Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Мирослав Николић, др Тијана Шурлан, Татјана Ђуркић, др Јован Ћирић, Лидија Ђукић, др Наташа Плавшић и др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), чланови В ећа, у поступку по уставним жалбама М . М . и Б. В , обојице из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбијају се као неосноване уставн е жалб е М . М . и Б. В . изјављене против пресуде Трећег основног суда у Београду К. 789/ 14 од 28. октобра 2015. године и пресуде Апелационог суда у Београду Кж1. 273/16 од 3. јуна 2016. године у односу на истакнуте повреде права на правично суђење и права на тајност писама и других средстава општења, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 41. Устава Републике Србије , док се у преосталом делу уставне жалбе одбацују.
О б р а з л о ж е њ е
1. М. М . из Београда подне о је Уставном суду, 4. августа 2016. године, преко пуномоћника П. П. В, адвоката из Београда, уставн у жалб у против пресуда означених у изреци, због повреде права из чл. 27, 32. и 41. Устава Републике Србије и члана 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода, у односу на коју постојање повреде права Уставни суд цени у односу на одговарајуће одредбе Устава.
Б. В . из Београда поднео је Уставном суду, 4. августа 2016. године, преко пуномоћника П . П. В, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуда означених у изреци, због повреде права из чл. 31, 32. и 41. Устава.
Поводом обе уставне жалбе формиран је један предмет с обзиром на то да подносиоци оспоравају исте акте и радње, који су донети, односно предузети у кривичном поступку у којем су подносиоци уставних жалби имали својство окривљених лица.
Истичући повреду права на правично суђење, подносилац уставне жалбе М. М . најпре указује на повреду права на правну сигурност у казненом праву, коју и поред тога што је посебно утврђена одред бом члана 34. став 3. Устава, подводи под члан 32. став 1. Устава. Наводи да државни органи Републике Србије нису штитили претпоставку невиности у току кривичног поступка који је вођен против њега, а која је флагрантно кршена од стране писаних и електронских медија, те да су носиоци функција извршне власти давали изјаве у средствима јавног информисања да „имају доста података везаних за кретање М . М . и исказе других окривљених, који недвосмислено указују да је М . М . учинилац кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја и кривичног дела не пружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди на Б“; да је на интернет порталу „В .“ дана 1. септембра 2014. године објављен наслов „Долијао Л. убица! Ухапшен М . М .“. У уставној жалби је даље наведено да је првостепени суд пропустио да предузме одређене конкретне мере ради заштите претпоставке невиности, па је тако на главном претресу 24. фебруара 2015. године одбио предлог одбране да, на основу члана 363. Законика о кривичном поступку, донесе решење о искључењу јавности, те је одбио да, у складу са чланом 3. ЗКП упозори присутне новинаре да поштују претпоставку невиности.
У односу на повреду права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење, подносилац је навео да у оспореним пресудама нису довољно образложени ставови суда у погледу истакнутог приговора одбране да поступак екстрадиције није спроведен, те да се стога није могло судити окривљеном М. М, већ је поступак требало обуставити, као и то да су судови пропустили да оцене захтев одбране да се „ листинзи“ издвоје и не користе као доказ у поступку, те да нема одредбе у ЗКП која дозвољава извођење доказа увидом у снимке, односно видео записе камера које снимају јавне површине (које су постојале у старом ЗКП – члан 132а).
Повреду права из члана 41. Устава подносилац образлаже тврдњом да су оспорене пресуде засноване на листинзима телефонских разговора подносилаца уставних жалби, иако су такви листинзи неподобни да буду исправе, сагласно члан у 2. став 1. тачка 26. ЗКП, којима би се могло било шта доказивати, најпре јер нису издати од стране овлашћеног оператера, нити има назнаке ко је издавалац таквог листинга, а да при томе није извршено вештачење мобилних телефона. Подносилац је навео да је суд извршио увид у садржај комуникације између подносилаца уставних жалби, која је прибављена без њихове сагласности, a без претходне одлуке суда, која би се могла донети само на основу образложеног предлога надлежног тужилаштва, и то само на одређено време и само ако је то неопходно, што у конкретном није било учињено.
