Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М . из Крушевца, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба С. М . и утврђује да је решењем Основног суда у Крушевцу Кв. 784/16 од 28. новембра 201 6. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Крушевцу Кв. 784/16 од 28. новембра 2016. године и одређује да Основни суд у Крушевцу донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјави о против решења Основног суда у Крушевцу К. 75/14 од 31. августа 2016. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М . из Крушевца је, 1. децембра 201 6. године, преко пуномоћника М. К , адвоката из Крушевца, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци , због повреде права из чл. 32, 36. и 58. Устава Републике Србије.
Уставном жалбом се оспоравају решења којима је правноснажно одлучено о висини трошкова кривичног поступка, обустављеног услед одустанка надлежног тужиоца од кривичног гоњења, а који су подносиоцу као окривљеном досуђени на име нужних издатака за ангажовање браниоца.
Подносилац наводи:
- да је предметни кривични поступак против њега започео пред Вишим судом у Крушевцу у предмету Ки. 228/10 због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. тада важећег Кривичног законика, за које кривично дело је је запрећена казна затвора од две до 12 година;
- да је овај кривични поступак настављен пред Основним судом у Крушевцу у предмету К. 75/14, коме је предмет Вишег суда у Крушевцу уступљен на надлежност услед преквалификације кривичног дела за које се окривљени терети, па је поступак вођен због кривичног дела пореска утаја из члана 229. став 1. Кривичног законика;
- да је кривични поступак обустављен услед одустанка Основног јавног тужиоца у Крушевцу од кривичног гоњења;
- да је бранилац окривљеног 22. јула 2016. године Основном суду у Крушевцу поднео трошковник, опредељујући трошкове кривичног поступка пред Вишим судом у Крушевцу за кривично дело злоупотреба службеног положаја на износ од 1.525.500,00 динара и на трошкове кривичног поступка пред Основним судом у Крушевцу за кривично дело пореска утаја на износ од 67.500,00 динара, укупно на износ од 1.593.000,00 динара;
- да је оспореним решењем Основног суда у Крушевцу К. 75/14 од 31. августа 2016. године окривљеном, на име нужних трошкова кривичног поступка, досуђен износ од 49.500,00 динара;
- да је оспореним решењем Основног суда у Крушевцу Кв. 784/16 од 28. новембра 2016. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног, изјављена против првостепеног решења о трошковима поступка;
- да је захтев подносиоца за исплату трошкова поступка насталих у претходном поступку, вођеног пред Вишим судом у Крушевцу због кривичног дела злоупотреба службеног положаја, оспореним решењима у потпуности игнорисан, те да о захтеву за накнаду трошкова до траженог износа није одлучено, нити је захтев у том делу одбијен, нити су судови у оспореним решењима дали разлоге због којих у том делу захтев нису усвојили, чиме су повређена подносиочева права на правично суђење и право на имовину из чл. 32. и 58. Устава;
- да је подносиоцу повређено и право на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава, јер је исти суд, у идентичној правној и чињеничној ситуацији, правоснажним решењем К. 1084/13 – Кв. 468/16 од 25. јула 2016. године, окривљеном досудио пун износ трошкова кривичног поступка, који је првобитно вођен због кривичног дела злоупот реба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика, па је, услед преквалификације кривичног дела које се окривљеном стављало на терет, настављен за кривично дело пореска утаја из члана 229. став 1. Кривичног законика и, коначно, обустављен услед наступања апсолутне застарелости кривичног гоњења.
Предложено је да се утврди повреда означених уставних права, пониште оспорена решења и утврди право на накнаду материјалне штете у износу који представља разлику између износа досуђених трошкова кривичног поступка и стварних припадајућих трошкова кривичног поступка, као и да се досуде трошкове за састав уставне жалбе.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту. Поступак по уставној жалби се, у смислу члана 175. став 3. Устава, уређује законом.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе, увидом у приложену документацију и према подацима са интернет странице „ Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој уставносудској ствари:
Пред Вишим судом у Крушевцу је од 2010. године против подносиоца уставне жалбе вођена истрага по решењу истражног судије тог суда Ки. 228/10 од 26. новембра 2010. године , због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 359. став 3. у вези става 1. Кривичног законика.
Након окончане истраге пред Вишим судом у Крушевцу, списи предмета су достављени Основном јавно м тужилаштв у у Крушевцу , које је 18. фебруара 2014. године Основном суду у Крушевцу поднело оптужни предлог против подносиоца Кт. 215/14 , због кривичног дел а пореска утаја из члана 229. став 1. Кривичног законика . Главни претрес пред Основним судом у Крушевцу је започео 16. марта 2016. године и предмет је добио број К. 75/14.
Кривични поступак против подносиоца је обустављен, услед одустанка Основног јавног тужиоца у Крушевцу од кривичног гоњења, решењем Основног суда у Крушевцу К. 75/14 од 31. марта 2016. године, које је преиначено решењем Вишег суда у Крушевцу Кж.2. 90/16 од 2. јуна 2016. године у погледу одлуке о трошковима поступка, тако да је одлучено да трошкови кривичног поступка падају на терет буџетских средстава суда.
