Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић и др Владан Петров и др Милан Шкулић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д. П . из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 23. јануара 2020. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. П . и утврђује да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 1233/11.
2. Утврђује се право подносиоцa уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде , у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
3. Одбацује се уставна жалба Душана Петковића изјављена против пресуде Вишег суда у Нишу Кж1. 122/17 од 17. маја 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. П . из Ниша поднео је Уставном суду, 5. јула 2017. године, преко пуномоћника М. К, адвоката из Ниша, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, зајемченог одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 1233/11.
У уставној жалби је наведено да је кривични поступак чије се трајање оспорава започео 2011. године, а да је подносилац ослобођен од оптужбе 2016. године , при чему он, као окривљени, ни на који начин није допринео одуговлачењу поступка.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди да је пресудом Вишег суда у Нишу Кж1. 122/17 од 17. маја 2017. године повређено његово достојанство личности из чл. 19. и 23. Устава, као и да утврди да је одуговлачењем кривичног поступка до 17. маја 2017. године подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, те да обавеже Основи суд у Нишу да му због повреде достојанства личности исплати износ од 170.000, 00 динара, а због повреде права на суђење у разумном року износ од 250.000,00 динара, а све у року од 90 дана од пријема одлуке Уставног суда.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, којом је уставна жалба установљена као посебно и изузетно правно средство за заштиту Уставом зајемчених права и слобода, Уставни суд je у поступку по уставној жалби надлежан једино да испитује постојање повреда или ускраћивања Уставом зајемчених права и слобода, те се стога и наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, достављене документације , одговора Основног суда у Нишу К. 1233/11 од 13. маја 2019. године и 17. октобра 2019. године , те увидом у веб-страницу www.portal.sud.rs утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оптужним предлогом Основног јавног тужилаштва у Нишу Кт. 1967/11 од 12. маја 2011. године, против подносиоца уставне жалбе и још 10 саокривљених лица покренут је кривични поступак због кривичног дела злоупотреба службеног положаја у продуженом трајању у стицају са кривичним делом удруживање ради вршења кривичн их дела . Подносилац уставне жалбе се у предметном кривичном поступку налазио притвору, који му је, поступајући по предлогу за предузимање одређених истражних радњи одређен решењем истражног судије Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе укинут решењем Основног суда у Нишу Кв. 778/11 од 27. маја 2011. године.
Пресудом Основног суда у Нишу К. 1233/11 од 29. августа 2016. године, која је потврђена пресудом Вишег суда у Нишу Кж1. 122/17 од 17. маја 2017. године , подносилац уставне жалбе је ослобођен од оптужбе која му је била стављена на терет оптужним предлогом Основног јавног тужилаштва у Нишу Кт. 1967/11 од 12. маја 2011. године.
Увидом у решења Основног суда у Нишу Р4.К. 17/16 од 1. јула 2016. године и Р4.К. 36/16 од 24. октобра 2016. године, којима су усвојени приговори саокривљених М . Ј, Ми . Ј . и А . С, ради убрзања поступка Основног суда у Нишу у предмету К. 1233/11, Уставни суд је утврдио да је Основни суд у Нишу одмах након пријема оптужног предлога, дописом К. 1233/11 од 16. маја 2011. године затражио од Вишег суда у Београду – Посебно одељење доставу списа предмета или њихове копије о примени мера надзора над окривљенима, а све ради прибављања доказа који су предложени у оптужном предлогу. Дописом Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кри.Пов. 1174/09 од 6. јуна 2011. године обавештен је Основни суд у Нишу да се према лицима која су оптужена у поступку тог суда у предмету К. 1233/11 није била примењивана мера надзора по наредбама тог суда, а д описом Вишег суда у Београду – Посебно одељење је својим дописом Кри.