Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ђ. Ј . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба Ђ. Ј . изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 616/14 од 18. јула 2016. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1531/2016 од 29. септембра 201 6. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ђ. Ј . из Београда поднео је Уставном суду, 29. октобра 201 6. године, преко пуномоћника А. З, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду К. 616/14 од 18. јула 2016. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 1531/2016 од 29. септембра 2016. године, због повреде права из члана 27 . став 1, члана 31. став 2, члана 32. став 1, члана 33. став 5, члана 34. став 3. и члана 36. Устава Републике Србије , као и због повреде права на суђење у разумном року из члана 32. став 1. Устава.
У уставној жалби је, између осталог наведено да је суд образлажући разлоге за даље трајање притвора према подносиоцу уставне жалбе грубо повредио претпоставку невиности користећи наводе своје неправноснажне пресуде, да је подносилац у притвору од 20. јануара 2014. године и све време по истом основу уз стереотипне разлоге који се односе на ранију осуђиваност и елементе конкретног кривичног дела .
Подносилац уставне жалбе суштински истиче повреду права из члана 27. став 1. и члана 31. Устава, како то произлази из навода саме уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице иоколности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Више јавно тужилаштво у Београду подигло је оптужницу Кто. 271/14 од 18. јуна 2014. године, против окр ивљеног Т.Ћ. и окривљеног Ђ. Ј , овде подносиоца уставне жалбе, коме је стављено на терет да је извршио кривично дело неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика;
У време подношења уставне жалбе, кривични поступак је био у фази одлучивања о жалби против првостепене пресуде.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Београду Кпп. 23/14 од 2 2. јануара 201 4. године, из разлога предвиђених чланом 211. став 1. тачка 3) ЗКП, који му се рачуна од 20. јануара 2014. године, када је лишен слободе.
Притвор је потом према подносиоцу продужаван више пута, а пре изјављивања уставне жалбе последњи пут оспореним решењем Вишег суда у Београду К. 616/14 од 18. јула 2016. године, на основу члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку. У образложењу оспореног решења је наведено да, имајући у виду да je окривљени неправноснажном пресудом оглашен кривим за извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика и да му је изречена казна затвора у трајању од пет година и шест месеци, да се у конкретном случају ради о већој количини опојне дроге хероин која је била у смеши са кофеином и парацетамолом, која се налазила у два пластична пакета црне боје укупне масе 2018,08 грама и 989,96 грама смеше парацетамола и кофеина, која смеша служи за увећање масе опојне дроге хероин, да је окривљени Ђ . Ј . према извештају из КЕ раније осуђиван три пута, од чега два пута због истоврсних кривичних дела, а посебно ценећи количину опојне дроге коју је купио ради даље продаје, као и количину разблаживача који служи за увећање масе опојне дроге, те износ новца који му је био потребан ради куповине наведених предмета, као и да је сама врсте опојне дроге која је уз потврду одузета од окривљеног Ђ . Ј . веома тешка и опасна по здравље уживалаца опојних дрога и ствара најбржу зависност, по мишљењу стручњака, то по налажењу већа, све наведене околности у својој међусобној повезаности представљају особите околности које указују на опасност да ће окривљени у случају боравка на слободи, у кратком временском периоду поновити кривично дело, због чега је његово даље задржавање у притвору нужна и неопходна мера за несметано вођење кривичног поступка.
Оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 1531/2016 од 29. септембра 2016. године одбијена као неоснована жалба бранилаца окривљеног Ђ. Ј , овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Београду К. 616/14 од 18. јула 2016. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност и да је лишење слободе допуштено само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (члан 33. став 5.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе (члан 36. став 1.); да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36. став 2.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 3) Законика о кривичном поступку, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако особите околности указују да ће у кратком временском периоду поновити кривично дело или довршити покушано кривично дело или учинити кривично дело којим прети.
Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку. прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора. Жалба, решење и остали списи достављају се одмах већу. Жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
5. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из члана 27. став 1. и члана 32. став 1. Устава ценио у оквиру права из члана 31. став 2. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, овај суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 2. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је conditio sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје.
Уколико суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притвор је у односу на подносиоц а уставне жалбе решењима продужен након подизања оптужнице, на основу одредбе члана 211. став 1. тач ка 3) Законика о кривичном поступку. О постојању услова за продужење притвора одлучује надлежни суд, који је при томе везан општим одредбама Законика о кривичном поступку о притвору. Надлежни судови, у сваком поједином случају, полазећи од конкретних чињеница, цене како постојање особитих околности које указују да ће окривљени поновити кривично дело, тако и оправданост одређивања или продужења мере притвора због њиховог постојања. Правна оцена надлежног суда о кумулативном испуњењу услова за одређивање (и продужење) притвора подлеже контроли у жалбеном поступку и кроз периодично испитивање основаности притвора.
Уставни суд је, увидом у оспорена решења, утврдио да су од стране кривичних судова детаљно цењена и образложена сва питања која су у конкретном случају била битна за одлучивање.
