Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Милан Шкулић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Владан Петров, чланови Већа, на основу члана 167. став 1. тачка 1. Устава Републике Србије, на седници одржаној 26. децембра 2019. године, донео је
Р Е Ш Е Њ Е
1. Одбацује се иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 45а став 3. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09 -Одлука УС, 104/09, 101/10, 8/12 - Одлука УС, 121/12, 124/12 - Одлука УС, 101/13, 111/14- Одлука УС, 117/14, 40/15, 63/15- Одлука УС, 106/15, 63/16- Одлука УС).
2. Одбацује се захтев за обуставу извршења појединачних аката или радњи предузетих на основу оспорене одредбе Закона из тачке 1.
О б р а з л о ж е њ е
I
Уставном суду је поднета иницијатива за покретање поступка за оцену уставности одредбе члана 45а став 3. Закона наведеног у изреци. По мишљењу иницијатора оспорена одредба није у сагласности са одредбама чл. 21. и 53, члана 153. став 1, члана 154. и члана 194. ст. 3. и 5. Устава. У иницијативи се наводи да се оспореном одредбом крши начело једнакости грађана који се налазе у истој правној ситуацији, односно који испуњавају Законом о судијама прописане услове за избор, будући да се уводи категорија кандидата чију стручност и оспособљеност проверава Високи савет судства и друга категорија чија се стручност и оспособљеност не проверава од стране тог савета, већ се као мерило њихове стручности и оспособљености узима завршна оцена на почетној обуци на Правосудној академији. Иницијатор сматра да примена оспорене одредбе Високи савет судства ставља у позицију да приликом предлагања кандидата за први избор дискриминише одређене групе кандидата. Даље се наводи да се оспореном одредбом повређује право на ступање на јавне функције под једнаким условима, зајемчено чланом 53. Устава, јер оспорена одредба по логици ствара неједнаке услове, будући да прописује различите начине утврђивања стручности и оспособљености кандидата, од стране различитих органа, у засебним поступцима и уз примену различитих мерила. Позивајући се на Одлуку Уставног суда у предмету IУз-428/2013 од 12. јуна 2014. године, иницијатор сматра да је законодавац оспореном одредбом поново нарушио остваривање уставних функција Високог савета судства из члана 153. став 1. и члана 154. Устава, да као самосталан и независан орган самостално утврђује предлог кандидата за први избор судије, и то тако што је Савету онемогућено да провери стручност и оспособљеност кандидата који имају завршну оцену са почетне обуке на Правосудној академији и што се обавезује да наведену оцену узме као мерило њихове стручности и оспособљености, због чега нема ни говора о самосталности Савета у погледу утврђивања предлога кандидата. По мишљењу иницијатора уставни оквир не оставља могућност да било који орган или институција упоредо или уместо Високог савета судства учествује у провери стручности и оспособљености кандидата у поступку предлагања за први избор на судијску функцију. Даље се истиче да наведено ограничење Високог савета судства да самостално предлаже кандидате за први избор судија ограничава и функцију тог савета да обезбеди и гарантује независност и самосталност судија и да се поставља питање на који начин Савет може да гарантује независност и самосталност судија ако није у могућности да самостално провери стручност и оспособљеност кандидата које предлаже за избор на судијску функцију. Уз констатацију да почетна обука на Правосудној академији више не носи извесност избора на судијску функцију, у иницијативи се наводи да се поставља питање дозвољености утицаја завршне оцене почетне обуке на поступање Високог савета судства у поступку предлагања за први избор судија, односно „поставља се питање да ли Правосудна академија, која кроз почетну обуку организује стицање практичних и теоријских знања и вештина својих полазника, истовремено може и да цени резултат свог рада односно да кроз завршну оцену уместо Високог савета судства проверава у којој мери су њени полазници стручни и оспособљени за обављање судијске функције.“ Обавезивање Високог савета судства да прихвати као унапред утврђену стручност и оспособљеност кандидата на основу завршне оцене којом је кандидате оценила иста институција која их је и обучавала, по мишљењу иницијатора, може се третирати искључиво као ограничавање и суспендовање уставних надлежности Високог савета судства. Указује се и да је иницијатор имао у виду да се у образложењу Одлуке Уставног суда IУз-497/2011 наводи да за Уставни суд није спорно да стручна обука правосудних кадрова доприноси подизању квалитета у обављању ових функција и да стога треба да буде адекватно вреднована у оквиру законом прописаних критеријума како за први избор на судијску функцију тако и приликом избора у виши суд. Истиче се и да је оспорена одредба у колизији са Мишљењем бр. 12 (2009) Консултативног савета европских судија. На крају је предложено и да Уставни суд до доношења одлуке о уставности оспорене одредбе обустави извршење појединачних аката и радњи предузетих на основу члана 45а став 3. Закона о судијама.
