Уставни суд у саставу: председник Весна Илић Прелић и судије Гордана Ајншпилер Поповић, Лидија Ђукић, Татјана Ђуркић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), Снежана Марковић, Мирослав Николић, др Владан Петров, др Наташа Плавшић, др Јован Ћирић, др Милан Шкулић и др Тијана Шурлан, у поступку по уставној жалби А. О. из Хага, Краљевина Холандија, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници одржаној 24. октобра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба А. О. изјављена против пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду III-308 Прж. 10524/16 од 24. маја 2016. године у односу на истакнуту повреду права на имовину из члана 58. став 1. Устава Републике Србије, док се у преосталом делу уставна жалба одбацује.
О б р а з л о ж е њ е
1. А. О. из Хага, Краљевина Холандија, поднео је Уставном суду, 1. јула 2016. године, преко пуномоћника С. М, адвоката из Београда, уставну жалбу против пресуде Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду III-308 Прж. 10524/16 од 24. маја 2016. године, због повреде права на правично суђење и права на имовину, зајемчених одредбама члана 32. став 2. и члана 58. став 1. Устава Републике Србије, као и због повреде права из члана 1. Протокола број 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода.
Како се право гарантовано означеном одредбом наведене Европске конвенције садржински не разликује од права зајемченог Уставом, то Уставни суд постојање његове повреде цени у односу на одговарајућу одредбу Устава.
У уставној жалби је наведено: да је новац који је одузет од окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, законито стечен; да се у конкретном случају поставља питање законитости и оправданости изрицања заштитне мере поред већ изречене новчане казне окривљеном; да „изречена заштитна мера одузимања предметног новца у износу од 19.000 евра превазилази како сврху примене заштитних мера из чл. 45, 46. и 47. Закона о прекршајима, тако и сврху прекршајних санкција предвиђену чланом 5. став 2. Закона о прекршајима и у очигледној је несразмери са учињеном радњом окривљеног“; да је „изреченом новчаном казном у износу од 40.000 динара постигнута сврха кажњавања, односно сврха како генералне, тако и специјалне превенције, и тиме је у потпуности заштићен јавни интерес“; да је „изречена заштитна мера излишна и са разлога што извршеним прекршајем окривљени није причинио никакву штету Републици Србији“; да „пуномоћник окривљеног не спори право суда на примену мере одузимања предмета прекршаја у складу са законом, али такође сматра да суд приликом одлучивања мора водити рачуна о постојању равнотеже између општег друштвеног интереса и права на мирно уживање својине, те да је у конкретном случају равнотежа грубо нарушена на штету окривљеног“; да је „окривљеном ускраћено право на праћење поступка на свом матерњем језику и то тако што постављени тумач не зна турски језик“.
Подносилац је предложио да Уставни суд утврди повреду истакнутих права, поништи оспорену пресуду и предмет врати на поновни поступак, те утврди постојање основа за враћање предметног ефективног страног новца, односно основа за накнаду штете.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку, из списа предмета Пр. 1318/16 Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду утврдио:
- да се против окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, водио прекршајни поступак у предмету Пр. 1318/16 Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду;
- да је окривљени на саслушању 13. маја 2016. године пред првостепеним судом, између осталог, навео: „Приступио нам је царински службеник и на бугарском језику је питао да ли има нешто да пријави за царињење, а онда је то питање, да ли имам нешто да пријавим ради царињења, Х. са бугарског мени превео на турски језик. Питање сам разумео и одговорио сам да имам само лични пртљаг. Цариник ме уопште није питао колико новца у кешу носим са собом. Након тога је возило којим смо путовали одвојено на страну и уследио је детаљни преглед возила којег су цариници извршили у присуству полицајаца. Том приликом је поред мењача у возилу, иза лименке 'ред була' пронађена коверта са 5.000 евра. Након тога је вршен преглед пртљага у пртљажнику возила и у торби са стварима је пронађено још 24.000 евра. На питање чији је тај новац од укупно 29.000 евра, одговорио сам да је новац мој. Онда су ми цариници дали некакав папир да напишем колико укупно имам новца, а ја сам написао да имам 29.000 евра. Тада су ме цариници на мом матерњем језику питали одакле ми тај новац, а ја сам показао своје кредитне картице и изводе из банкомата из којих се уочава да сам дана 10. маја 2016. године са свог рачуна код банке у Холандији подигао укупно 20.000 евра које сам и понео са собом, а преосталих 9.000 евра је моја уштеђевина. Новац сам носио да купим у Турској кућу. Тада су ми цариници вратили 10.000 евра односно задржано ми је укупно 19.000 евра. Истовремено, код Х. је у торбици коју је носио око струка пронађено његових 10.000 евра. Знао сам да ми је обавеза да износ већи од 10.000 евра треба да пријавим царини приликом уласка у земљу, јер такав пропис важи и у Европској унији. Међутим, ја нисам стигао да новац пријавим, јер је контрола од стране царине уследила пре него што сам стигао да новац пријавим“ (у конкретном случају Х. је возач путничког моторног возила, а којим возилом је подносилац уставне жалбе допутовао до ГП Батровци);