Повреду права на слободу и безбедност из члана 27. став 3. Устава подносилац види у томе што је у образложењу оспорене другостепене пресуде наведено да „за овај поступак није од значаја у којој земљи је окривљени лишен слободе, нити по ком основу и на који начин је постао доступан домаћим правосудним органима“. У уставној жалби је наведено да је суд требало да, пре упуштања у расправу о кривици, реши да ли је законитост лишења слободе подносиоца уставне жалбе од утицаја на могућност да се подносиоцу суди, односно да ли је од било каквог значаја да ли је осумњичени изручен Републици Србији или не, те да ли се лицу лишеном слободе ван граница Републике Србије може судити ако није спроведен поступак екстрадиције, већ је принудно спроведен из стране државе у Србију.
Подносилац устане жалбе Б. В . је навео да је у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе флагрантно кршена претпоставка невиности обојици подноси лаца, а В. је трпео колатералне последице тако што је, на пример, у дневним новинама Б . од 18. августа 2014. године под насловом: „Таксиста крио Л . убицу од камера“, наведено: „саучесници М . М, који је на Б . убио Л . Ј, након несреће су се поделили и неколицина њих је прешла у такси, уз који је паралелно возио Л . убица, како га камере не би снимиле“; да је првостепени суд пропустио да предузме одређене конкретне мере ради заштите претпоставке невиности, па је тако на главном претресу 24. фебруара 2015. године одбио предлог одбране да, на основу члана 363. Законика о кривичном поступку, донесе решење о искључењу јавности, те је одбио да, у складу са чланом 3. ЗКП упозори присутне новинаре да поштују претпоставку невиности. У уставној жалби је наведено да је суд одбио да раздвоји поступак према њему, када је извео све доказе који се односе на Б . В, закључно са главним претресом дана 12. маја 2015. године, те је наставио са извођењем доказа који се искључиво односе на окривљеног М . М, остављајући подносиоца В . у притвору без права на судску одлуку , иако су сви докази у односу на њега били изведени, све до доношења пресуде 28. октобра 2015. године , када је завршен доказни поступак и у односу на друге окривљене.
Повреду права на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење подносилац је образложио истоветним разлозима као и подносилац М . М, додатно наводећи да је изостало и образложење у погледу наводне радње извршења кривичног дела за чије је извршење осуђен.
Повреду права из члана 31. Устава подносилац образлаже чињеницом да је суд након што је завршио доказни поступак, и одл ожио главни претрес ради припреме завршних речи, одбио предлог за укидање притвора према подносиоцу, да не би „утицао на доказе“, иако је доказни поступак био завршен .
У односу на истакнуту повреду права из члана 41. Устава подносилац В. је поновио истоветне наводе, којима је и подносилац М . образложио повреду овог права.
У уставним жалбама су истакнути захтеви да Уставни суд утврди повреду означених права, да утврди обавезу Републике Србије да подносиоцима исплати на име накнаде нематеријалне штете износе од по 5.000 евра, као и по 45.000,00 динара на име трошкова за састав уставних жалби.
Поднеском од 4. октобра 2019. године пуномоћник подносилаца уставних жалби навео је да подносиоци повлаче захтеве за накнаду нематеријалне штете и Уставном суду је доставио пресуду Врховног касационог суда Кзз. 1063/2016 од 28. септембра 2016. године, као доказ да су исцрпљена сва правна средства против пресуда које оспорава уставном жалбом.
2. Сагласно одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, из навода уставне жалбе и достављене документације утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овом уставносудском предмету:
Оспореном пресудом Трећег основног суда у Београду К. 789/14 од 28. октобра 2015. године подносилац уставне жалбе М. М . је оглашен кривим због учињеног кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја у стицају са кривичним делом непружање помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди и осуђен на јединствену казну затвора у трајању од четири године и шест месеци уз изрицање мере безбедности забране управљања моторним возилом „Б“ категорије у трајању од три године, а подносилац уставне жалбе Б . В . је оглашен кривим због учињеног кривичног дела помоћ учиниоцу после извршеног кривичног дела и осуђен на казну затвора у трајању од једне године.
У образложењу оспорене пресуде је наведено да је предмет посебне анализе суда био предлог одбране да се поступак у односу на окривљеног М. М . обустави из разлога што, по ставу одбране, није било законских услова да се према њему води кривични поступак, јер окривљени није предат надлежним органима Републике Србије у поступку екстрадиције. Суд је наведени предлог одбио као неоснован, управо из разлога што из дописа Министарства правде, Сектор за нормативне послове и међународну правну помоћ број 713-01-01825/2014-08 од 11. марта 2015. године произлази да окривљени није из Народне Републике Кине доведен на територију Републике Србије у екстрадиционом поступку, те стога нема места примени члана 14. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима, којим је прописано да изручено лице може бити гоњено само за дело које је предмет изручења.
