених метала, овај закон, првенствено, уређује услове, начин и поступак контроле предмета од драгоцених метала. Прекршај из члана 39. став 1. тачка 8) овог закона, чини физичко лице или одговорно лице у правном лицу, ако врши откуп употребљаваних предмета од драгоцених метала , а у смислу овог закона се не сматра произвођачем (члан 21. став 3.). Према одредби члана 3. став 1. овог закона контрола предмета од драгоцених метала обухвата све активности којима подлежу предмети од драгоцених метала који се стављају на тржиште, а које се односе на оцењивање усаглашености тих предмета са прописаним захтевима (тачка 22)), предмет од драгоценог метала је накит, роба златара, кујунџије или часовничара, као и било који други предмет направљен од драгоценог метала или његових легура, који садржи све потребне делове који га чине комплетним (тачка 7)) , а драгоцени метали су платина, злато, паладијум и сребро (тачка 1)). Ч лан 5. став 1. овог закона прописује да стручне и са њима повезане извршне послове у области контроле предмета од драгоцених метала обавља Дирекција за мере и драгоцене метале (у даљем тексту: Дирекција) (став 1.), док је ставом 2. тачка 5) прописано да у обављању послова из става 1. овог члана Дирекција врши надзор у области контроле предмета од драгоцених метала.
Из садржине оспорених решења , као и из навода уставне жалбе произлази да је неспорно да се, сагласно одредбама Закона о контроли предмета од драгоцених метала, правно лице „Г.“ д.о.о, Б, као ни В. И, одговорно лице у правном лицу, не сматрају произвођач има предмета од драгоцених метала, те да, у том смили, ни су овлашћен и да врш е откуп употребљаваних предмета од драгоцених метала. Такође је неспорно и да је на локалу, у коме правно лице послује, у моменту извршене контроле био истакнут натпис „откуп злата“.
Међутим, спорно питање је да ли је за постојање прекршај из члана 39. став 1. тачка 8) у вези члана 21. став 3. наведеног Закона довољно да на локалу правног лица стоји натпис да врши откуп употребљаваних предмета од драгоцених метала (како тврди подносилац прекршаје пријаве) , или је за постојање прекршаја потребно да је откуп предмета од драгоцених метала заиста и вршен (како тврде подносиоци) .
Првостепени прекршајни суд је у оспореном решењу утврдио да су окривљени вршили откуп употребљених предмета од драгоцених метала-злата, иако нису произвођачи предмета од драгоцених метала регистровани за обављање делатности, при чему се није упуштао у утврђивање да ли је откупа заиста и вршен , јер је аргумен т одбране да окривљени нису откупили „ни један грам злата“, сматра о небитним за постојање конкретног прекршаја и прекршајне одговорности. При томе, суд је утвр дио да је окривљени В . И . поступао са евентуалним умишљајем, јер је, по оцени суда, био свестан да услед његовог чињења (постављање натписа „откуп злата“ на мењачници, иако није произвођач предмета од драгоцених метала регистрован за обављање делатности) може наступити забрањена последица и пристао је на њено наступање. Из наведеног произлази да радњ у прекршаја, по оцени Прекршајног суда у Београду , представља и постављање натписа „откуп злата“. Првостепени прекршајни суд је утврдио да је окривљени В . И . одговоран за законито пословање окривљеног правног лица, те је пропустио дужни надзор, а правно лице је одговорно на основу члана 27. став 1. Закона о прекршајима јер је прекршај учињен пропуштањем дужног надзора одговорног лица у правном лицу. Суд је такође утврдио да је „радња пропуштања учињена у стању урачунљивости поступајући са евентуалним умишљајем“, јер је окривљени, по оцени суда „био свестан да услед његовог чињења (постављања натписа „откуп злата“ на мењачници, иако нису произвођачи од драгоцених метала регистровани за обављање делатности) може наступити забрањена последица и пристао је на њено наступање“.
Другостепени прекршајни суд је у свему прихватио разлоге и аргументацију првостепеног суда о постојању прекршаја и прекршајне одговорности окривљених.
