Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Mирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби Б. Ј. из Новог Сада, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Б. Ј. изјављена против решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1022/14 од 4. новембра 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1749/14 од 26. новембра 2014. године у односу на истакнуте повреде права из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. став 2, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1 Б . Ј. из Новог Сада је, 8. јануара 201 5. године, преко пуномоћника Б. Т , адвоката из Новог Сада, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења наведених у изреци, због повреде права из члана 18. став 2, члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. ст. 1. и 2, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије, као и повреде члана 13. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода.
Подносилац наводи да му је право на правну сигурност у казненом праву, зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава повређено тиме што је Виши суд у Новом Саду у образложењу оспореног првостепеног решења навео да јe окривљени „кривично дело које јe предмет овог кривичног поступка, а за које ie основано сумњив, починио 12. августа 2013. године". Тиме је, по мишљењу подносиоца, првостепени суд повредио презумпцију невиности, јер „није навео да је кривично дело почињено, већ да је подносилац уставне жалбе кривично дело починио“, из чега, по мишљењу подносиоца, произлази да је првостепени суд приликом доношења првостепеног решења подносиоца уставне жалбе сматрао кривим, иако његова кривица није утврђена правноснажном одлуком суда. Како је, и поред наведене очигледне повреде презумпције невиности, Апелациони суд у Новом Саду овакве наводе браниоца сматрао неоснованим, тиме је, по мишљењу подносиоца, повреда означеног права учињена и оспореним другостепеним решењем.
По наводима уставне жалбе, право на правично суђење је подносиоцу повређено јер није непристрасно и правично одлучено о постојању основане сумње и о постојању особитих околности за одређивање притвора предвиђених одредбом члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП, с обзиром на то:
- да првостепени суд приликом доношења првостепеног решења, и поред тога што се подносилац уставне жалбе налази у притвору већ више од 15 месеци, није савесно и брижљиво исипитивао, тј. није уопште испитивао, да ли заиста постоје разлози за продужење притвора превиђени одредбом члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП;
- да у конкретном случају не постоје разлози за одређивање притвора, јер не постоји основана сумња (а ни основ сумње) да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело (ни кривично дело из члана 206. став l. K3, ни кривично дело из члана 206. став 2. КЗ, нити било које друго кривично дело);
- да подносилац уставне жалбе у време извршења кривичног дела није био на месту извршења кривичног дела;
- да се у измењеној оптужници не наводи да је окривљени употребио силу према оштећеном, већ се наводи да је сила употребљена од стране НН лица;
- да се у измењеној оптужници не наводи да је подносилац уставне жалбе претио оштећеном;
- да се у измењеној оптужници не наводи да је подносилац уставне жалбе одузео „туђе покретне ствари" од оштећеног;
- да се у измењеној оптужници уопште не наводи начин, односно конкретне радње којим су „туђе покретне ствари" одузете од оштећеног, нити се из измењене оптужнице и свих изведених доказа види да ли су то урадила НН лица, да ли је то учинио само подносилац уставне жалбе или пак НН лица и подносилац уставне жалбе заједнички;
- да је на основу измењене оптужнице нејасно за коју се радњу кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ подносилац уставне жалбе уопште терети - да ли за употребу силе или за претњу, или за обе ове радње;
- да у конкретном случају не постоје ни особите околности које указују да ће подносилац уставне жалбе у кратком временском периоду поновити кривично дело, као други кумалтиван услов без којег се притвор не може продужити на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП;
