Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, у поступку по уставној жалби П. Т . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
Усваја се уставна жалба П. Т . и утврђује да je у поступку по жалби на решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп-По.1. 31/14 од 25. новембра 2014. године, у коме је донето решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кв-По.1. 619/14 од 3. децембра 2014. године, повређено право подносиоца уставне жалбе зајемчено одредбом члана 30. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. П. Т . из Београда је, 6. јануара 201 5. године, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права из чл . 27 , 30 , 32, 33, 34. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи: да је 25. новембра 2014. године лишен слободе у медијски експонираном предмету против М.Б. и других; да му је истог дана оспореним решењем судије за претходни поступак одређен притвор због могућег утицаја на сведоке, којом приликом подносилац није саслушан, а разлог за то је протест адвоката, услед чега подносилац није имао правну помоћ, па је тужилаштво сматрало да не може бити саслушан без адвоката; да му je притвор одређен због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица које у наводно време извршења није било кривично дело прописано законом; да подносилац није саслушан ни по истеку рока од 48 сати по доношењу решења о одређивању притвора , што је захтев из члана 30. став 2. Устава; да је тек 3. децембра 2014. године, три дана након истека рока од 48 сати од тренутка кад је против оспореног решења изјављена жалба од стране браниоца (рок је истекао 30. новембра 2014. године у 15,30 часова), веће Вишег суда одбило жалбу одбране, са само једном реченицом образложења – да је могућа ретроактивна примена кривичног законодавства код кривичног дела злоупотреба положаја одговорног лица, јер је то у суштини кривично дело злоупотребе службеног положаја; да веће није узело у обзир шест разлога жалбе, између којих и онај најважнији – да судија за претходни поступак није испунио критеријум независности због притиска извршне власти. У уставној жалби је, такође, наведено: да суд није био ни независтан ни непристрасан, јер су изјаве председника Владе и министра унутрашњих послова дате медијима у тренутку кад још није била донета одлука о притвору; да није разматрана примена блаже мере, којом се могла постићи иста сврха; да је осумњиченом одређен притвор без саслушања, а није у року од 48 сати изведен пред суд како би поново одлучивао о притвору; да осумњичени није имао браниоца, нити је саслушан, а одређен му је притвор; да су државни функционери у изјавама медијима истицали без услова и ограда да је осумњичени извршио кривично дело; да о жалби против решење о одређивању притвора није одлучено у року од 48 сати већ по истеку 120 сати .
Предложено је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду права као и право на накнаду нематеријалне штете у висини од 3.000 евра у динарској противредности, или да макар образложи три важна питања из увода жалбе: 1 ) да ли је могућа ретроактивна примена кривичног законодавства, и ако јесте којим је то законом уређено; 2) да ли се притвор може одредити осумњиченом који није саслушан у присуству браниоца а да се окривљени у складу са чланом 30. став 2 . Устава поново не изведе пред судију; 3) да ли осумњичени има право да од суда захтева и добије заштиту од политичких притисака у виду изјава високих државних функционера.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
Одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), којим је уређен поступак по уставној жалби, прописано је да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Тужилаштво за организовани криминал је Вишем суду у Београду – Посебно одељење поднело предлог за одређивање притвора Кти. 23/14 од 25. новембра 2014. године против М.Б. и још шесторо лица (међу којима и против подносиоца уставне жалбе), због основане сумње да су извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика.
Заменик тужиоца за организовани криминал је истог дана против именованих донео наредбу о спровођењу истраге Кти. 23/14.
Оспореним решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Кпп-По.1. од 25. новембра 2014. године подносиоцу и још шестор ици лица одређен је притвор до 30 дана , подносиоцу на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 2) Законика о кривичном поступку, који се подносиоцу рачуна од 24. новембра у 18,10 часова, када је лишен слободе.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено да је судија за претходни поступак: саслушао осумњичене, међу којима и подносиоца уставне жалбе; да је извршио увид у до тада прикупљене доказе достављене уз кривичну пријаву; да је нашао да постоји основана сумња да су осумњичени извршили кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица у периоду од јуна 2012. године до марта 2013. године; да сматра да је основан предлог заменика Тужилаштва за организовани криминал да се против осумњичених одреди притвор, у односу на подносиоца предвиђен одредбом члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, јер постоје особите околности које указују да ће осумњичени боравком на слободи ометати поступак утицањем на сведоке чије је испитивање неопходно, јер је, између осталих, подносилац као члан Кредитног одбора „П.“ А.Д. Београд остварио контакте и склопио познанства са службеницима ове банке М.Р, Б.Ц., П.П., М.М., М.Д. и А.Б, које је неопходно испитати у току истраге, из чега произлази да постоје особите околности које указују да би осумњичени П. Т, уколико би остао на слободи, ометао поступак утицањем на сведоке.