- да је у записнику о саслушању сведока Н.В. од 14. маја 2016. године наведено: „Дана 13. маја 2016. године у 00,30 часова сам се затекао на дужности, када се на ГП Батровци на улазу у царинско подручје Републике Србије појавило путничко возило марке 'фолксваген поло' беле боје, немачких регистарских ознака. Овим возилом је управљао човек по имену Х, који је бугарски држављанин, а са њим у возилу, на месту сувозача, налазио се окривљени А. О. У циљу контроле, возачу сам дао налог да се са својим возилом заустави по страни. Након тога сам пришао возилу и возача сам на бугарском питао да ли он и сувозач имају нешто да пријаве за царињење. Возач је на моје питање одговорио да у возилу имају само пртљаг, односно само личне ствари. Напомињем са сам комуникацију са возачем започео након што је претходно његово возило било одвојено на страну ради контроле. У први мах са окривљеним нисам комуницирао. Након што је возач рекао да у возилу имају само лични пртљаг, возача сам поново на бугарском језику питао колико новца у кешу обојица имају са собом. Возач ми је одговорио да има 7.000 евра, а за сувозача, окривљеног А. О, рекао ми је да има 5.000 – 6.000 евра. Тада сам посебно окривљеног о овоме питао и он ми је потврдио да има управо 5.000 – 6.000 евра, с тим да напомињем да сам окривљеног ово питао на његовом матерњем, турском језику. Тада је уз асистенцију двојице колега из СГП Батровци уследио преглед возила. Приликом прегледа је код мењача, где се налазила конзерва са напитком 'ред бул', пронађен коверат у ком се налазио новац. Тада још увек нисмо знали која количина новца је у питању, па је окривљеном поново постављено питање колико новца има, а он је на папиру којег смо му са оловком дали, својеручно написао да има 13.000 евра. После је, држећи у руци ту оловку и папир написани износ повећавао у складу са тим како смо ми проналазили новац. Наиме, у пртљажнику возила у браон актн ташни су пронађене још две коверте са новцем, док је једна коверта са новцем пронађена у једној мањој сивој ташни. На концу је, како смо овај новац проналазили, окривљени на папиру повећао првобитно написану цифру, а на начин да је написао да има укупно 29.000 евра... . Присутан саслушању сведока, а након што му је посредством преводиоца, исказ сведока преведен на турски језик, на посебно питање суда, окривљени изјави – Исказу сведока приговарам утолико што у први мах мене и није контролисао сведок, већ двојица његових колега, а сведок је приступио тек након што су та двојица започели контролу. У преосталом делу његовом исказу не приговарам и исказ сведока је тачан и контрола је заиста тако и текла, а тачно је да ми је новац пронађен у четири коверте на три различита места, као и да сам првобитно написаних 13.000 евра повећао на 29.000 евра“;
- да је пресудом Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду I-1 Пр. 1318/16 од 13. маја 2016. године окривљени, овде подносилац уставне жалбе, оглашен кривим за прекршај из члана 63. став 1. тачка 14) Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11 и 119/12) и осуђен je на новчану казну у износу од 40.000 динара и изречена му је заштитна мера одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца у износу од 19.000 евра; у пресуди је, између осталог, наведено да је „окривљени оглашен одговорним што је као нерезидент 13. маја 2016. године у 00:30 часова на граничном прелазу Батровци у Републику Србију унео ефективни страни новац у износу од 29.000 евра, а износ ефективног страног новца већи од 10.000 евра није пријавио надлежном царинском органу, који му о томе није издао потврду, а који новац је од стране царинских службеника пронађен прегледом путничког возила марке 'фолксваген поло' регистарске ознаке AC806X (D) у којем се као путник превозио“;
- да је бранилац окривљеног 23. маја 2016. године изјавио жалбу против пресуде Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду I-1 Пр. 1318/16 од 13. маја 2016. године уз коју је доставио слипове I. банке из Холандије. Наведени слипови доказују да је окривљени 10. маја 2016. године, два пута – у 14h 34min и 14h 37min, подигао новац у укупном износу од 20.000 евра;
- да је оспореном пресудом Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду III-308 Прж. 10524/16 од 24. маја 2016. године одбијена је као неоснована жалба браниоца окривљеног и првостепена пресуда Прекршајног суда у Сремској Митровици – Одељење у Шиду I-1 Пр. 1318/16 од 13. маја 2016. године је потврђена.
У образложењу оспорене пресуде је, између осталог, наведено да је „одредбом члана 94. став 4. Закона о прекршајима, прописано да странке и други учесници у поступку који нису држављани Републике Србије, имају право да ток поступка прате преко преводиоца и да у том поступку употребљавају свој језик, а одредбом става 6. истог члана Закона, прописано је да превођење обавља преводилац кога одреди суд који води прекршајни поступак са листе судских преводилаца, а уколико то није могуће, превођење ће извршити друго лице уз пристанак странке. Приликом давања одбране пред првостепеним судом окривљени је казивао да му је матерњи језик турски, након чега је упознат са правом на употребу свог језика у поступку, те је изјавио да ће своју одбрану дати на матерњем турском језику и да пристаје да превођење са његовог матерњег турског језика обавља Ф. М. који није на листи судских преводилаца. Дакле, првостепени суд је у свему поступио у складу са одредбом члана 94. Закона о прекршајима, којом је уређено питање употребе језика у прекршајном поступку, те стога није учињена битна повреда одредаба прекршајног поступка на коју се жалбом указује,…, разматрајући првостепену пресуду у погледу одлуке о изреченој заштитној мери, Прекршајни апелациони суд је утврдио да је правилно првостепени суд донео одлуку о заштитној мери, јер је одредбом члана 64. став 1. Закона о девизном пословању прописано, да ће се за прекршај из члана 59. до 63. овог Закона, поред новчане казне изрећи и заштитна мера одузимања предмета прекршаја који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, па како је окривљени проглашен одговорним за прекршај из члана 63. став 1. тачка 14. Закона о девизном пословању, то је прекршајни суд окривљеном на основу члана 64. став 1. наведеног Закона, правилно изрекао заштитну меру одузимања предмета прекршаја и то ефективног страног новца у износу од 19.000 евра. Јесте одредбом члана 64. став 2. Закона о девизном пословању прописано да се изузетно од одредбе става 1. члана 64. може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја, или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини, међутим ова законска одредба је само могућност и за њену примену, по оцени овога суда, је нужно да окривљени учини извесним да је оправдано само делимично одузимање предмета прекршаја, а не у целости, а то окривљени није учинио, при чему ни конкретне околности под којима је прекршај учињен не указују да није оправдано да се предмет одузме у целини. Стога није уважен ни жалбени предлог да се окривљеном привремено одузети новац врати у целини или делимично“.