II
У спроведеном претходном поступку Уставни суд је констатовао да је Закон о судијама донела Народна скупштина, на седници одржаној 22. децембра 2008. године. Закон је ступио на снагу 30. децембра 2008. године, а почео је да се примењује 1. јануара 2010. године, изузев одредбе члана 20. став 2. која се примењује од ступања овог закона на снагу и одредаба чл. 43-54, члана 81, члана 82. став 1. и чл. 83. и 88. које се примењују од дана конституисања Високог савета судства. Основни текст овог закона је мењан и допуњаван у више наврата, а његове последње измене и допуне су извршене Законом о изменама и допунама Закона о судијама (''Службени гласник РС'', број 47/17). Одредбе члана 45а, чији је став 3. оспорен интегрисане су у основни текст Законом о допуни Закона о судијама („Службени гласник РС“ број 106/15), који је објављен 21. децембра 2015. године, ступио је на снагу 29. децембра 2015. године, а примењује се од 1. септембра 2016. године и нису мењане каснијим измена и допунама Закона.
Чланом 45а Закона уређује се утврђивање стручности и оспособљености кандидата за судију који се први пут бира, након што је Одлуком Уставног суда IУз-427/2013 од 12. јуна 2014. године утврђено да није у сагласности са Уставом друга реченица члана 50. став 4. Закона о судијама („Службени гласник РС“, бр. 116/08, 58/09 - Одлука УС, 104/09, 101/10, 8/12- Одлука УС, 121/12, 124/12 - Одлука УС и 101/13), која је гласила: „Високи савет судства дужан је да приликом предлагања кандидата за избор судије прекршајног или основног суда, предложи кандидата који је завршио почетну обуку у Правосудној академији, у складу са посебним законом“. Наведеним чланом 45а Закона, чији је став 3. оспорен, прописано је: да се стручност и оспособљеност кандидата за судију који се први пут бира на судијску функцију проверава на испиту који организује Високи савет судства (став 1.), да се успех на испиту изражава оценама од 1 до 5 (став 2.), да кандидат за судију који се први пут бира на судијску функцију у основном или прекршајном суду и који је завршио почетну обуку на Правосудној академији није дужан да полаже испит који организује Високи савет судства, већ се њему као мерило стручности и оспособљености узима завршна оцена на почетној обуци на Правосудној академији (став 3.) и да Високи савет судства прописује програм и начин полагања испита на коме се оцењује стручност и оспособљеност кандидата за судију (став 4.).
III
Уставом Републике Србије утврђено је да је Високи савет судства независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија (члан 153. став 1.) и да Високи савет судства, између осталог, бира и разрешава судије, у складу са Уставом и законом и предлаже Народној скупштини избор судија приликом првог избора на судијску функцију (члан 154.), као и да Народна скупштина, на предлог Високог савета судства, бира за судију лице које се први пут бира на судијску функцију (члан 147. став 1.). Уставом је такође утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки, да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (члан 21. ст. 1. и 3.); да грађани имају право да учествују у управљању јавним пословима и да под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције (члан 53.).