По оцени Уставног суда, заузети став кривичних судова изражен кроз оспорена решења не може се сматрати произвољним и незаконитим поступањем судова, како то проистиче из навода уставне жалбе, с обзиром на то да је окривљени неправноснажном пресудом оглашен кривим за извршење кривичног дела неовлашћена производња и стављање у промет опојних дрога из члана 246. став 1. Кривичног законика, да му је изречена казна затвора у трајању од пет година и шест месеци, да се у конкретном случају ради о већој количини опојне дроге хероин која је била у смеши са кофеином и парацетамолом, која се налазила у два пластична пакета црне боје укупне масе 2018,08 грама и 989,96 грама смеше парацетамола и кофеина, која смеша служи за увећање масе опојне дроге хероин, да је окривљени Ђ . Ј . према извештају из КЕ раније осуђиван три пута, од чега два пута због истоврсних кривичних дела, а посебно ценећи количину опојне дроге коју је купио ради даље продаје, као и количину разблаживача који служи за увећање масе опојне дроге, те износ новца који му је био потребан ради куповине наведених предмета, као и да је сама врсте опојне дроге која је уз потврду одузета од окривљеног Ђ . Ј . веома тешка и опасна по здравље уживалаца опојних дрога и ствара најбржу зависност . Дакле као прво, продужење притвора након доношења неправноснажне осуђујуће пресуде несумњиво потврђује постојање чак оправдане сумње да је подносилац извршио кривично дело које је предмет оптужбе. Друго, с ве напред наведено представља уставноправно прихватљиво образложење за постојање особитих околности које указују на оправдану бојазан да ће пуштањем на слободу подносилац поновити кривично дело.
Уставни суд указује да из образложења оспорених решења недвосмислено произлази да је кривични суд ранију осуђиваност подносиоца уставне жалбе и то чак два пута за истоврсна кривична дела, ценио заједно са осталим релевантн им околности ма ,,које у својој свеобухватности представљају особите околности које указује на основану бојазан да би подносилац боравком на слободи, у кратком временском периоду, могао поновити кривично дело“, а како је то наведено у оспореном првостепеном решењу.
6. Приликом оцене основаности навода уставне жалбе у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 2 . Устава, Уставни суд и у овом уставносудском предмету полази од већ заузетог става да уставно јемство да суд трајање притвора своди на најкраће време, имајући у виду разлоге притвора, значи обавезу надлежних судова да у својим одлукама наведу релевантне и довољне разлоге којима се оправдава трајање мере притвора, као и да у вођењу поступка у коме се према окривљеном примењује мера притвора покажу примерену хитност.
Уставни суд констатује да трајање притвора од подизања оптужног акта до завршетка кривичног поступка Уставом и Закоником о кривичном поступку није ограничено, али је надлежни суд, сагласно одредбама члана 31. став 2. Устава и члана 210. ст. 2. и 3. и члана 216. Законика, дужан да трајање притвора сведе на најкраће неопходно време, у складу са законом, и да у одређеним временским интервалима, по службеној дужности и без предлога странака, испита да ли још постоје разлози за задржавање лица у притвору или не, односно да пажљиво испита оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја и подробно образложи разлоге због којих сматра да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико такви разлози и даље постоје, притвор се решењем продужава до даље одлуке суда, а најдуже док не истекне казна затвора изречена првостепеном пресудом. Такође, надлежни суд је дужан да са нарочитом хитношћу поступа у притворским предметима. Иначе, подносилац се у притвору налази почев од 20. јануара 201 4. године, тако да је до подношења уставне жалбе у притвору боравио две године и девет месеци.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 2. Устава, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлоге због којих је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се конкретно трајање притвора објективно не може сматрати неразумно дугим, имајући у виду да је од дана одређивања притвора па до дана доношења оспорених решења спроведена истрага и окончан првостепени кривични поступак који се водио против више лица због основане сумње да су учинили више кривичних дела. Стога се ни наводи уставне жалбе не могу сматрати уставноправним разлозима за тврдњу о повреди зајемчених права.
Уставни суд констатује да се истакнута повреду права из члана 32. став 1. Устава своди на повреду права из члана 27. став 1. и члана 31. став 2. Устава.
Следом наведеног, Уставни суд је нашао да оспореним решењима није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 31. став 2. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио у овом делу уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
7. Уставни суд наглашава да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То значи да дословно понављање садржине правних средстава коришћених у поступку пред редовним судовима, само по себи уставну жалбу не чини допуштеном.
Уставни суд констатује да повреду права из члана 33. став 5, члана 34. став 3. и члана 36. Устава подносилац само формално истиче не наводећи ниједан конкретан разлог који би се могао довести у везу са елементима ових права. Уставни суд још једном указује да се наводи уставне жалбе морају заснивати на уставноправним разлозима којима се, са становишта Уставом утврђене садржине означеног уставног права или слободе, поткрепљују тврдње о његовој повреди или ускраћивању. То истовремено значи да формално позивање на повреду уставних права и слобода, само по себи, уставну жалбу не чини допуштеном.
С обзиром на изнето, Уставни суд је у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, уставну жалбу одбацио, јер нису испуњене Уставом утврђене претпоставке за вођење поступка, те је одлучио као у другом делу изреке.
8. У вези тврдње подносиоца да му је повређено право на суђење у разумном року, Уставни суд констатује да се истакнута повреда односи на трајање самог кривичног поступка, а не на двомесечни период у коме су донети оспорени акти. Будући да је кривични поступак у време подношења уставне жалбе још увек био у току, да је у то време већ био на снази Закон о заштити права на суђење у разумном року („Службени гласник РС“, број 40/15), којим је искључено одлучивање Уставног суда о повреди права на суђење у разумном року у поступцима који нису окончани, то нису испуњене претпоставке за разматрање истакнуте повреде уставног права, због чега је Уставни суд одбацио уставну жалбу и у овом делу , сагласно члану 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, решавајући као у другом делу изреке.
9. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.