Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби М. В . из Јагодине, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 201 9. године, донео је
O Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба М. В . изјављена против пресуде Вишег суда у Јагодини К ж.1. 157/15 од 28. јула 20 15. године и пресуде Основног суда у Јагодини К. 378/14 од 23. марта 20 15. године због повреде права зајемчен ог одредб ом члана 33. став 5. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује .
О б р а з л о ж е њ е
1. М. В . из Јагодине је, 11. септембра 20 15. године, Уставном суду из јавио уставну жалбу против пресуда наведених у изреци, због повреде права зајемчених одредбама чл. 33, 34. и 36. Устава Републике Србије.
Подносилац уставне жалбе сматра да су му означена уставна права повређена тиме што је у кривичном поступку који је против њега вођен, оглашен кривим због извршења кривичног дела злостављање и мучење из члан а 137. Кривичног законика, иако то не произлази из изведених доказа , као и тиме што је другостепени суд донео пресуду пропуштајући да на седницу већа позове окривљеног и његовог браниоца, и поред њиховог изричитог захтева наведеног у жалби изјављеној против првостепене пресуде, нити је претходно донео одлуку о захтеву за изузеће судије Д.Ж. који је такође изричито наведен у жалби. Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу и поништи оспорене одлуке.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у претходно спроведеном поступку, из документације приложене уз уставну жалбу утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Оспореном пресудом Основног суда у Јагодини К. 378/14 од 23. марта 2015. године подносилац је осуђен због извршења кривичног дела злостављање и мучење из члана 137. став 1. Кривичног законика и изречена му је условна осуда, тако што му је утврђена казна затвора у трајању од четири месеца и истовремено одређено да се изречена казна неће извршити уколико окривљени у року од једне године од дана правноснажности пресуде не изврши ново кривично дело.
Против првостепене пресуде бранилац окривљеног је изјавио жалбу из свих разлога прописаних Закоником о кривичном поступку. У жалби је, поред осталог, наведено да бранилац и окривљени захтевају да присуствују седници већа у смислу члана 447. ст. 2. и 3. у вези члана 511. Законика о кривичном поступку, као и да се „уколико предмет буде додељен судији Д. Ж, која би поступала као судија известилац, изузме у смислу члана 39. Законика о кривичном поступку, због сумње у њену пристрасност“.
Оспореном пресудом Вишег суда у Јагодини Кж.1. 157/15 од 28. јула 2015. године жалбе окривљеног и његовог браниоца су одбијене као неосноване и првостепена пресуда је потврђена. У образложењу пресуде је, поред осталог, наведено да другостепено веће на седницу није позвало окривљеног и његовог браниоца, јер је, у смислу одредбе члана 511. став 1. Законика о кривичном поступку, нашло да присуство странака и браниоца не би било корисно за разјашњење ствари.
Након изјављивања уставне жалбе бранилац окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, поднео је Врховном касационом суду 15. септембра 2015. године захтев за заштиту законитости против оспорених правноснажних пресуда из, између осталог, истих разлога наведених у уставној жалби (пропуштање да се на седицу већа другостепеног суда позове окривљени и његовог браниоца и неодлучивање о захтеву за изузећ е судије Д.Ж.).
Врховни касациони суд је 7. октобра 2015. године донео решење Кзз. 868/15 којим је поднети захтев за заштиту законитости одбацио као недозвољен, јер је поднет из разлога из којих се не може поднети, као и због тога што су у захтеву само формално означене повреде закона због којих је подношење захтева дозвољено, али се у захтеву указује на недозвољене разлоге за његово подношење.
Увидом у списе предмета Основног суда у Јагодини К. 378/14 утврђено је да о захтеву окривљеног и његовог браниоца за изузеће судије Д.Ж. није одлучивано.
4. Чланом 33. став 5. Устава је утврђено да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране.
Одредбама члана 34. Устава је утврђено: да се нико не може огласити кривим за дело које, пре него што је учињено, законом или другим прописом заснованим на закону није било предвиђено као кажњиво, нити му се може изрећи казна која за то дело није била предвиђена (став 1.); да се казне одређују према пропису који је важио у време кад је дело учињено, изузев кад је каснији пропис повољнији за учиниоца, а кривична дела и кривичне санкције одређују се законом (став 2.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (став 3.); да нико не може бити гоњен ни кажњен за кривично дело за које је правноснажном пресудом ослобођен или осуђен или за које је оптужба правноснажно одбијена или поступак правноснажно обустављен, нити судска одлука може бити измењена на штету окривљеног у поступку по ванредном правном леку, те да истим забранама подлеже вођење поступка за неко друго кажњиво дело (став 4.); да је, изузетно, понављање поступка допуштено у складу с казненим прописима, ако се открију докази о новим чињеницама које су, да су биле познате у време суђења, могле битно да утичу на његов исход или ако је у ранијем поступку дошло до битне повреде која је могла утицати на његов исход (став 5.); да кривично гоњење и извршење казне за ратни злочин, геноцид и злочин против човечности не застарева (став 6.).
Чланом 36. став 1. Устава јемчи се једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, док став 2. утврђује да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу.
Одредбама члана 39. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14 ), поред осталог, прописано је: да захтев за изузеће судије суда који одлучује о жалби, странке и бранилац могу поднети у жалби или у одговору на жалбу (став 3.); да су странке и бранилац дужни да у захтеву за изузеће наведу доказе и околности због којих сматрају да постоји неки од разлога за изузеће судије, судије-поротника или председника суда, те да се у поновљеном захтеву не могу наводити разлози који су истицани у ранијем захтеву за изузеће који је одбијен, осим ако се поднесу нови докази који подносиоцу раније нису били познати (став 5.).