- да је потпуно неосновано и неприхватљиво становиште првостепеног суда да као особите околности из чл. 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП егзистирају „ранија осуђиваност" и околност да је од изласка подносиоца уставне жалбе са издржавања казне затвора па до момента када је „починио кривично дело које је предмет кривичног поступка", протекло „само неколико месеци", јер поменуте околности у конкрентом случају не могу представљати реалну и извесну опасност да ће подносилац уставне жалбе у кратком року поновити кривично дело, a с обзиром на то да „ранија осуђиваност" не може представљати околност која ће, по аутоматизму, указивати да ће подносилац уставне жалбе у кратком периоду поновити кривично дело, да је „ранијим осудама" код подносиоца уставне жалбе постигнута сврха кажњавања, да околност да је од изласка подносиоца уставне жалбе са издржавања казне затвора па до момента када је „починио кривично дело које је предмет кривичног поступка", протекло „само неколико месеци", не може и не сме бити особита околност у смислу одредбе члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП, јер се и на тај начин чин и повреда презумпције невиности;
- да се основана сумња да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело заснива на незаконитим доказима, тј. на исправама о незаконито предузетим доказним радњама и то на записнику о препознавању лица Министарства унутрашњих послова – Полицијске управе у Новом Саду – Одељењу криминалистичке полиције Ку. 8086/13 од 25. септембра 2013. године са грађанином М.Х. и грађанином Д.Ђ. и криминалистичко-техничкој документацији број 2525 од 25. септембра 2013.године, јер поменутим незаконитим доказима, односно незаконитим доказним радњама је извршен сугестиван утицај на сведоке М.Х. и оштећеног Д.Ђ. на тај начин да они приликом предузимања радње препознавања „упере прстом" управо на подносиоца уставне жалбе, што јасно произлази из тог што је доказна радња препознавања предузета уз бројне назаконитости и неправилности (није предузета у складу са одредбом члана 104. тада важећег ЗКП), а на које је бранилац подносиоца уставне жалбе и указивао у току читавог поступка, како првостепеном суду, тако и другостепеном суду, а из оваквих незаконитости изводи се закључак да је подносилац уставне жалбе основано сумњив само због тога што је познат полицији због ранијих осуда, и због тога што је полиција у потпуности занемарила процедуру и поступак по којем се предузима доказна
радња препознавања, а који поступак и процедура су предвиђени управо из тог разлога да би се избегао сугестиван утицај на лица која врше препознавање.
Подносилац сматра да му је, с обзиром на наведене повреде права на правну сигурност у казненом праву и права на правично суђење, односно „чињеницу да у конкрентом случају не постоји основана сумња да је подносилац уставне жалбе учинио кривично дело, нити особите околности предвиђене одредбом члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП “, повређено и право на слободу, јер је лишен слободе иако у конкретном случају нису постојали разлози за његово лишење превиђени одредбама ЗКП.
У уставној жалби се, такође, наводи да се „подносилац уставне жалбе до дана њеног подношења налази у притвору једну годину, три месеца и 14 дана, рачунајући од 25. септембра 2013. године, када је лишен слободе па, имајући у виду све претходно наведено, јасно је (а уколико уопште постоје разлози за продужење притвора предвиђени одредбом члана 211. став 1. тачка 3 ) ЗКП – а не постоје – његово продужење је директна последица учињених повреда права на правну сигурност у казџеном праву и права на правично суђење) да трајање притвора у конкретном случају није сведено на најкраће неопходно време, јер се подносилац уставне жалбе налази у притвору већ више од 15 месеци, а уз то се сврха због које је притвор одређен може остварити и другом, неупоредиво блажом мером од мере притвора, на шта је бранилац подносиоца уставне жалбе и указивао у жалби, али другостепени суд те жалбене наводе уопше није ценио и узимао у обзир приликом доношења решења, чиме је подносиоцу уставне жалбе повредио и право на делотворни правни лек ...“.
