Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Јован Ћирић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Н. Ј . из Ужица, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. јануара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба Н. Ј . и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Панчеву К. 17/16, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Н. Ј . из Ужица поднео је Уставном суду, 20. јануара 201 7. године, преко пуномоћника Г. В , адвоката из Панчева, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Вишим судом у Панчеву у предмету К. 17/16.
Подносилац је оспорио и пресуде Вишег суда у Панчеву К. 17/16 од 18. маја 2016. године и Апелационог суда у Београду Кж1. 893/16 од 29. новембра 2016. године због повреде права на правично суђење, посебних права окривљеног и права на правну сигурност у казненом праву, зајемчених одредбама чл. 32, 33. и 34. Устава.
Уставном жалбом се оспорава дужина трајања кривичног поступка који је вођен против подносиоца уставне жалбе и још једног лица због кривичног дела проневере у саизвршилаштву у стицају са кривичним делом фалсификовање службене исправе у продуженом трајању.
У уставној жалби је наведено да је предметни кривични поступак трајао осам година и да се „одвијао кроз седам истражних рочишта и 33 главна претреса“; да подносиоцу уставне жалбе није било омогућено да у потпуности изнесе одбрану, нити да изнесе доказе, јер је већина доказних предлога одбијена, иако се радило о круцијалним доказима (ново графолошко вештачење ), а прихватани су доказни предлози тужилаштва иако немају карактер доказа (налаз војне комисије о количини недостајућег горива без спроведеног вештачења); да је због идентичног дела подносилац уставне жалбе претходно осуђен пресудом Првостепеног војног дисциплинског суда у Новом Саду Дис. 2/08 од 22. октобра 2008. године.
Подносилац је истакао захтев да се утврди повреда означених права и да Уставни суд поништи оспорене пресуде. Накнаду штете није тражио.
2. Из одредбе члана 170. Устава Републике Србије којом је установљена уставна жалба као изузетно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода следи да се уставна жалба може изјавити против појединачног акта који је донет на штету лица које подноси уставну жалбу, јер само таквим актом може доћи до повреде уставних права. Такође, наводи уставне жалбе се морају заснивати на уставноправним разлозима којима се поткрепљују тврдње о повреди означеног права.
3. У спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације, те увидом у одговор Вишег суда у Панчеву К. 17/16 од 26. септембра 2019. године, Уставни суд је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Против подносиоца уставне жалбе кривични поступак, чије се трајање оспорава, је започео 9. јуна 2008. године доношењем решења о спровођењу истраге по захтеву Општинског јавног тужилаштва у Панчеву Кт. 2384/07.
Надлежно јавно тужилаштво је 12. фебруара 2009. године проширило истрагу на још једно лице, те је оптужница подигнута 27. октобра 2009. године пред Општинским судом у Панчеву, који се огласио стварно ненадлежним 15. јуна 2010. године и списе предмета доставио Вишем суду у Панчеву на даље поступање у којем је формиран предмет К. 313/10.
Главни претрес је пред Вишим судом у Панчеву у предмету К. 313/10 започео 25. октобра 2010. године, те је до доношења првостепене пресуде К. 313/10 од 16. новембра 2015. године би о заказан 37 пута, од чега је 12 пута одржан, шест пута је отказан због болести председника већа, а седам пута није могао да се одржи , и то: због недоласка позваних сведока ( једно), недоласка браниоца другооптуженог Г.И (два пута), због молбе за одлагањем браниоца подносиоца уставне жалбе (једанпут), због недоласка заступника јавног тужилаштва (једанпут), једанпут због недоласка другоокривљеног Г.И. и једанпут због изненадне смрти судије поротника. Главни претрес је био одложен 12 пута, и то због необављеног вештачења (четири пута), због потребног времена да се одбрана изјасни о налазу и мишљењу вештака, као и да се вештак упозна са примедбама одбране, те због предлога јавног тужилаштва да се уради допуна вештачења, једанпут због необављеног допунског вештачења, а једанпут због припреме одбране по прецизираном оптужном акту.