Уставни суд налази да, ради целовитијег сагледавања спорних уставноправних питања, треба имати у виду и одредбе Закона о судијама којима је прописано: да за судију може бити изабран држављанин Републике Србије који испуњава опште услове за рад у државним органима, који је завршио правни факултет, положио правосудни испит и који је стручан, оспособљен и достојан судијске функције (члан 43.); да је после положеног правосудног испита потребно радно искуство у правној струци – две године за судију прекршајног суда, три године за судију основног суда (члан 44. ал. 1. и 2.); да су остали услови за избор судије – стручност, оспособљеност и достојност, да стручност подразумева поседовање теоријског и практичног знања потребног за обављање судијске функције, да оспособљеност подразумева вештине које омогућавају ефикасну примену специфичних правничких знања у решавању судских предмета, да достојност подразумева моралне особине које судија треба да поседује и понашање у складу са тим особинама, да су моралне особине које судија треба да поседује – поштење, савесност, правичност, достојанственост, истрајност и узорност, а понашање у складу са тим особинама подразумева чување угледа судије и суда у служби и изван ње, свест о друштвеној одговорности, одржавање независности и непристрасности, поузданости и достојанства у служби и изван ње и преузимање одговорности за унутрашњу организацију и позитивну слику о судству у јавности, да критеријуме и мерила за оцену стручности, оспособљености и достојности прописује Високи савет судства, у складу са законом (члан 45.); да је приликом избора и предлагања за избор судије забрањена дискриминација по било ком основу, а да се при избору и предлагању за избор судија води рачуна о националном саставу становништва, одговарајућој заступљености припадника националних мањина и познавању стручне правне терминологије на језику националне мањине, који је у службеној употреби у суду (члан 46.), да Високи савет судства прибавља податке и мишљења о стручности, оспособљености и достојности кандидата, да се подаци и мишљења прибављају од органа и организација у којима је кандидат радио у правној струци, а за кандидате који долазе из судова обавезно је прибављање мишљења седнице свих судија суда из кога потиче кандидат, као и мишљење седнице свих судија непосредно вишег суда, у које кандидат има право увида пре избора (члан 49.); да ће приликом предлагања кандидата за судије који се први пут бирају на судијску функцију, поред стручности, оспособљености и достојности, Високи савет судства посебно ценити и врсту послова које је кандидат обављао након положеног правосудног испита, да се за кандидате који долазе из реда судијских помоћника обавезно прибавља оцена рада, да ће пре предлагања, Високи савет судства обавити разговор са пријављеним кандидатима, да Високи савет судства предлаже Народној скупштини једног кандидата за избор на једно судијско место и да одлука о предлогу Високог савета судства мора бити образложена и објављена на интернет страници Високог савета судства (члан 50.).
Законом о Правосудној академији („Службени гласник РС“, бр. 104/09, 32/14- Одлука УС и 106/15) прописано је: да циљ оснивања Академије јесте да допринесе професионалном, независном, непристрасном и ефикасном обављању судијске и тужилачке функције и стручном и ефикасном обављању послова судског и тужилачког особља (члан 2.); да Академија, између осталог, организује и спроводи почетну обуку (члан 5. став 1. алинеја друга); да је почетна обука организовано стицање практичних и теоријских знања и вештина, разумевање улоге и основних принципа поступања судије и заменика јавног тужиоца у циљу самосталног, стручног и ефикасног вршења функције судије у прекршајном и основном суду и заменика јавног тужиоца у основном јавном тужилаштву (члан 25.); да програм почетне обуке обухвата примену материјалних и процесних закона, судску и тужилачку праксу, стандарде судијске и тужилачке етике, међународне правне стандарде, унутрашњу организацију рада судова и тужилаштва, научне и стручне радове у области домаћег и међународног права, као и вештине судског и тужилачког посла, да програм почетне обуке утврђују Високи савет судства и Државно веће тужилаца, на основу предлога који је утврдио Програмски савет, а усвојио Управни одбор Академије, да почетна обука траје две године, почиње 1. октобра и састоји се од теоријског и практичног дела у области уставног, грађанског, кривичног и прекршајног права, као и опште и професионалне културе, да се практични део почетне обуке обавља у суду, јавном тужилаштву, као и у другим државним органима, адвокатским канцеларијама и другим организацијама, да се време трајања обуке за сваку област утврђује програмом почетне обуке, да се теоријски део обуке одвија кроз обраду одређених тематских целина у организацији Академије, а практични део кроз рад у правосудним органима под надзором ментора и кроз рад у институцијама изван правосуђа (члан 35.); да по завршетку сваког дела почетне обуке ментор и предавач из тог дела обуке која се обавља у суду и тужилаштву дају оцену, да се рад у институцијама изван правосуђа не оцењује и да се оцењивање почетне обуке врши оценама од 1 до 5 (члан 36. ст. 1. и 2.); да по завршетку почетне обуке корисници почетне обуке полажу завршни испит на коме се проверавају искључиво практична знања и способности стечена на почетној обуци за обављање посла судије прекршајног суда, основног суда и заменика јавног тужиоца у основном тужилаштву, да се завршни испит полаже пред комисијом од пет чланова, од којих су три члана судије, а два тужиоци, да се оцењивање завршног испита изражава оценама од 1 до 5 (члан 37. ст. 1-3.); да Академија издаје кориснику уверење о завршеној почетној обуци које садржи оцену за сваки део обуке и завршну оцену (члан 39. став 1.).
