Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров , чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. П, на издржавању казне затвора у КПЗ Сремска Митровица , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба М. П . изјављена против другог дела става II изреке пресуде Врховног касационог суда Кзз. 1390/17 од 1. фебруара 2018. године и утврђује да је у овом делу подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се други део става II изреке пресуде Врховног касационог суда Кзз. 1390/17 од 1. фебруара 2018. године, у делу у коме је браниоцу подносиоца уставне жалбе одбачен као неблаговремен захтев за заштиту законитости изјављен против пресуде Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године и одређује се да Врховни касациони суд донесе у овом делу нову одлуку о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног.
3. Одбацује се уставна жалба М. П . изјављена против пресуде Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године и пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. П, на издржавању казне затвора у КПЗ Сремска Митровица, поднео је Уставном суду, 15. децембра 2017. године, преко пуномоћника Б. Б, адвоката из Суботице, уставну жалбу, допуњену поднеском од 3. маја 2018. године, против пресуде Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године, пресуде Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године и пресуде Врховног касационог суда Кзз. 1390/17 од 1. фебруара 2018. године, због повреде права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да Виши суд у Суботици и Апелациони суд у Новом Саду нису били непристрасни;
- да је „индикативно да су сви оптужени тражили да буду позвани на седницу другостепеног већа, али је суд једноставно то „превидео“, одржао седницу већа у присуству бранилаца и заменика Апелационог јавног тужиоца и на тај начин повредио једно од круцијалних основа за правично суђење, а то је једнакост оружја“;
- да се другостепени суд оглушио на навод одбране да једна кап крви на дуксу окривљеног М. П , овде подносиоца уставне жалбе, никако не може да буде мешани траг од три особе у којем су претежно присутни алели М . П, а посебно није уважио питање да ли вештаци имају акредитацију за статичку обраду података;
- да поступајући судови олако прелазе преко постојања узрочно-последичне везе између радњи оптужених и смртне последице;
- да је чињенично стање погрешно утврђено;
- да је психички однос окривљеног Марка Павковића према извршеном делу у оспореним пресудама погрешан;
- да је „оспореним пресудама повређен кривични закон, јер је у погледу кривичног дела које је предмет оптужбе примењен закон који се не може применити“;
- да је „Врховни касациони суд оспореном пресудом Кзз. 1390/17 од 29. марта 2018. године одбацио захтев за заштиту законитости окривљеног М. П . поднет путем браниоца 15. децембра 2017. године као неблаговремен, погрешно утврђујући да је окривљени другостепену пресуду примио 14. новембра 2017. године, иако у списима предмета постоји доставница на име осуђеног са датумом 15. новембар 2017. године и његов потпис након што му је пресуда уручена у КПЗ Сремска Митровица“.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене пресуде.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , из достављене документације и дописа Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 18. октобра 2018. године и дописа Врховног касационог суда Су. II – 17 227/18 од 30. октобра 2018. године утврдио:
- да су оспореном пресудом Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године окривљени С.Л, М.Б.П, О.П, И.Ч. и М. П . (овде подносилац уставне жалбе) , оглашени кривим да су учинили кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 2. у саизвршилаштву у вези са чланом 33. Кривичног законика и последично су им изречене казне затвора;
- да су оспореном пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године усвојене делимично жалбе бранилаца окривљених С.Л, М.Б.П, О.П. и И.Ч, те је преиначена пресуда Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године само у погледу одлуке о кривичним санкцијама, док су у преосталом делу жалбе одбијене као неосноване, а првостепена пресуда је у непреиначеном делу потврђена ; у оспореној пресуди је, између осталог, наведено да је „Апелациони суд у Новом Саду на седници већа одржаној по члану 447. став 2. Законика о кривичном поступку, у присуству заменика АЈТ у Новом Саду и бранилаца окривљених и малолетног Ч, с тим да присуство окривљених и малолетног Ч. није обезбеђено сходно члану 447. став 2. Законика о кривичном поступку и члана 80. став 3. ЗМ, обзиром да суд није нашао да је њихово присуство неопходно односно корисно за разјашњење ствари, размотрио списе предмета заједно са побијаном пресудом, наводе жалбе, одговоре на жалбе …“;
- да је подносилац уставне жалбе пресуду Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 примио 15. новембра 2017. године;
- да је бранилац окривљеног М. П . захтев за заштиту законитости предао пошти 15. децембра 2017. године;
- да су оспореном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1390/17 од 1. фебруара 2018. године одбијени као неосновани захтеви за заштиту законитости бранилаца окривљених М.Б.П, О.П, С.Л. и И.Ч, док су исти захтеви у осталом делу и захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М.Б.П. одбачени као недозвољени; такође, наведеном пресудом одбачен је као неблаговремен захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М . П.
У образложењу оспорене пресуде Врховног касационог суда је, између осталог, наведено да је „захтев за заштиту законитости браниоца окривљеног М . П, адвоката Б . Б, неблаговремен, јер је поднет након протека законског рока од 30 дана од дана достављања правноснажне одлуке окривљеном, прописаног одредбом члана 485. став 4. Законика о кривичном поступку, имајући у виду да је окривљеном М . П . другостепена пресуда уручена дана 14. новембра 2017. године, што значи да је последњи дан рока за подношење захтева за заштиту законитости био 14. децембар 2017. године, а да је бранилац окривљеног захтев поднео путем поште 15. децембра 2017. године“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је право на правично суђење тако што је утврђено да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбом члана 485. Законик о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13) прописано је да се захтев за заштиту законитости може поднети ако је правноснажном одлуком или одлуком у поступку који је претходио њеном доношењу повређен закон (став 1. тачка 1.), као и да због повреда овог Законика (члан 74, члан 438. став 1. тач. 1. и 4. и тач 7. до 10. и став 2. тачка 1, члан 39. тач. 1. до 3. и члан 441. ст. 3. и 4. учињених у првостепеном и поступку пред апелационим судом окривљени може поднети захтев за заштиту законитости у року од 30 дана од дана када му је достављена правноснажна одлука, под условом да је против те одлуке користио редовни правни лек (члан 485. став 4.).
