Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. М . из Каћа, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. јануара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба П. М . и утврђује да су радњом нечињења Основног суда у Новом Саду – пропуштања да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења о задржавању, које је по одобрењу заменика Основног јавног тужиоца у Новом Саду Ктр. 1933/17 донело Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Нови Сад Ку. број. ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године , повређен а прав а подносиоца уставне жалбе зајемчена одредбама члана 27. став 3. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
2. Одбија се захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 27. став 3. и члана 36. став 2. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. П. М . из Каћа је, 14. јула 201 7. године, преко пуномоћника М. К . и А . М , адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против радње нечињења Основног суда у Новом Саду – пропуштања да одлучи о жалби подносиоца уставне жалбе изјављеној против решења о задржавању, које је по одобрењу заменика Основног јавног тужиоца у Новом Саду Ктр. 1933/17 донело Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Нови Сад Ку. број ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године , због повреде права на слободу и безбедност из члана 27. став 3. Устава Републике Србије, права на правно средство зајемченог одредбом члана 36. став 2. Устава, као и права из члана 5. став 4. и члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, чију евентуалну повреду Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава .
У уставној жалби је наведено да суд није донео одлуку о жалби браниоца подносиоца уставне жалбе од 14. јуна 2017. године која је изјављена против решења о његовом задржавању. Подносилац је навео да је његов бранилац жалбу упутио препорученом ошиљком и да ју је суд примио 15. јуна 2017. године, а да је суд, уместо да одлучи о примљеној жалби, јер од тог тренутка почиње да тече рок за одлучивање у трајању од четири сата, вратио све примерке жалбе браниоцу заједно са поштанском ковертом.
Предожено је да Уставни суд утврди повреду означен их права и утврди обавезу Републике Србије да подносиоцу , на име накнаде нематеријалне штете, исплати износ од 650.000,00 динара на име повреде права на слободу и безбедност, износ од по 450.000,00 динара на име повреде права на делотовран правни лек и права на правно средство, као и 45.000,00 динара на име трошкова за састав уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном пос тупку, из навода уставне жалбе и увидом у приложену документацију и одговор Основног суда у Новом Саду од 14. новембра 2019. године , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем, које је по одобрењу заменика Основног јавног тужиоца у Новом Саду Ктр. 1933/17 донело Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Нови Сад Ку. број ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године , против подносиоца уставне жалбе за кога је постојала сумња да је извршио кривично дело насиље у породици из члана 194. став 1. Кривичног законика, одређено је задржавање на основу члана 211. ст. 2. и 3. Законика о кривичном поступку, које му се рачуна од 14. јуна 2017. године у 10.00 сати када је ухапшен, односно када се одазвао на позив. Наведено решење о задржавању је осумњиченом у присуству браниоца М . К . уручено 14. јуна 2017. године у 11.30 часова, са поуком о правном леку да се против тог решења може изјавити жалба судији за претходни поступак Основног суда у Новом Саду у року од шест сати од достављања решења.
Против решења о задржавању, које је по одобрењу заступника Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Ктр. 1933/17 донело Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Нови Сад Ку. број ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године , бранилац подносиоца уставне жалбе је изјавио жалбу 14. јуна 2017. године у 16.00 сати , која је упућена Основном суду у Новом Саду преко поште ПТТ 21121 Нови Сад , препорученом пошиљком број РЕ234736421РС.
У одговору на наводе уставне жалбе Основног суда у Новом Саду од 14. новембра 2019. године, наведено је: да је увидом у списе предмета Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2686/17 утврђено да је бранилац осумњиченог П . М . изјавио благовремену жалбу против решења Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Нови Сад Ку. број ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године , о којој суд није решавао, нити је формирао спис у суду поводом те жалбе; да је изјављена жалба упућена суду преко поште, коју је суд запримио сутрадан у канцеларији пријема поште, а у току дана је достављена у кривичну писарницу. У одговору суда је наведено да предаја жалбе од стране браниоца није била у складу са одредбама ЗКП, по којем је, због хитности, бранилац требало да поднесе жалбу органу који је донео ожалбено решење, те је суд вратио жалбу браниоцу како би је лично предао органу који је донео ожалбено решење. Суд је навео да, с обзиром на то да жалба са ожалбеним решењем и пропратном документацијом није предата судији на одлучивање, суд није могао да одлучује, да је према осумњиченом престало време задржавања по ожалбеном решењу, а кривична пријава против осумњиченог је одбачена. У одговору на наводе уставне жалбе је наведено да је пракса тог суда да бранилац поднесе жалбу на решење о задржавању доносиоцу решења, да полицијски службеник о томе телефоном обавештава дежурног судију за претходни поступак, да судија одлучује о жалби у року од четири сата од времена подношења жалбе, да полицијски службеник доноси жалбу у суд, којем суд доставља одлуку о жалби за осумњиченог и телефонским путем обавештава браниоца да дође у суд и преузме одлуку.
У допису Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Кт. 2686/17 од 25. октобра 2019. године наведено је да је према подносиоцу уставне жалбе решењем Министарства унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Нови Сад Ку. број ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године одређено задржавање и да је подносилац уставне жалбе у својству осумњиченог саслушан у полицији дана 16. јуна 2017. године.
4. Одредбом члана 27. став 3. Устава утврђено је да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито.
