Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа и судије Мирослав Николић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Владан Петров и Татјана Ђуркић , чланови Већа, у поступку по уставној жалби З. М . из Београда , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 14. новембра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба З. М . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 – Кв. 3326/17 од 26. октобра 2017. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. З. М . из Београда поднео је Уставном суду, 9. новембра 2017. године, преко пуномоћника С. Ј, адвоката из Београда, уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 – Кв. 3326/17 од 26. октобра 2017. године, због повреде права из чл. 23, 27. и 31, члана 32. став 1. и члана 34. став 3. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено:
- да се у „решењу не наводи ниједан конкретан материјални доказ на основу којег би постојала основана сумња да је З. М . учинио кривично дело, из чега произлази да је подносиоцу одређен притвор без иједног прихватљивог доказа , што је у супротности са ставовима Европског суда за људска права,…, у ожалбеним решењима нису наведене конкретне чињенице и околности које указују да је заиста дошло до узнемирења јавности, а због тежине или последице кривичног дела које се подносиоцу уставне жалбе ставља на терет, те да оне могу због својих манифестационих облика озбиљно и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка “;
- да „формулација коју Виши суд користи у својем решењу о продужењу притвора“ (мисли се на решење Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 од 13. октобра 2017. године), „као и у решењу по жалби, а које се овде напада, као пуномоћник овде подносиоца уставне жалбе сматрам да је из саме садржине оспореног решења повређена претпоставка невиности, будући да се као утврђена чињеница узима да је З. М . починио кривично дело које му се наредбом за спровођење истраге ставља на терет,…, на овај начин Виши суд се поистовећује са дневном штампом односно медијима који константно крше претпоставку невиности“.
Подносилац уставне жалбе је предложио да Уставни суд усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних права и поништи оспорено решење Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 – Кв. 3326/17 од 26. октобра 2017. године.
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из достављене документације уз уставну жалбу и увидом у интернет страницу „ Портал судова Србије“ (www.portal.sud.rs), између осталог, утврдио:
Наредбом о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 362/17 од 15. септембра 2017. године покренута је истрага против осумњиченог З. М, овде подносиоца уставне жалбе, због кривичног дела тешко убиство из члана 114. став 1. Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09).
Решењем Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 од 16. септембра 2017. године према осумњиченом одређен је притвор на основу члана 211. став 1. тачка 2. Законика о кривичном поступку ("Службени гласник РС", бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13 и 45/13 ), а који му се рачуна од дана лишења слободе 15. септембра 2017. године.
Решењем Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 – Кв. 29870/17 од 28. септембра 2017. године уважена је жалба Вишег јавног тужилаштва у Београду, док је делимично уважена жалба бранилаца осумњиченог З . М, те је преиначено решење Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 од 16. септембра 2017. године, тако што је према осумњиченом З . М . одређен притвор по законском основу прописаном одредбом члана 211. став 1. тачка 4 ) Законика о кривичном поступку, док је отклоњен законски основ за одређивање притвора прописан одредбом члана 211. став 1. тачка 2 ) Законика о кривичном поступку, те су у преосталом делу жалбе бранилаца осумњиченог одбијене као неосноване.
Решењем Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 од 13. октобра 2017. године, на основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, према осумњиченом З . М . продужен је притвор, а који по овом решењу може трајати најдуже 30 дана.
