Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ј. С . из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ј. С . и утврђује да је у кривичном поступку који је вођен пред Основним судом у Н ишу у предмету К. 1980/10 повређено право подносиоца уставне жалбе на суђење у разумном року, које гарантује одредба члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Утврђује се право подносиоца уставне жалбе на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.100 евра, у динарској противвредности по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од достављања ове одлуке Министарству.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ј. С . из Ниша , преко пуномоћника М. Ж, адвоката из Ниша, поднеo је Уставном суду, 8. новембра 2016. године, уставну жалбу због повреде права на суђење у разумном року, из члана 32. став 1. Устава Републике Србије, у поступку који је вођен пред Основним судом у Нишу у предмету К. 1980/10 .
Подносилац уставне жалбе, поред осталог, наводи: да се против њега пред Основним судом у Нишу водио кривични поступак К. 1980/10, који је покренут 20. априла 1999. године, решењем истражног судије Општинског суда у Нишу о спровођењу истраге против подносиоца, а правноснажно је окончан 2. септембра 201 6. године, доношењем пресуде Апелационог суда у Нишу Кж. 1. 928/16, којом је потврђена првостепена ослобађајућа пресуда Основног суда у Нишу К. 1980/10 од 18. фебруара 20 16. године; да је поступак трајао дуже од 17 годин а, за које време је само једном, пре доношења пресуде којом је окончан оспорени кривични поступак, донета осуђујућа пресуда у првом степену , која је укинута решењем Окружног суда у Нишу; да ниједном својом радњом није допринео неразумно дугом трајању оспореног поступка.
Из свега наведеног, подноси лац уставне жалбе закључује да му је повређено право на суђење у разумном року, тиме што је оспорени кривични поступак против њега, без икаквог његовог доприноса томе, трајао 17 година , што је утицало, како на његову пословну каријеру, тако и на његове породичне односе.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу , утврди повреду означеног уставног права , као и да подносиоцу досуди на име накнаде нематеријалне штете износ од по 1.000,00 евра за сваку годину трајања кривичног поступка, као и по 2.000,00 евра на име трајања истражног поступка, те износ од 90.000,00 динара на име трошкова састава уставне жалбе.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Пред Основним судом у Нишу против подносиоца уставне жалбе је вођен кривични поступак, који је у односу на подносиоца започео решењем о спровођењу истраге истражног судије Окружног суда у Нишу Ки. 265/98 од 20. априла 1999. године, због кривичног дела злоупотреба службеног из члана 242. став 3. Кривичног закона Републике Србије. Истим решењем подносиоцу је одређен притвор из разлога прописаних одредбом члана 191. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку.
Решењем истражног судије Окружног суда у Нишу Ки. 11/2003 од 18. фебруара 2003. године, подносиоцу је укинут притвор.
Пресудом Основног суда у Нишу К. 1980/10 од 18. фебруара 2016. године подносилац је ослобођен од оптужбе да је извршио кривично дело злоупотреба овлашћења у привреди из члана 238. став 2. у вези става 1. тачка 4) у вези члана 34. Кривичног законика, у подстрекавању.
Решавајући о жалби коју је Основни јавни тужилац у Нишу изјавио против првостепене ослобађајуће пресуде, Апелациони суд у Нишу је 2. септембра 2016. године донео пресуду Кж.1. 928/16, којом је изјављену жалбу одбио као неосновану и првостепену пресуду потврдио.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава, на чију повреду се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
5. Полазећи од праксе Уставног суда, као и праксе и критеријума међународних институција за заштиту људских права, Уставни суд је уставноправном оценом спроведеног поступка у овој кривичноправној ствари утврдио да је у конкретном случају подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року.
Период оцене разумности дужине трајања судског поступка који спада у надлежност Уставног суда, ratione temporis, почео је 8. новембра 2006. године, када је ступио на снагу Устав Републике Србије који установљава уставну жалбу као правно средство за заштиту људских права и слобода и свакоме јемчи право на јавну и непристрасну расправу и одлучивање у разумном року. Међутим, полазећи од тога да судски поступак, по својој природи представља јединствену целину, Уставни суд је становишта да приликом оцене да ли је конкретни судски поступак окончан у оквиру разумног рока или не, треба узети у обзир целокупни период трајања кривичног поступка, од 20. априла 1999. године, када је истражни судија Окружног суда у Нишу против подносиоца донео решење о спровођењу истраге Ки. 265/98, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја из члана 242. став 3. у вези ст. 1. и 4. Кривичног закона Републике Србије, и одредио му притвор из разлога прописаних одредбом члана 191. став 2. тачка 2) Законика о кривичном поступку, па до 2. септембра 2016. године, када је Апелациони суд у Нишу донео пресуду Кж.1. 928/16, којом је изјављену жалбу одбио као неосновану и првостепену ослобађајућу пресуду потврдио, чиме је поступак правноснажно окончан.