Подносилац уставне жалбе тврди да му је право на делотворан правни лек повређено и тиме што је другостепени суд решењем одбио жалбу, а није ценио све жалбене наводе браниоца подносиоца уставне жалбе и то:
- да у конкрентом" случају не постоји основана сумња да је подносилац учинио кривично дело;
- да се измењена оптужница заснива на незаконитим доказима,
- да је првостепени суд неправилно применио одредбу члана 213. став 2. ЗКП,
- да се у конкретном случају сврха мера за обезбеђење присуства подносиоца уставне жалбе и несметано вођење кривичног поступка може остварити применом блаже мере него мером притвора, као нпр. мером забране напуштања стана;
- да је, узимајући у обзир све претходно наведено у овој уставној жалби, а затим и чињеницу да је жалба решењем одбијена као неоснована, евидентно да другостепени суд оне жалбене наводе о којима се изјаснио у образложењу решења није савесно и брижљиво ценио.
Подносилац сматра да му је право на делотворан правни лек повређено тиме што је другостепени суд одбио жалбу коју је изјавио против првостепене пресуде не ценећи све жалбене наводе.
Како је одредбом члана 36. став 2. Устава пружена заштита прав у из чл ана 13. Конвенције, Уставни суд је оцену вршио у односу на одредбу Устава.
Предложио је да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права , поништи оспорена решења, подносиоцу досуди нематеријалну штету на име незаконитог лишења слободе и повреде означених уставних права, као и да му досуди трошкове заступања пред Уставним судом.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено кили ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у оспорена решења и другу документацију приложену као доказ уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
Решењем истражног судије Вишег суда у Новом Саду Ки. 211/13 од 26. септембра 2013. године подносиоцу је одређен притвор, који му се рачуна од 25. септембра 2013. године, када је лишен слободе.
Више јавно тужилаштво у Новом Саду је 5. новембра 2013. године против подносиоца подигло оптужницу Кт. 369/13, због оправдане сумње да је починио кривично дело разбојништво из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ.
Виши суд у Новом Саду је 22. априла 2014. године, након спроведеног кривичног поступка, донео пресуду К. 275/13 којом је подносиоца огласио кривим за извршење кривичног дела разбојништво из члана 206. став 1. КЗ, и осудио га на казну затвора у трајању од три године и продужио му притвор до упућивања на издржавање казне, а најдуже док не истекне казна затвора која му је пресудом изречена.
Решењем Апелационог суда у Новом Саду Кж.1. 783/14 од 9. септембра 2014. године укинута је изречена пресуда, а окривљеном је продужен притвор из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, најдуже до 8. новембра 2014. године.
Оспореним решењем Вишег суда у Новом Саду Кв. 1022/14 од 4. новембра 2014. године подносиоцу је притвор продужен за 60 дана, најдуже до 7. јануара 2015. године, на основу одредбе члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП.
У образложењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„По мишљењу овог већа неопходно је даље задржавање окривљеног у притвору по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, а имајући у виду извод из КЕ за окривљеног из којег се види да је окривљени раније осуђиван за истоврсно кривично дело и то пресудом Врховног суда Србије Кж. 2293/09 од 22. септембра 2009. године на казну затвора у трајању од две године, те пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 1752/12 од 4. јуна 2012. године због кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ на казну затвора у трајању од две године, а са чијег издржавања је пуштен 22. априла 2013. године. Приликом одлучивања веће је имало у виду да је окривљени оправдано сумњив у овом кривичном постзпку за истоврсно кривично дело из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ, које околности по налажењу овог већа представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду могао поновити кривично дело, посебно имајући у виду да је кривично дело које је предмет овог кривичног поступка, а за које је оправдано сумњив, починио 12. августа 2013. године, а у априлу месецу 2013. године је изашао са издржавања казне затвора због извршења истоврсног кривичног дела, значи само неколико месеци по издржаној казни по ранијој осуди, а што је свакако разлог за задржавање окривљеног у притвору по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП“.
Одлучујући о жалбама окривљеног и његовог браниоца изјављеним против оспореног првостепеног решења о продужењу притвора, Апелациони суд у Новом Саду донео је 26. новембра 2014. године решење Кж.2. 1749/14, којим је жалбе одбио као неосноване.