У образложењу решења је, између осталог, наведено да је „Суд нашао да постоји основана сумња да је осумњичени М. З . извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 1. Кривичног законика, а основана сумња произлази из доказа приложених уз кривичну пријаву МУП РС, Дирекција полиције, ПУ за град Београд – УКП – Одељење за сузбијање крвних и сексуалних деликата и осталих доказа, те је суд нашао да и даље стоје разлози за притвор прописани чланом 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку. Наиме, имајући у виду да се осумњиченом ставља на терет извршење кривичног дела тешко убиство из члана 114. тачка 1. Кривичног законика, на начин ближе описан у наредби о спровођењу истраге Вишег јавног тужилаштва у Београду Кти. 362/17 од 15. септембра 2017. године, те имајући у виду да је за предметно кривично дело прописана казна затвора преко десет година, као и начин извршења кривичног дела и тежину наступеле последице, односно чињеницу да се осумњиченом ставља на терет да је на свиреп начин лишио живота своју супругу, сада покојну М. Ј, чиме је приликом извршења кривичног дела за које је основано сумњив показао нарочиту упорност и безобзирност, јер му се ставља на терет да је своју супругу лишио живота у поподневним часовима, у близини канала који се налази први од насипа десно гледано из правца Б . према улици Пут за Ц, а где су претходно дошли заједно са својом малолетном ћерком Ј.М, да би се осумњичени потом са својом супругом спустио са насипа ка каналу, где је је неутврђеним оштрим предметом убо у пределу врата и руке, након чега је она почела да бежи, те јој је потом неутврђеним предметом задао више удараца у пределу главе, наневши јој вишеструке преломе лобање, након чега ју је потопио у канал, услед којих повреда је она преминула, а при чему се њихова малолетна ћерка за то време налазила у непосредној близини на наведеном насипу, па суд налази да су напред наведене околности довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, а нарочито имајући у виду да је наведени догађај изазвао велику пажњу јавности, односно да су од тренутка проналаска беживотног тела сада покојне М. Ј па до лишења слободе осумњиченог, у периоду од више од 18 месеци, о наведеном догађају извештавали бројни штампани и електронски медији, због чега се задржавање осумњиченог по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку показује као нужна и неопходна мера у циљу несметаног вођења кривичног поступка“.
Оспореним решењем Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 – Кв. 3326/17 од 26. октобра 2017. године одбијене су као неосноване жалбе јавног тужиоца Вишег јавног тужилаштва у Београду од 17. октобра 2017. године и бранилаца окривљеног З. М . изјављене против решења Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 од 13. октобра 2017. године.
У образложењу оспореног решења је, између осталог, наведено да „наиме, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени М. З . извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 1. Кривичног законика, за које кривично дело је прописана казна затвора преко десет година, те имајући у виду начин извршења предметног кривичног дела, као и тежину последица истог, а које околности се конкретно огледају у чињеници да постоји основана сумња да је окривљени на свиреп начин лишио живота своју супругу покојну оштећену М . Ј, исказујући по налажењу већа приликом извршења кривичног дела за које је основано сумњив нарочиту упорност и безобзирност, јер је своју супругу лишио живота у поподневним часовима, у близини канала који се налази први од насипа десно гледано из правца Б . према улици Пут за Ц, а где су претходно дошли заједно са њихови м малолетним дететом Ј.М, како би његова супруга на том насипу рекреативно трчала, да би потом са својом супругом спустио са насипа ка каналу где ју је неутврђеним оштрим предметом убоо у пределу врата и руке, након чега је она почела да бежи, те је потом неутврђеним предметом задао више удараца у пределу главе наневши јој вишеструке преломе лобање, након чега је потопио у канал услед којих повреда је преминула, а при чему се њихова малолетна ћерка за то време налазила у непосредној близини, на наведеном насипу, то је и по налажењу овог већа правилно судија за претходни поступак нашао да су напред наведене околности довеле до узнемирења јавности која може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, а притом имајући у виду и да је наведени догађај изазвао велику пажњу јавности, односно да су од тренутка проналаска беживотног тела покојне Ј. М . и до лишења слободе окривљеног М . З, у периоду од скоро 18 месеци о наведеном догађају извештавали бројни штампани медији и електронски медији, због чега и по налажењу овог већа задржавање окривљеног М . З . у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривчном поступку, представља нужну и неопходну меру за несметано вођење овог криви чног поступка,…, правилно је судија за претходни поступак нашао да су испуњена оба кумулативно прописана услова за даље задржавање окривљеног у притвору по наведеном законском основу, односно да је окривљени основано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 1. Кривичног законика, за које кривично дело је прописана казна затвора преко 10 (десет) година, као и да су начин извршења предметног кривичног дела и тежина последица истог, довели до узнемирења јавности која може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, те да с тога притвор по наведеном законском основу представља нужну и неопходну меру за несметано вођење овог кривичног поступка. Напослетку веће је имало у виду у наводе жалби бранилаца окривљеног у делу у којем се истиче да мера притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку не представља нужну и неопходну меру за несметано вођење овог кривичног поступка, те да се иста сврха може остварити блажим мерама, па је нашло да исти нису од утицаја на другачију одлуку већа, јер је и по налажењу овог већа, а како је то правилно нашао судија за претходни поступак, степен узнемирења јавности изазван начином извршења кривичног дела за које окривљени М. З . основано сумњив, а које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка и даље таквог интензитета да меру притвора по наведеном законском основу чини нужном и неопходном мером, те да се иста сврха, несметано вођење кривичног поступка, не може остварити предложеним блажим мерама“.