У смислу претходно наведеног, Уставни суд је утврдио да је у конкретном случају кривични поступак трајао око 17 и по година, што само по себи указује да поступак није окончан у оквиру разумног рока. У том смислу, Уставни суд налази да у конкретном случају ниједан од чинилаца који објективно могу утицати на дужину судског поступка не могу оправдати оволико његово трајање. Ово посебно имајући у виду да се подносилац као окривљени налазио у притвору од 20. априла 1999. године па до 18. фебруара 2003. године, односно скоро четири године, тако да је његово присуство у том периоду кривичног поступка несумњиво било обезбеђено. Преостало време трајања поступка од скоро 13 година, односно укупно трајање оспореног кривичног поступка од 17 и по година, се ниједним разлогом, било објективним било субјективним, не може оправдати. Уставни суд указује да је, и без подробније анализе читавог тока оспореног кривичног поступка, чињеница да је он трајао 17 и по година, сама по себи, довољна да се утврди повреда права на суђење у разумном року. Дужност судова је да поступак спроведу без одуговлачења, да правовремено и ефикасно реагују и да благовремено предузму све законске мере у циљу разјашњења чињеничног стања и доношења одлуке. Уставни суд наглашава да је у правној држави од изузетне важности доношење одлука без одлагања, како се не би угрозила делотворност судске заштите Уставом гарантованих права и слобода и како би се одржало поверење грађана у судове.
Стога је Уставни суд закључио да искључиву одговорност за то што поступак није окончан у оквиру разумног рока сносе судови који су водили поступак, у коме је, пре доношења последње правноснажне ослобађајуће пресуде, према наводима уставне жалбе, само једном донета првостепена (осуђујућа) пресуда, која је укинута решењем Окружног суда у Нишу.
Уставни суд указује на то да је, према подацима са интернет странице „Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), Основни суд у Нишу у периоду од 24. септембра 2010. године па до 18. фебруара 2016. године заказао велики број рочишта за одржавање главног претреса, у интервалима од једног до пет месеци, али није наведено да ли су рочишта одржана или не, нити разлог евентуалног неодржавања . Међутим, Уставни суд сматра да велики број заказаних рочишта за главни претрес не утиче на другачију одлуку Суда, с обзиром на то да је до тада оспорени кривични поступак трајао већ преко 11 година, као и на то да је Закоником о кривичном поступку поступајућем суду стављен на располагање низ мера, којима је могао обезбедити присуство окривљених и других позваних лица и одржавање главног претреса.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је, на основу одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („ Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15) , уставну жалбу усвојио и утврдио да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на суђење у разумном року зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава, те одлучио као у тачки 1. изреке. 6. На основу одредбе члана 89. став 3. Закона о Уставном суду, Уставни суд је одлучио да се правично задовољење подносиоца уставне жалбе због констатоване повреде права оствари утврђењем права на накнаду нематеријалне штете у износу од 2.100 евра, у динарској противвредности обрачунатој по средњем курсу Народне банке Србије на дан исплате. Накнада се исплаћује на терет буџетских средстава – раздео Министарства правде, у року од четири месеца од дана достављања ове одлуке Министарству.
Приликом одлучивања о висини накнаде нематеријалне штете коју је подносилац уставне жалбе претрпео због учињене повреде права, Уставни суд је ценио све околности од значаја за њено утврђење у конкретном случају. Уставни суд је посебно ценио дужину трајања кривичног поступка, као и животни стандард у држави, те чињеницу да ће досуђена накнада бити много брже исплаћена на националном нивоу, него што је то случај ако о предмету одлучује Европски суд за љуска права.
Поред тога, Уставни суд је имао, пре свега, у виду скорију праксу Европског суда за људска права изражену у пресуди Савић и други против Србије, од 5. априла 2016. године и касније донетим пресудама у којима се Европски суд изјашњавао о висини накнаде нематеријалне штете у односу на Републику Србију у поступцима досуђеним од стране редовних судова. Усклађујући своју досадашњу праксу са наведеним ставовима Европског суда за људска права, Уставни суд је одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд сматра да наведени новчани износ представља правичну и адекватну компензацију за повреду права коју је подносилац уставне жалбе претрпео због неажурног поступања судова.
7. Разматрајући захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд указује да нема услова за одређивање тражене накнаде трошкова, у смислу одредбе члана 6. став 2. Закона о Уставном суду.
Наиме, наведеном одредбом Закона је прописано да учесници у поступку сами сносе своје трошкове. С тим у вези, одредбом члана 83. став 1. Закона о Уставном суду је прописано да свако ( пословно способно) лице, уз испуњеност и других услова, може изјавити уставну жалбу (и предузимати друге радње у поступку), што истовремено значи и да није обавезно да те радње предузима преко пуномоћника, укључујући и пуномоћника адвоката. Поред тога, Уставни суд указује и да је одредбом члана 4 5. Пословника о раду Уставног суда („ Службени гласник РС“, број 103/13) предвиђено да се не одбацују поднесци којима се покреће поступак пред Уставним судом и када исти не садрже податке неопходне за вођење поступка или имају друге недостатке који онемогућавају поступање у предмету, већ се подносиоцу даје могућност да те недостатке накнадно отклони. Такође, Уставни суд лицима која желе да изјаве уставну жалбу, пружа својеврсну правну помоћ кроз установљени образац уставне жалбе и писано упутство за попуњавање обрасца уставне жалбе, који су доступни преко интернет странице Уставног суда или се на захтев достављају заинтересованом лицу. Овакав став Уставни суд је заузео, поред других, и у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године.
8. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.