У оспорењу овог решења је, поред осталог, наведено:
„Првостепени суд је, по оцени овог суда, а насупрот жалбеним наводима, основано оценио у побијаном решењу да је неопходно и даље задржавање окривљеног Б . Ј . у притвору из разлога предвиђених у члану 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП. Основаност продужења притвора према окривљеном по законском основу из члана 211 . став 1 . тачка 3 ) ЗКП, и по оцени овог суда, орправдавају чињенице, које су и наведене у образложењу првостепеног решења – да је окривљени Б . Ј . према изводу из КЕ раније правноснажно осуђиван за истоврсно кривично дело и то пресудом Врховног суда Србије у Београду Кж. 2293/09 од 22. септембра 2009. године, на казну затвора у трајању од 2 године и пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж . 1752/12 од 04. јуна 2012. године, због кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ, на казну затвора у трајању од две године, са чијег издржавања је пуштен 22. априла 2013. године, те имајући у виду да је оправдано сумњив да је предметно кривично дело извршио 12. августа 2013. године а да је у априлу месецу 2013. године изашао са издржавања казне затвора због извршења истоврсног кривичног дела, што јасно указује на кратак временски период од последње осуде и издржане казне затворе до извршења кривичног дела за које је сад оправдано сумњив, дакле на његову склоност ка вршењу кривичних д ела, које све околности, по оцени овог суда, имају значај особитих околности које
указују на опасност да би окривљени у случају да се нађе на слободи у кратком
временском периоду могао поновити кривично дело за које кривично дело је оправдано сумњив и у овом поступку, и самим тим и оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору по овом законском основу, као нужне мере ради несметаног вођења овог кривичног поступка, чија се сврха не може остварити другом мером предвиђеном законом.
Надаље, иако су тачни наводи жалбе браниоца окривљеног у којима се указује да је првостепени суд окривљеном Б. Ј . продужио притвор због оправдане сумње да је извршио кривично дело разбојништво из члана 206 . став 2 . у вези става 1 . КЗ а да се окривљеном оптужницом која је прецизирана на главном претресу одржаном 16. априла 2014. године на терет ставља кривично дело разбојништво из члана 206 . став 1. КЗ, исти наводи по оцени овог суда нема значаја за одлучивање у погледу оправданости продужења притвора према окривљеном, нити утичу на квалитет и значај напред наведених особитих околности, нити доводе у питање правилност и законитост закључка првостепеног суда.
Такође жалбени наводи браниоца окривљеног у којима се истиче да је првостепени суд повредио начело претпоставке невиности, на тај начин што је у образложењу решења навео „да је окривљени кривично дело које је предмет овог кривичног поступка ... починио 12. августа 2013. године “, овај суд сматра неоснованим, имајући у виду да је у образложењу побијаног решења наведено „ да је окривљени кривично дело које је предмет овог кривичног поступка, а за које је оправдано сумњив, починио 12. августа 2013. године “, дакле јасно произилази да је окривљени оправдано сумњив да је извршио предметно кривично дело и никако се не истиче да је окривљени извршио или покушао да изврши кривично дело, а како се то нетачно наводи у жалби браниоца окривљеног.
Стога су од стране овог суда и оцењени као неосновани наводи из жалби да није основано продужење притвора према окривљеном по наведеном законском основу, па је из свих напред наведених разлога, а на основу одредбе члана 467 . став 4 . ЗКП и донета одлука као у изреци овог решења“.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да се Уставом јемче, и као таква, непосредно примењују људска и мањинска права зајемчена општеприхваћеним правилима међународног права, потврђеним међународним уговорима и законима, а законом се може прописати начин остваривања ових права само ако је то Уставом изричито предвиђено или ако је то неопходно за остварење појединог права због његове природе, при чему закон ни у ком случају не сме да утиче на суштину зајемченог права (члан 18. став 2.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да лице за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело може бити притворено само на основу одлуке суда, ако је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка (члан 30. став 1.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, а притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, па ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.) да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Чланом 216. ЗКП је, поред осталог, прописано: да од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор се може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу и да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.) .