Пов. 216/10 од 11. јануара 2013. године тражио да суд наведе тачне ознаке предмета и личне податке за лица на која се тражени подаци односе. Након тога Основни суд у Нишу се већем бројем дописа у периоду од 10. априла 2012. до 4. октобра 2013. године обратио Вишем суду у Нишу ради достављања на увид списа предмета К. 172/11 и транскрипта разговора окривљених из наведеног предмета. Виши суд у Нишу је дописом К. 172/11 од 10. октобра 2013. године обавестио Основни суд у Нишу да су списи предмета изузетно обимни и да је неопходно да поступајући судија Основног суда у Нишу сам изврши увид у списе предмета и прегледа транскрипте разговора окривљених. На главном претресу од 22. фебруара 2016. године поступајући судија у предмету Основног суда у Нишу К. 1233/11 је предочио заступнику јавног тужилаштва да није било могуће поступити по предлогу из оптужног предлога јер докази који су предложени не садрже валидне податке који су потребни Вишем суду у Београду – Посебно одељење на које је тај суд указао у допису од 6. јуна 2011. године, те да је стога потребно да Основно јавно тужилаштво у Нишу изврши неопходне измене, уколико остаје при поднетом предлогу за извођење наведених доказа . Из решења Основног суда у Нишу Р4.к. 17/16 од 1. јула 2016. године даље произлази да је Основно јавно тужилаштво обавестило суд да остаје при свим предложеним доказима, као и да је предложене доказе потребно да прибави суд. Након тога Основни суд у Нишу се дописом од 9. марта 2016. године уз који је приложио копију оптужног предлога, обратио Вишем суду у Београду – Посебно одељење са захтевом да се у најкраћем року изјасне да ли је могуће поступити по захтеву Основног јавног тужилаштва у Нишу, те уколико јесте, да поступе, док се дописом од 15. марта 2016. године Основни суд у Нишу обратио Основном јавом тужилаштву у Нишу са обавештењем да је неопходно да Основно јавно тужилаштво у Нишу изврши увид у списе предмета Вишег суда у Београду К. 172/11 и да суду доставе транскрипте и снимке из тог предмета, ако остају при предлогу да се наведени докази изведу пред судом, јер је тужилаштво, а не суд странка у поступку. Уз допис Основног јавног тужилаштва у Нишу од 26. априла 2016. године суду су достављени нарезани дискови са транскриптима разговора из предмета Вишег суда у Нишу К. 172/11, након чега је суд 5. маја 2016. године наредио вештачење, а дописом од 6. јуна 2016. године суд је ургирао поступање Вишег суда у Београду – Посебно одељење по допису од 9. марта 2016. године.
Из решења Основног суда у Нишу Р4.К. 17/16 од 1. јула 2016. године произлази да је у предметном кривичном поступку главни претрес заказан 33 пута, од чега је 17 пута одржан; да у периоду од 23. септембра 2014. до 29. децембра 2014. године главни претрес (4 пута заказиван) није могао да се одржи због штрајка адвоката, а преосталих 12 пута није могао да се одржи због недоласка појединих окривљених и њихових бранилаца (седам пута ), један због достављања списа предмета Вишем суду на изјашњење, један због промене поступајућег судије, а један због недоласка заступника тужилаштва, два због спровођења вештачења и достављања на увид странкама налаза и мишљења спроведеног вештачења; да је у предметном првостепеном поступку четири пута мењан поступајући судија; да претрес није могао да се одвија несметано због пасивног држања суда и надлежног јавног тужилаштва у погледу прибављања и извођења доказа, које је у оптужном предлогу предложио надлежни тужилац.
Из одговора Основног суда у Нишу К. 1233/11 од 13. маја 2019. године Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе уредно приступао на сваки заказан главни претрес, те да непоштовањем процесне дисциплине није допринео прекомерном трајању предметног кривичног поступка.
4. Разматрајући разлоге и наводе изнете у уставној жалби са становишта права на суђење у разумном року зајемченог чланом 32. став 1. Устава, Уставни суд је имао у виду да оцена о разумном трајању судског поступка зависи од низа чинилаца, пре свега, од сложености чињеничних и правних питања у конкретном предмету, понашања подносиоца уставне жалбе као странке у поступку, поступања судова који воде поступак, као и значаја права за подносиоца. Полазећи од наведеног, Уставни суд је испитивао да ли су и у којој мери наведени критеријуми утицали на дуго трајање поступка.
Уставни суд је утврдио да се трајање предметног кривичног поступка у односу на подносиоца уставне жалбе има рачунати од доношења решења о одређивању притвора решењем Вишег суда у Нишу Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године, па до правноснажног оконча ња пресудом Апелационог суда у Нишу Кж1. 122/17 од 17. маја 201 7. године, која је достављена подносиоцу уставне жалбе 12. јуна 201 7. године, а његовом браниоцу 9. јуна 201 7. године.
Испитујући сложеност предметног судског поступка, Уставни суд сматра да се, у конкретном случају, дужина трајања кривичног поступка не може оправдати чињеницом да је поступак вођен против више лица нити сложеношћу чињеничних и правних питања, која су пред суд изнета, с обзиром на то да из достављене документације, а пре свега из решења Основног суда у Нишу Р4.К. 17/16 од 1. јула 2016. године произлази да је увидом у списе премета тог суда К. 1233/11 утврђено да су се надлежни државни органи држали потпуно пасивно у погледу прибављања и извођења доказа из оптужног предлога.