У одговору Вишег суда у Панчеву К. 17/16 од 26. септембра 2019. године је наведено да се разлози за осмогодишње трајања поступка тичу пре свега сложености поступка који је вођен против више лица, због више кривичних дела , у којем је извршено веома обимно графолошко вештачење, које је за предмет имало 158 оригиналних докумената и аутентичних копија; да су се пред Вишим судом у Панчеву променила тројица председника већа из објективних разлога (први је пензионисан, а други је прешао у другостепено веће), као и да је у прва два месеца 2015. године био штрајк адвоката, што је општепозната чињеница. У одговору Вишег суда у Панчеву је наведено да подносилац уставне жалбе и његов бранилац нису нарушавали процесну дисциплину, те да нису допринели вишегодишњем трајању предметног судског поступка.
Пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 362/16 од 28. марта 2016. године правноснажно је окончан кривични поступак против саокривљеног Г.И, док је пресуда Вишег суда у Панчеву К. 313/10 од 16. новембра 2015. године у односу на подносиоца уставне жалбе укинута и предмет је враћен на поновно суђење.
У поновном поступку предмет је у Вишем суду у Панчеву примљен 18. априла 2016. године, а главни претрес је започео 16. маја 2016. године, те је након прибављања списа предмета Вишег војног дисциплинског суда Дис. 28/08, суд 18. маја 2016. године донео оспорену пресуду К. 17/2016, која је потврђена пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 893/16 од 29. новембра 2016. године.
У образложењу оспорене пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 893/16 од 29. новембра 2016. године наведено је да је разматрајући жалбене наводе о томе да ли је поступак који је вођен пред Војним дисциплинским судом вођен за дело које по својој природи представља кажњиво дело, другостепени суд пошао од одредби Закона о Војсци Југославије, на основу којег је донета пресуда Војног дисциплинског суда у Новом Саду Дис. 2/08 од 22. октобра 2008. године, којом је окривљени оглашен кривим да је извршио дисциплински преступ из члана 160. тач. 1. и 7. Закона о Војсци Југославије, за који је било могуће поред изречене казне – заустављања у напредовању, изрећи и казну смањења плате у одређеном проценту, као и казну затвора у трајању од 20 дана, због чега, и по оцени Апелационог суда у Београду, дисциплински поступак који је вођен против окривљеног пред Вишим војним дисциплинским судом јесте вођен за дело које по својој природи, тежини и сврси запрећене казне представља казнено дело, јер се и према правилима Европског суда за људска права, степен тежине казне утврђује с обзиром на највећу могућу казну коју предвиђа меродавно право. У образложењу оспорене другостепене пресуде је надаље наведено да нису основани жалбени наводи да су чињенице које су обухваћене изреком дисциплинског поступка и кривичног поступка идентичне, с обзиром на то да је радњама једног лица могуће истовремено угрозити више различитих заштићених добара и тиме остварити битна обележја више кажњивих дела из надлежности више различитих судских органа, те како је окривљени у дисциплинском поступку оглашен кривим јер није вршио редовне контроле и мерења у подземним резервоарима, јер није благовремено и ажурно вршио сравњивање стварног стања горива и материјалног књиговодства, јер није правилно водио материјално књиговодство и зато што је достављао нетачне и непотпуне податке о стању и утрошку горива, па је заштитни објекат искључиво вршење службе у складу са одговарајућим прописима, а ожалбеном кривичном пресудом је оглашен кривим зато што је присвојио гориво које му је било поверено на раду, а да би то оправдао уносио је лажне податке у службене исправе, па је заштитни објекат овог кривичног дела имовина Војске Србије, а поред тога пресуда Војног дисциплинског суда се односи на радње које су предузимане у временском периоду од 30. новембра 2006. до 23. новембра 2007. године, док ожалбена кривична пресуда садржи у себи и радње окривљеног од 15. децембра 2007. године које нису биле предмет дисциплинског поступка.
У образложењу оспорене првостепене пресуде Вишег суда у Панчеву К. 17/16 од 18. маја 2016. године је, између осталог , наведено да је суд одбио доказне предлоге одбране да се одреди ново графолошко вештачење, јер су спроведеним вештачењем дати јасни и аргументовани одговори које су то опште и посебне карактеристике потписа оптуженог и на који начин је утврђено да је окривљени преправљао бројеве, те је на тај начин наведена битна чињеница у потпуности расправљена и ново вештачење није потребно, и само би одуговлачило поступак. Суд је такође одбио доказни предлог одбране да се одреди вештачење ради утврђивања укупне количине горива која недостаје, зато што је та околност у довољној мери расправљена на основу јавних исправа које је у поступку пописа донела пописна комисија оштећене, да се поново испитају сви сведоци, уместо да се њихови искази прочитају, јер су испуњени услови из члана 406. став 1. тачка 3) ЗКП у вези са чланом 495 . ЗКП, а бранила ц за те сведоке није предложио евентуално нове околности на које би их испитивао.