Одредбом члана 206. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09, 111/09, 121/12, 104/13, 108/14 и 94/16) је прописано да ће се казнити затвором од две до двадесет година ко употребом силе против неког лица или претњом да ће непосредно напасти на живот или тело одузме туђу покретну ствар у намери да њеним присвајањем себи или другом прибави противправну имовинску корист, док је ставом 2. истог члана прописано да ће се учинилац казнити затвором од три до петнаест година, ако је дело из става 1. овог члана учињено од стране групе, или је неком лицу са умишљајем нанесена тешка телесна повреда или ако вредност одузетих ствари прелази износ од милион и петсто хиљада динара.
5. Уставни суд и у овом уставносудском поступку указује да је Уставом утврђено да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом, из чега произлази да је неопходно кумулативно постојање два услова да би лишење слободе било законито. Први, да лишење слободе мора бити засновано на разлозима предвиђеним законом, и други, да се лице лишава слободе у складу са законом прописаним поступком. Сагласно одредбама члана 30. став 1. Устава и члана 211. став 1. ЗКП, притвор се према неком лицу може одредити само одлуком суда уколико су кумулативно испуњена два услова: да постоји основана сумња да је лице учинило кривично дело и да је притварање неопходно ради вођења кривичног поступка. Разлози који притварање могу чинити неопходним ради вођења кривичног поступка, прописани су у тач. 1) до 4) члана 211. став 1. ЗКП.
Из наведеног, по оцени Уставног суда, недвосмислено произлази да суд може одредити (и продужити) притвор према неком лицу само уколико истовремено оцени да постоји основана (односно оправдана) сумња да је оно извршило кривично дело и да је његово притварање неопходно ради вођења кривичног поступка, те да потом, у решењу о одређивању (и продужењу) притвора, детаљно образложи који су то разлози који притварање чине неопходним ради несметаног вођења кривичног поступка. Управо на тај начин, навођењем разлога за одређивање (и продужење) притвора, надлежни суд образлаже зашто је притвор неопходан ради вођења кривичног пост упка (Одлука Уставног суда Уж-1429/2008 од 16. јула 2009. године, тачка 7. образложења). Произвољно лишавање слободе постоји онда када надлежни судови не образложе на задовољавајући начин разлоге због којих је лишавање слободе било неопходно ( видети пресуде Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП) Kay против Уједињеног Краљевства, од 1. марта 1994, став 31, Kurt против Турске, број 24276/94, од 25. маја 1998. године, Bayorkina против Русије, број 69481/01, од 27. јула 2006. године).
У погледу трајања притвора, Уставни суд указује да је у више својих одлука заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и показују посебну хитност у вођењу поступка ( видети пресуде ЕСЉП у предметима: Lavents против Летоније, ст. 70. и 71. и Buzadji против Републике Молдавије, став 113.).
Уставни суд је утврдио да је притвор према подносиоцу уставне жалбе продужен након подизања оптужнице, у фази поновног главног претреса (првостепена осуђујућа пресуда је укинута и предмет враћен на поновни поступак) , због постојања оправдане сумње да је изврши о кривичн о дел о разбојништва. Притвор је према подносиоцу уставне жалбе оспореним решењима продужен на основу одредб е члана 211. став 1. тач ка 3) ЗКП, односно због постојања особитих околности које указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело.