Подносилац уставне жалбе је 28. новембра 2014. године у 15,17 часова, преко браниоца, изјавио жалбу против оспореног решења о одређивању притвора.
Решавајући о жалбама бранилаца осумњичених, међу којима и о жалби подносиоца, Виши суд у Београду – Посебно одељење је 3. децембра 2014. године донео оспорено решење Кв-По.1. 619/14, којим је изјављене жалбе одбио као неосноване.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, наведено:
- да је, по оцени ванпретресног кривичног већа, судија за претходни поступак правилно закључио да постоје разлози за одређивање притвора осумњиченима на основу наведених притворских основа, при чему је судија дао довољне и јасне разлоге за такву одлуку, које је недвосмислено и аргументовано образложио, а што све и ванпретресно веће у свему прихвата;
- да из списа предмета произлази основана сумња да су осумњичени, међу којима и подносилац, извршили кривично дело које им се ставља на терет;
- да из списа предмета произлази да су осумњичени, након довођења у полицију , поучени о својим правима, да су се изјаснили да имају изабране браниоце који су о томе и обавештени, да је осумњиченима уручено решење о задржавању у закон ском року, да су обавештени о делу које им се ставља на терет, а како је то и наведено у образложењу решења о задржавању, да је констатовано на записнику пред Тужилаштвом за организовани криминал да осумњичени желе да изнесу своју одбрану у присуству изабраних браниоца, које саслушање је одложено, као и да је Тужилаштво за организвани криминал у смислу члана 296. ЗКП, донело наредбу о спровођењу истраге и започело истражни поступак, при чему законом није прописано да саслушање осумњиченог, као доказна радња, мора обавезно да буде обављено на почетку ове фазе поступка , нити да претходи доношењу наредбе о спровођењу истраге ;
- да из списа такође произлази да је Тужилаштво за организовани криминал 25. новембра 2014. roдине, у смислу члана 212. став 1. ЗКП, доставило суду предлог за одређивање притвора против осумњичених, заједно са до тада прикупљеним доказима о предузетим радњама, што je у законском року предвиђеном одредбом члана 68. ЗКП, након чега је судија за претходни поступак у смислу члана 212. став 3. ЗКП, а пре доношења одлуке о одређивању п ритвора, на погодан начин обавестио изабране браниоце осумњичених, према достављеним пуномоћјима из списа, и о томе сачинио службене белешке у смислу члана 245. став 3. ЗКП, као и констата ције на записнику ;
- да другостепено веће сматра да осумњиченима није ускраћено право на одбрану, јер су у смислу члана 75 . ЗКП имали изабране браниоце, који нису отказали пуномоћје, нити су одбили да заступају осумњичене, већ само пред судијом за претходни поступак нису присуствовали саслушању осумњичених на оклоности притвора, па самим тим није било места ангажовању бранилаца по службеној дужности, како је то предвиђено одредбом члана 76. ЗКП, посебно ако се има у виду да је поменутом одредбом члана 212. став 3 . ЗКП прописано да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица. Код оваквог стања ствари, кривично ванпретресно веће налази да нема замене теза, како то браниоци истичу, и да је побијано решење законито и донето у складу за позитивним прописима, те да су су из тих разлога жалбени наводи браниоца осумњичених одбијени као неосновани.
Кривично ванпретресно веће наводе браниоца осумњиченог П. Т . о томе да је осумњиченом одређен притвор због постојања основане сумње да је извршио кривично дело које у време извршења није било кривично дело, сматра неоснованим, с обзиром на то да је Законом о изменама и допунама Кривичног законика („Службени гласник РС “, бр ој 121 , од 24. децембра 2012. године), које измене су ступиле на снагу 15. априла 2013. године, није извршена декриминализација кривичног дела злоупотреба службеног положаја у случају када је кривично дело извршено од стране одговорног лица, већ је кривично дело злоупотреба службеног положаја, које је предвиђало кривичну одговорност службеног и одговорног лица, сада регулисана кроз два одвојена кривична дела, a што даље значи да је и у време извршења кривичног дела постојало кривично дело које је предвиђало кривичну одговорност за одговорно лице.