У образложењу оспорене првостепене пресуде је наведено да је суд одбио предлог да се службеним путем прибаве листинзи оператера „Т .“, с обзиром на то да је постојећи извештај о одлазно-долазном саобраћају мобилних телефона прибављен на основу наредбе дежурног судије за претходни поступак Трећег основног суда у Београду и да испуњава предвиђену форму.
Оспореном другостепеном пресудом Апелационог суда у Београду Кж1. 273/2016 од 3. јуна 2016. године одбијене су као неосноване жалбе окривљеног М. М . и његових бранилаца и браниоца окривљеног Б . В, па је у односу на њих првостепена пресуда потврђена.
У образложењу оспорене пресуде Апелационог суда у Београду је наведено да за предметни кривични поступак није од значаја у којој земљи је окривљени лишен слободе, нити по ком основу и на који начин је постао доступан домаћим правосудним органима, јер је неспорно да он није издат Републици Србији у поступку екстрадиције, те стога нису основани наводи одбране да поступак против окривљеног М . М . није могао да се води у Републици Србији, с обзиром на то да он није законито лишен слободе у Републици Србији, нити је законито екстрадиран из Народне Републике Кине где је лишен слободе, већ да би изнете примедбе могле бити од утицаја у неком другом поступку, чији би предмет био основаност његовог лишења слободе и довођење у Републику Србију.
У образложењу оспорене другостепене пресуде је даље наведено да се жалбама бранилаца окривљеног М. М . неосновано указује на то да се побијана пресуда заснива на доказима на којима се не може заснивати, и то на листинзима одлазно-долазног саобраћаја за мобилне телефоне и видео записима са камера које су снимале одређене саобраћајнице, с обзиром на то да је извештај одлазно – долазног саобраћаја за неспорне бројеве телефона окривљених М . и В . прибављен у свему у складу са Закоником о кривичном поступку , и то на основу налога Трећег основног суда Београду Кпп. Пов. 114/14 од 19. августа 2014. године којим је наложено оператерима регистрованим за пренос информација „М.“, „Т.“, „В.“ и „П.“ да изврше прибављање евиденција остварених телефонских комуникација коришћених базних станица и изврше лоцирање места са којих се обављала комуникација за одређене претплатничке бројеве телефона. Апелациони суд у Београду је навео да је првостепени суд правилно поступио када је нашао да се током поступка као доказ могу користити и видео снимци сигурносних камера означених саобраћајница и према важећем Законику о кривичном поступку, с обзиром на то да су наведени видео снимци настали као вид општих безбедносних мера које се предузимају на јавним површинама – улицама, због чега се ради о доказу који се може користити у кривичном поступку, посебно узимајући у обзир да аутентичност наведених снимака није доведена у питање.
Увидом у пресуду Врховног касационог суда Кзз. 1063/2016 од 28. септембра 2016. године, коју је пуномоћник подносилаца доставио уз поднесак од 4. октобра 2019. године, утврђено је да је тај суд оценио као неосноване тврдње из захтева за заштиту законитости осуђеног Б. В . изјављеног против пресуда које су предмет уставне жалбе, док је захтев за заштиту законитости који је поднет у име подносиоца М . М . оцењен као неблаговремен.
У образложењу пресуде Врховног касационог суда Кзз. 1063/2016 од 28. септембра 2016. године је наведено да из списа предмета произлази да је листинг мобилних оператера прибављен у свему у складу са одредбом члана 268. став 3. Законика о кривичном поступку, на основу налога судије за претходни поступак датог полицији по предлогу јавног тужиоца и исте не садрже СМС поруке, па се неосновано захтевом указује да се ради о доказу на коме се не може заснивати судска одлука, као и да је суд снимке видео камера суд користио као исправу у смислу члана 2. тачка 26) у вези са чланом 138. став 1. Законика о кривичном поступку, којим је прописано да се доказивање исправом, поред осталог, врши читањем, гледањем, слушањем , што је у конкретној ситуацији случај, па је суд поступао у свему са наведеном законском одредбом.
4. Одредбама члана 27. Устава утврђено је: да свако има право на личну слободу и безбедност , а лишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (став 1.); да лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (став 2.); да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (став 3.); да казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (став 4.).
Одредбама члана 31. Устава гарантује се да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, те да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (став 1.), да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (став 2.) и да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (став 3.).
Одредбама члана 32. Устава утврђено је: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.); да се јавност може искључити током читавог поступка који се води пред судом или у делу поступка, само ради заштите интереса националне безбедности, јавног реда и морала у демократском друштву, као и ради заштите интереса малолетника или приватности учесника у поступку, у складу са законом (став 3.) .