Уставни суд је оценио да су оспорена решења заснована на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права, те да су надлежни судови поступали у складу са ЗКП када су утврдили да постоје услови да се подносиоцу уставне жалбе продужи притвор по означеном законском основу. Наиме, надлежни судови су у оспореним одлукама, поред постојања оправдане сумње да је окривљени извршио кривично дело разбојништво, аргументовано образложили конкретне особите околности које у овом случају указују да ће окривљени у кратком временском периоду поновити дело и оценили да су те околности таквог значаја да оправдавају продужење мере притвора према подносиоцу (да је окривљени Б. Ј . према изводу из КЕ раније правноснажно осуђиван за истоврсно кривично дело и то пресудом Врховног суда Србије Кж. 2293/09 од 22.септембра 2009. године, на казну затвора у трајању од две године и пресудом Апелационог суда у Новом Саду Кж. 1752/12 од 04. јуна 2012. године, због кривичног дела из члана 206. став 1. КЗ, на казну затвора у трајању од две године, са чијег издржавања је пуштен 22. априла 2013. године, те имајући у виду да је оправдано сумњив да је предметно кривично дело извршио 12. августа 2013. године а да је у априлу месецу 2013. године изашао са издржавања казне затвора због извршења истоврсног кривичног дела, што јасно указује на кратак временски период од последње осуде и издржане казне затворе до извршења кривичног дела за које је сад оправдано сумњив, дакле на његову склоност ка вршењу кривичних дела, које све околности, по оцени овог суда, имају значај особитих околности које указују на опасност да би окривљени у случају да се нађе на слободи у кратком временском периоду могао поновити кривично дело за које кривично дело је оправдано сумњив и у овом поступку, и самим тим и оправдавају даље задржавање окривљеног у притвору по овом законском основу, као нужне мере ради несметаног вођења овог кривичног поступка, чија се сврха не може остварити другом мером предвиђеном законом). Уставни суд сматра да оцена кривичних судова у погледу постојања наведеног притворског разлога и одлука суда да је ради несметаног вођења поступка нужно било продужити притвор према подносиоцу, није произвољна и арбитрерна, односно да су дати разлози релевантни и довољни.
Имајући у виду све до сада изложено, Уставни суд је оценио као неосноване наводе подносиоца да оспорена решења не садрже довољне и релевантне разлоге за притвор.
Такође, Уставни суд је утврдио да се подносилац до дана подношења уставне жалбе ( 8. јануара 201 5. године) налазио у притвору једну годину, три месеца и 14 дана ( 25. септембра 2013. године, када је лишен слободе), за које време је спроведен комплетан кривични поступак, донета првостепена и другостепена пресуда, и предмет враћен на поновни поступак. Имајући у виду да се кривични поступак у конкретном случају води због кривичног дела разбојништ о, Уставни суд је оценио да се поступак до тренутка подношења уставне жалбе водио са примереном хитношћу.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да подносиоцу уставне жалбе, као окривљеном, оспореним решењима нису повређена права зајемчена одредбама члана 27. став 1, члана 30. став 1 , члана 31. став 2. и члана 32. став 1. Устава.
6. Уставни суд је, оцењујући садржину оспорених решења Вишег суда у Новом Саду Кв. 1022/14 од 4. новембра 2014. године и решења Апелационог суда у Новом Саду Кж2. 1749/14 од 26. новембра 2014. године, утврдио да из садржине оспорених решења не произлази да се као утврђена узима чињеница да је подносилац уставне жалбе, као оптужени против кога се води кривични поступак пред Виш им суд ом у Новом Саду, извршио кривичн о дел о кој о му је оптужницом стављен о на терет.
Овакав став Суд темељи на томе што Виши суд у Новом Саду у оспореном решењу о продужењу притвора, образлажући своју одлуку да се окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, продужи притвор, поред осталог, навoди „...Приликом одлучивања веће је имало у виду да је окривљени оправдано сумњив у овом кривичном поступку за истоврсно кривично дело из члана 206. став 2. у вези става 1. КЗ, које околности по налажењу овог већа представљају особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду могао поновити кривично дело, посебно имајући у виду да је кривично дело које је предмет овог кривичног поступка, а за које је оправдано сумњив, починио 12. августа 2013. године, а у априлу месецу 2013. године је изашао са издржавања казне затвора због извршења истоврсног кривичног дела, значи само неколико месеци по издржаној казни по ранијој осуди, а што је свакако разлог за задржавање окривљеног у притвору по основу члана 211. став 1. тачка 3) ЗКП“.