IV
Испитујући испуњеност претпоставки за поступање по поднетој иницијативи, а крећући се у оквиру навода и разлога иницијативе, Уставни суд је, полазећи од чланом 154. Устава утврђене надлежности Високог савета судства да бира судије за трајно обављање судијске функције, у складу са Уставом и законом, и да предлаже Народној скупштини кандидате за судије који се први пут бирају на судијску функцију, констатовао да су сагласно наведеном Законом о судијама прописани услови и поступак за избор судија. Да би једно лице могло бити изабрано за судију оно мора бити држављанин Републике Србије, који испуњава опште услове за рад у државним органима, мора имати завршен правни факултет, положен правосудни испит, мора бити стручан, оспособљен и достојан судијске функције и имати потребно радно искуство у правној струци после положеног правосудног испита, а које се креће у распону од две до дванаест година у зависности од врсте суда у који се лице бира. Сви ови услови морају бити кумулативно испуњени, што значи да за судију може бити изабрано само оно лице које испуњава све наведене услове.
Приликом предлагања кандидата за судије који се први пут бирају на судијску функцију, Високи савет судства, поред стручности, оспособљености и достојности, посебно цени врсту послова које је кандидат обављао након положеног правосудног испита, а за кандидате који долазе из реда судијских помоћника обавезно се прибавља оцена рада. Поред тога, пре предлагања кандидата за избор Народној скупштини, Савет мора да обави разговор са пријављеним кандидатима. Дакле, стручност и оспособљеност кандидата представља не само услов, већ и битан али не и једини елемент који Високи савет судства цени у поступку предлагања кандидата за судију који се први пут бира. Законодавац је посебно прописао начин утврђивања стручности и оспособљености кандидата за судију који се први пут бира. Испуњеност овог услова утврђује се путем испита који организује Високи савет судства, а успех на испиту вреднује се оценама од 1 до 5, при чему критеријуме и мерила за оцену стручности и оспособљености, као и програм и начин полагања испита прописује Високи савет судства. Од таквог начина провере стручности и оспособљености, према оспореној одредби, ослобођени су кандидати који су завршили почетну обуку на Правосудној академији (за обављање судијске функције у основном или прекршајном суду), а као мерило стручности и оспособљености њима се у том случају узима завршна оцена са почетне обуке. Из наведеног следи да је успешно завршена почетна обука на Правосудној академији у суштини доказ о стручности и оспособљености полазника те обуке за обављање функције судије основног и прекршајног суда. Уставни суд констатује да је такво законско решење у складу са становиштем овог суда изнетим у образложењу Одлуке IУз-427/2013 од 12. јуна 2014. године, да завршена почетна обука може представљати један од елемената за оцену стручности и оспособљености кандидата за обављање судијске функције у основном и прекршајном суду или евентуално својеврстан доказ да су ови услови испуњени, као и да стручна обука доприноси подизању квалитета у обављању судијске функције и да стога треба да буде адекватно вреднована у оквиру законом прописаних критеријума.
Имајући у виду да циљ оснивања Академије јесте да допринесе професионалном, независном, непристрасном и ефикасном обављању судијске и тужилачке функције, да је почетна обука организовано стицање практичних и теоријских знања и вештина, разумевање улоге и основних принципа поступања судије и заменика јавног тужиоца у циљу самосталног, стручног и ефикасног вршења функције судије у прекршајном и основном суду и заменика јавног тужиоца у основном јавном тужилаштву, да се оценом од 1 до 5 вреднује успех кандидата и на испиту у поступку избора и на почетној обуци, као и да Високи савет судства утврђује и програм почетне обуке на Правосудној академији и програм испита за проверу стручности и оспособљености кандидата у поступку првог избора на судијску функцију, Уставни суд налази да је законодавац сагласно свом уставном овлашћењу да пропише услове за избор судија, прописао и да кандидати са завршеном почетном обуком нису дужни да полажу наведени испит, већ да се као мерило њихове стручности и оспособљености узима завршна оцена са обуке. Поводом навода иницијативе да су на тај начин ограничене уставне надлежности Високог савета судства јер му је онемогућено да провери стручност и оспособљеност кандидата са завршеном почетном обуком, Уставни суд налази да уставне одредбе о Високом савету судства и његовим надлежностима не дају основа за тврдњу да је Савет дужан да непосредно врши проверу стручности и оспособљености кандидата за судије. Уставом утврђена надлежност Високог савета судства јесте да предлаже кандидате који се први пут бирају на функцију судије, а у складу са положајем који тај савет има као независан и самосталан орган који обезбеђује и гарантује независност и самосталност судова и судија. Као што је напред већ речено, у поступку предлагања кандидата за судију који се први пут бира Савет, поред стручности и оспособљености кандидата, посебно цени врсту послова које је кандидат обављао након положеног правосудног испита, за кандидате који долазе из реда судијских помоћника обавезно се прибавља оцена рада, а пре предлагања кандидата за избор Народној скупштини Савет мора да обави разговор са пријављеним кандидатима. То значи да одлуку о томе кога ће од кандидата предложити за избор Савет доноси на основу свих наведених елемената. С тим у вези, Уставни суд примећује и да, према Правилнику о програму и начину полагања испита на коме се оцењује стручност и оспособљеност кандидата за судију који се први пут бира („Службени гласник РС“, број 7/18) који је донео Високи савет судства, испит не спроводи Савет, већ посебне комисије које он образује. Сагласно свему наведеном, Уставни суд сматра да се тиме што су кандидати са завршеном почетном обуком изузети од полагања испита за проверу стручности и оспособљености у поступку избора за судије основних и прекршајних судова не доводи у питање Уставом утврђен положај Високог савета судства и његова надлежност да предлаже кандидате за први избор судија.