Полазећи од појма прекршаја, дефинисаног чланом 2. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, brој 65/13), према коме је прекршај противправно дело које је законом или другим прописом надлежног органа одређено као прекршај и за које је прописана прекршајна санкција, одредбе члана 3. став 1. тачка 22) Закона о контроли предмета од драгоцених метала, према којој контрола предмета од драгоцених метала обухвата све активности којима подлежу предмети од драгоцених метала који се стављају на тржиште, а које се односе на оцењивање усаглашености тих предмета са прописаним захтевима, а имајући у виду одредбе члана 39. став 1. тачка 8) и члана 21. став 3. Закона о контроли предмета од драгоцених метала, Уставни суд оцењује да овај прекршај може бити извршен и на начин како је у конкретном случају суд и утврдио да је извршен – истицањем натписа да се окривљено правно лице бави откупом предмета од драгоцених метала, односно откупом злата, јер биће овог прекршаја из члана 21. став 3. Закона о контроли предмета од драгоцених метала јесте вршење откупа употребљаваних предмета од драгоцених метала, с обзиром на то да се у смислу овог закона не сматра произвођачем. Чињеница да ли је окривљени заиста и вршио откуп предмета од злата може утицати једино на облик виности са којим је прекршај учињен, као што је у конкретном случају и учињено утврђењем да је прекршај извршен са евентуалним умишљајем
Све наведене аргументе прекршајних судова Уставни суд сматра на закону заснованим и уставноправно прихватљивим, из чега произлази закључак да првостепени суд није произвољно применио материјано право на штету окривљених.
7. У односу на наводе подносилаца да им у оспореном прекршајном поступку није пружена могућност да учествује у поступку, да изнесу своју одбрану и да присуствуј у саслушању службеног лице које је констатовало постојање прекршаја , Уставни суд је, увидом у приложене прекршајне списе, утврдио да је В. И . саслушан пред Прекршајним судом у Београду 10. фебруара 2015. године, и то у својству представника окривљеног правног лица „Г .“ д.о.о, Б, као и у својству окривљеног одговорног лица у правном лицу. Након изнете одбране, окривљени није имао других предлога за извођење доказа, и уредно је потписао записник без примедби.
Такође је утврђено да је сведок Т.К., инспектор Дирекције за мере и драгоцене метале, која је вршила инспекцијски надзор и потписала записник на основу кога је поднет захтев за покретање прекршајног поступка против окривљених, саслушана замолним путем пред Прекршајним судом у Суботици 17. септембра 2015. године, на основу захтева за пружање правне помоћи Прекршајног суда у Београду од 17. јуна 2015. године, с обзиром на то да су пребивалиште и радно место овог сведока у Суботици.
Имајући у виду одредбе Закона о прекршајима, којима је уређен прекршајни поступак, Уставни суд указује на то да овај закон, првенствено, предвиђа саслушање окривљеног, односно сведока ван претреса . Претрес пред прекршајним судом се одређује када суд оцени да је то потребно ради правилног и потпуног утврђивања чињеничног стања, како прописује одредба члана 239. став 1. Закона. Уколико окривљени, односно сведок, имају пребивалиште или боравиште ван подручја суда пред којим се води поступак, њихово саслушање се може обавити и замолним путем пред судом на чијем подручју имају пребивалиште , односно боравиште, сагласно одредбама члана 204. и члана 214. став 1. наведеног Закона, па поступајући суд нема обавезу да на саслушање сведока позове окривљеног и његовог браниоца. Обавеза суда да, приликом саслушања сведока, позове окривљеног и његовог браниоца постоји само уколико суд одреди претрес.
С обзиром на то да је окривљени , у присуству свог браниоца, саслушан у прекршајном поступку 10. фебруара 2015. године, да је том приликом изнео своју одбрану, да није имао предлога за допуну доказног поступка, нити примедби на сачињени записник који је потписао, да поступајући прекршајни суд није одредио одржавање претреса, јер није сматрао да је то потребно ради потпунијег утврђивања чињеничног стања или отклањања противречности, због чега је сведок Т.К. саслушана замолним путем пред Прекршајним судом у Суботици, Уставни суд је и ове наводе подносилаца уставне жалбе оценио неоснованим.
8. Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним пресудама није повређен о Уставом зајемчен о прав о подноси лаца на правично суђење, на које се поз ивају у уставној жалби, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИK ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.