Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. Б . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. јануара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. Б . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 991/17 од 30. марта 2017. године и Апелационог суда у Београду Кж2. 577/17 од 20. априла 2017. године у односу на истакнут е повред е права из члана 31. став 2. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. З. Б . из Београда подне о је Уставном суду, 24. маја 201 7. године, преко пуномоћника Б. П , адвоката из Београда, уставну жалбу против решења означен их у изреци, због повреде права на слободу и безбедност, права на ограничено трајање притвора и права на правну сигурност у казненом праву , зајемчен их одредб ама члана 27. став 3, члана 31. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решење о продужењу притвора према подноси оцу уставне жалбе у фази главног претреса, због постојања опасности да ће пуштањем на слободу у кратком временском периоду поновити кривично дело .
У уставној жалби је наведено да постојање оправдане сумње, која је, можда , постојала пре 12 месеци, у време одређивања притвора, више не постоји, јер је 3. фебруара 2017. године суд саслушао малолетну оштећену која је изричито изјавила да је њен однос са оптуженим, однос тренер – ученик, као и да је у њему видела замену за оца, јер се о њој бринуо, те је искључила могућност да је између њих био било какав сексуални однос. Подносилац је такође навео и то да је р. клуб „Р .“, чији је он власник и тренер фактички не постоји и не функционише, те нема чланове за текућу годину, нити просторије у којима би радио, те су стога апсурдни наводи из оспореног решења да постоји опасност да ће окривљени поновити дело будући да у р. клубу долази у контакт са већим бројем деце. Подносилац је истакао да суд није поступао са нарочитом хитношћу, јер већ три пута продужава притвор зато што на претрес није приступио вештак. Подносилац је навео да другостепени суд ниједном речју не наводи које су то особите околности које указују да ће окривљени уз електронски надзор поновити дело.
Повреду права на претпоставку невиности подносилац заснива на тврдњи да је суд узео као утврђену чињеницу да је окривљени извршио кривично дело које је предмет поступка следећим наводима: „ ... из списа предмета произлази оправдана сумња да је окривљени извршио дело…. да је са оштећеном имао вагиналне и оралне сексуалне односе…па чак и да је по оцени већа а како стоји по наводима оптужног акта окривљени показао нарочиту упорност“.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. У спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације, утврђено је да је оспореним решењ има правноснажно продужен притвор према подносиоцу уставне жалбе, ради несметаног вођења кривичног поступка , у фази главног претреса, сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, дакле, због постојања особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће подносилац уставне жалбе боравком на слободи поновити кривично дело.
У образложењу оспореног другостепеног решења је наведено да из списа предмета произлази постојање оправдане сумње да је окривљени извршио кривично дело обљуба са дететом из члана 180. став 1. Кривичног законика, на тај начин што је, према наводима оптужног акта , у периоду од почетка марта месеца 2016. године па до 18. маја 2016. године у свом стану у Београду извршио обљубу и са њом изједначени чин са дететом – малолетном оштећеном рођеном 26. јула 2002. године, на тај начин што је искористио познанство са мајком оштећене као и поверење које је уживао код оштећене, јер је тренер и власник к . клуба чији је оштећена члан, па је тако користећи чињеницу да мајка оштећене ради по сменама и да је тада малолетна оштећена ван надз ора родитеља са истом успостављао комуникацију, договарао се са оштећеном да се нађу у његовом стану на наведеној адреси, а када је оштећена дошла код окривљеног у стан, са њом имао вагиналне и оралне сексуалне односе, а приликом првог сексуалног односа почетком марта месеца оштећену дефлорисао. Даље је наведено да чињеница да је окривљени тренер малолетној оштећеној, као и основана сумња да је инкриминисане радње кривичног дела које му се стављају на терет предузимао у дужем временском периоду од почетка марта месеца 2016. године па до маја месеца 2016. године, затим животно доб а оштећене и чињеница да је окривљени претходно био у емотивном односу са мајком оштећене, затим исказ окривљеног дат приликом саслушања пред Вишим јавним тужилаштвом у Београду из којег произлази да се он након подношења кривичне пријаве састао са оштећеном , јесу разлози због којих је другостепени суд нашао да је неопходно даље задржавање окривљеног у притвору из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку.
4. Одредбама Устава, чију повреду подносилац истиче у уставној жалби , утврђено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (27. став 3.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора , да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.).
Одредбама Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11 и др .) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је : да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 216. ЗКП, поред осталог је наведено: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
5. Разматрајући наводе уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права на ограничено трајање притвора, Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права из члана 31. Устава у односу на оспорена решења заснива на тврдњама да не постоје разлози који би оправдали једногодишње трајање притвора према подносиоц у уставне жалбе .
Уставни суд указује на то да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да су оспорена решења донета у фази главног претреса, Уставни суд је оцену основаности навода уставне жалбе у погледу права из члана 31. Устава, ценио у односу на право на ограничено трајање притвора после подизања оптужнице, зајемченог одредбом члана 31. став 2. Устава.