Подносилац уставне жалбе се налазио у притвору до 12. јула 2018. године, када му је решењем укинут притвор.
Против подносиоца уставне жалбе је подигнута оптужница, а припремно рочиште је одржано 11. септембра 2019. године.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се позива подносилац у уставној жалби, утврђено је: да је људско достојанство неприкосновено и сви су дужни да га поштују и штите (члан 23. став 1.); да свако има право на слободан развој личности, ако тиме не крши права других зајемчена Уставом (члан 23. став 2.); да свако има право на личну слободу и безбедност и да је л ишење слободе допуштено је само из разлога и у поступку који су предвиђени законом (члан 27. став 1.); лице које је лишено слободе од стране државног органа одмах се, на језику који разуме, обавештава о разлозима лишења слободе, о оптужби која му се ставља на терет као и о својим правима и има право да без одлагања о свом лишењу слободе обавести лице по свом избору (члан 27. став 2.); свако ко је лишен слободе има право жалбе суду, који је дужан да хитно одлучи о законитости лишења слободе и да нареди пуштање на слободу ако је лишење слободе било незаконито (члан 27. став 3.); казну која обухвата лишење слободе може изрећи само суд (члан 27. став 4.); да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца, као и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу ( члан 31. став 1. ); да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (члан 32. став 1.); да се свако сматра невиним за кривично дело док се његова кривица не утврди правноснажном одлуком суда (члан 34. став 3).
Закоником о кривичном поступку („ Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11, 121/12, 32/13, 45/13 и 55/14) (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником ( члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен ( члан 210. ст. 1. до 3.); да се притвор може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако, поред осталог, је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година, односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка ( члан 211. став 1. тачка 4)); да се притвор у истрази може одредити, продужити или укинути решењем судије за претходни поступак или већа (члан 21. став 4.), да се решење о продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца окривљеног, да против решења о притвору странке и бранилац окривљеног могу изјавити жалбу већу (члан 21. став 4.), да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, као и да жалба не задржава извршење решења, а да се одлука о жалби доноси у року од 48 сати ( став 4.) (члан 214. ст. 1. до 4. ); да се на основу решења судије за претходни поступак, окривљени може задржати у притвору највише три месеца од дана лишења слободе, да је судија за претходни поступак дужан да и без предлога странака и браниоца окривљеног, по истеку сваких месец дана испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, да веће непосредно вишег суда (члан 21. став 4.) може, на образложени предлог јавног тужиоца, из важних разлога продужити притвор највише за још три месеца и да је против овог решења дозвољена жалба која не задржава извршење решења, те да ће се , ако се до истека рока из ст. 1. и 2. овог члана не подигне оптужница, окривљени пустити на слободу (члан 215. ст. 1. до 3.) .
Чланом 114. став 1. тачка 1) Кривичног законика („Службени гласник РС“, бр. 85/05, 88/05, 107/05, 72/09 и 111/09) прописано је да ће се затвором најмање десет година или затвором од тридесет до четрдесет година казнити ко другог лиши живота на свиреп или подмукао начин.