Такође, ванпретресно веће сматра неоснованим и наводе брани лаца осумњичених – да се судија за претходни поступак приликом доношења нападнутог решења опредељивао искључиво на основу предлога тужилаштва, а да није ценио чињенице предочене од стране осумњичених, у смислу непостојања разлога за одређивање притвора, из разлога што je у образложењу оспореног решења наведено да су се имали у виду и наводи осумњичених који су оспоравали постојање основане сумње да су извршили предметна кривична дела, као и постојање законских основа за притвор, као и предлоге да се притвор замени блажом мером, али да ти наводи нису били од утицаја на другачију одлуку, као и да су оцењени неоснованим жалбени наводи бранилаца да осумњичени нису саслушавани на околности притвора, будући да су се сви осумњичени пред судијом за претходни поступак, упркос чињеници да им изабрани браниоци нису присутни, изјаснили на предлог Тужилаштва за организовани криминал за одређивање притвора.
Надаље, кривично ванпретресно веће сматра да је правилан закључак судије за претходни поступак да у односу на осумњичене М.Б., М.С., А.Ј., В.М., П. Т . (овде подносиоца уставне жалбе) , Д.В. и О.Ђ. постоји разлог за одређивање притвора прописа н одредбом члана 211. став 1 . тачка 2 ) ЗКП , јер je у даљем току истражног поступка неопходно испитати предложене сведоке на околности радњи извршења кривичног дела које се наредбом ставља на терет осумњиченима, јер као учесници догађаја могу имати непосредна сазнања о радњама осумњичених. Такође, супротно жалбеним наводима, веће сматра да је судија за претходни поступак у ожалбеном решењу, у односу на све осумњичене, прецизирао сведоке чије је испитивање предложено и на које околности их је потребно испитати. Веће сматра да доношењем наредбе о спровођењу истраге формално отпочиње поступак против осумњичених, те да у том смислу околности које указују да би осумњичени могли утицати на сведоке, добијају карактер особитих околности које указују да ће утицати на предложене сведоке, чиме би ометали даљи ток кривичног поступка, а све у циљу избегавања кривице, због чега је веће у потпуности прихватило као логичне разлоге које је судија за претходни поступак навео у ожалбеном решењу.
Веће сматра да је правилан закључак судије за претходни поступак да је мера притвора нужна и једино оправдана, односно да се обезбеђење присуства осумњичених у овој фази поступка не може обезбедити ни једном другом по окривљене блажом мером, те да су у ожалбеном решењу дати јасни и довољни разлози за одређивање притвора против наведених осумњичених због чега је ванпретресно кривично веће, на основу чл ана 467 . ст ав 4 . ЗКП , одбило као неосноване жалбе окривљених и њихових бранилаца.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, као и да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. ст. 1. и 3.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да, ако није саслушано приликом доношења одлуке о притвору или ако одлука о притвору није извршена непосредно по доношењу, притворено лице мора у року од 48 часова од лишења слободе да буде изведено пред надлежни суд, који потом поново одлучује о притвору (члан 30. став 2.); да се писмено и образложено решење суда о притвору уручује притворенику најкасније 12 часова од притварања, а одлуку о жалби на притвор суд доноси и доставља притворенику у року од 48 часова. (члан 30. став 3.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако постоје околности које указују да ће уништити, сакрити, изменити или фалсификовати доказе или трагове кривичног дела или ако особите околности указују да ће ометати поступак утицањем на сведоке, саучеснике или прикриваче.
Чланом 212. став 3. ЗКП је прописано да је суд дужан да, приликом одлучивања о притвору, на погодан начин обавести јавног тужиоца и браниоца о времену и месту саслушања окривљеног, али се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица.
Одредбама члана 214. став 1. ЗКП је прописано: да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.) (став 1.); да против решења о притвору странке и бранилац могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 3.).
Чланом 291. ЗКП је, поред осталог, прописано да полиција може неко лице ухапсити ако постоји разлог за одређивање притвора - члан 211, али је дужна да такво лице без одлагања спроведе надлежном јавном тужиоцу и да ће приликом довођења, полиција јавном тужиоцу предати извештај о разлозима и о времену хапшења (став 1.), као и да ухапшени мора бити поучен о правима из члана 69. став 1. овог законика (став 2.).
Одредбама члана 234а Кривичног законика („ Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/2013 и 108/14), чије одредбе су биле на снази од 1. јануара 2013. године до 1. марта 2018. године, било је прописано кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица: (1) Одговорно лице које искоришћавањем свог положаја или овлашћења, прекорачењем граница свог овлашћења или невршењем своје дужности прибави себи или другом физичком или правном лицу противправну имовинску корист или другом нанесе имовинску штету, казниће се затвором од три месеца до три године; (2) Ако је извршењем дела из става 1. овог члана прибављена имовинска корист у износу преко четиристо педесет хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од шест месеци до пет година; (3) Ако вредност прибављене имовинске користи прелази износ од милион и петсто хиљада динара, учинилац ће се казнити затвором од две до десет година.
5. Уставни суд, пре свега, истиче да одредба члана 30. став 3. Устава, поред осталог, гарантује лицу лишеном слободе да ће о његовој жалби на одређивање притвора надлежни суд одлучити и своју одлуку му доставити у року од 48 часова.
У конкретном случају, Уставни суд је утврдио да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, преко браниoца изјавио жалбу против решење Вишег суда у Београду – Посебно одељење Кпп-По.1. 31/14 од 25. новембра 2014. годин, којим му је одређен притвор, да је Виши суд у Београду изјављену жалбу примио 28. новембра 2014. године у 15,17 часова , а да је о жалби одлучио 3. децембра 2014. године , решењем Кв-По.1. 619/14, те да је одлука о жалби достављена браниоцу окривљеног 8. децембра 2014. године, из чега произлази да је надлежни суд о жалби на одређивање притвора одлучио након пет дана, а одлуку доставио након десет дана од изјављивања жалбе .
Уставни суд је, следом изнетог, оценио да о жалби браниоца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављеној против решење о одређивању притвора судије за претходни поступак Вишег суда у Београду – Посебно одељење, није одлучено у року од 48 часова, како то јемчи одредба члана 30. став 3. Устава.
Стога је Уставни суд утврдио да је подносиоцу повређено право утврђено у члану 30. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду , у овом делу уставну жалбу усвојио, одлучујући као у првом делу изреке.
6. Уставни суд констатује да се суштина навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на слободу и осталих права у вези са одређивањем притвора из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава у односу на оспорен а решења , темељи на тврдњи да његово притварање није било неопходно ради вођења кривичног поступка, те да се иста сврха могла постићи применом блаже мере, као и да у оспореним решењима примена блаже мере није разматрана .
Уставни суд најпре указује да је већ самим утврђивањем да постоји основана сумња да је лице извршило кривично дело, испуњен уставни основ за одређивање притвора. Са друге стране, у односу на наводе подносиоца који се односе на образложење оспореног решења у погледу разлога за одређивање притвора и неоснованости изјављене жалбе, Уставни суд је, увидом у оспорене акт е, утврдио да су надлежни суд ови управо супротно тврдњама подносиоца, изне ли врло јасне и конкретне чињенице које представљају разлоге за одређивање притвора на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 2) Законика о кривичном поступку, чиме је одређивање притвора и одбијање жалбе као неосноване образложено на уставноправно прихватљив начин.
У односу на тврдњу подносиоца да се иста сврха могла постићи применом блаже мере, те да у оспореним решењима примена блаже мере није разматрана, Уставни суд указује на део образложења из провостепеног решења да је „судија за претходни поступак имао у виду и ценио наводе осумњичених... да не постоје законски основи за притвор... да већину сведока познају али да нису у контакту, да неће утицати на сведоке, као и предлог да се притвор замени блажом мером, али ови наводи нису били од утицаја на другачију одлуку, с обзиром на то да постоје околности које оправдавају притвор против осумњичених, како је то већ претходно наведено“, као и закључак из образложења другостепеног решења да је „правилан закључак судије за претходни поступак да је мера притвора нужна и једино оправдана, односно да се обезбеђење присуства осумњичених у овој фази поступка не може обезбедити ни једном другом, по окривљене блажом мером, те да су у ожалбеном решењу дати јасни и довољни разлози за одређивање притвора против наведених осумњичених због чега је ванпретресно кривично веће на основу члана 467. став 4. ЗКП одлучило као у изреци решења“.
Полазећи од претходно изнетог, те од Уставом утврђене садржине зајемчених права из члана 27. став 1. и члана 30. став 1. Устава, Уставни суд је оценио да су наводи подносиоца о повреди ових права очигледно неосновани и да се од Уставног суда, у суштини, тражи да као инстанциони суд још једном оцени законитост оспорених аката.
7. Н аводе подносиоца да у року од 48 сати није изведен пред суд како би суд поново одлучивао о притвору, чиме је повређено његово право из члана 30. став 2. Устава, Уставни суд оцењује очигледно неоснованим, имајући у виду да је подносиоца уставне жалбе полиција лишила слободе 24. новембра у 18,10 часова, да му је задржавање до 48 сати одређено истог дана у 20,00 сати, те да је пред судију за претходни поступак изведен већ следећег дана, када је заменик тужиоца за организовани криминал донео наредбу о спровођењу истраге Кти. 23/14 и када је подносиоцу, оспореним решењем судије за претходни поступак, одређен притвор.
8. Подносилац је, такође, истакао повреду права у вези одређивања притвора, повреду права на правну помоћ и и повреду права на правично суђење јер није имао браниоца приликом саслушања о одређивању притвора, јер му је притвор одређен без саслушања, као и да није саслушан ни по истеку рока од 48 сати по доношењу решења о одређивању притвора. Како је у конкретном случају судија за претходни поступак, пре саслушања осумњичених и пре доношења одлуке о одређивању притвора, обавестио изабране браниоце о времену и месту саслушању осумњичених, о чему је сачинио службену белешку и констатацију на записник о саслушању, на које изабрани браниоци нису приступили услед протеста адвоката обуставом рада, а имајући у виду да браниоцима није отказано пуномоћје већ само нису присуствовали саслушању осумњичених пред судијом за претходни поступак на оклоности одређивања притвора, па самим тим није било места ни одређивању бранилаца по службеној дужно сти, како је то предвиђено одредбом члана 76. ЗКП, те ако се има у виду да је поменутом одредбом члана 212. став 3. ЗКП прописано да се саслушање може обавити и у одсуству обавештених лица, а осумњичени су се изјаснили у погледу постојања основане сумње да су извршили кривично дело које им је стављено на терет, као и у погледу постојања законских основа за одређивање притвора, о чему је бранилац подносиоца као осумњиченог 25. новембра 2014. године доставио судији за претходни поступак поднесак са предлогом да се евентуални предлог оптужбе за одређивање притвора одбије као неоснован, Уставни суд је ове наводе подносиоца такође оценио очигледно неоснованим.
9. Подносилац је у уставној жалби истакао и повреду права на правично суђење и права на претпоставку невиности тиме: што је 25. новембра 2014. године лишен слободе у медијски експонираном предмету против М.Б. и других; што су државни функционери у изјавама медијима истицали без услова и ограда да је осумњичени извршио дело; што суд није био ни независтан ни непристрасан, а разлог за ово су изјаве председника Владе и министра унутрашњих послова дате медијима у тренутку кад још није донета одлука о притвору; што му је од стране председника Владе послата порука да ће „ морати да каже" ко стоји иза дела и јер је министар полиције изјавио да се поступак „ у ствари води да би се одузела имовина од Б.", те да веће није испитало овај навод одбране истакнут у жалби против првостепеног решења.
Имајући у виду да је уставна жалба изјављена 6. јануара 2015. године, а да су радње које подносилац означава као радње којима му је повређено право на правично суђење и право на претпоставку невиности, извршене пре 25. новембра 2014. године, када му је оспореним решењем судије за претходни поступак Посебног одељења Вишег суда у Београду Кпп-По.1. одређен притвор, Уставни суд је у овом делу одбацио уставну жалбу као неблаговремену, јер је изјављена после истека рока из члана 84. став 1. Закона.
10. У уставној жалби је истакнута повреда права на правично суђење тиме што је подносиоцу притвор одређен због основане сумње да је извршио кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, које у наводно време извршења није било кривично дело прописано законом.
Одредбе члана 234а Кривичног законика, које прописују кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица, биле су на снази од 1. јануара 2013. године до 1. марта 2018. године. Подносиоцу и осталим саокривљенима притвор је одређен 25. новембра 2014. године, због основане сумње да су кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица из члана 234а став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 33. и 61. Кривичног законика извршили у периоду од јуна 2012. године до марта 2013. године, из чега произлази да је у време извршења кривичног дела које је наведено у оспореним решењима, кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица било прописано одредбама члана 234а Кривичног законика, као и у време доношења оспорених решења.
При томе, Уставни суд посебно истиче да кривично дело злоупотреба положаја одговорног лица не представља ново кривично дело, с обзиром на то да су елементи бића кривичног дела злоупотреба положаја службеног лица, до измена Кривичног законика, обухватали и радње одговорног лица, те раздвајањем ова два кривична дела не може да буде доведено у питање постојање елемената који су били од значаја за одлучивање у конкретном предмету.
Стога је Уставни суд ове наводе уставне жалбе о повреди права на правично суђење оценио такође очигледно неоснованим.
11. На основу свега наведеног, Уставни суд је, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу у преосталом делу одбацио, јер не постоје Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
12. Имајући у виду темпорални карактер оспорених решења, као и да је након њиховог доношења Виши суд у Београду – Посебно одељење подносиоцу више пута продужио притвор и потом га пустио да се брани са слободе, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, закључио да само утврђење ове повреде претставља довољан вид правичног задовољења подносиоца због причињене повреде уставног права.
13. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.