4. Одредбама члана 32. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега (став 1.); да се свакоме јемчи право на бесплатног преводиоца, ако не говори или не разуме језик који је у службеној употреби у суду и право на бесплатног тумача, ако је слеп, глув или нем (став 2.).
Одредбама члана 58. Устава је утврђено: да се јемчи мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона (став 1.); да право својине може бити одузето или ограничено само у јавном интересу утврђеном на основу закона, уз накнаду која не може бити нижа од тржишне (став 2.); да се законом може ограничити начин коришћења имовине (став 3.); да је одузимање или ограничење имовине ради наплате пореза и других дажбина или казни, дозвољено само у складу са законом (став 4.).
Сагласно одредбама члана 1. Протокола 1 уз Европску конвенцију за заштиту људских права и основних слобода, свако физичко и правно лице има право на неометано уживање своје имовине и нико не може бити лишен своје имовине, осим у јавном интересу и под условима предвиђеним законом и општим начелима међународног права (став 1.), а претходне одредбе, међутим, ни на који начин не утичу на право државе да примењује законе које сматра потребним да би регулисала коришћење имовине у складу с општим интересима или да би обезбедила наплату пореза или других дажбина или казни (став 2.).
Одредбама Закона o прекршајима („Службени гласник РС“, бр. 65/13, 13/16 и 98/16 – Одлука УС) прописано је: да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.); да су прекршајне санкције – казне, казнени поени, опомена, заштитне мере и васпитне мере (члан 32.); да се за прекршај могу прописати казна затвора, новчана казна и рад у јавном интересу (члан 33.); да се новчана казна може расписати у распону од 5.000 до 150.000 динара за физичко или одговорно лице и да се изузетно од одредаба става 1. овог члана, за прекршаје из области јавних прихода, јавног информисања, царинског, спољнотрговинског и девизног пословања, животне средине, промета робе и услуга и промета хартијама од вредности законом могу прописати казне у сразмери са висином причињене штете или неизвршене обавезе, вредности робе или друге ствари која је предмет прекршаја, али не више од двадесетоструког износа тих вредности с тим да не прелази петоструки износ највећих новчаних казни које се могу изрећи по одредби става 1. овог члана (члан 39. став 1. тачка 1) и став 4.); да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.); да се као врста заштитне мере може прописати одузимање предмета (члан 52. став 1. тачка 1)); да се заштитне мере изричу уз изречену казну, опомену или васпитну меру (члан 53. став 2.); да се предмети који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или који су настали извршењем прекршаја могу одузети од учиниоца прекршаја, да ће суд који је донео пресуду одредити, у складу са посебним прописима, да ли ће се одузети предмети уништити, продати или предати заинтересованом органу, односно организацији и да се прописом којим се одређује прекршај може предвидети обавезно изрицање заштитне мере одузимање предмета (члан 54. ст. 1, 2. и 4.).
Одредбама Закона о девизном пословању („Службени гласник РС“, бр. 62/06, 31/11, 119/12 и 139/14) прописано је: да се овим законом уређују једнострани преноси средстава плаћања из Републике Србије (у даљем тексту: Република) и у Републику који немају обележја извршења посла између резидената и нерезидената (члан 1. став 1. тачка 4)); да Народна банка Србије прописује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранству и из иностранства (члан 31.); да царински орган врши контролу изношења из Републике и уношења у Републику ефективног страног новца, динара, чекова и хартија од вредности у путничком, робном и поштанском саобраћају (члан 47.); да царински орган на граничном прелазу привремено одузима од резидената и нерезидената уз издавање потврде, динаре и ефективни страни новац, чекове и хартије од вредности који гласе на страну валуту који прелазе износ који пропише Народна банка Србије (члан 48.); да ће се новчаном казном од 5.000 до 150.000 динара казнити за прекршај нерезидент – физичко лице ако не поступи у складу са прописом Народне банке Србије који уређује ближе услове за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства (члан 31.) (члан 63. став 1. тачка 14)); да ће се за прекршај из чл. 59. до 63. овог закона, поред новчане казне, изрећи и заштитна мера одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја и да се изузетно од одредбе става 1. овог члана, може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или друге околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (члан 64. ст. 1. и 2.).
Одлуком Народне банке Србије о условима за личне и физичке преносе средстава плаћања у иностранство и из иностранства („Службени гласник РС“, бр. 67/06, 52/08 и 18/09) прописано је: да нерезидент – физичко лице може слободно уносити у Републику ефективни страни новац, с тим што је дужан да износ већи од 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути пријави надлежном царинском органу, који му о томе издаје потврду (тачка 11а); да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац до износа од 10.000 евра, односно противвредност у другој станој валути, да ако овај нерезидент истовремено у иностранство износи динаре и ефективни страни новац – укупан износ тих средстава не може прећи 10.000 евра, односно противвредност у другој страној валути, те да нерезидент – физичко лице може износити у иностранство ефективни страни новац изнад износа из става 1. ове тачке – који је пријавио при уласку у Републику – на основу потврде о уношењу ефективног страног новца у Републику, коју обезбеђује и оверава царински орган, који је подигао с девизног рачуна или девизне штедне књижице код банке у Републици – на основу потврде те банке, који је стекао продајом динара добијених претходним коришћењем платне картице у Републици – на основу потврде мењача, а да потврде из става 2. ове тачке царински орган поништава при првом изласку из Републике (тачка 12.).
