Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови Већа, у поступку по уставној жалби И. С . из Ћуприје, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба И. С . и утврђује да је решењем Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 1351/15 од 6. фебруара 2015. године повређено право подносиоца уставне жалбе на правично суђење, зајемчено одредбом члана 32. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
2. Поништава се решење из тачке 1. и одређује да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалби И . С . изјављеној против решења Прекршајног суда у Крагујевцу – Одељење у Рачи Пр. 5604/12 од 10. октобра 2014. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. И. С . из Ћуприје поднео је Уставном суду, 20. априла 201 5. године, преко пуномоћника М. К , адвоката из Ћуприје, уставну жалбу против решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 1351/15 од 6. фебруара 2015. године, због повреде начела и права из члана 21. ст. 1, 2. и 3, члана 32. став 1, члана 36. ст. 1. и 2. и члана 58. Устава Републике Србије.
Оспореним решењем је одбијен захтев подносиоца уставне жалбе за накнаду трошкова прекршајног поступка, у делу који се односи на састављање и подношење поднеска са трошковима прекршајног поступка, с обзиром на то да је прекршајни поступак против подносиоца обустављен услед наступања апсолутне застарелости вођења прекршајног поступка, па трошкове које је имао окривљени у том случају сноси суд који је поступак водио.
Подносилац сматра да су му оспореним решењем повређена означена уставна права, па као разлоге наводи:
- да су судови били обавезни да подносиоцу као окривљеном надокнаде, поред осталих, и трошкове које је имао приликом ангажовања браниоца за састав и подношење поднеска са трошковима прекршајног поступка, јер такав поднесак спада у „остале поднеске“ прописане тарифним бројем 9. став 2. у вези тарифног броја 9. ст. 1. и 2. Адвокатске тарифе, па су одбијањем подносиочевог захтева повредили његово право на правично суђење и право на имовину ;
- да је досадашњом праксом Врховног касационог суда заузет став да трошкови за састав и подношење поднеска којим се тражи накнада трошкова прекршајног поступка такође представљају трошкове прекршајног поступка, о чему је као доказ приложена пресуда Врховног касационог суда Прзз. 28/12 од 23. новембра 2012. године, због чега је одбијањем подносиочевог захтева повређено његово право на једнаку заштиту права и на правно средство ;
- да је другостепени суд свесно и тенденциозно своју одлуку донео у облику решења а не пресуде, на шта је законом био обавезан, како би онемогућио подносиоцу да као окривљени поднесе иницијативу Републичком јавном тужиоцу за подизање захтева за заштиту законитости, с обзиром на то да се такав захтев може подићи само против пресуде, а не и против решења, а Врховни касациони суд је такве захтеве увек усвајао, о чему је као доказ приложена претходно наведена пресуда, као и пресуде истог суда Кзз. 743/14 и Кзз. 1225/14, чиме је повређено подносиочево право на правично суђење и право на једнаку заштиту права и на правно средство;
- да је исто веће истог другостепеног суда, у истим чињеничним и правним ситуацијама , чак и у односу на истог подносиоца као окривљеног, овакве одлуке доносио у облику пресуде а не решења, о чему је као доказ приложена пресуда Прекршајног апелационог суда - Одељење у Крагујевцу Прж. 19896/14 од 15. октобра 2014. године, чиме му је повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство;
- да је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Нишу, у истим правним и чињеничним ситуацијама укидао првостепена прекршајна решења којима нису у трошкове признати и трошкови за састав и подношење трошковника којима су тражени трошкови прекршајног поступка, о чему је као доказ приложио пресуду Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу Прж. 512/13 од 4. априла 2013. године, па сматра да је и на тај начин подносилац доведен у неједнак правни положај са другим лицима, чиме му је повређено право на једнаку заштиту права и на правно средство;
- да је против оспореног првостепеног решења жалбу изјавио једино окривљени, па је другостепени суд преиначењем првостепеног решења на горе у односу на окривљеног и на првостепено решење , повредио принцип забране reformatio in peius, односно забрану преиначења на горе, чиме му је повређено право на правично суђење, право на правно срество, као и право на имовину;
- да је другостепени суд пропустио да у оспореном решењу одговори на битне наводе из жалбе коју је окривљени изјавио против првостепеног оспореног решења, односно уопште није преиспитао оспорено решење, чиме је повређено право окривљеног на образложену судску одлуку, као саставни део право на правично суђење;
- да је наведеним поступањем другостепеног суда подносилац као окривљени доведен у неједнак правни положај у односу на друга лица, чиме му је повређено право на правично суђење и право на једнаку заштиту права и на правно средство.