Апелациони суд у Новом Саду је оценио да су наведен и разло зи за продужење притвора основани, да је првостепени суд у побијаном решењу да о детаљне разлоге које у свему прихвата и другостепени суд , те да цитираним наводима из оспореног првостепеног решења није повређено начело претпоставке невиности, јер из садржине првостепеног решења „јасно произилази да је окривљени оправдано сумњив да је извршио предметно кривично дело и никако се не истиче да је окривљени извршио или покушао да изврши кривично дело, а како се то нетачно наводи у жалби браниоца окривљеног“.
На овај начин, по налажењу Уставног суда, Виши суд у Новом Саду није повредио право подносиоца уставне жалбе на претпоставку невиности, јер је недвосмислено навео да постоји о правдана сумња да је окривљени изврши о кривичн о дел о, а не да га је извесно изврши о. Наиме, како кључни део реченице у решењу Вишег суда у Новом Саду, који се односи на особите околности које указују на основану бојазан да би окривљени, уколико би се нашао на слободи, у кратком временском периоду могао поновити кривично дело, започиње речима „Приликом одлучивања веће је имало у виду да је окривљени оправдано сумњив ...“, и наставља се непосредно пре спорне речи „починио“ речима „имајући у виду да је кривично дело које је предмет овог кривичног поступка, а за које је оправдано сумњив“, Уставни суд сматра да све наведено јасно говори о подносиоцу уставне жалбе као „оправдано сумњивом“, а никако о томе да је подносилац извршилац кривичног дела за које се против њега води поступак.
Полазећи од изложеног, Уставни суд је оценио да надлежни судови у оспореним решењима нису прекорачили границе оправдане сумње у оквиру које се одлучивање о постојању разлога за продужење притвора може кретати и уједно нису извели закључак да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе , крив пре него што је донета правоснажна пресуда.
Стога је Уставни суд утврдио да Виши суд у Новом Саду и Апелациони суд у Новом Саду оспореним решењима нису одражавали мишљење да је окривљени, овде подносилац уставне жалбе, крив пре него што је његова кривица доказана по закону, те да му није повређено право на претпоставку невиности зајемчено одредбом члана 34. став 3. Устава.
7. Полазећи од наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе из члана 27. став 1, члана 30. став 1, члана 31. став 2, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану, и одлучио као у првом делу изреке.
8. У односу на истакнуту повреду начела непосредне примене зајемчених права из члана 18. Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету указује да се одредбама овог члана Устава не јемчи ниједно одређено људско или мањинско право или слобода, већ се утврђује једно од начела у складу са којим се остварују сва зајемчена права и слободе. Стога повреда овог начела може настати само акцесорно, као последица повреде или ускраћивања конкретног Уставом зајемченог права или слободе, а што овде није случај.
Уставни суд указује да се позивање подносиоца уставне жалбе на повреду права из члана 31. став 1. Устава не може довести у правну везу са оспореним решењима, јер се наведеном уставном одредбом јемче права окривљеног на ограничено трајање притвора до подизања оптужнице , а у конкретном случају оспорена решења су донета након изрицања првостепене пресуде, што је фаза кривичног поступка после подизања оптужнице .
У погледу истакнуте повреде права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је подносилац уставне жалбе изјавио редован правни лек против првостепеног решења, да је о жалби надлежан другостепени суд одлучио решењем које садржи детаљно, јасно и уставноправно прихватљиво образложење разлога због којих је жалба осуђеног одбијена као неоснована и потврђено првостепено решење, те је очигледно да је подносилац искористио право на правно средство, при чему означено уставно право не гарантује повољан исход жалбеног поступка, ако за тражену инстанциону заштиту није било правног основа.
С обзиром на наведено, Уставни с уд је , сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у преосталом делу одбацио уставну жалбу, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, и одлучио као у другом делу изреке.
9. Следом свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.