Што се тиче осталих навода иницијативе којима се одредба члана 45а став 3. Закона оспорава у односу на уставни положај и надлежности Високог савета судства, Уставни суд је констатовао да они не представљају уставноправне разлоге оспоравања, већ иницијатор поставља питања у вези уставног положаја Савета и могућности да Правосудна академија која организује стицање практичних и теоријских знања и вештина својих полазника цени резултат свог рада кроз завршну оцену полазника.
У односу на наводе иницијативе да се оспореном одредбом крши начело једнакости грађана који се налазе у истој правној ситуацији, односно који испуњавају Законом о судијама прописане услове за избор, Уставни суд најпре подсећа да стручност и оспособљеност кандидата представља један од услова за избор, чију испуњеност кандидати треба да докажу у поступку, једнако као и испуњеност других прописаних услова. Две категорије кандидата који учествују на конкурсу за избор судија нису у истој правној ситуацији, како то сматра иницијатор, с обзиром на то да су једни завршили почетну обуку на Правосудној академији док други нису. Управо уважавајући њихове различите правне ситуације законодавац је и прописао различито поступање у погледу утврђивања испуњености услова стручности и оспособљености за обављање судијске функције, а у складу са својим уставним овлашћењем да пропише услове и поступак за избор судија. Наводи иницијативе да „примена оспорене одредбе Високи савет судства ставља у позицију да приликом предлагања кандидата за први избор дискриминише одређене групе кандидата“ не представљају уставноправне разлоге оспоравања наведене законске одредбе, већ хипотетичке ситуације до којих евентуално може доћи у примени Закона, што Уставни суд, сагласно члану 167. став 1. Устава, није надлежан да цени у поступцима нормативне контроле општих аката.
Поводом оспоравања уставности члана 45а став 3. Закона у односу на члан 53. Устава, Уставни суд налази да садржина оспорене одредбе не може да се доведе у непосредну уставноправну везу са наведеном уставном одредбом којом је зајемчено право грађана да под једнаким условима ступају на јавне функције. Ово стога што се оспореном одредбом Закона ни непосредно ни посредно не уводе различити услови под којима поједине категорије грађана могу да ступе на функцију судије, већ се уређују два различита начина доказивања испуњености једног од прописаних услова за избор судија ( стручности и оспособљености кандидата), тако што је један начин путем полагања испита чији програм прописује Високи савет судства, а други начин је уверењем о завршеној почетној обуци на Правосудној академији, чији програм такође утврђује Високи савет судства.
Из чињенице да се чланом 45а став 3. Закона који је уставноправно оспорен, утврђују два различита начина утврђивања испуњености једног од законом прописаних услова за избор судија, а то је стручност и оспособљеност кандидата, што се, када су у питању кандидати из реда који су завршили почетну обуку на Правосудној академији, утврђује на основу завршне оцене кандидата, док се у погледу других кандидата, њихова стручност и оспособљеност утврђује полагањем испита који организује Високи савет судства, не произлази да постоје различити услови за једну и другу категорију кандидата, односно да је једна категорија кандидата привилегована у односу на другу категорију, или да су обрнуто, једни кандидати у лошијем положају у односу на друге кандидате. Наиме, услов стручности и оспособљености је потпуно исти за обе категорије кандидата, а његова се испуњеност утврђује било завршном оценом кандидата који су завршили обуку на Правосудној академији, било резултатима које кандидати који такву обуку нису завршили, покажу приликом полагања испита, чији програм и начин полагања у складу са чланом 45а став 4. Закона о судијама прописује Високи савет судства.