Подносилац је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, поништи оспорено другостепено решење и наложи другостепеном суду да донесе нову одлуку по жалби коју је подносилац изјавио против првостепеног решења.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подноситељки уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, увидом у оспорена решења и документацију приложену уз уставну жалбу, утврдио следеће:
Решењем Прекршајног суда у Крагујевцу – Одељење у Рачи Пр. 5604/12 од 13. јуна 2014. године према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, обустављен је прекршајни поступак који је против њега вођен због прекршаја из члана 331. став 1. тачка 75) Закона о безбедности саобраћаја на путевима (давање возила на управљање лицу које нема возачку дозволу) , јер је наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка, и решено да трошкове поступка сноси суд који је водио поступак.
Окривљени је 3. јула 2014. године поднео захтев Прекршајном суду у Крагујевцу – Одељење у Рачи за накнаду трошкова прекршајног поступка у износу од 38.250 динара.
Оспореним решењем Прекршајног суда у Крагујевцу - Одељење у Рачи Пр. 5604/12 од 10. октобра 2014. године делимично је усвојен захтев за накнаду трошкова прекршајног поступка у износу од 25.500 динара, док је захтев у преосталом износу од 12.750 динара одбијен као неоснован.
Решавајући о жалби браниоца окривљеног, Прекршајни апелацион и суд – Одељење у Крагујевцу је оспореним решењем Прж. 1351/15 од 6. фебруара 2015. године преинач ио решење Прекршајног суда у Крагујевцу – Одељење у Рачи Пр. 5604/12 од 10. октобра 2014. године, тако што је окривљеном досуђен износ од 22.500 динара као накнада трошкова прекршајног поступка на име ангажовања браниоца. У образложењу овог решења нису наведени разлози због којих је другостепени суд окривљеном досудио на име тр ошкова прекршајног поступка мањи износ него што је досуђен првостепеним решењем.
Приложеном пресудом Врховног касационог суда Прзз. 28/12 од 23. новембра 2012. године уважен је захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца, укинута пресуда Вишег прекршајног суда – Одељење у НИшу Прж. 4446/12 од 29. марта 2012. године и предмет враћен истом суду на поновно одлучивање, јер је суд оценио да је првостепени прекршајни суд учинио битне повреде одредба прекршајног поступка тиме што је одбио захтев браниоца окривљеног за накнаду трошкова опредељених за састав поднеска са захтевом за накнаду трошкова прекршајног поступка.
Приложеном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 743/14 од 2. октобра 2014. године усвојен је захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца, укинута правоснажна решења Вишег суда у Јагодини К. 83/11 од 6. марта 2014. године и Кв. 89/14 од 31. марта 2014. године и предмет враћен истом суду на поновно одлучивање, јер је суд утврдио да је првостепени суд учинио повреду одредаба кривичног поступка тиме што није признао браниоцу окривљеног, између осталог, трошкове на име састављања поднеска којим је тражио трошкове кривичног поступка.