5. Оцењујући основаност навода уставне жалбе о повреди права на имовину из члана 58. Устава, Уставни суд констатује да подносилац наводе о повреди овог права, у суштини, образлаже тврдњом да је „изречена заштитна мера прекршаја – одузимање ефективног страног новца у износу од 19.000,00 евра у драстичној несразмери са бићем предметног прекршаја, односно самом радњом непријављивања предмета прекршаја“.
Уставни суд констатује да Устав у члану 58. став 1. гарантује мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона. Уставни суд даље констатује да право на имовину није апсолутно право, будући да Устав у ставу 2. члана 58. предвиђа могућност дозвољеног одузимања или ограничења права својине. Истовремено, сагласно пракси Европског суда за људска права, мирно уживање имовине, која је стечена на основу закона, може бити ускраћено или ограничено у јавном интересу утврђеном на основу закона (видети, поред осталих, пресуду у предмету Sporrong and Lonnroth против Шведске, од 23. септембра 1982. године, став 61.).
Да ли је мешање оправдано, односно да ли је одузимање или ограничење права својине у складу са гаранцијама утврђеним одредбом члана 58. став 2. Устава, мора се процењивати у сваком конкретном случају. Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, до дозвољеног одузимања права својине (имовине), које не представља повреду тог права, може доћи под кумулативно испуњеним условима: 1) да је такво одузимање прописано законом; 2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине; 3) да је приликом одузимања права својине, успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, имајући у виду сврху и тежину мере (у смислу наведеног, видети, поред осталих, пресуде Европског суда за људска права у предметима Ismayilov против Русије, број 30352/03, од 6. новембра 2008. године, Габрић против Хрватске, број 9702/04, од 5. фебруара 2009. године и Grifhorst против Француске, број 28336/02, од 26. фебруара 2009. године).
Примењујући претходно наведено на конкретан случај, Уставни суд, пре свега, констатује да је неспорно да је подносилац имао код себе новац у укупном износу од 29.000 евра, за који је изјавио да је лично његов, као и да му је у прекршајном поступку одузет новац изрицањем заштитне мере – одузимањем предмета прекршаја у износу од 19.000,00 евра, чиме је дошло до мешања у мирно уживање имовине подносиоца уставне жалбе.
Уставни суд даље констатује да питање да ли та врста одузимања новца представља и повреду права из члана 58. Устава, зависи од оцене постојања наведена три услова, односно оцене Суда да су оспореној пресуди испуњени напред наведени услови за дозвољено одузимање права својине.
Оцењујући постојање првог услова, да ли је одузимање својине прописано законом, Уставни суд констатује да је заштитна мера – одузимање предмета прекршаја прописана Законом о прекршајима и Законом о девизном пословању, који су и примењени у конкретном случају приликом одузимања права својине подносиоца уставне жалбе.
Испитујући постојање другог услова, да ли постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине подносиоца, Уставни суд је оценио да је ово мешање тежило легитимном циљу у општем интересу. Наиме, материја промета и преноса новца носи посебну осетљивост, с обзиром на то да може бити повезана са криминалним активностима, те да порекло новца може бити незаконито, па су утолико прописи у овој области у уској повезаности са ограничењем права на имовину у сврху заштите јавног интереса. Са друге стране, постоје и оне правне ситуације у којима имовина јесте законитог порекла, али и поред тога постоји овлашћење јавних власти да у одређеној мери задиру у то право. Наиме, сам чин уношења, односно преношења новца преко државне границе и територије Републике Србије није противзаконит, под прописаним условима. Законито је новац унети и пренети, без ограничења износа, уз обавезу која се састоји у пријављивању и узимању потврде о поседовању и преношењу оног новчаног износа који прелази границу од 10.000,00 евра, до које не постоји обавеза пријављивања.
Такође, Уставни суд констатује да је сврха кажњавања учиниоца прекршаја, према члану 5. став 1. и члану 33. став 1. Закона о прекршајима, да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји, као и да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног прекршаја и да се утиче на њега и на сва остала лица да убудуће не чине прекршаје, а која сврха је у конкретном случају остварена изрицања новчане казне у износу од 40.000 динара. Уставни суд указује да је, према члану 51. став 1. Закона о прекршајима, сврха примене заштитне мере отклањање услова који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја, а да је чланом 42. став 1. Закона о девизном пословању прописано да у случају наступања озбиљних поремећаја у платном билансу, када кретање капитала проузрокује или прети да проузрокује озбиљне потешкоће у спровођењу монетарне политике и политике девизног курса, које су резултат прекомерног прилива или одлива капитала из Републике, Влада на предлог Народне банке Србије може донети неопходне заштитне мере по условима регулисаним овим законом. Из наведеног произлази да је сврха примене заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца, омогућавање спровођења монетарне политике и политике девизног курса, те обезбеђивање финансијске стабилности Републике Србије, заштита јавног поретка односно спречавање његовог угрожавања, као и утицај на учиниоца прекршаја да више не чини прекршаје.