Оспореним решењем Основног суда у Крушевцу К. 75/14 од 31. августа 2016. године одлучено је да окривљеном, на име нужних трошкова кривичног поступка за одбрану у предмету К. 75/14, припада износ од 49.500,00 динара. У образложењу овог решења наведено је да су трошкови досуђени на име једног састава жалбе на решење од 11. априла 2016. године у износу од 33.000,00 динара, и на име сачињавања захтева за накнаду трошкова од 22. јула 2016. године у износу од 16.500,00 динара.
Оспореним решењем Основног суда у Крушевцу Кв. 784/16 од 28. новембра 2016. године одбијена је жалба браниоца окривљеног, изјављена против решења о трошковима кривичног поступка Основног суда у Крушевцу К. 75/14 од 31. августа 2016. године.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„...бранилац окр. С. М . је благовремено изјавио жалбу против наведеног рсшсња, и у истој истакао да исто побија, јер је првостепено решење погрешно и незаконито и истим му је досуђен само део трошкова кривичног поступка, да се побијаном одлуком у конкретном случају окр. М. С . доводи у неравноправан положај. Предложио је да веће из члана 21. став 4. З КП Основног суда у Крушевцу побијано решење преиначи тако што ће утврдити обавезу накнаде трошкова кривичног поступка на терет буџетских средстава у целокупном захтеваном износу од 1.593.000,00 динара са увећањем за износ трошкова за састав жалбе по AT, што се има исплатити браниоцу окр. М . С . из Крушев ца, адв. М. К . у року од осам дана по прав носнажности решења под претњом извршења или да побијано рсшење укин е и предме т врати на поновни првостепени поступак и одлучивање.
Кривично веће овог суда је размотрило списе предмета, заједно са
побијаним решењем, пa je по оцени жалбених навода браниоца окривљеног нашло да је жалба неоснована.
Наиме, веће налази да су трошкови кривичног поступка побијаним решењем правилно досуђени окривљеном обзиром да је окривљени имао ангажованог браниоца, адвоката који га је заступао током трајања кривичног поступка пред овим судом, коме припадају трошкови кривичног поступка на име нужних издатака у износу као у изреци побијаног решења и то на име састава жалбе на решење од 11. априла 2016. године у износу од 33.000,00 динара и на име састава образложеног поднеска, захтева за накнаду трошкова од 22. јула 2016. године у износу од 16.500,00 динара, а сход но чл. 261, 262. и 265 . 3K П и важећој Тарифи о иаградама и накнадама трошкова за рад адвоката“.
Из списа предмета Вишег суда у Крушевцу Ки. 228/10 и Основног суда у Крушевцу К. 75/14, произлази да је бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, захтевима за накнаду трошкова оспореног кривичног поступка, које је подносио Основном суду у Крушевцу , захтевао накнаду целокупних трошкова кривичног поступка, насталих како у истражном поступку Ки. 228/10, који је вођен пред Вишим судом у Крушевцу, тако и у кривичном поступку К. 75/14, спроведеним пред Основним судом у Крушевцу. Такође, у списима предмета нема никаквих доказа да су подносиоцу уставне жалбе исплаћени трошкови истражног поступка који је против њега вођен пред Вишим судом у Крушевцу.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава зајемчено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава утврђено је: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Члан 58. Устава утврђује: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Члан 261. став 1. Законика о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) пропис ује, поред осталог, да су трошкови кривичног поступка издаци учињени поводом поступка од његовог покретања до његовог завршетка, док став 2. тачка 7) овог члана прописује да трошкови кривичног поступка обухватају и награду вештаку, награду стручном саветнику, награду преводиоцу, награду тумачу, награду и нужне издатке браниоца, нужне издатке приватног тужиоца и оштећеног као тужиоца и њихових законских заступника, као и награду и нужне издатке њихових пуномоћника.
5. У вези са наводима уставне жалбе о повреди права на правично суђење, Уставни суд указује на то да се, приликом разматрања гаранција из члана 32. став 1. Устава , не сме застати на формалном испитивању да ли су оне поштоване, већ се оспорени акти морају сагледати и кроз гаранције које нису изричито предвиђене. Једна од таквих гаранција се односи на обавезу суда да образложи своју одлуку (са тим у вези, видети одлуку Европског суда за људска права у предмету Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, § 29.), што значи да судска одлука не може да буде без икаквог образложења, нити образложење сме да буде лапидарног карактера (видети одлуке Е вропског суда за људска права: Georgiadis против Грчке, од 29. маја 1997. године, § 43; Higgins и остали против Француске, од 19. фебруара 1998. године, § 43.). Обавеза образложења судске одлуке, међутим, не значи да се у одлуци морају дати детаљни одговори на све изнете аргументе (у том смислу је и став Европског суда за људска права у предмету Van de Hurk против Холандије, одлука од 19. априла 1994. године, § 61.) већ се морају утврдити и образлож ити кључни аргумент и за доношење одлуке. Такође, повреда права на правично суђење постоји и ако у образложењу нису са довољном прецизношћу наведени разлози на којима се одлука заснива (видети нпр. пресуду Европског суда за људска права у предмету Hadjianastassiou против Грчке, од 16. децембра 1992. године, § 33.).
Одлучујући о захтеву окривљеног за накнаду трошкова кривичног поступка у целини, у износу од 1.593.000,00 динара, Основни суд у Крушевцу је оспореним решењем К. 75/14 од 31. августа 2016. године окривљеном досудио износ од 49.500,00 динара на име трошкова одбране пред Основним судом у Крушевцу, док преостали износ за трошкове одбране у истрази, која је вођена пред Вишим судом у Крушевцу , оспореним решењем није обухваћен, нити је суд навео разлоге због којих окривљеном није досудио и ове трошкове. Имајући у виду цитиране одредб е члана 261. став 1. и став 2. тачка 1) Законика о кривичном поступку , као и да је предметни кривични поступак започео пред Вишим судом у Крушевцу решењем истражног судије Ки. 228/10 од 26. новембра 2010. године, Уставни суд сматра да је Основни суд у Крушевцу имао обавезу да оцени и заузме став о целокупним трошковима кривичног поступка, а не само о трошковима насталим на главном претресу.
Против првостепеног решења о трошковима поступка подносилац је изјавио жалбу 7. септембра 2016. године, наводећи да му је оспореним првостепеним решењем досуђен само део трошкова и да је, таквим пресуђењем , доведен у неравноправан положај са окривљенима којима је исти суд досуђивао трошкове за одбрану у целокупном кривичном поступку, од његовог почетка до правноснажног окончања.
Како је суд правног лека, у законом прописаном поступку контроле законитости одлука нижестепеног суда, надлежан да цени правилну примену материјалног и процесног права, другостепени суд је имао обавезу да исправи пропусте које је учинио првостепени суд па је, по мишљењу Уставног суда, Основни суд у Крушевцу у конкретном случају имао обавезу да у већу, као суд правног лека, сагласно цитираним одредбама члана 261. став 1. и став 2. тачка 7) Законика о кривичном поступку, као и наводима из жалбе окривљеног, испита и утврди да ли окривљеном, осим признатих и досуђених трошкова, припадају и трошкови настали пред Вишим судом у Крушевцу, те да о томе донесе одлуку.
Међутим, Основни суд у Крушевцу је, одлучујући у другом степену, оспореним решењем Кв. 784/16 од 28. новембра 2016. године одбио жалбу браниоца окривљеног као неосновану. При томе, у образложењу овог решења суд се задовољио констатацијом да су трошкови кривичног поступка побијаним решењем правилно досуђени, пропуштајући да, и поред жалбе браниоца окривљеног у којој се указује на то да је оспореним првостепеним решењем суд пропустио да одлучи о трошковима кривичног поступка насталим у истрази, другостепено веће је потпуно игнорисало жалбене наводе, доносећи одлуку, која је у том погледу без икаквог образложења, а образложење које је пружено је управо је онакво какво не би смело да буде – лапидарног карактера, јер се свело на понављање онога што је наведено у образложењу оспореног првостепеног решења.
Како у оспореном првостепеном решењу нису наведени разлози због којих је судија појединац пропустио да одлучи о трошковима кривичног поступка у целини, а другостепено веће истог суда овај пропуст није исправио, односно ни веће није навело разлоге због којих није у потпуности применило одредбе члана 261. став 1. и став 2. тачка 7) Законика о кривичном поступку, Уставни суд је оценио да је оспореним решењем Основног суда у Крушевцу Кв. 784/16 од 28. новембра 2016. године, повређено право подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку, као елемент ом права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава .
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), уставну жалбу усвојио, и одлучио као у тачки 1. изреке.
6. Имајући у виду природу учињене повреде уставних права у конкретном случају, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се отклањање штетних последица подносиоцу уставне жалбе у овом уставносудском поступку може остварити једино поништавањем решења Основног суда у Крушевцу Кв. 784/16 од 28. новембра 2016. године и одређивањем да Основни суд у Крушевцу донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац уставне жалбе изјавио против решења Основног суда у Крушевцу К. 75/14 од 31. августа 2016. године , одлучујући као у тачки 2. изреке.
7. Имајући у виду да је Уставни суд утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Крушевцу Кв. 784/16 од 28. новембра 2016. године повређено подносиочево право на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, као и да је одредио да Основни суд у Крушевцу донесе нову одлуку о жалби коју је подносилац као окривљени изјавио против решења Основног суда у Крушевцу К. 75/14 од 31. августа 2016. године, односно да ће се о трошковима оспореног кривичног поступка поново одлучивати, Уставни суд се није упуштао у оцену постојања повреде подносиочевог права на правно средство и једнаку заштиту права, односно повреде права на имовину, зајемчених одредбама чл. 36. и 58. Устава.
8. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако ( пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 4 5. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.