5. Уставни суд је, из дописа Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 18. октобра 2018. године и дописа Врховног касационог суда Су. II – 17 227/18 од 30. октобра 2018. године, утврдио да је у конкретном случају окривљени М . П . 15. новембра 2017. године примио другостепену пресуду Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године, а да је захтев за заштиту законитости благовремено изјавио преко браниоца – адвоката Б . Б . 15. децембра 2017. године.
С обзиром на претходно утврђено, Уставни суд је оценио да је у оспореној пресуди Врховног касационог суда Кзз. 1390/17 од 1. фебруара 2018. године, другим делом става II изреке, одбачајем захтева за заштиту законитости браниоца окривљеног М . П . као неблаговременог , процесно право примењено очигледно погрешно и арбитрерно на штету подносиоца уставне жалбе, те је стога утврдио да је оспореним појединачним актом подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, и то у погледу права на приступ суду као елемента наведеног права.
С обзиром на све напред изложено, Уставни суд је утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, када је у питању други део става II изреке пресуде Врховног касационог суда Кзз. 1390/17 од 1. фебруара 2018. године, па је уставну жалбу у овом делу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице учињене повреде права могу отклонити поништајем другог дела става II изреке оспорене пресуде Врховног касационог суда , у делу у коме је браниоцу подносиоца уставне жалбе одбачен као неблаговремен захтев за заштиту законитости и одређивањем да Врховни касациони суд поново одлучи о захтеву за заштиту законитости браниоца окривљеног М . П .– адвоката Б. Б, изјављеном против оспорене првостепене и другостепене пресуде, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
6. Подносилац сматра да му је право на правично суђење повређено оспореним пресудама Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године.
Прво, Уставни суд констатује да се у уставној жалби истичу у основи идентични чињенични и правни разлози које је подносилац истицао у кривичном поступку у коме су донете оспорене пресуде, а који су били предмет садржајне и веома детаљне оцене у оспореним пресудама Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године.
Стога је Уставни суд, полазећи од претходно наведеног, односно чињенице да су сва указивања подносиоца о повреди процесних гаранција права из члана 32. став 1. Устава већ јасно, прецизно и разумљиво образложена и оцењена као неоснована од стране и првостепеног и жалбеног суда, нашао да се наводи подносиоца не могу прихватити као релевантни и утемељени уставноправни разлози за тврдње о повреди означеног права, већ се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених пресуда Вишег суда у Суботици К. 49/16 од 31. марта 2017. године и Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 848/17 од 29. септембра 2017. године.
Друго, Уставни суд наглашава да сагласно пракси и ставовима како овог суда, тако и Европског суда за људска права, право на правично суђење и право на одбрану у кривичном поступку, као е лемент права на правично суђење из члана 32. став 1 . Устава, не значи гаранцију да ће током судског поступка бити прихваћени сви доказни предлози окривљеног, као и да ће суд поклонити веру свим доказима одбране. Наиме, суд у сваком конкретном случају цени да ли је и које доказе потребно извести ради потпуног и правилног утврђења релевантног чињеничног стања, као и којим доказима ће поклонити веру, а којим не, а у пресуди је дужан да изведене доказе оцени и образложи свој став у погледу утврђеног чињеничног стања, што је овде детаљно и учињено у првостепеној пресуди.
Треће, подносилац наводи да је „индикативно да су сви оптужени тражили да буду позвани на седницу другостепеног већа, али је суд једноставно то „превидео“, одржао седницу већа у присуству бранилаца и заменика Апелационог јавног тужиоца и на тај начин повредио једно од круцијалних основа за правично суђење, а то је једнакост оружја“. Уставни суд је оценио да на наведени начин није повређено право на правично суђење, односно једнакост оружја као елемент означеног уставног права.
Наиме, Апелациони суд у Новом Саду је одржао седницу већа, сходно члану 447. став 2. Законика о кривичном поступку, а која прописује да ће се о седници већа обавестити онај оптужени или његов бранилац, оштећени као тужилац, приватни тужилац или њихов пуномоћник који у року предвиђеном за жалбу или одговору на жалбу, захтевао да буде обавештен о седници или је предложио одржавање претреса пред другостепеним судом, а одредбом члана 447. став 4. Закона прописано је да ако се о седници већа обавештава оптужени који се налази у притвору или на издржавању кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а има браниоца, председник већа ће наредити да се обезбеди његово присуство само ако веће нађе да је то неопходно за разјашњење ствари. Имајући у виду изнето, те да је седници већа био присутан бранилац окривљеног – адвокат Б. Б . из Суботице, а нарочито да је Апелациони суд у Новом Саду на уставноправно прихватљив начин применио одредбу члана 447. став 2. Законика о кривичном поступку, као и да је другостепени суд дао адекватно и довољно образложење, то је Уставни суд оценио ове наводе подносиоца о повреди права на правично суђење , односно о повреди права на једнакост оружја као елемента права на правично суђење, као очигледно неосноване.
Имајући у виду напред наведено, Уставни суд је уставну жалбу у овом делу одбацио, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, одлучујући као у тачки 3. изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13) , донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.