Приложеном пресудом Врховног касационог суда Кзз. 1225/14 од 16. децембра 2014. године усвојен је захтев за заштиту законитости Републичког јавног тужиоца, укинуто решење Прекршајног суда у Параћину Пр. 566/12 од 10. јуна 2014. године и пресуда Прекршајног апелационог суда у Београду – Одељење у Крагујевцу Прж. 19896/14 од 15. октобра 2014. године и предмет враћен Прекршајном суду у Параћину на поновно одлучивање, јер је суд утврдио да је првостепени прекршајни суд учинио битну повреду одредаба прекршајног поступка тиме што је одбио као неоснован захтев за накнаду трошкова, између осталог, за састављање и подношење поднеска којим је тражио трошкове прекршајног поступка, с обзиром на то да такав поднесак спада у „остале поднеске“ прописане тарифним бројем 9. став 2. у вези тарифног броја 9. став 1. тачка 2) у вези члана 15. Адвокатске тарифе.
Приложеном пресудом Вишег прекршајног суда у Нишу Прж. 512/13 од 4. априла 2013. године уважена је жалба окривљеног, укинута решења Прекршајног суда у Зајечару – Одељење у Бору Пр. 236/11 од 14. новембра 2011. године и Пр. 236/11 од 28. октобра 2011. године и предмет враћен првостепеном суду на поновно одлучивање, јер је другостепени суд утврдио да је првостепени суд оспореним решењима учинио битну повреду одредба прекршајног поступка тиме што је одбио захтев окривљеног за накнаду трошкова опредељених за састав поднеска којим се траже трошкови прекршајног поступка.
4. Одредбама члана 2 1. Устава је, поред осталог, утврђено: да су пред Уставом и законом сви једнаки (став 1.); да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације (став 2.); да је забрањена свака дискриминација, непосредна или посредна, по било ком основу, а нарочито по основу расе, пола, националне припадности, друштвеног порекла, рођења, вероисповести, политичког или другог уверења, имовног стања, културе, језика, старости и психичког или физичког инвалидитета (став 3.).
Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 36. Устава је утврђено: да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (став 2.).
Одредбе члана 58. Устава утврђују: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Чланом 340. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, број 65/13), који је у примени од 1. марта 2014. године, прописано је да ће се прекршајни поступци започети до дана почетка примене овог закона окончати по одредбама Закона о прекршајима ( „Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09).
Одредбом члана 88. Закона о прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 101/05, 116/08 и 111/09 ), који се примењивао до 1. марта 2014. године, било је прописано: да се пресуда, ако је жалба изјављена само у корист окривљеног, у делу који се односи на изречену санкцију не може изменити на његову штету, нити се у поновљеном поступку може донети неповољнија пресуда за окривљеног.
Одредбом члана 130. Закона, поред осталог, било је прописано да су трошкови прекршајног поступка издаци учињени поводом прекршајног поступка од његовог покретања до завршетка (став 1.) , да су, поред осталог, т рошкови прекршајног поступка награда и нужни издаци браниоца (став 2. тачка 7)), док је одредбом члана 131. став 2. овог закона прописано да трошкове поступка за прекршај за који је поступак обустављен сноси суд, односно орган управе који је поступак водио.
Члан 227. овог закона је прописивао да се, на поступак пред судовима, који није прописан одредбама овог закона, сходно примењују одредбе Законика о кривичном поступку, ако овим или другим законом није друкчије одређено.
Члан 243. Закона је прописивао: да ће Виши прекршајни суд, односно прекршајни суд уважити жалбу и пресудом преиначити првостепену одлуку када утврди да су одлучне чињенице у првостепеном поступку утврђене и да с обзиром на утврђено чињенично стање, треба донети другачију одлуку или ако сматра да постоје такве повреде закона које се могу отклонити без укидања првостепене одлуке, или кад нађе да приликом одмеравања казне односно изрицања заштитне мере нису узете у обзир све околности које утичу на правилно одмеравање казне односно на законито изрицање заштитне мере или кад околности које су узете у обзир нису правилно оцењене (став 1.); да ће се првостепена одлука преиначити кад се утврди да је суд или орган управе који је водио прекршајни поступак, погрешно оценио исправе и доказе које није сам извео, а одлука је заснована на тим доказима (став 2.).
Одредбом члана 453. Законика о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/ 14) прописана је забрана преиначења на штету оптуженог, и она гласи: „Ако је изјављена жалба само у корист оптуженог, пресуда се не сме изменити на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције“.