Одредбом члана 34. став 3. Устава утврђено је да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда.
Одредбама члана 41. Устава гарантује се да је тајност писама и других средстава комуницирања неповредива (став 1.), а да су одступања дозвољена само на одређено време и на основу одлуке суда, ако су неопходна ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије, на начин предвиђен законом (став 2.).
5. Анализирајући наводе уставних жалби о истакнутој повреди права на правично суђење из члана 32. Устава, Уставни суд је утврдио да подносиоци уставних жалби, указују на повреду три елемента права на правично суђење, и то: прво, на повреду права на претпоставку невиности; друго, на повреду права на образложену судску одлуку и треће, на произвољну примену меродавног права од стране кривичних судова у прикупљању и извођењу доказа, сматрајући да су оспорене пресуде засноване на недозвољеним доказима, а којим наводима подносиоци истовремено образлажу и повреду права из члана 41. Устава.
У погледу навода уставне жалбе да су оспорене пресуде засноване на недозвољеним доказима, а којим наводима подносиоци истовремено образлажу повреду права на правично суђење и повреду права из члана 41. Устава, Уставни суд најпре констатује да право на тајност писама и других средстава општења из члана 41. Устава није апсолутно и неограничено, те да је Уставом дозвољено одступање од неповредивости тог права само на основу судске одлуке, на одређено време и на начин предвиђен законом, под условом да је то неопходно ради вођења кривичног поступка или заштите безбедности Републике Србије.
Насупрот наводима уставне жалбе, оцењујући постојање повреде права на тајност писама и других средстава општења зајемченог одредбом члана 41. став 1. Устава, до које је , по мишљењу подносилаца , дошло непоштовањем законом прописане процедуре у погледу начина прикупљања доказа – листинга њихових телефонских разговора и снимака видео камера са саобраћајница, Уставни суд је на становишту да се напред цитирано образложење Апелационог суда у Београду не може сматрати произвољним, те да кривични судови, у конкретном случају, уставноправно прихватљивом применом одредби чл. 138. и 286. ЗКП, нису изашли из оквира Уставом дозвољеног одступања од неповредивости права на тајност средстава комуникације. Ово из разлога што из навода уставне жалбе и достављене документације произлази да је за потребе предметног кривичног поступка по налогу судије за претходни поступак, а на предлог јавног тужиоца, полиција прибавила евиденцију остварене телефонске комуникације између окривљених, коришћених базних станица и извршила лоцирање места са којег се обавља комуникација, а да је суд прегледао видео снимке сигурносних камера, које су постављене као вид општих безбедносних мера на јавним површинама, чија аутентичност није оспорена. Стога је Уставни суд оценио да нису основани наводи подносилаца уставне жалбе о истакнутој по вреди права из члана 41. Устава.
Полазећи од наведеног, а имајући у виду да из образложења оспорених пресуда произлази да је став кривичних судова у погледу дозвољености свих изведених доказа на основу којих је у битном утврђено чињенично стање у конкретном кривичном поступку заснован на уставноправно прихватљивом тумачењу меродавног права, који је детаљно и јасно образложен од стране првостепеног и другостепеног суда, Уставни суд је утврдио да се наводи уставне жалбе да су оспорене пресуде засноване на недозвољеним доказима не могу прихватити као основане тврдње којима се аргументују повреда права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава.
Уставни суд, надаље, насупрот мишљењу подносилаца уставне жалбе, сматра да оспорене пресуде садрже обимна, детаљна, јасна и уставноправно прихватљива образложења свих битних навода одбране, као и да су првостепени и другостепени суд на уставноправно прихватљив начин, по слободном судијском уверењу, ценили и појединачно и у међусобној повезаности све изведене доказе који су од значаја за доношење судске одлуке , при томе детаљно образложивши зашто предложени, а неизведени докази, нису од таквог значаја, те су у образложењу оспорених пресуда јасно изнели на основу којих доказа је утврђено да су подносиоци уставних жалби криви за извршење кривичних дела која су била предмет оптужбе у кривичном поступку који је претходио подношењу уставне жалбе.
Стога је Уставни суд је нашао да оспореним пресудама нису повређена Уставом зајемчена права подносилаца уставне жалбе из члана 32. став 1. и члана 41. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану и одлучио као у првом делу изреке.
6. Уставни суд, у односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности, најпре констатује да то право не потпада под гаранције права на правично суђење зајемченог одредбом члана 32. Устава, већ има самостално место у каталогу људских права, те се стога има разматрати независно од аспеката правичности суђења. С обзиром на то , Уставни суд констатује да се подносилац жали на радње којима истиче да је повређена претпоставка невиности, а које су се одиграле пре и независно од судског поступка, а који се има разматрати у светлу гаранција права на правично суђење.
Уставни суд истиче да до повреде права на претпоставку невиности из члана 34. став 3. Устава могу довести различити државни органи, било својим радњама или пак усвојеним актима, као што је наведено и у пресуди Европског суда за људска права на коју се позива подносилац у уставној жалби. Европски суд за људска права је у пресуди Allenet de Ribemont против Француске (број представке 15175/89, п ресуда од 10. фебруара 1995. године), констатовао да претпоставку невиности може повредити, не само судија или суд, него и друге јавне власти (став 36.). Право на претпоставку невиности јесте једно од најважнијих права која осумњиченима морају бити гарантована у казненом праву, но ово право није апсолутно људско право, већ је ограничено inter alia правом на слободу примања и одашиљања информација. Стога и Европски суд за људска права у ставу 38. означене пресуде наводи да члан 6. став 2. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода не може спречити органе власти да обавештава ју јавност о току кривичних поступака, али такође, захтева да се то чини потпуно дискретно и опрезно, како би претпоставка невиности била поштована.
Подносиоци уставних жалби су повреду права на претпоставку невиности засновали на тврдњама да су министар унутрашњих послова Републике Србије и начелник Управе криминалистичке полиције у својим изјавама на конференцијама за штампу, пре покретања кривичног поступка, а непосредно након критичног догађаја у којем је једно лице изгубило живот у саобраћајног незгоди, именовали подносиоца уставне жалбе М. М . као извршиоца кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја. Додатно, подносиоци наводе текстове и вести у средствима јавног информисања као пример нарушења гаранција члана 34. став 3.
Полазећи од тога да су све наведене оспорене радње предузете у периоду од 10. августа 2014. до 3. септембра 2014. године, а имајући у виду да је одредбом члана 84. став 1. Закона о Уставном суду, прописано да се уставна жалба може изјавити у року од 30 дана од дана достављања појединачног акта, односно од дана предузимања радње којом се повређује или ускраћује људско или мањинско право и слобода зајемчена Уставом, Уставни суд је у односу на истакнуту повреду права на претпоставку невиности одбацио уставне жалбе, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 2) Закона о Уставном суду , као неблаговремене, јер су изјављене после истека рока из члана 84. став 1. Закона, решавајући као у другом делу изреке.
7. Разматрајући наводе уставне жалбе којима се указује на то да је садржином образложења оспорене другостепене пресуде подносиоцу уставне жалбе М. М . повређено право на слободу и безбедност из члана 27. став 3. Устава, којим се гарантује да свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који ј е дуж ан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито, Уставни суд констатује да подносилац овом уставном жалбом оспорава искључиво пресуде којима је правноснажно оглашен кривим због учињеног кривичног дела тешко дело против безбедности јавног саобраћаја у стиц ају са кривичним делом непружања помоћи лицу повређеном у саобраћајној незгоди, а не акте којима је одлучивано о његовом лишењу слободе, те се садржина права зајемченог одредбом члана 27. став 3. Устава не може довести у уставноправну везу са оспореним пресудама.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу М. М . оценио недопуштеном, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
8. Што се тиче истакнуте повреде права на ограничено трајање притвора из члана 31. Устава коју подносилац уставне жалбе Б. В . образлаже чињеницом да је суд након што је завршио доказни поступак и одложио главни претрес ради припремања завршних речи, одбио његов предлог за укидање притвора који је био одређен само из разлога да „не би утицао на доказе“, Уставни суд констатује да у овом уставносудском поступку није оспорена одлука суда којом је одлучено о његовом предлогу за укидање притвора, нити евентуално одлука суда о продужењу притвора према ње му, те се стога наводи уставне жалбе о истакнутој повреди права из члана 31. Устава не могу довести у везу са предметом овог уставносудског поступка.
Стога је Уставни суд, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, у овом делу уставну жалбу Б. В . оценио недопуштеном, јер нису испуњене Уставом и Законом утврђене претпоставке за вођење поступка, решавајући као у другом делу изреке.
У погледу захтева подносиoца уставне жалбе за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да у смислу члана 6. Закона о Уставном суду нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
9. С обзиром на све наведено, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС", број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.