Подносиоцу уставне жалбе је новац у износу од 19.000 евра одузет применом одредбе члана 64. став 1. Закона о девизном пословању. Уставни суд констатује да се одредбама члана 64. Закона о девизном пословању остварује јавни интерес и да наведени члан 64. у себи садржи критеријум сразмерности, јер као правило прописује одузимање предмета у целости (став 1.), а само као изузетак дозвољава и могућност делимичног одузимања предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини (став 2.). Ова законска могућност одузимања дела страног ефективног новца подразумева да је окривљени у току поступка изнео наводе и доставио доказе о оправданости таквог поступања, а што би створило обавезу суда да при изрицању мере заштите из члана 64. Закона цени изнете наводе и достављене доказе и утврди да ли су се стекли законски услови за примену цитираног става 2. наведеног члана 64. Ако оцени да јесу, суд ће оценити и која је адекватна сразмера, односно који износ ће бити одузет изрицањем мере. Оцену навода и доказа окривљеног, као и оцену сразмерности одузимања суд је у том случају дужан да образложи у одлуци.
Оцењујући испуњеност трећег услова, односно да ли је приликом одузимања права својине успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, Уставни суд указује да, сагласно пракси Европског суда за људска права, правична равнотежа, односно потребна сразмерност између јавног интереса и интереса појединца неће бити постигнута уколико је неко лице сносило појединачан и прекомеран терет (видети, поред осталих, пресуде у предметима Ismayilov против Русије, од 6. новембра 2008. године, став 38; Габрић против Хрватске, од 5. фебруара 2009. године, став 39; Grifhorst против Француске, од 26. фебруара 2009. године, став 94; Бољевић против Хрватске, од 31. јануара 2017. године, став 41.). Да би мешање у мирно уживање имовине било сразмерно, треба да одговара озбиљности повреде, а санкција тежини учињеног казненог дела и последици које оно производи. Притом суд мора водити рачуна и о томе да ли је извршењем казненог дела настала и каква штета за државу.
У конкретном случају, оцењујући да ли постоји трећи услов сразмерности, анализирајући околности конкретног случаја, Уставни суд најпре констатује да је подносилац уставне жалбе правноснажно оглашен одговорним зато што је пропустио да надлежним царинским властима пријави да као нерезидент уноси у Републику Србију ефективни страни новац у износу од 29.000,00 евра. При томе, Уставни суд нарочито указује на следеће: да се обавеза подносиоца (а која у конкретном случају није остварена) огледала у томе да новац пријави на уласку у Републику Србију, те да би од надлежног органа добио потврду на основу које би новац изнео из Републике Србије; да је подносилац знао да новац у износу већем од 10.000 евра треба да пријави на уласку у земљу, а што није учинио, већ је напротив (према изјави службеног лица коју у том делу ни подносилац није оспорио), нетачно навео знатно мањи износ; да је новац био подељен на више мањих износа и да се налазио на више места у возилу, што јасно указује на намеру да се непријављен новац унесе у земљу; да је подносилац, како су овлашћени службеници налазили новац у возилу, у изјави повећавао износ новца који има код себе, као и да се изводи са банкомата не могу сматрати релевантним доказима о пореклу новца. Поред наведеног, у току првостепеног поступка окривљени није изнео наводе и доставио доказе о околностима које би суд ценио у смислу члана 64. став 2. Закона, а што је и наведено у образложењу оспорене одлуке. Уставни суд је утврдио да је у Закону о прекршајима прописано да је сврха прописивања, изрицања и примене прекршајних санкција да грађани поштују правни систем и да се убудуће не чине прекршаји (члан 5. став 2.), а да је сврха примене заштитне мере да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.), што све има за циљ заштиту јавног поретка и интереса.
Полазећи од свега наведеног, Уставни суд је оценио да је, у конкретном случају, изрицањем новчане казне подносиоцу уставне жалбе у износу од 40.000 динара остварена сврха прекршајних санкција, односно казне, а изрицањем одузимања предмета прекршаја у износу од 19.000 евра, остварена је сврха изрицања заштитне мере. Такође, Уставни суд сматра да сразмерност у санкционисању нарушавања јавног интереса, које се у конкретном случају огледало у уношењу непријављеног новца у износу изнад 10.000 евра, са Уставом зајемченим правом појединца на мирно уживање имовине, није нарушена, нарочито имајући у виду све околности под којима је прекршај учињен у конкретном случају.
Стога је Уставни суд оценио да одузимање предмета прекршаја у целини, уз изречену новчану казну за прекршај, не представља прекомеран терет за подносиоца уставне жалбе, те да је изречена заштитна мера, као мера у циљу заштите јавног интереса, сразмерна заштити права подносиоца на мирно уживање имовине. Имајући у виду наведено, Уставни суд је утврдио да подносиоцу није повређено право на имовину из члана 58. став 1. Устава. Из тих разлога, Уставни суд је у овом делу одбио уставну жалбу као неосновану, одлучујући као у првом делу изреке, сагласно одредби члана 89. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15).
6. У односу на тврдње подносиоца уставне жалбе о повреди права на правично суђење из члана 32. став 2. Устава, Уставни суд констатује да су ови наводи већ били предмет разматрања и оцене Прекршајног апелационог суда – Одељења у Новом Саду у оспореној пресуди III-308 Прж. 10524/16 од 24. маја 2016. године, која о томе садржи јасно образложене, аргументоване и уставноправно прихватљиве разлоге, у којој је наведено: да је „одредбом члана 94. став 4. Закона о прекршајима, прописано да странке и други учесници у поступку који нису држављани Републике Србије, имају право да ток поступка прате преко преводиоца и да у том поступку употребљавају свој језик, а одредбом става 6. истог члана Закона, прописано је да превођење обавља преводилац кога одреди суд који води прекршајни поступак са листе судских преводилаца, а уколико то није могуће, превођење ће извршити друго лице уз пристанак странке. Приликом давања одбране пред првостепеним судом окривљени је казивао да му је матерњи језик турски, након чега је упознат са правом на употребу свог језика у поступку, те је изјавио да ће своју одбрану дати на матерњем турском језику и да пристаје да превођење са његовог матерњег турског језика обавља Ф. М. који није на листи судских преводилаца. Дакле, првостепени суд је у свему поступио у складу са одредбом члана 94. Закона о прекршајима, којом је уређено питање употребе језика у прекршајном поступку, те стога није учињена битна повреда одредаба прекршајног поступка на коју се жалбом указује“.