Одредбом става 1. тарифног броја 9. Тарифе о наградама и накнадама трошкова за рад адвоката („Службени гласник РС“, број 121/12) прописано је да у прекршајном поступку, з а састављање прекршајне пријаве, акта и других поднесака којима се покреће прекршајни поступак, као и за састављање писмене одбране и осталих образложених поднесака или поднесака који садрже чињеничне наводе у прекршајном поступку или у поступку привредних преступа, адвокату припада награда према врсти поступка, и то у поступку који се води пред прекршајним судом 850 поена, док је ставом 2. овог члана прописано да за састављање осталих поднесака, адвокату припада 50% награде из става 1. овог тарифног броја.
5. Оцењујући основаност навода подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење повредом принципа забране преиначења на горе , Уставни суд је пошао од садржине одредбе члана 32. став 1. Устава, као и садржине одредбе члана 88. Закона о прекршајима, који је примењен у конкретном случају.
Уставни суд најпре указује на то да је забрана reformatio in peius правно правило по којем правни лек који је изјављен само у корист окривљеног не може проузроковати за њега неповољнију одлуку суда, него да тај правни лек уопште није изјавио.
Установа reformatio in peius, односно забрана преиначења на горе, пружа правну сигурност окривљеном да правним леком који је изјавио не може погоршати свој положај. Тиме се омогућава слобода улагања правног лека, а страху да се може решити на штету окривљеног нема места, што је у складу са духом нашег кривичног поступка, првенствено имајући у виду положај окривљеног у кривичном поступку, што налаж у принципи правне сигурности и правичности. У нашем казненом законодавству ова забрана постоји у поступку по жалби и у поступку по ванредним правним лековима. Код неких правних лекова се законодавац на ту забрану изричито позива, док код других на њу упућује. Одредбом члана 453. ЗКП изричито је прописано да се, уколико је жалба изјављена само у корист оптуженог, пресуда не сме изменити на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције. Очигледно је да такав случај увек постоји када се окривљени жалио на пресуду а јавни тужилац, односно приватни кривични тужилац није изјавио жалбу. Ова забрана је прописана ради заштите окривљеног од преиначења првостепене пресуде на његову штету у погледу правне квалификације кривичног дела и кривичне санкције, ако је изјављена жалба само у његову корист. Уколико суд не поштује ово начело из члана 453. ЗКП, чини битну повреду одредаба кривичног поступка, прописану одредбом члана 438. став 1. тачка 10) ЗКП, на коју другостепени суд мора пазити по службеној дужности, што значи и онда када се странка у жалби на њу изричито није позивала. Иако се овде ради о апсолутно битној повреди одредаба кривичног поступка, она не мора довести до укидања пресуде, него се пресуда може и преиначити, на основу одредбе члана 455. став 1. тачка 3) ЗКП.
Најчешће повреде ове забране судови чине приликом одлучивања о кривичној санкцији, тако што извршиоцу кривичног дела, без жалбе тужилачке стране, изрекну строжију казну, или замене једну врсту казне другом – строжијом, додају споредну новчану казну, одреде дужи рок провере код условне осуде, повећају износ новчане казне, додатно изрекну меру безбедности и сл. Забрана reformatio in peius односи се и на поновно суђење, након усвајања жалбе окривљеног и укидања првобитне пресуде. То значи да у поновном поступку није допуштено изрећи тежу кривичну санкцију окривљеном од оне која му је изречена претходно укинутом првостепеном пресудом. Ова забрана важи за све редовне и ванредне правне лекове, односно за жалбу на пресуду првостепеног суда (члан 432. ЗКП ), за жалбу на пресуду другостепеног суда (члан 463. ЗКП ), за жалбу на решење (члан 465. ЗКП ), као и за ванредне правне лекове – захтев за понављање кривичног поступка (члан 470. ЗКП ) и захтев за заштиту законитости (члан 482. ЗКП ).
