Уставни суд, Велико веће, у саставу: председник Суда Весна Илић Прелић, председник Већа, и судије Снежана Марковић , др Драгана Коларић , др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, Гордана Ајншпилер Поповић , др Владан Петров и др Наташа Плавшић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Ж . Г . из Беле Цркве , на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаноj 24. октбра 2019. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Ж . Г . и утврђује да је решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви ИПВ(И). 84/17 од 5. јула 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено одредбом члана 36. став 2. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви ИПВ(И). 84/17 од 5. јула 2017. године и одређује да исти суд поново одлучи о приговору подноситељке уставне жалбе изјављеном против решења Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 1885/15 од 16. маја 2017. године.
3. Одбија се захтев подноситељке уставне жалбе за накнаду нематеријалне штете.
О б р а з л о ж е њ е
1. Ж. Г . из Беле Цркве поднела је Уставном суду, 24. августа 2017. године, преко пуномоћника А. Б. Г , адвоката из Крупња, уставну жалбу против решења Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви ИПВ(И). 84/17 од 5. јула 2017. године, због повреде начела из чл. 18, 19, 20. и 21. Устава Републике Србије, те права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава, права на једнаку заштиту права и на правно средство из члана 36. Устава и права на имовину из члана 58. Устава.
Уставном жалбом се оспорава другостепено решење донето у извршном поступку у којем је подноситељка уставне жалбе имала својство извршног повериоца, а којим је одбачен као недозвољен подноситељкин приговор изјављен против првостепеног решења којим је истовремено обустављен извршни поступак и којим је одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Подноситељка уставне жалбе је предложила Уставном суду да усвоји уставну жалбу, утврди повреду означених уставних начела и права и поништи оспорено другостепено решење. Тражила је накнаду нематеријалне штете, као и трошкове на име састављања уставне жалбе.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У поступку пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама истакнутог захтева, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку, увидом у приложену документацију , утврдио следеће чињенице и околности од значаја за решавање ове уставносудске ствари:
Основни суд у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви је решењем И. 1885/15 од 16. маја 2017. године, у ставу првом изреке, обуставио извршни поступак, који је покренут на предлог подноситељке уставне жалбе као извршног повериоца, и укинуо све спроведе не извршне ра дње, у смислу члана 76. став 1. тачка 1)) Закона о извршењу и обезбеђењу из 2011. године , док је, у ставу другом изреке, одлучио да свака странка сноси своје трошкове поступка. У правној поуци решења је утврђено да против решења није дозвољен приговор.
Подноситељка уставне жалбе је самоиницијативно изјавила приговор против решења о обустави извршног поступка и одлуке о трошков има поступка .
Веће Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви је оспореним решењем ИПВ(И). 84/17 од 5. јула 2017. године, у ставу првом изреке, одбацило приговор подноситељке уставне жалбе, са образложењем да против решења о обустави извршног поступак није дозвољен пригово р, док је у ставу другом изреке одбио као неоснован захтев подноситељке за накнаду трошков а на име изјављеног приговора. Другостепено решење је достављено пуномоћнику подноситељке уставне жалбе 27. јуна 2017. године.
4. Одредбом члана 36. став 2. Устава утврђено је да свако има право на жалбу или друго правно средство против одлуке којом се одлучује о његовом праву, обавези ил и на закону заснованом интересу.
Одредбама Закона о извршењу и обезбеђењу („Службени гласник РС“, број 31/11) (у даљем тексту: ЗИО), који се примењивао од 17. септембра 2011. године, било је прописано: да се против решења може изјавити приговор, само када је овим законом прописано да је приговор дозвољен (члан 39. став 2.); да на решење о извршењу на основу извршне исправе приговор могу да поднесу извршни дужник и извршни поверилац и да решење из става 1. овог члана извршни поверилац може побијати само у делу који се односи на трошкове извршења (члан 40. ст. 1. и 2.); да се извршни поступак окончава обуставом или закључењем (члан 75.); да суд обуставља извршење ако је извршна исправа правноснажно, односно коначно укинута, преиначена, поништена или стављена ван снаге, услед смрти странке која нема наследника, услед престанка странке која је правно лице, а нема правног следбеника, ако је потраживање престало, услед пропасти предмета извршења, ако нема имовине која може бити предмет извршења и из других разлога предвиђених законом (члан 76. став 1. тач. 1) – 7 )).
Одредбом члана 399. став 1. Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 49/13-Одлука УС, 74/13-Одлука УС и 55/14), који је важио у време доношења оспореног решења и који се сходно примењивао на предметни извршни поступак, прописано је да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба, ако законом није другачије прописано.
5. Подноситељка уставне жалбе је оспорила решење Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви ИПВ(И). 84/17 од 5. јула 2017. године којим је одбачен њен приговор изјављен против првостепеног решења којим је истовремено обустављен извршни поступак и одлучено да свака странка сноси своје трошкове поступка.
Правноснажним решењем о обустави извршног поступка је у суштини коначно одлучено о имовинским правима подноситељке уставне жалбе, као извршног пов ериоца, при чему је судија појединац у поуци о правном леку навео да против овог решења није дозвољен правни лек.
Уставни суд констатује да у поступку извршења суд доноси одлуке у форми решења или закључка, с тим што се закључком спроводе поједине радње и управља поступком (члан 36. став 1. и 3. ЗИО). У ЗИО није дефинисана форма акта којим се поступак обуставља. Имајући у виду да је обустава један од начина окончања извршног поступка, те да се стога обустављањем извршног поступка коначно одлучује о праву повериоца да намири потраживање у ситуацији када намирење из неког од законом предвиђених разлога није могуће, одлука о обустављању извршног поступка не представља спровођење неке извршне радње или акт управљања поступком. То има за последицу да се одлука о обустављању извршног поступка не доноси у форми закључка, већ у форми решења, па је у тој форми и донет акт који се оспорава уставном жалбом. Како код окончања поступка обуставом у ЗИО није наведен приговор као дозвољени правни лек, Уставни суд сматра да у тој ситуацији има места сходној примени одредаба Закона о парничном поступку („Службени гласник РС“, број 72/11), и то одредбе члана 399. став 1. којом је предвиђено да је против решења првостепеног суда дозвољена жалба ако законом није другачије прописано. Из наведеног произлази да се против решења о обустављању извршног поступка може поднети приговор. Овакав правни став Уставни суд је изнео у Решењу Уж-8166/12 од 23. јануара 2014. године.
С обзиром на право странке које се јемчи чланом 36. став 2. Устава, Уставни суд налази да када се решењем у извршном поступку одлучује о правима и обавезама странака, као у конкретном случају, оне имају право на правни лек-приговор, у складу са чланом 39. ЗИО, те је и подноситељки уставне жалбе, као извршном повериоцу, припадало право да против оспореног решења којим је обустављен извршни поступак изјави приговор већу првостепеног су да. Међутим, подноситељка је поучен а да нема п раво на изјављивање правног средства, те је веће извршног одбацило као недопуштен приговор који је самоиницијативно изјављен.
С обзиром на то да је приговор подноситељке уставне жалбе одбачен у целини, значи и против првостепене одлуке о трошковима поступка, Уставни суд поводом наведеног указује да иако је оспорена одлука о трошковима поступка насталим током спровођења извршења, предметна одлука о трошковима поступка, с једне стране, сходно правилима парничног поступка, доноси се у форми решења, а са друге стране, према пракси Европског суда за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), одлучивање о трошковима поступка сматра се саставним делом суђења, односно „делом утврђења грађанских права и обавеза“, у смислу члана 6. став 1. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода (видети пресуде ЕСЉП Robins против Уједињеног Краљевства, број представке 22410/93, од 23. септембра 1997. године, став 29. и Rotaru против Румуније, број представке 28341/95, од 4. маја 2000. године, став 78.).
Уставни суд затим указује да је у својој Одлуци Уж-923/2012 од 5. фебруара 2015. године заузео правно становиште да се против решења о трошковима поступка насталим током спровођења извршења може поднети приговор, јер супротно становиште за последицу има повреду Уставом зајемченог права на правно средство. Такође, Решењем Уставног суда Уж-8801/2013 од 10. децембра 2015. године одбачена је уставна жалба изјављена против решења извршног суда о трошковима поступка насталим током спровођења извршења, јер подносилац уставне жалбе није искористио правно средство за заштиту својих права – приговор у извршном поступку, али је истовремено констатовано да подносилац није поучен о могућности изјављивања овог правног средства, те да због тога не сме да трпи штетне последице и да може изјавити приговор, сагласно члану 39. ЗИО, у року од пет радних дана од дана пријема решења Уставног суда.
На основу свега изложеног , Уставни суд је утврдио да је оспореним решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви ИПВ(И). 84/17 од 5. јула 2017. године повређено право подноситељке уставне жалбе на правно средство, зајемчено чланом 36. став 2. Устава. Стога је Уставни суд уставну жалбу усвојио , сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13-Одлука УС, 40/15-др. закон и 103/15) и одлучио као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је, у тачки 2. изреке, у складу са одредбом члана 89. став 2. Закона о Уставном суду, оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити једино поништајем решењем Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви ИПВ(И). 84/17 од 5. јула 2017. године и одређењем да исти суд поново одлучи о приговору подноситељке изјављено м против решења Основног суда у Шапцу – Судска јединица у Коцељеви И. 1885/15 од 16. маја 2017. године, не прејудицирајући при томе коначну одлуку извршног суда о испуњености услова за обуставу извршног поступка.
С обзиром на то да је Уставни суд утврдио повреду права на правно средство из члана 36. став 2. Устава, то се није посебно упуштао у разматрање навода о повреди начела из чл . 18, 19, 20. и 21. Устава, те права на правично суђење, права на једнаку заштиту права и права на имовину , зајемчених одредбама чл ана 32. став 1, члана 36. став 1. и члана 58 став 1. Устава.
6. У вези са захтевом подноситељке уставне жалбе да јој Уставни суд досуди накнаду нематеријалне штете, Уставни суд оцењује да је утврђење повреде права на правно средство и поништај оспореног другостепеног решења адекватна сатисфакција, те је одбио захтев подноситељке з а накнаду нематеријалне штете, одлучујући као у тачки 3. изреке, сагласно члану 89. ст. 1. и 3. Закона о Уставном суду.
7. У погледу захтева подноситељке уставне жалбе за накнаду трошкова на име састава уставне жалбе, Уставни суд подсећа да је у својој досадашњој пракси више пута разматрао наведено питање, те да је заузео став да, у смислу члана 6. Закона о Уставном суду, нема основа за накнаду трошкова поступка пред Уставним судом. С тим у вези, Уставни суд се позива на образложење које је дато, поред многих других, у Одлуци Уж-633/2011 од 8. маја 2013. године (видети интернет страницу Уставног суда на: www.ustavni.sud.rs).
8. Полазећи од свега изнетог, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ПРЕДСЕДНИК ВЕЋА
Весна Илић Прелић, с.р.