Уставни суд је, стога, одбацио уставну жалбу у овом делу, сагласно одредби члана 36. став 1. тачка 7) Закона о Уставном суду, одлучујући као у другом делу изреке.
7. Уставни суд је, приликом доношења ове одлуке, имао у виду одлуке Европског суда за људска права, али је нашао да нису исте околности овог случаја и случајева у којима су исте донете, јер је подносилац неспорно знао за обавезу пријављивања новца, те да је скривао новац тако што га је поделио на више места, да је давао нетачне изјаве о количини поседованог новца, као и да није доставио релевантне доказе о законитом пореклу новца.
Такође, Уставни суд је имао у виду и да мера одузимања новца није била изречена са намером да представља новчану накнаду за штету коју је друштво претрпело, јер извршењем девизног прекршаја она није ни наступила, већ је с обзиром на природу и сврху мере имала сврху одвраћања и заштите, па је стога нашао да је, имајући у виду околности случаја и сврху изречене мере, оправдано одузимање целокупног новчаног износа.
8. Уставни суд је, због широг значаја ове одлуке за заштиту уставности и законитости и људских права и слобода, на основу одредбе члана 49. став 2. Закона о Уставном суду, одлучио да се Oдлука објави у „Службеном гласнику Републике Србије“.
9. На основу свега изнетог и одредаба члана 42а став 1. тачка 5), члана 45. тачка 9) и члана 46. тачка 9) Закона о Уставном суду, као и члана 89. Пословника о раду Уставног суда („Службени гласник РС“, број 103/13), Уставни суд је донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК
УСТАВНОГ СУДА
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ
СУДИЈЕ ДР ТИЈАНЕ ШУРЛАН
У односу на Одлуку Уставног суда у предмету Уж-5214/2016 од 24. октобра 2019. године
Одбијајућом Одлуком Уставни суд је поново заокренуо приступ у материји заштите права на имовину, а поводом девизних прекршаја. У кратком временском периоду усвојене су три различите мериторне одлуке. Прва одлука у материји девизних прекршаја, Уж-367/2016 од 7. јуна 2018. године, којом је Уставни суд променио своју дотадашњу праксу одбацивања уставних жалби и приступио усвајању уставне жалбе, базирана је на установљеној повреди права на правично суђење зајемченог чланом 32. Устава и права на имовину зајемченог чланом 58. Устава. Друга усвајајућа одлука, Уж-1202/2016 од 8. новембра 2018. године, базирана је на установљеној повреди права на имовину зајемченог чланом 58. Устава, док је у односу на повреду права на правично суђење одбачена. Трећа у низу је ова конкретна Одлука у односу на коју изричем издвојено мишљење, а којом је одбијена заштита права на имовину, а одбачена заштита права на правично суђење.
Како сам у усвајајућим одлукама здушно подржавала заштиту права на имовину, а у односу на другу усвајајућу одлуку написала издвојено сагласно мишљење, сматрала сам неопходним да истакнем своје неслагање у односу на ново читање права на имовину, зајемченог чланом 58. Устава Републике Србије. Посебно стога што је и ова уставна жалба поднета од стране истог адвоката као и наведене две које су усвојене, те да су све три уставне жалбе сличне, правне ситуације готово идентичне, чињенично незнатно различите.
Иако су наведене три одлуке Уставног суда донете у распону од годину и по дана, вреди напоменути да су акти оспоравни уставним жалбама донети у распону од пола године; конкретно Уставни суд је поништио пресуду Прекршајног апелационог суда – Одељење у Новом Саду усвојену 6. јануара 2016. године, а потврдио пресуду истог овог суда од 24. маја 2016. године. Но, за разлику од Уставног суда који је свој став мењао и различито примењивао гаранције права на имовину зајемченог чланом 58. Устава, Прекршајни апелациони суд – Одељење у Новом Саду постојан је у примени и тумачењу члана 64. Закона о девизном пословању и међу пресудама оспореним уставним жалбама, нема суштинске разлике.
Право на имовину разматрано је кроз три гаранције које су доследно наведене у све три назначене одлуке Уставног суда, а посредством којих се утврђује да ли је мешање државе у имовину оправдано. Уставни суд је у навођењу гаранција ускладио свој резон са резоном Европског суда за људска права, те тако сматра да одузимање права на имовину може бити дозвољено под условима: 1) да је такво одузимање прописано законом; 2) да постоји оправдани и неопходни јавни интерес за одузимање права својине; 3) да је приликом одузимања права својине, успостављена правична равнотежа између јавног интереса и интереса појединца чија се својина одузима, имајући у виду сврху и тежину мере.
Суштинска разлика у приступу Уставног суда, а на којој је базирано заокретање става у односу на постојање повреде права на имовину, очитује се у примени гаранције под 2) - оправданост одузимања имовине с обзиром на неопходност коју намеће јавни интерес. Ново читање ове гаранције дато је посредством увођења два додатна параметра, односно подкритеријума: а) сврха кажњавања и б) обавеза за окривљеног у прекршајном поступку да иницира примену става 2. члана 64. Закона о девизном пословању.
У односу на сврху кажњавања Уставни суд је заузео став да је: „...сврха примене заштитне мере одузимања предмета прекршаја – ефективног страног новца, омогућавање спровођења монетарне политике и политике девизног курса, те обезбеђивање финансијске стабилности Републике Србије, заштита јавног поретка односно спречавање његовог угрожавања, као и утицај на учиниоца прекршаја да више не чини прекршаје“. Не могу се сложити са проширењем гаранције права на имовину применом овог става у конкретном уставносудском предмету. Не постоји никаква, чак ни потенцијална веза, између вођења монетарне политике, политике девизног курса и финансијске стабилности Републике Србије, те заштите јавног поретка и спречавања његовог угрожовања са девизним прекршајем непријављивања поседовања новца изнад суме од 10.000 евра приликом транзитног проласка кроз Републику Србију. Чињенице конкретног случаја нису оспораване – подносилац уставне жалбе је био у транзиту кроз Србију, на свом путу од Холандије у којој живи и ради до Турске, земље свог порекла, у коју је кренуо са новцем намењеним за куповину куће. Новац који је носио, а који није у пуном износу пријавио на граничном прелазу под контролом Републике Србије, подигао је са свог банковног рачуна, на банкомату који се налази у Холандији. Проток новца није вршен на територији Републике Србије, те као такав није могао бити ни у каквој вези са монетарном и девизном политиком, финансијском стабилношћу, а камоли са њеним угрожавањем, као ни заштитом јавног интереса или његовог угрожавања.
Овако изражен приступ, с друге стране, у оштрој је супротности са ставом Европског суда за људска права у Стразбуру, израженог у пресуди у предмету Gyrlyan против Русије од 9. октобра 2018. године, а који се управо бави питањем каква штета настаје за државу чињењем прекршаја непријављивања преношења новца у транзиту, те шта је адекватна мера санкције и надокнаде штете. Европски суд за људска права доследан је у одговору на то питање – девизним прекршајем не чини се материјална штета држави; чини се нематеријална штета која се огледа у кршењу правне норме, односно извршењу прекршаја. У духу стразбуршког резона, да је случај преношења непријављених девиза прошао неоткривено, једино у чему би држава остала оштећена је помањкање информације да је преко њене територије пренет одређени новчани износ. На овако приказаној логици, inter alia, стразбуршки суд и јесте темељио свој став о враћању целокупног новчаног износа одузетог у извршењу заштитне мере.
Као додатак оспоравању схватања сврхе кажњавања у материји девизног прекршаја, искористила бих прилику да још једном укажем на сродан закон и другачије законско решење. Наиме, Закон о спречавању прања новца и финансирања тероризма опредељује, исто као и Закон о девизном пословању, да свако физичко лице које прелази државну границу и при том преноси физички преносива средства плаћања у износу од 10.000 евра или више у динарима или страној валути дужно је да то пријави надлежном царинском органу (члан 86.став 1.). За прекршај који се састоји у непоступању у складу са чланом 86. став 1. предвиђена је новчана казна у износу од 5.000 до 50.000 динара (члан 120.). Није предвиђена заштитна мера одузимања предмета овог прекршаја, ни у потпуности нити делимично.
Поштујући важност заштите монетарне политике и политике девизиног курса, те заштите финансијске стабилности и јавног поретка, става сам да до њиховог реалног угрожавања може доћи управо активношћу као што је прање новца, а да држава и поред тога, у оквиру закона којима се опредељује овај правни институт, није прописала заштитну меру одузимања новца у случају преласка државне границе и преношења непријављеног новчаног износа већег од 10.000 евра.
Ergo, чврстог сам уверења да је увођењем новог подкритеријума, у предмету истородном онима у којима је Суд већ установљавао повреду права на имовину, дошло до одступања у разматрању гаранција права на имовину, а које је коначно довело до тога да Уставни суд одступи од заштите права на имовину, од праксе Европског суда за људска права, али и од логике области која се мора посматрати системски у односу на друге законе који регулишу сродну материју.
Други подкритеријум - обавеза за окривљеног у прекршајном поступку да иницира примену става 2. члана 64. Закона о девизном пословању изношењем навода и достављањем доказа о оправданости свог поступања, такође ново уведени је аспект разматрања права на имовину. Уставни суд одредбу члана 64. став 2. Закона о девизном пословању, а којом је предвиђено да се „може извршити делимично одузимање предмета који су употребљени или су били намењени за извршење прекршаја или су настали извршењем прекршаја, ако побуде или околности под којима је прекршај извршен указују да није оправдано да се предмет одузме у целини“, разуме на следећи начин: „Оваква законска могућност одузимања дела страног ефективног новца подразумева да је окривљени у току поступка изнео наводе и доставио доказе о оправданости таквог поступања, а што би створило обавезу суда да при изрицању мере заштите из члана 64. Закона цени изнете наводе и достављене доказе и утврди да ли су се стекли законски услови за примену цитираног става 2. наведеног члана 64. Ако оцени да јесу, суд ће оценити и која је адекватна сразмера, односно који износ ће бити одузет изрицањем мере. Оцену навода и доказа окривљеног, као и оцену сразмерности одузимања суд је у том случају дужан да образложи у одлуци“.