Наведена забрана преиначења на горе прописана одредбама Законика о кривичном поступку важи и у прекршајном поступку као казненом, и то како на основу одредбе примењеног Закона о прекршајима (члан 88. ЗОП), тако и сходном применом Законика о кривичном поступку (члан 227. ЗОП).
У конкретном случају, након што је Прекршајни суд у Крагујевцу – Одељење у Рачи 13. јуна 2014. године донео решење Пр. 5604/12 којим је према окривљеном, овде подносиоцу уставне жалбе, обустављен прекршајни поступак који је против њега вођен због прекршаја из члана 331. став 1. тачка 75) Закона о безбедности саобраћаја на путевима , јер је наступила апсолутна застарелост за вођење прекршајног поступка, и решено да трошкове поступка сноси суд који је водио поступак, исти суд је оспореним решењем Пр. 5604/12 од 10. октобра 2014. године делимично усвојио захтев окривљеног за накнаду трошкова прекршајног поступка у износу од 25.500 динара, док је захтев у преосталом износу од 12.750 динара одбијен као неоснован. Решавајући о жалби браниоца окривљеног, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу је оспореним решењем Прж. 1351/15 од 6. фебруара 2015. године преинач ио решење Прекршајног суда у Крагујевцу – Одељење у Рачи Пр. 5604/12 од 10. октобра 2014. године, тако што је окривљеном досудио износ од 22.500 динара као накнаду трошкова прекршајног поступка на име ангажовања браниоца. Дакле, оспореним другостепеним решењем окривљеном су досуђени трошкови у мањем износу него што су досуђени првостепеним решењем. При томе, другостепени прекршајни суд ниједном речју није образложио због чега је трошкове досудио у мањем износу него што су досуђени првостепеним решењем о трошковима прекршајног поступка.
Упоређујући оспорена решења, Уставни суд је констатовао да се у оба решења ради о трошковима прекршајног поступка који су досуђени окривљеном, након обустављања прекршајног поступка који је против њега вођен, али су првостепеним решењем окривљеном досуђени трошкови у износу од 25.500,00 динара, док су му другостепеним решењем досуђени трошкови у износу од 22.500,00 динара . Очигледно је да су трошкови досуђени у поступку по жалби окривљеног против првостепеног решења мањи за 3.000,00 динара него што је досуђено решењем против кога је жалба изјављена. При томе, жалбу против првостепеног решења је изјавио само окривљени .
Овде се, у конкретном случају, по мишљењу Уставног суда, поставља питање које није изричито регулисано нити одредбама Закона о прекршајима, нити одредбама Законика о кривичном поступку – да ли се принцип забране reformatio in peius односи и на одлуку о трошковима поступка, односно на решење које је у другостепеном поступку донето по жалби на првостепено решење о трошковима прекршајног поступка.
Прво, Уставни суд констатује да је против првостепене одлуке прекршајног суда дозвољена жалба у року од осам дана, сагласно одредбама члана 228. примењеног Закона о прекршајима. Друго, на ову одлуку жалбу могу изјавити окривљени и подносилац захтева, сагласно члану 229. овог закона. Одлука се може побијати, између осталог, и због одлуке о прекршајним санкцијама, одузимању имовинске користи, трошковима прекршајног поступка и имовинско-правном захтеву, како је прописано одредбом члана 233. став 1. тачка 4) Закона. Општи принципи прекршајног, као и кривичног поступка, односе се на све одлуке које се у овим казненим поступцима доносе, па тиме и на одлуку о трошковима поступка. Коначно, како је један од основних принципа прекршајног и кривичног поступка забрана преиначења на горе, Уставни суд је мишљења да се овај принцип из члана 88. Закона о прекршајима у потпуности односи и на одлуку о трошковима поступка, односно на посебно решење о трошковима прекршајног поступка..
Имајући у виду наведено, Уставни суд сматра да се при решавању о жалби коју је само окривљени изјавио против првостепеног решења о трошковима прекршајног поступка, окривљени не може довести у у неповољнији положај него што је био да жалбу није изјавио. У противном, не би имао слободу улагања правног лека, односно постојао би страх код окривљеног да од другостепеног суда захтева преиспитивање првостепеног решења којим није задовољан и којим могу бити битно повређене одредбе прекршајног поступка или повређено материјално право, или чињенично стање може бити погрешно или непотпуно утврђено а то је од утицаја на досуђивање трошкова које је окривљени имао у прекршајном поступку.
Уставни суд је имао у виду да оспореним решењем подносилац није претрпео значајнију штету, међутим како се у конкретном случају ради о повреди правног принципа reformatio in peius, односно забрани преиначења на горе, Уставни суд сматра да је повреда овог начела такве тежине и озбиљности, односно да је од значаја за заштиту Уставом гарантованих људских права и грађанских слобода, да оправдава разматрање пред овим судом, бог чега је у овој правној ствари приступио мериторном одлучивању.
С обзиром на наведено, Уставни суд је оценио да је оспореним другостепеним решењем, којим су окривљеном досуђени трошкови прекршајног поступка у износу мањем од износа досуђеног првостеним решењем, подносилац доведен у неповољнији положај него што је био пре изјављивања жалбе, чиме је повређен принцип забране преиначења на горе, па је Уставни суд стога утврдио да је Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу оспореним решењем Прж. 1351/15 од 6. фебруара 2015. године повредио право подносиоца уставне жалбе на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
На основу изложеног и одредбе члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), Уставни суд је уставну жалбу у овом делу усвојио, и одлучио као у првом делу тачке 1. изреке.
6. Испитујући постојање претпоставки за одлучивање о осталом делу уставне жалбе којима се указује на неједнако поступање прекршајних судова у идентичним чињеничним и правним случајевима, па тиме и на повреду права из члана 36. став 1. Устава, Уставни суд указује на то из достављених пресуда произлази да је Врховни касациони суд укинуо одлуке Вишег прекршајног суда – Одељење у Нишу, Вишег суда у Јагодини и Прекршајног апелационог суда у Београду и предмете вратио на поновно одлучивање, односно да се ради о пресудама којима наведени поступци нису правоснажно окончани, због чега се не могу прихватити као валидни докази да су прекршајни судови у истој чињеничној и правној ситуацији доносили другачије (различите) одлуке од одлуке која се оспорава уставном жалбом, па је Уставни суд оценио да подносилац није пружио доказе којима би поткрепио своју тврдњу о ускраћивању једнаке заштите права.
Коначно, Уставни суд је оценио да у уставној жалби нема уставноправних разлога за тврдње о повреди подносиочевих права из члана 58. Устава, јер се наведени разлози не могу довести у везу са садржином права на мирно уживање својине и других имовинских права.
Уставни суд је оценио да уставна жалба не садржи уставноправне разлоге за тврдњу о повреди одредаба члана 21. Устава, којима се утврђује да свако има право на једнаку законску заштиту, без дискриминације, јер подносилац није пружио доказе да му је због неког личног својства повређено људско или мањинско право зајемчено Уставом, што је неопходна претпоставка да би се могла разматрати повреда начела забране дискриминације.
Имајући у виду наведено, Уставни суд је у преосталом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу, и одлучио као у другом делу тачке 1. изреке.
7. Како је у конкретном случају, по налажењу Уставног суда, очигледно дошло до произвољне примене меродавног права на штету подносиоца уставне жалбе, Суд је оценио да су последице учињене повреде такве природе да се могу отклонити само поништајем оспореног решења Прекршајног апелационог суда – Одељење у Крагујевцу Прж. 1351/15 од 6. фебруара 2015. године и одређивањем да Прекршајни апелациони суд – Одељење у Крагујевцу донесе нову одлуку о жалби коју је подносиилац уставне жалбе, као окривљени у прекршајном поступку , изјавио против решења Прекршајног суда у Крагујевцу – Одељење у Рачи Пр. 5604/12 од 10. октобра 2014. године, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1 . тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.