4. Оцењујући основаност уставне жалбе са становишта права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава, Уставни суд је , полазећи од утврђених чињеница и околности, констатовао да је према подносиоцу уставне жалбе предметни кривични поступак трајао осам година и пет месеци, рачунајући од када је покренут 9. јуна 2008. године, доношењем решења да се против њега спроведе истрага, до правноснажног окончања, пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 893/16 од 29. новембра 2016. године.
Полазећи од наведеног, Уставни суд указује на то да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Анализирајући сложеност кривичног поступка који је претходио подношењу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да је предметни кривични поступак вођен против два окривљен а лица, најпре пред Општинским судом у Панчеву због кривичног дела злоупотреба службеног положаја, кривичног дела проневера и кривичног дела неистинито службено извештавање; да је подигнуту оптужницу прихватио Виши суд у Панчеву, као стварно и месно надлежан, с тим што је извршио измену у чињеничном опису и правној квалификацији, па је поступак настављен против два окривљена због кривичног дела проневер а у саизвршилаштву у стицају са продуженим кривичним делом фалсификовање службене исправе ; да је у току доказног поступка саслушано 15 сведока, те да је спроведено обимно и сложено графолошко вештачење и извршен увид у обимну писану документацију. Стога се , по оцени Уставног суда, предметни поступак може сматрати сложеним, и то пре свега у чињеничном смислу.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе, као окривљеног у оспореном кривичном поступку, Уставни суд је, из одговора Вишег суда у Панчеву К. 17/16 од 26. септембра 2019. године, утврдио да се подносилац уредно одазивао свим позивима суда, те да је на молбу његовог браниоца главни претрес био одложен само једанпут. Имајући у виду наведено, Уставни суд је оценио да нема доприноса подносиоца уставне жалбе у трајањ у предметног судског поступка. Уставни суд је оценио да је подносилац, с обзиром на то да је био окривљен у оспореном кривичном поступку, имао оправдани интерес за његово окончање у што краћем року.
Оцењујући поступање надлежних судова, Уставни суд је утврдио: да је истрага против подносиоца уставне жалбе и још једног осумњиченог лица трајала годину дана и четири месеца (рачунајући од 9. јуна 2008. године, када је донето решење о спровођењу истраге против подносиоца уставне жалбе , до 23. октобра 2009. године, када је подигнута оптужница Општинског јавног тужилаштва у Панчеву Кт. 2384/07 од 23. октобра 2009. године); да је од прихватања оптужнице од стране Вишег јавног тужилаштва у Панчеву актом Кт. 68/10 од 16. јула 2010. године, до доношења првостепене пресуде Вишег суда у Панчеву К. 313/10 од 16. новембра 2015. године, главни претрес био заказан 37 пута, од чега седам пута није био одржан због непостојања процесних претпоставки, док је шест пута био отказан због болести председника већа, а 12 пута одложен због извесних тешкоћа у спровођењу доказног поступка, и то: у девет наврата због необављеног вештачења/допуне вештачења, односно због потребног времена за упознавање одбране са налазом и мишљењем судског вештака, као и времена за припрему одговора вештака на изнете примедбе, једном због предлога одбране да се споје поступци који се против подносиоца воде пред Вишим судом у Панчеву К. 313/10 са предметом Основног суда у Панчеву К. 2393/10, једном због немогућности Војне поште Панчево да се доставе путне листе због обимности и потребе за прецизирањем, а једно м због потребног времена за припрему одбране по новом оптужном акту .
У поновном поступку, након укидања пресуде Вишег суда у Панчеву К. 313/10 од 16. новембра 2015. године у односу на подносиоца уставне жалбе, тај суд је поступио по налогу Апелационог суда у Београду, те је од достављања предмета у рад 18. априла 2016. године до доношења првостепене пресуде протекао период од једног месеца, а жалбени поступак је трајао шест месеци.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд констатује да се укупно трајање предметног кривичног поступка од осам година и пет месеци , колико је протекло од покретања истраге против подносиоца уставне жалбе (9. јуна 200 8. године), до његовог правноснажног окончања (29. новембра 2016. године), у околностима конкретног случаја , када допринос подносиоца уставне жалбе не постоји, може окарактерисати као неразумно дуго, при чему је његово тако дуго трајање последица чињеничне сложености предмета одлучивања, те недовољне ажурности суда у предузимању мера како би се предложено графолошко вештачење, и поред обимне документације, спровело у краћем периоду. Наиме, из одговора Вишег суда у Панчеву К. 17/16 од 26. септембра 2019. године произлази да је главни претрес због необављеног вештачења/допуне вештачења одлаган у периоду од 10. јуна 2013. до 24. новембра 2014. године. Стога је Уставни суд утврдио да је у поступку пред Вишим судом у Панчеву у предмету К. 17/16 подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у првом делу изреке.
5. Испитујући испуњеност претпоставки за одлучивање у односу на истакнуте повреде права из чл . 32. и 33. Устава, Уставни суд је утврдио да подносилац, оспоравајући правилност утврђеног чињеничног стања, указује на повреду права на једнакост оружја из члана 33. став 5. Устава, те с тим у вези најпре констатује да одлучујући о уставној жалби није надлежан да оцењује доказе изведене у судском поступку, нити да преиспитује правилност закључака редовних судова о појединим изведеним доказима, уколико из разлога наведених у уставној жалби и доказа уз њу, као и садржине оспорене судске одлуке, не произлази да је суд произвољно ценио изведене доказе, на штету подносиоца уставне жалбе.
Надаље, Уставни суд, такође, указује да се окривљенима не даје неограничено право да предлажу извођење доказа пред судом, нити им се гарантује право да сви предлози одбране буду прихваћени. Дакле, уставна гаранција да свако коме се суди за казнено дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, ни на који начин, не ограничава редовне судове да цене целисходност извођења сваког предложеног доказа појединачно, те да одлуче које ће доказе извести, а које не. С друге стране задатак је и обавеза судова да образложе разлоге због којих су одлучили да не изводе доказе које су оптужени у својој одбрани изричито захтевали.
Сагласно гаранцијама правичног суђења, обавеза је поступајућег суда да на одговарајући начин образложи како је утврдио правно релевантне чињенице, јер слободна оцена доказа не дозвољава произвољност и неограничено слободно закључивање.
По оцени Уставног суда, првостепени и другостепени суд су на уставноправно прихватљив начин ценили све изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке. При томе , сви прибављени докази су достављени одбрани да увид и изјашњење, те је у образложењу оспорених пресуда јасно изнето на основу којих доказа је утврђено да је подносилац уставне жалбе крив за извршење кривичних дела која су била предмет судског поступка који је претходио подношењу уставне жалбе.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да је увидом у оспорене пресуде и доказе приложене уз уставну жалбу утврђено да је суд довољно и јасно образложио разлоге због којих је извођење појединих доказа одбране било нецелисходно и непотребно, а које овај суд не сматра очигледно произвољним ни арбитрерним, Уставни суд је наводе подносиоца о повреди права из члана 32. став 1. и члана 33. став 5. Устава оценио као очигледно неосноване.
Што се тиче истакнуте повреде права на правну сигурност у казненом праву, Уставни суд је из навода уставне жалбе утврдио да подносилац указује на повреду начела ne bis in idem гарантованог чланом 34. став 4. Устава, понављајући у уставној жалби све жалбене наводе, којима је у редовном жалбеном поступку образлагао повреду наведеног начела, те је оценио да се наводима подносиоца од Уставног суда суштински тражи да, поступајући као инстанциони суд, испита законитост одлука донетих у вођеном кривичном поступку. С обзиром на наведено, Уставни суд не може прихватити наводе подносиоца као уставноправне разлоге којима се аргументују тврдње о повреди права из члана 34. Устава. Ово посебно имајући у виду да је другостепени суд жалбене наводе о повреди начела ne bis in idem посебно ценио, заснивајући своју оцену на критеријумима и стандардима Европског суда за људска права.
Стога је Уставни суд у односу на оспорене пресуде одбацио уставну жалбу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење уставносудског поступка, решавајући као у другом делу изреке .
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.