И по оцени Уставног суда, Основни суд у Нишу није предузимао делотворне мере како би се поступак одвијао без сметњи и одуговлачења , па се тако не може сматрати прихватљивим да суд, након што дописом Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кри.Пов. 216/10 од 11. јануара 2013. године бива обавештен да је потребно навести тачне ознаке предмета који су суду потребни ради увида, уместо да одмах отклони нејасноће са надлежним тужилаштвом које је предложило прибављање појединих списа, три године касније, на главном претресу од 22. фебруара 2016. године предочава заступнику јавне оптужбе који су проблеми суда у прибављању предложених доказа, а 9. марта 2016. године, понавља допис Вишем суду у Београду – Посебно одељење уз који прилаже копију оптужног предлога, обративши се том суду са захтевом да се у најкраћем року изјасне да ли је могуће поступити по захтеву Основног јавног тужилаштва у Нишу, те уколико јесте, да поступе. Такође, неприхватљиво је поступање Основног јавног тужилаштва у Нишу , које је након указивања суда на разлоге због којих није могуће прибавити предложене доказе, на главном претресу изјављује да остаје код свих доказних предлога, при томе не отклањајући недостатке у предлозима на које је указано у допису Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кри.Пов. 216/10 од 11. јануара 2013. године.
По оцени Уставног суда, надлежни државни органи нису показали потребну ажурност ни у прибављању доказа – транскрипата разговора окривљених који су се налазили у списима предмета Вишег суда у Нишу К. 172/11, с обзиром на то да је на тражење Основног суда у Нишу да се доставе ради увида списи Вишег суда у Нишу К. 172/11 тај суд одговорио дописом од 10. октобра 2013. године да су списи обимни и да је потребно да суд сам изврши увид у њих, а да је поводом тога Основни суд у Нишу тек 15. марта 2016. године обавестио надлежно јавно тужилаштво о сметњама да прибави предложене списе предмета, те да је потребно да то тужилаштво изврши увид у предложене списе, јер је тужилаштво, а не суд, странка у поступку.
Испитујући понашање подносиоца уставне жалбе у току поступка, Уставни суд је утврдио да из одговора Основног суда у Нишу К. 1233/11 од 13. маја 2019. године произлази да је тај суд увидом у списе предмета утврдио да се подносилац уставне жалбе уредно одазивао позивима суда, те да није допринео дужини трајања поступка. Уставни суд је, такође, оценио да је подносилац, с обзиром на то да је био окривљени у оспореном кривичном поступку, имао оправдани интерес за ефикасно одвијање наведеног поступка и његово окончање у што краћем року.
Из одговора Основног суда у Нишу К. 1233/11 од 17. октобра 2019. године, Уставни суд је утврдио да у списима предмета Основног суда у Нишу К. 1233/11 нема података о томе да је подносилац уставне жалбе у редовном судском поступку остваривао заштиту права на суђење у разумном року изјављивањем приговора ради убрзања поступка.
Полазећи од наведеног Уставни суд констатује да се период од шест година – колико је протекло од доношења решења о одређивању притвора према подносиоцу уставне жалбе (Ки. 49/11 од 7. маја 2011. године) до правноснажног окончања предметног кривичног поступка ( пресудом Кж1. 122/17 од 17. маја 2017. године), у околностима конкретног случаја, и поред чињеничне и правне сложености предмета одлучивања, може окарактерисати као неразумно дуг и да се једино може приписати неажурном поступању надлежног јавног тужилаштва и Основног суда у Нишу .
Стога је Уставни суд је утврдио да је у поступку пред Основним судом у Нишу у предмету К. 1233/11 подносиоцу повређено право на суђење у разумном року, зајемчено чланом 32. став 1. Устава , па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
5. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоцу уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 700 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио, са једне стране, дужину трајања кривичног поступка, а са друге стране, став Европског суда за људска права да вредност досуђеног износа обештећења треба да буде сагледан и у светлу животног стандарда у одређеној држави и чињенице да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду износ минималне и просечне зараде у Републици Србији, и висину минималне и просечне пензије, као и висину месечне накнаде за незапослене, Уставни суд је, усклађујући своју праксу са ставовима Европског суда за људска права, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд, узимајући у обзир да није утврђен допринос подносиоца уставне жалбе у трајању предметног поступка, сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања надлежних државних органа.
6. Што се тиче истакнуте повреде права на правично суђење оспореном пресудом Вишег суда у Нишу Кж1. 122/11 од 17. маја 2017. године, Уставни суд је утврдио да подносилац нема правни интерес да оспорава пресуду којом је правноснажно ослобођен од оптужбе. Стога је Уставни суд у овом делу уставну жалбу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.