Уставни суд је, увидом у оспорена решењ а и достављену документацију утврдио да је Апелациони суд у Београду детаљно ценио и образлож ио сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање, како у погледу постојања оправдане сумње за извршење кривичн ог дела ко је је предмет поступка, а која произлази из доказа на основу којих је подигнута оптужница против подносиоца уставне жалбе, тако и постојања особитих околности које указују да ће оптужени, ако се нађе на слободи , у кратком временском периоду поновити кривично дело, а због чијег постојања је надлеж ан суд оценио да је притвор нужна мера према подносиоцу уставне жалбе. Наиме, Уставни суд сматра да околност да постоји оправдана сумња да је подносилац уставне жалбе у релативно кратком временском периоду од почетка марта 2016. године до 18. маја 2016. године у више наврата, искоришћавајући поверење које је, као тренер уживао код оштећене, као и познанство са њеном мајком, вршио обљубу и са њом изједначен чин са дететом у његовом стану, у који је малолетна оштећена долазила када јој је мајка била на послу, а у међусобној повезаности са животном доби оштећене, која је рођена 26. јула 2002. године, те чињеницом да је окривљени претходно био у емотивном односу са њеном мајком, а нарочито са чињеницом да су се и након подношења кривичне пријаве окривљени и оштећена састали, јесу довољно образложене околности на основу којих су надлежни кривични судови, одлучујући по службеној дужности оценили да је ради несметаног вођења поступка нужно било продужити притвор према подносиоцу, а по оцени Уставног суда овакав став кривичних судова није очигледно произвољан и арбитреран, иако подносилац уставне жалбе до сада није био осуђиван.
Испитујући да ли је Виши суд у Београду поступао са хитношћу потребном у притворском предмету, Уставни суд је увидом у веб-страницу „Портал судова Србије“ www.portal.sud.rs утврдио да је истрага у предметном кривичном поступку окончана за месец и по дана, рачунајући од када је подносилац лишен слободе (23. маја 2016. године), до подизања оптужнице (8. јула 2016. године), те да је у периоду од наредних осам месеци – од ступања оптужнице на правну снагу (12. септембра 2016. године) до подношења уставне жалбе (24. маја 2017. године) , Виши суд у Београду одржао припремно рочиште за главни претрес и седам пута заказао главни претрес, од чега два пута претрес није био одржан.
Притвор је према подносиоцу до подношења уставне жалбе 24. маја 2017. године трајао 12 месеци, рачунајући од 23. маја 2016. године, када је лишен слободе .
Полазећи од тога да је оптужница против подносиоца уставне жалбе подигнута после непуна два месеца од његовог лишења слободе , да је суд припремно рочиште за главни претрес , односно главни претрес заказивао у размацима од месец дана, за чије је одржавање суд са потребном марљивошћу водио рачуна о испуњености претпоставки за њихово одржавање, Уставни суд је , насупрот мишљењу подносиоца уставне жалбе, оценио да је поступак вођен са задовољавајућом хитношћу, те имајући у виду да су оспореним другостепеним решењем отклоњене све мањкавости првостепеног решења о продужењу притвора према подносиоцу, и да оно садржи уставноправно прихватљив о образложењ е свих питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање, Уставни суд је стога навод е уставне жалбе о повреди права из члана 31. став 2. Устава оценио као неоснован е.
6. По оцени Уставног суда, нису основани ни наводи уставне жалбе да су кривични судови у оспореним решењима изнели тврдњу да је подносилац починио кривично дел о због кој ег је судски поступак још увек у току, којима је образложена повреда права на претпоставку невиности. Ово стога што је Уставни суд, увидом у оспорен о другостепено решење, утврдио да су је суд редовног правног лека, образлажући постојање притворског разлога, користио термине које је прописао законодавац у одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, те ни у једном делу донетог решења нису изне те тврдњ е да је подноси лац крив за извршење кривичног дела која је предмет кривичног посту пка. По налажењу Уставног суда, Апелациони суд у Београду се адекватно дистанцира о од изражавања ставова који би указивали да суд окривљен ог сматра кривим за кривичн о дел о која му се ставља на терет пре него што се његова кривица утврди правноснажном пресудом , отклањајући при томе недостакте у образложењу оспореног првостепеног решења, на које подносилац уставне жалбе указује .
С обзиром на наведено, Уставни суд је у односу на истакнуте повреде права из члана 31. став 2. и члана 34. став 3. Устава одбио уставну жалбу као неосновану , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), и одлучио као у првом делу изреке.
7. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на остала права чију повреду подносилац истиче у уставној жалби , Уставни суд је утврдио да подносилац уставне жалбе није навео ниједан уставноправно прихватљив разлог којим би образложио повреду права из члана 27. став 3. Устава, а да се, имајући у виду фазу кривичног поступка у којем су донета оспорена решења, наводи уставне жалбе не могу довести у везу са истакнутом повредом права из другог дела члана 31. став 1. Устава. Имајући у виду то да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, без адекватног образложења, уставну жалбу не чини допуштеном, Уставни суд је оценио да нису испуњене Уставом и Законом о Уставном суду утврђене претпоставке за вођење поступка у односу на истакнуту повреду права на слободу и безбедност гарантовану одредбом члана 27. став 3. Устава и повреду права из члана 31. став 1. Устава.
С обзиром на наведено, Уставни суд је у овом делу , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, решавајући као у другом делу изреке.
8. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.