Члан 41. став 4. Законика прописује: да ће се, ако је поступљено противно одредбама члана 39. ст. 3. и 5. овог законика, захтев у целини или делимично одбацити решењем које доноси председник суда, а ако се захтев односи на председника суда - заменик председника суда, као и да од отварања заседања такво решење доноси веће у чијем саставу може бити судија чије изузеће се тражи.
Одредбама члана 495. овог законика је прописано да ће се у поступку за кривична дела за која је као главна казна прописана новчана казна или казна затвора до осам година, примењивати одредбе чл. 496. до 520. овог законика, а уколико у овим одредбама није нешто посебно прописано, сходно ће се примењивати остале одредбе овог законика, док је одредбом члана 511. став 1. прописано да ће се, кад другостепени суд одлучује о жалби против пресуде којом је изречена казна затвора, о седници већа обавестити странке и бранилац у смислу члана 447. став 2. овог законика, а у осталим случајевима, само ако председник већа или веће нађе да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари.
5. Разматрајући истакнуту повреду права зајемчен их одредб ом члана 33. став 5. Устава, тиме што председник Вишег суда у Јагодини, односно поступајуће веће овог суда, није претходно одлучило о захтеву за изузеће судије Д.Ж. истакнутом у жалби против првостепене пресуде, Уставни суд је пошао од одредаба члана 39. ЗКП.
Одредбом става 5. овог члана Законика изричито је прописано да су странке и бранилац дужни да у захтеву за изузеће наведу доказе и околности због којих сматрају да постоји неки од разлога за изузеће судије, судије – поротника или председника суда, док је одредбом члана 41. став 4. овог законика прописано да ће се, ако је поступљено противно, између осталог, одредби члана 39. ст ав 5. овог законика, захтев у целини или делимично одбацити решењем које доноси председник суда, а ако се захтев односи на председника суда – заменик председника суда, као и да од отварања заседања такво решење доноси веће у чијем саставу може бити судија чије изузеће се тражи. И з садржине жалбе коју су подносилац и његов бранилац изјавили против оспорене првостепене пресуде, произлази да је у жалби окривљеног и његовог браниоца, изјављеној против оспорене првостепене пресуде , наведен само захтев „да се у жалбеном поступку пред Вишим судом у Јагодини, уколико предмет буде додељен судији Д.Ж. која би поступала као судија известилац, изузме у смислу члана 39. ЗКП, због сумње у њену пристрасност“, али да нису наведени доказ и и околности које изазивају сумње у пристрасност судије Д.Ж., као и да о овом захтеву за изузеће није одлуч ено.
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да пропуст Вишег суда у Јагодини да, пре доношења одлуке о жалби, одлучи о захтеву окривљеног и његовог браниоца за изузеће судије Д.Ж. није имао утицаја на исход одлучивања у овој кривичној ствари, јер би захтев за изузеће, услед недостатака из члана 39. став 5. Законика о кривичном поступку, морао бити одбачен, сагласно одредби члана 41. став 4. Законика, па је оценио да овај пропуст другостепеног суда нема тежину повреде Уставом зајемчених права на која подносилац указује, односно да је уставна жалба у овом делу неоснована.
С обзиром на наведено, Уставни суд је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио као неосновану уставну жалбу у делу у коме се истиче повреда посебних права окривљеног наведеним радњама, и одлучио као у првом делу изреке.
6. Оцењујући постојање претпоставки за одлучивање у преосталом делу уставне жалбе, Уставни суд је утврдио да се у уставној жалби не наводе уставноправни разлози који би указивали на то да су оспореним пресудама повређен а Уставом зајемчен а прав а подносиоца уставне жалбе из чл . 34. и 36. Устава, већ се од Уставног суда у суштини тражи да, поступајући као инстанциони суд, испитује законитост оспорених судских одлука. Претходни закључак Уставног суда неспорно потврђује садржина уставне жалбе којом се детаљно образлаже погрешна оцена изведених доказа која је, по схватању подносиоца, довела до погрешне примене права.
Уставни суд посебно указује да се наводи уставне жалбе не могу довести у уставноправну везу са Уставом утврђеном садржином права зајемчених одредбама чл. 34. и 36. Устава, на чију се повреду позива подносилац.
Коначно, у односу на тврдњу подносиоца о повреди права на одбрану из члана 33. став 5. Устава, тиме што председник кривичног већа другостепеног суда о седници већа није обавестио окривљеног и његовог браниоца, Уставни суд налази да се ови наводи не могу прихватити као уставноправни разлози за тврдњу о повреди означеног уставног права.
Наиме, у жалби изјавиљеној против оспорене првостепене пресуде истакнут је захтев да окривљени и његов бранилац присуствују седници већа другостепеног суда. Жалба је изјављена против пресуде којом је подносиоцу уставне жалбе изречена условна осуда. У конкретном случају се, сагласно одредбама члана 495. ЗКП, водио скраћени кривични поступка и на њега су се примењивале одредбе чл. 496. до 520. ЗКП. Како је одредбом члана 511. став 1. овог законика прописана обавеза другостепеног суд а да о седници већа обавести странке и брани оца на њихов захтев, само када одлучује о жалби против пресуде којом се окривљеном изриче казна затвора, а у осталим случајевима, само ако председник већа или веће нађе да би присуство странака било корисно за разјашњење ствари, то су веће и председник већа имали Закоником прописано право да одлуче о потреби да седници присуствују странке и бранилац. С обзиром на то да је подносиоцу као окривљеном изречена условна осуда, а другостепено веће „нашло да присуство странака и браниоца не би било корисно за разјашњење ствари“, то је Уставни суд утврдио да у овом делу уставна жалба не испуњва претпоставке за вођење поступка.
С обзиром на наведено, Уставни суд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и решио као у другом делу изреке.
7. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.