Не могу се сложити са овим ставом начелно, нити конкретно са становишта гаранција права на имовину. Примена става 2. члана 64. Закона о девизном пословању није условљена њеним активирањем нити доказивањем од стране окривљеног. Она је условљена резоновањем суда, односно активирањем и примењивањем норме од стране суда. За суд једнаку правну снагу морају имати и став 1. и став 2. једног члана Закона. Јачу правну снагу од оба става члана закона међутим има одредба Устава, овде конкретно члан 58. а који гарантује „мирно уживање својине и других имовинских права стечених на основу закона“. Оно што је Уставни суд у одлукама којима је усвајао повреду права на имовину поручивао прекршајним судовима управо је било да имају на уму гаранције уставног права на имовину када примењују члан 64. Закона о девизном пословању, односно када опредељују заштитну меру одузимања имовине. Условљавање примене става 2. члана 64. његовим активирањем од стране окривљеног у дубокој је супротности са уставном заштитом коју Устав гарантује законито стеченој имовини.
Другачији резон Уставни суд показује и у односу на трећа гаранцију. Примењујући принцип сразмерности у пређашњим одлукама, Суд је указивао на неопходност балансирања између јавног интереса и интереса појединца. Примењујући принцип пропорционалности на овај конкретан случај Уставни суд закључује „да сразмерност у санкционисању нарушавања јавног интереса, које се у конкретном случају огледало у уношењу непријављеног новца у износу изнад 10.000 евра, са Уставом зајемченим правом појединца на мирно уживање имовине, није нарушена, нарочито имајући у виду све околности под којима је прекршај учињен у конкретном случају“.
Не могу се сложити са оваквим резоновањем. Наиме, уколико су околности под којима је прекршај учињен у конкретном случају такве да оправдавају одузимање законите имовине in toto, онда би се такве околности конкретног случаја морале одразити и на висину изречене новчане казне. Управо околности случаја јесу биле такве да определе суд да као износ новчане казне разреже само трећину од максималног износа који се могао изрећи. Уставни суд је акцентујући сврху примене заштитне мере „...да отклони услове који омогућавају или подстичу учиниоца на извршење новог прекршаја (члан 51. став 1.)...“ изгубио из вида сврху кажњавања, а која се састоји у томе „да се изрази друштвени прекор учиниоцу због извршеног прекршаја и да се утиче на њега и на сва остала лица да убудуће не чине прекршаје“ (Закон о прекршајима члан 33. став 2.).
Начелног сам става да у предметима девизних прекршаја, а у садашњој законској конструкцији, треба пооштравати санкцију казну, а ублажавати санкцију заштитну меру. Управо у овом правцу и јесте формулисана Одлука Уставног суда Уж-367/2016 од 7. јуна 2018. године, у којој је посредством гаранција права на правично суђење из члана 32. Устава сугерисано како се имају примењивати и тумачити став 1. и 2. члана 64. Закона о девизном пословању. Сврха санкционисања тиме би била постигнута, а право на имовину било заштићено.
Подржавам и оштрији приступ установљавања повреде права на имовину заузет у пракси Европског суда за људска права. Заштита права на имовину од стране Европског суда, очитава се у потпуном повраћају новца одузетог заштитном мером, а којим се заправо урушава концепт заштитне мере одузимања законите имовине. Овакав приступ у нашем правном систему већ је имплементиран у Закону о спречавању прања новца и финансирања тероризма. Међутим, у односу на Закон о девизном пословању доследна примена оваквог резона морала би да води новој формулацији одредбе члана 64.
Др Тијана Шурлан
Судија Уставног суда
ИЗДВОЈЕНО МИШЉЕЊЕ СУДИЈЕ У ОДНОСУ НА ОДЛУКУ УСТАВНОГ СУДА
Уж-5214/2016 од 24. октобра 2019. године
Одлуком о одбијању уставне жалбе Уставни суд је одступио од своје раније праксе која се у значајној мери ослањала на ставове ЕСЉП. За овакву промену става не видим оправдане уставноправне разлоге ни у чињеницама конкретног случаја, ни у поступању прекршајних судова, али ни у прописивању недовољно јасних и уверљивих додатних критеријума за оцену уставности задирања у имовинска права. У потпуности сам сагласан са резоновањем судије др Тијане Шурлан у њеном издвојеном мишљењу те нема потребе да у сопственом издвојеном мишљењу, својим речима поновим њене аргументе. Придружујем се. Оно што бих једино додао резоновању др Шурлан јесте опаска у вези обавезности или необавезности примене става 2. члана 64. Закона о девизном пословању, то јест могућности да се износ непријављеног готовог новца изнад законом дозвољене суме одузме само делимично, а не у целости. За разлику од поступајућих судова који ову одредбу тумаче и примењују тако да при томе не разматрају члан 58. (заштити права на имовину) и члан 20. (ограничење људских и мањинских права) Устава, сматрам, да уставноправно тумачење овог члана закона мора се вршити у складу са оквирима члана 20. и члана 58. Устава применом теста сразмерности ограничења. Из таквом приступа следи закључак да за разлику од прекршајних судова који делимично одузимање износа готовог новца изнад 10 хиљада евра посматрају као изузетак - ако је окривљени за то изнео довољно оправданих разлога - а шта је у овој Одлуци прихватио и Уставни суд, сматрам да уставносудско тумачење ограничења права на имовину захтева образложење и разлоге за потпуно одузимање готовог новца , односно да судови за прекршаје морају образложити зашто нису вратили део готовог новца, то јест који су посебни разлози и околности оправдали одузимање целокупног износа. Као што се мора оправдати зашто је изречена новчана казна у конкретном износу у законом прописаном распону, тако се мора посебно оправдати зашто није враћен део одузетог новца, а да при томе постоји и сразмера и оправдан однос између изречене новчане казне и казнене мере одузимање готовог новца. Само у оквиру оваквог тумачења уставних и законских одредби могла би бити оправдана сразмерност.
Судија Уставног суда
др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás)