Преглед документа Уж-232/2008

Уставни суд у саставу: председник др Боса Ненадић и судије др Оливера Вучић, др Марија Драшкић, Весна Илић Прелић, Катарина Манојловић Андрић, мр Станка Милановић, мр Драгиша Слијепчевић, др Драган Стојановић и Предраг Ћетковић, у поступку по уставној жалби Ј.Ј. из Б., на основу члана 167. став 4. у вези члана 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 25. децембра 2008. године донео је

Одбија се као неоснована уставна жалба Ј.Ј. изјављена против решења Врховног суда Србије Рев. бр. 2972/07 од 6. новембра 2007. године.

1. Уставном суду је поднета благовремена и дозвољена уставна жалба Ј.Ј. из Б., преко пуномоћника М.Р., адвоката из Б., изјављена против решења Врховног суда Србије Рев.бр. 2972/07 од 6. новембра 2007. године.
Подносилац уставне жалбе сматра да је оспореним решењем повређено њено право зајемчено чланом 22. Устава Републике Србије, као и право на једнаку заштиту права и на правно средство зајемчено чланом 36. Устава. У уставној жалби се наводи да је оспореним решењем неосновано одбачена ревизија подносиоца уставне жалбе против пресуде Окружног суда у Београду Гж. 4863/07 од 25. јуна 2007. године, као недозвољена. Истиче се да Врховни суд Србије није узео у обзир околност да је, у парничном поступку поводом раскида уговора о доживотном издржавању, пуномоћник тужиље преиначио вредност предмета спора са 250.000,00 динара на 501.000,00 динара на рочишту одржаном 21. априла 2005. године, те је, сагласно одредбама Закона о парничном поступку од 2002. године, који је био на снази у време кад је тужба поднета, и одредбама важећег Закона о парничном поступку од 2004. године, ревизија била дозвољена. Предлаже се да Уставни суд уставну жалбу усвоји и поништи оспорено решење.

2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије уставна жалба се моје изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено његово Уставом зајемчено право или слобода.

3. Уставни суд је у спроведеном поступку извршио увид у предмет Првог општинског суда у Београду П.235/06 у коме је донето оспорено решење и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање у овој правној ствари:
О.М. из Б. је Првом општинском суду у Београду поднела тужбу 6. августа 2002. године, против тужене Н.Ж. из Б., са захтевом да се раскине уговор о доживотном издражавању, који су закључиле и овериле пред истим судом под бројем 3Р. 304/02, дана 24. априла 2002. године, због неизвршења уговорних обавеза од стране тужене као даваоца издржавања. Пошто је тужиља преминула 11. септембра 2002. године, поступак је у својству тужиље наставила подносилац уставне жалбе Ј.Ј., као правни следбеник О.М.. Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је на рочишту за главну расправу одржаном 21. априла 2005. године повећао вредност предмета спора са 250.000,00 динара на 501.000,00 динара. Пресудом Првог општинског суда у Београду П.235/06 од 19. децембра 2006. године, која је потврђена пресудом Окружног суда у Београду Гж. 4863/07 од 25. јуна 2007. године, одбијен је као неоснован тужбени захтев да се раскине уговор о доживотном издржавању између пок. О.М., као примаоца издржавања, и тужене Н.Ж., као даваоца издржавања. Подносилац уставне жалбе је 7. септембра 2007. године изјавила ревизију Врховном суду Србије, тражећи да се укину наведена првостепена и другостепена пресуда и предмет врати на поновно суђење.
Оспореним решењем Врховног суда Србије Рев. бр. 2972/07 од 6. новембра 2007. године ревизија је одбачена као недозвољена. У образложењу решења Врховни суд се позвао на одредбе члана 382. став 3. и члана 389. Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), а које се примењују на основу одредбе члана 491. став 4. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), према којима ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, а чија вредност предмета спора не прелази 300.000,00 динара. Полазећи од тога да је у конкретном случају вредност спора означена износом од 250.000,00 динара, Врховни суд је нашао да је ревизија изјављена против пресуде против које се по Закону није могла поднети.

4. Одредбама Устава, на чију повреду се указује у уставној жалби, утврђено је: да свако има право на судску заштиту ако му је повређено или ускраћено неко људско или мањинско право зајемчено Уставом, као и право на уклањање последица које су повредом настале (члан 22.став 1.); да се јемчи једнака заштита права пред судовима и другим државним органима, имаоцима јавних овлашћења и органима аутономне покрајине и јединица локалне самоуправе, као и да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези или на закону заснованом интересу (члан 36).
Према члану 491. став 4. Закона о парничном поступку ("Службени гласник РС", број 125/04), по ревизији изјављеној против правоснажне одлуке другостепеног суда, у поступку који је покренут пре почетка примене овог закона, одлучиваће се по правилима парничног поступка која су важила до ступања на снагу овог закона.
Одредбама члана 40. Закона о парничном поступку ("Службени лист СФРЈ", бр. 4/77, 36/77, 6/80, 36/80, 43/82, 72/82, 69/82, 58/84, 74/87, 57/89, 20/90, 27/90, 35/91, "Службени лист СРЈ", бр. 27/92, 31/93, 24/94, 12/98, 15/98 и 3/02), који је важио у време подношења тужбе у парничном поступку, поред осталог, је било прописано: да кад се тужбени захтев не односи на новчани износ, меродавна је вредност спора коју је тужилац назначио у тужби (став 2.); да ако је у случају из става 2. тужилац очигледно сувише високо или сувише ниско назначио вредност предмета спора, тако да се поставља питање стварне надлежности, састава суда или права на изјављивање ревизије, суд ће, најдоцније на припремном рочишту, а ако припремно рочиште није одржано онда на главној расправи пре почетка расправљања о главној ствари, брзо и на погодан начин проверити тачност означене вредности (став 3.). Одредбама члана 382. наведеног Закона прописано је: да против правоснажне пресуде донесене у другом степену, у свим споровима странке могу изјавити ревизију у року од 30 дана од дана достављања преписа пресуде (став 1.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев односи на потраживање у новцу, на предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора побијеног дела правоснажне пресуде не прелази 300.000,00 нових динара (став 2.); да ревизија није дозвољена у имовинскоправним споровима у којима се тужбени захтев не односи на потраживање у новцу, предају ствари или извршење неке друге чинидбе, ако вредност предмета спора коју је тужилац у тужби навео не прелази 300.000,00 нових динара (став 3.); да је изузетно, и кад се ради о тужбеном захтеву из ст. 2. и 3. овог члана, ревизија увек дозвољена: 1) у споровима о издржавању; 2) у споровима о накнади штете за изгубљено издржавање услед смрти даваоца издржавања и због изгубљене зараде или других прихода на основу рада; 3) у имовинским споровима који настану из противуставних и противзаконитих појединачних аката и радњи којима се правна или физичка лица зависно од седишта, односно пребивалишта стављају у неравноправан положај на јединственом југословенском тржишту или на други начин нарушава јединство југословенског тржишта, укључујући и спорове о накнади штете, које се тим проузрокују (став 4.).

5. Оцењујући наводе и разлоге изнете у уставној жалби са становишта цитираних одредаба Устава и закона, Уставни суд је утврдио да оспореним решењем Врховног суда Србије, донетим у поступку по ревизији изјављеној против правоснажне парничне пресуде, нису повређена Уставом зајемчена права подносиоца уставне жалбе која су у њој означена.
У парничном поступку који је претходио поступку по уставној жалби правоснажно је одбијен тужбени захтев за раскид уговора о издржавању. Парнични поступак је започет тужбом коју је 6. августа 2002. године поднела прималац издржавања О.М. против даваоца издржавања Н.Ж., као тужене. Поднеском од 17. септембра 2002. године је вредност предмета спора означена у износу од 250.000,00 динара. Тужиља је преминула пре доношења првостепене пресуде, па је парницу преузела подносилац уставне жалбе, као правни следбеник тужиље. Пуномоћник подносиоца уставне жалбе је на рочишту за главну расправу одржаном 21. априла 2005. године повећао вредност предмета спора на износ од 501.000,00 динара. Подносилац сматра да је Врховни суд Србије повредио њена Уставом зајемчена права на која се позвала у уставној жалби јер, приликом одлучивања о изјављеној ревизији, није уважио парничну радњу којом је вредност предмета спора повећана, већ је ревизију одбацио као недозвољену узимајући у обзир само вредност спора означену у тужби.
Уставни суд сматра да спор о раскиду уговора о доживотном издржавању који се води између правних следбеника примаоца издржавања и даваоца издржавања представља имовинскоправни спор у коме је право на ревизију условљено одређеном вредношћу спора, а не спор о издржавању у коме је, сагласно одредби члана 382. став 4. тачка 1) Закона о парничном поступку, ревизија била увек дозвољена, независно од вредности предмета спора. Имајући у виду одредбе члана 382. став 3. у вези члана 40. ст. 2. и 3. Закона о парничном поступку, Уставни суд је оценио да је за дозвољеност ревизије једино меродавна вредност предмета спора означена у тужби, односно пре почетка расправљања о главној ствари, а да измена вредности спора у току даљег парничног поступка не може произвести правно дејство на могућност подношења ревизије, у конкретном случају, па је без утицаја на право подносиоца уставне жалбе то што у оспореном решењу ова чињеница није цењена.
С обзиром на наведено, Уставни суд налази да Врховни суд Србије није повредио права подносиоца уставне жалбе гарантована одредбама чл. 22. и 36. Устава када је оспореним решењем одбацио ревизију подносиоца као недозвољену, јер вредност спора која је означена у парничном поступку пре почетка расправљања о главној ствари не прелази износ од 300.000,00 динара. Уставна жалба против оспореног решења је стога одбијена као неоснована, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду ("Службени гласник РС", број 109/2007).

6. На основу изложеног и одредбе члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, Суд је донео одлуку као у изреци.