5. Полазећи од наведеног, као и од садржине уставне жалбе, Уставни суд је истакнуту повреду права из чл. 27. и 31. и члана 32. став 1. Устава ценио у о квиру права из члана 31. став 1. Устава, при чему је имао у виду и ставове које је у овој области заузео Европски суд за људска права.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука, Уставни суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде Уставом зајемченог права из члана 31. став 1. подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
У односу на аспект протека времена, Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор окривљеног лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законске основе за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико поступајући суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснива оспорена судска одлука о продужењу притвора, дефинисан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4), такође је разматран у досадашњем раду Уставног суда више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа, који се поједностављено назива узнемирење јавности, „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа угрожавање јавног реда, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен“ (пресуда у случају Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.).
Имајући у виду напред наведене критеријуме за процену уставности решења о продужењу притвора на која се жали подносилац уставне жалбе, Уставни суд констатује да је оспорено решење Вишег суда у Београду донето у складу са релевантним одредбама Устава и Законика о кривичном поступку.
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе решењем Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 од 13. октобра 2017. године, а које решење је потврђено оспореним решењем, продужен за најдуже 30 дана по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4 ) ЗКП. Подносилац устав не жалбе је био у притвору од 15. септембра 2017. године, када је лише слободе, па до 12. јула 2018. године, када му је притвор укинут. Дакле, подносилац је био у притвору десет месеци.
У односу на наведени притворски разлог, у образложењу оспореног решења Вишег суда у Београду Кпп. 303/17 – Кв. 3326/17 од 26. октобра 2017. године је, поред осталог, наведено да „наиме, имајући у виду да из списа предмета произлази постојање основане сумње да је окривљени М. З . извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 1. Кривичног законика, за које кривично дело је прописана казна затвора преко десет година, те имајући у виду начин извршења предметног кривичног дела, као и тежину последица истог, а које околности се конкретно огледају у чињеници да постоји основана сумња да је окривљени на свиреп начин лишио живота своју супругу покојну оштећену М . Ј, исказујући по налажењу већа приликом извршења кривичног дела за које је основано сумњив нарочиту упорност и безобзирност, јер је своју супругу лишио живота у поподневним часовима, у близини канала који се налази први од насипа десно гледано из правца Б . према улици Пут за Ц, а где су претходно дошли заједно са њиховим малолетним дететом М . Ј, како би његова супруга на том насипу рекреативно трчала, да би потом са својом супругом спустио са насипа ка каналу где ју је неутврђеним оштрим предметом убоо у пределу врата и руке, након чега је она почела да бежи, те је потом неутврђеним предметом задао више удараца у пределу главе наневши јој вишеструке преломе лобање, након чега је потопио у канал услед којих повреда је преминула, а при чему се њихова малолетна ћерка за то време налазила у непосредној близини, на наведеном насипу, то је и по налажењу овог већа правилно судија за претходни поступак нашао да су напред наведене околности довеле до узнемирења јавности која може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, а притом имајући у виду и да је наведени догађај изазвао велику пажњу јавности, односно да су од тренутка проналаска беживотног тела покојне Ј . М . и до лишења слободе окривљеног М . З, у периоду од скоро 18 месеци о наведеном догађају извештавали бројни штампани медији и електронски медији, због чега и по налажењу овог већа задржавање окривљеног М . З . у притвору по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривчном поступку, представља нужну и неопходну меру за несметано вођење овог кривичног поступка,…, правилно је судија за претходни поступак нашао да су испуњена оба кумулативно прописана услова за даље задржавање окривљеног у притвору по наведеном законском основу, односно да је окривљени основано сумњив да је извршио кривично дело тешко убиство из члана 114. став 1. тачка 1. Кривичног законика, за које кривично дело је прописана казна затвора преко 10 (десет) година, као и да су начин извршења предметног кривичног дела и тежина последица истог, довели до узнемирења јавности која може угрозити несметано и правично вођење овог кривичног поступка, те да с тога притвор по наведеном законском основу представља нужну и неопходну меру за несметано вођење овог кривичног поступка. Напослетку веће је имало у виду у наводе жалби бранилаца окривљеног у делу у којем се истиче да мера притвора по законском основу из члана 211. став 1. тачка 4. Законика о кривичном поступку не представља нужну и неопходну меру за несметано вођење овог кривичног поступка, те да се иста сврха може остварити блажим мерама, па је нашло да исти нису од утицаја на другачију одлуку већа, јер је и по налажењу овог већа, а како је то правилно нашао судија за претходни поступак, степен узнемирења јавности изазван начином извршења кривичног дела за које окривљени М. З . основано сумњив, а које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка и даље таквог интензитета да меру притвора по наведеном законском основу чини нужном и неопходном мером, те да се иста сврха, несметано вођење кривичног поступка, не може остварити предложеним блажим мерама“.
По оцени Уставног суда, Виши суд у Београду је оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореној одлуци аргументовано образложио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последица кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су оспореним решењем утврђене конкретне чињенице које указују да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које се подносилац сумњичи, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Такође, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног, испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. При томе, Виши суд у Београду је у решењу Кпп. 303/17 од 13. октобра 20178. године и оспореном решењу Кпп. 303/17 – Кв. 3326/17 од 26. октобра 2017. године детаљно образложио, на уставноправно прихватљив начин зашто не постоји притворски основ из члана 211. став 1. тачка 2) ЗКП, а што указује да је поступајући суд посветио нарочиту пажњу конкретном предмету. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору.
Са друге стране, оцењујући наводе подносиоца уставне жалбе да се „у ожалбеном решењу не наводи ниједан конкретан материјални доказ на основу којег би постојала основана сумња да је З . М . учинио кривично дело“, Уставни суд истиче да постојање основане сумње на којој се заснива лишење слободе представља суштински део гаранција против произвољног хапшења и представља conditio sine qua non како за одређивање, тако и за продужење мере притвора. Истовремено, Уставни суд наглашава да није у његовој надлежности да цени да ли на основу доказа на којима се заснива решење о одређивању или продужењу мере притвора произлази основана сумња да је неко лице извршило кривично дело.
Полазећи од свега до сада изнетог, Уставни суд је оценио да је надлежни суд у оспореном решењу навео исцрпне и јасне разлоге због којих је сматрао да је задржавање окривљеног у притвору било неопходно ради вођења кривичног поступка. Такође, Уставни суд напомиње да је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима. Подносилац се до тренутка изјављивања уставне жалбе у притвору налазио непуна два месеца, односно у притвору је био укупно десет месеци (од тренутка лишења слободе 15. септембра 2017. године, па до 12. јула 2018. године, када му је притвор укинут). Стога је Уставни суд оценио да се дужина трајања притвора објективно не може сматрати неразумно дугом.
Полазећи од свега изложеног, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), Уставни суд је уст авну жалбу у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава одбио као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке.
6. По оцени Уставног суда, очигледно нису основани ни наводи уставне жалбе којима се образлаже повреда права на претпоставку невиности из члана 34. с тав 3. Устава. Увидом у оспорено решење, Уставни суд је утврдио да је Виши суд у Београду, образлажући постојање притворског разлога, користио термине које је прописао законодавац, те у оспореном решењу нису изнете тврдње да је подносилац крив за извршење кривичног дела које му је стављено на терет.
Такође, Уставни суд је оценио да се право из члана 23. Устава само формално оспорава.
Имајући у виду наведено, Суд је , сагласно одредбама члана 36. став 1. тач. 5) и 7) Закона о Уставном суду, одбацио уставну жалбу у овом делу, одлучујући као у другом делу изреке.
7. С обзиром на све изнето, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1), члана 45. став 1. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.