Тиме што се кандидатима који нису завршили почетну обуку на Правосудној академији, те самим тим нису ни могли бити вредновани и формално оцењени у оквиру система такве обуке, омогућава да полажу испит којим се утврђује њихова стручност и оспособљеност, ствара се фактичка могућност да приликом вредновања законског услова који се односи на стручност и оспособљеност кандидата, обе категорије кандидата, како они који су претходно завршили почетну обуку на Правосудној академији, тако и они који нису имали такву обуку, иако начин утврђивања степена њихове стручности и оспособљености формални није истоветан, суштински буду у истом положају.
Када би се за обе категорије кандидата прописао формално потпуно исти/истоветан начин утврђивања њихове стручности и оспособљености, а то би по логици ствари, могло да буде једино полагање истоветног испита, чији програм прописује Високи савет судства, онда би они кандидати који су претходно завршили почетну обуку на Правосудној академији, суштински били у лошијем положају у односу на кандидате који такву обуку нису имали, јер се тада, уопште не би вредновала завршна оцена кандидата који су завршили почетну обуку на Правосудној академији. Такво потенцијално невредновање завршне оцене кандидата који су завршили почетну обуку на Правосудној академији би тада било елементарно неправично, те је и стога, потпуно легитимно и уставноправно утемељено, што се Законом у односу на ове две категорије кандидата, прописују различити начини утврђивања испуњености услова стручности и оспособљености, који је иначе потпуно исти за обе ове категорије, односно сви кандидати, било да долазе из реда оних који су завршили почетну обуку на Правосудној академији, било да се ради о кандидатима који такву обуку нису имали, свакако морају бити стручни и оспособљени.
Поред тога, већ самим тим што је улога истог органа, а то је Високи савет судства кључна, како у односу на прописивање програма почетне обуке на Правосудној академији, када се успех кандидата доказује уверењем о завршеној обуци, што подразумева и вредновање успеха са којим је таква обука завршена (завршна оцена), тако и у погледу прописивања програма испита којим се оцењује стручност и оспособљеност кандидата који нису завршили почетну обуку на Правосудној академији, реално омогућава се да обе категорије кандидата, тј. како они који су завршили почетну обуку на Правосудној академији, тако и они који такву обуку нису имали, буду фактички у истом положају. Из овога непосредно произлази и да је такав начин различитог утврђивања испуњености потпуно истог законског услова, уставноправно прихватљив, те да је на тај начин у односу на обе категорија кандидата, као грађана у уставноправном смислу, обезбеђено да у складу са чланом 53. Устава, под једнаким условима ступају у јавне службе и на јавне функције. Наиме, услов стручности и оспособљености је за обе категорије кандидата једнак, односно у потпуности исти, а само се, што је у ствари, и неопходно, јер је начин обуке ове две категорије кандидата битно различит (што је такође, како летигимно, тако и уставноправно прихватљиво), за различите категорије кандидата прописују и различити начини утврђивања испуњености тог за обе категорије кандидата - једнаког услова, а то је њихова стручност и оспособљеност.
Што се тиче навода иницијативе да је оспорена одредба у колизији са Мишљењем бр. 12 (2009) Консултативног савета европских судија, Уставни суд указује да сагласно члану 167. Устава овај суд одлучује о сагласности закона и других општих аката са Уставом, општеприхваћеним правилима међународног права и потврђеним међународним уговорима, а да наведено мишљење не представља ни потврђени међународни уговор ни општеприхваћена правила међународног права,
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је нашао да изнетим разлозима у иницијативи није поткрепљена тврдња да има основа за покретање поступка за утврђивање неуставности и несагласности са потврђеним међународним уговор одредбе члана 45а став 3. Закона, па је, сагласно одредби члана 53. став 2. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС”, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15), решио као у тачки 1. изреке.
Како је Суд на овај начин коначно одлучио о поднетој иницијативи, захтев за обуставу извршења појединачних аката и радњи предузетих на основу оспорене одредбе Закона је одбацио, као у тачки 2. изреке, сагласно одредби члана 56. став 3. Закона о Уставном суду.
На основу изложеног и одредаба члана 42б став 1. тачка 2) и члана 46. тач. 3) и 5) Закона о Уставном суду, Уставни суд је донео решење као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић