Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Снежана Марковић, др Драгана Коларић, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Г. З . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 26. децембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Г. З . изјављена против пресуде Првог основног суда у Београду П. 12232/14 од 17. новембра 2016. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1398/17 од 1. јуна 2017. године и утврђује да је подноситељки уставне жалбе повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено одредбом члана 36. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Одбија се као неоснован захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Г. З . из Београда поднела је Уставном суду, 28. јула 201 7. године, преко пуномоћника Ђ. П, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Првог основног суда у Београду П. 12232/14 од 17. новембра 2016. године и пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1398/17 од 1. јуна 2017. године, због повреде права на правично суђење, на накнаду штете, на једнаку заштиту права и на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 1, члана 35. став 2, члана 36. став 1. и члана 58. Устава Републике Србије.
Образлажући наводе на којима заснива тврдњу о повреди права на једнаку заштиту права, подноситељка истиче да је Апелациони суд у Београду, доношењем различитих одлука о основаности тужбених захтева за накнаду штете због немогућности обављања делатности ауто-такси превоза, створио с тање правне несигурности, а њу довео у битно различит положај од онога у коме су се налазили тужиоци чији су тужбени захтеви усвојени. Повреду права на правично суђење заснива на тврдњи о произвољној примени ма теријалног права и пропусту судова да образложе оспорене судске одлук е. Наводе о повреди права на накнаду штете и права на имовину, подноситељка заснива на истим разлозима које је истицала и у прилог тврдњи о повреди права на правично суђење.
Подноситељка је предложила да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорене пресуде и да обавеже Републику Србију да јој накнади нематеријалну штету због повреде Уставом зајемчених права, као и да јој досуди трошкове на име састава уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у документацију приложену уз уставну жалбу и прибављену током поступка , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Првог основног суда у Београду П. 12232/14 од 17. новембра 201 6. године одбијен је као неоснован тужбени захтев тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, којим је тражила да се обавеже тужени Град Београд да јој на име накнаде штете на име изгубљене добити исплати одређени новчани износ са опредељеном законском затезном каматом.
Оспореном пресудом Апелационог суда у Београду Гж. 1398/17 од 1. јуна 201 7. године одбијена је као неоснована жалба тужиље и потврђена је ожалбена првостепена пресуда. У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је другостепени суд оценио да је првостепени суд на потпуно и пр авилно утврђено чињенично стање, правилно применио одредбе члана 172. Закона о облигационим односима, када је нашао да не постоји одговорност туженог да накнади штету тужиљи.
Решењем Врховног касационог суда Рев. 5696/18 од 20. децембра 201 8. године, у ставу првом изреке, није прихваћено одлучивање о ревизији тужиље, овде подноситељке уставне жалбе, изјављеној против пресуде Апелационог суда у Београду Гж. 1398/17 од 1. јуна 2017. године, као изузетно дозвољеној, док је у ставу другом изреке одбачена као недозвољена ревизија тужиоца изјављена против побијане другостепене пресуде.
4. Одредбама Устава, на чије повреде указује подноситељка уставне жалбе, утврђена су следећа људска права, и то: право на правично суђење (члан 32. став 1.), право на накнаду штете (члан 35. став 2.), право на једнаку заштиту права (члан 36. став 1.) и право на имовину (члан 58. став 1.). Одредбом члана 36. став 1. Устава утврђено је да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе.
5. Разматрајући наводе и разлоге уставне жалбе у делу у коме је оспорена пресуда Апелационог суда у Београду Гж. 1398/17 од 1. јуна 2017. године, са становишта истакнуте повреде права на једнаку заштиту права, Уставни суд најпре констатује да је поводом већег броја уставних жалби изјављених против правноснажних пресуда донетих у битно сличним чињеничним и правним ситуацијама, донео одлуке којима је усвојио уставне жалбе и утврдио да је подносиоцима повређено право на једнаку заштиту права, зајемчено чланом 36. став 1. Устава. То су, поред осталих, и одлуке Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године.
Уставни суд је из садржине ове уставне жалбе и на основу увида у приложене доказе, утврдио да је подноситељка Г. З . у парничном поступку који је претходио уставносудском била у битно сличној чињеничној и правној ситуацији као и подносиоци уставне жалбе у предметима Уж-8979/2014 и Уж-8847/2014.
Полазећи од наведеног, Уставни суд је оценио да је и подноситељки уставне жалбе у овом уставносудском предмету повређено право на једнаку заштиту права зајемчено чланом 36. став 1. Устава. Оваква одлука утемељена је на разлозима датим у образложењима одлука Уставног суда Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године и Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године. Стога је Уставни суд усвојио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), те је одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за поступање по уставној жалби у делу у коме су оспорене првостепена и другостепена пресуда због повреде права из члана 32. став 1, члана 35. став 2. и члана 58. Устава, Уставни суд је утврдио следеће: да су наводи ове уставнe жалбe истоветни наводима које су подносиоци М. С. и Ж. З, преко истог пуномоћника, изнели у уставним жалбама које су изјавили против правноснажних судских одлука донетих у битно сличној чињеничној и правној ситуацији, а о којима је Уставни суд одлучивао у предметима Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015, као и да су оспорене судске одлуке, разлози на којима се те одлуке заснивају, као и образложења заузетих правних ставова и оцена, такође битно слични судским одлукама оспореним уставним жалбама у наведеним уставносудским предметима.
Стога је Уставни суд, полазећи од разлога детаљно изнетих у образложењима одлука Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године, уставну жалбу у овом делу одбацио као очигледно неосновану, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 5) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Што се тиче захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете, Уставни суд је, у смислу одредаба члана 89. ст. 2. и 3. Закона о Уставном суду, нашао да је доношење одлуке којом је утврђена повреда права на једнаку заштиту права, у околностима конкретног случаја, довољно да се постигне правично задовољење за подноситељку, из ког разлога је одбио као неоснован захтев за накнаду штете, одлучујући као у тачки 2. изреке. Уставни суд је такав став заузео и у већ поменутим одлукама Уж-8979/2014 од 30. јуна 2016. године, Уж-8847/2014 од 9. новембра 2016. године, Уж-4433/2015 и Уж-5839/2015 од 18. октобра 2018. године.
8. У погледу захтева подноситељке за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у, смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом.
9. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.