Одредбом 36. став 2. Устава утврђује се да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Чланом 294. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/ 14) (у даљем тексту: ЗКП), поред осталог, прописано је: да лице ухапшено у складу са чланом 291. став 1. и чланом 292. став 1. овог законика, као и осумњиченог из члана 289. ст. 1. и 2. овог законика, јавни тужилац може изузетно задржати ради саслушања најдуже 48 часова од часа хапшења, односно одазивања на позив (став 1.); да о задржавању, јавни тужилац или, по његовом одобрењу, полиција одмах, а најкасније у року од два часа од када је осумњиченом саопштено да је задржан, доноси и уручује решење. У решењу морају бити наведени дело за које се осумњичени терети, основи сумње, дан и час лишења слободе или одазивања позиву, као и време почетка задржавања (став 2.); да против решења о задржавању осумњичени и његов бранилац имају право жалбе у року од шест часова од достављања решења. О жалби одлучује судија за претходни поступак у року од четири часа од пријема жалбе. Жалба не задржава извршење решења (став 3.).
5. Доносећи одлуку у овом уставносудском предмету, Уставни суд пре свега истиче да се одредбом члана 36. став 2. Устава у тврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу, као и да се одредбом члана 27. став 3. Устава лицу лишеном слободе гарантује право жалбе суду и обезбеђује да се хитно преиспита законитост притварања, те да се нареди пуштање лица на слободу уколико се утврди да је лишење слободе било незаконито.
Уставни суд је у својим ранијим одлукама (видети Одлуку Уж-31/2015 од 24. децембра 2018. године) указао да се право из члана 36. став 2. Устава не исцрпљује пуким изјављивањем жалбе или другог правног средства против одлуке којом се одлучује о нечијем праву, обавези или на закону заснованом интересу, већ то право подразумева делотворну правну заштиту, односно њен суштински домашај се манифестује управо у томе да се о изјављеној жалби или другом правном средству одлучи у другом степену и тиме преиспитају разлози одлуке која се оспорава.
У конкретном случају, Уставни суд констатује да је подносилац уставне жалбе, као осумњичени, имао Уставом и законом зајемчено право на жалбу против одлуке о његовом лишењу слободе, односно право да другостепени орган, у конкретном случају судија за претходни поступак Основног суда у Новом Саду, о изјављеној жалби против решења о задржавању хитно одлучи и тиме преиспита разлоге због којих је подносилац као осумњичени лишен слободе.
Уставни суд додатно истиче да се оцена да ли је период испитивања законитости притвора од стране суда у сагласности са обавезом хитности из члана 27. став 3. Устава, мора темељити на чињеницама сваког конкретног случаја, полазећи од јасно постаљених рокова у одредбама члана 294. ЗКП.
Примењујући наведено на конкретан случај Уставни суд је утврдио да из одговора Основног суда у Новом Саду од 14. новембра 2019. године и дописа Основног јавног тужилаштва у Нов ом Саду Кт. 2686/17 од 25. октобра 2019. године произлази да је у време пријема жалбе, изјављене против решења, које је по одобрењу заступника Основног јавног тужилаштва у Новом Саду Ктр. 1933/17 донело Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа Нови Сад Ку. број. ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године , у канцеларији пријема поште Основног суда у Новом Саду, 15. јуна 2017. године, задржавање против подносиоца уставне жалбе још увек трајало , с обзиром на то да је лишен слободе 14. јуна 2017. године у 10.00 сати, а да је у станици полиције саслушан у својству осумњиченог 16. јуна 2017. године; да је у току 15. јуна 2017. године жалба из канцеларије пријема поште у суду достављена у кривичну писарницу; да поводом изјављене жалбе није формиран предмет који би био изнет судији за претходни поступак ради другостепеног одлучивања, већ је жалба враћена браниоцу „да је лично преда органу који је донео ожалбено решење“.
Како је Основни суд у Новом Саду у току трајања рока из члана 294. став 3. ЗКП, док је задржавање осумњиченог још увек трајало, благовремено изјављену жалбу, коју је бранилац осумњиченог, овде подносиоца, упутио суду преко поште, не формирајући предмет по поднетој жалби, вратио браниоцу преко поште (да би је предао органу који је донео ожалбено решење), односно да Основни суд у Новом Саду о изјављеној жалби против решења о задржавању уопште није одлучивао, односно није преиспитао разлоге због којих је подносилац уставне жалбе лишен слободе, тиме је, по оцени Уставног суда, повредио подносиочево право зајемчено одредбом члана 27. став 3. и члана 36. став 2. Устава.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је утврдио да су подносиоцу уставне жалбе, у поступку по жалби против решења које је по одобрењу заменика Основног јавног тужи оца у Новом Саду Ктр. 1933/17 донело Министарство унутрашњих послова – Дирекција полиције – Полицијска управа у Новом Саду , Ку. ЛС 243/17 од 14. јуна 2017. године, по вређена права зајемчена од редбама члана 27. став 3. и члана 36. став 2. Устава, па је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Уставни суд је у тачки 2. изреке одбио захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете због утврђене повреде права из члана 27. став 3. и члана 36. став 2. Устава, сматрајући да је само утврђење повреде права у конкретном случају довољан вид задовољења , а сагласно одредбама члана 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду .
Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако (пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 45. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
7. С обзиром на све изложено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.