Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Снежана Марковић, заменик председника Већа, и судије Мирослав Николић, Гордана Ајншпилер Поповић, др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец (Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, др Владан Петров и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби С. М , из Ниша, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 2019. године, донео је
О Д Л У К У
Одбија се као неоснована уставна жалба С. М . изјављена против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 284/17 од 24. маја 201 7. године у односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава Републике Србије .
О б р а з л о ж е њ е
1. С. М . из Ниша подне о је Уставном суду, 15. јуна 201 7. године, преко пуномоћника С. Ц. К , адвоката из Ниша, уставну жалбу против решења Апелационог суда у Нишу Кж2. 284/17 од 24. маја 2017. године, због повреде права из члана 31. Устава Републике Србије.
У уставној жалби је, између осталог, наведено да је подносилац притворен 3. јула 2016. године и да се у притвору налази скоро 12 месеци због притворског разлога узнемирење јавности из члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку , иако последњих неколико месеци о догађај у није извештавао ниједан медиј у земљи, а чак и да јесте, потпуно је несхватљиво да одлуку суда може уопште да руководи било какво извештавање медија .
2. Према одредби члана 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може поднети против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном претходном поступку , извршио увид у документацију приложену као доказ уз уставну жалбу и утврдио следеће чињенице и околности од значаја за доношење одлуке у овом уставносудском предмету:
А) Чињенице и околности које се односе на кривични поступак
Пред Вишим судом у Нишу се против подносиоца водио кривични поступак по оптужници Вишег јавног тужилаштва у Нишу Кт. 96/16 од 24. октобра 20 16. године, због кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11) Кривичног законика.
У време подношења уставне жалбе била је донета неправноснажна првостепена пресуда.
Увидом у ток предмета Вишег суда у Нишу К. 117/2016 доступног на Порталу судова Србије ( www.portal.sud.rs) утврђено је да је првостепена пресуда којом се оптужени оглашава кривим донета 19. априла 201 7. године, а другостепена пресуда, којом је првостепена пресуда потврђена, је донета 27. октобра 201 7. године.
Б) Чињенице и околности које се односе на притвор
Подносиоцу уставне жалбе притвор је одређен решењем судије за претходни поступак Вишег суда у Нишу К пп. 26/16 од 4. јула 201 6. године, који се рачуна од 3. јула 201 6. године, када је лишен слободе .
Притвор је према подносиоцу уставне жалбе продужаван више пута, а последњи пут пре подношења уставне жалбе решењем Вишег суда у Нишу Кв. 202/17 од 12. маја 201 7. године, на основу члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку;
Оспореним решењем Апелационог суда у Нишу Кж 2. 284/17 од 2 4. маја 201 7. године одбијена као неоснована жалба браниоца окривљеног С. М , овде подносиоца уставне жалбе, изјављена против решења Вишег суда у Нишу Кв. 202/17 од 12. маја 2017. године.
Апелациони суд у Нишу је у решењу Кж2. 284/17 од 24. маја 2017. године нашао да је правилно првостепени суд закључио да су у конкретном случају испуњени законски услови за продужење притвора против окривљеног С. М . из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, зато што се окривљени терети за извршење кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11) Кривичног законика у вези са чланом 30. КЗ, за које је прописана казна затвора преко десет година, а осим тога продужење притвора по овом основу оправдано је и због начина извршења кривичног дела, који је довео до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, а које није изгубило на интензитету протеком времена. Наиме окривљени С . М . је неправноснажном пресудом оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од десет година, јер је критичном приликом у Нишу , на излазу из кафића Клиника, покушао да лиши живота више лица, раднике обезбеђења кафића, који су интервенисали због притужбе гостију да их окривљени узнемирава, и то тако што је ножем нанео лаку телесну повреду оштећеном М.Т, у виду секотине левог рамена и надлактице, а затим оштећеном С.С, нанео тешку телесну повреду опасну по живот, у виду убодне ране на левој предњој страни са продором у грудну дупљу и повредом горњег режња левог плућног крила, убодну рану трбуха са продором у трбушну дупљу и пресецањем зида дебелог црева, убодну рану десног колена, тако да су наведене околности, пре свега начин извршења кривичног дела за које је окривљени оправдано сумњив, изражена упорност и безобзирност у наношењу повреда оштећенима, довеле до узнемирења јавности у средини где се критични догађај одиграо, с обзиром на то да се ради о јавном месту, кафићу у центру града у коме су били гости, да су о критичном догађају извештавала средства јавног информисања, а овакво узнемирење јавности протеком времена није изгубило на значају и још увек траје.
4. Одредбама Устава, на чије повреде се подносилац позива у уставној жалби, утврђено је: да трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, имајући у виду разлоге притвора, да притвор одређен одлуком првостепеног суда траје у истрази најдуже три месеца, а виши суд га може, у складу са законом, продужити на још три месеца и да ако до истека овог времена не буде подигнута оптужница, окривљени се пушта на слободу (члан 31. став 1.); да после подизања оптужнице трајање притвора суд своди на најкраће неопходно време, у складу са законом (члан 31. став 2.); да се притвореник пушта да се брани са слободе чим престану разлози због којих је притвор био одређен (члан 31. став 3.).
Закоником о кривичном поступку („Службени гласник РС“, бр. 72/11, 101/11,121/12, 32/13 и 45/13) прописано је: да пре доношења правноснажне одлуке о изрицању кривичне санкције, окривљеном могу бити ограничене слободе и права само у мери неопходној за остварење циља поступка, под условима прописаним овим закоником (члан 10. став 1.); да се притвор може одредити само под условима предвиђеним у овом законику и само ако се иста сврха не може остварити другом мером, да је дужност свих органа који учествују у кривичном поступку и органа који им пружају правну помоћ да трајање притвора сведу на најкраће неопходно време и да поступају са нарочитом хитношћу ако се окривљени налази у притвору и да ће се у току целог поступка притвор укинути чим престану разлози на основу којих је био одређен (члан 210. ст. 1. до 3.).
Сагласно одредби члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, притвор се може одредити против лица за које постоји основана сумња да је учинило кривично дело ако је за кривично дело које му се ставља на терет прописана казна затвора преко десет година , односно казна затвора преко пет година за кривично дело са елементима насиља или му је пресудом првостепеног суда изречена казна затвора од пет година или тежа казна, а начин извршења или тежина последице кривичног дела су довели до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Одредбама члана 216. Законика о кривичном поступку (у даљем тексту: ЗКП) прописано је: да се од предаје оптужнице суду па до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, притвор може одредити, продужити или укинути решењем већа (став 1.); да се решење о одређивању, продужењу или укидању притвора доноси по службеној дужности или на предлог странака и браниоца (став 2.); да је веће дужно да и без предлога странака и браниоца испита да ли још постоје разлози за притвор и да донесе решење о продужењу или укидању притвора, по истеку сваких 30 дана до потврђивања оптужнице, а по истеку сваких 60 дана након потврђивања оптужнице па до доношења првостепене пресуде (став 3.); да ако након потврђивања оптужнице притвор буде укинут због тога што нема основа за сумњу о постојању кривичног дела, суд ће испитати оптужницу у складу са чланом 337. овог законика (став 4.); да против решења из става 2. овог члана странке и бранилац могу изјавити жалбу, а јавни тужилац може изјавити жалбу и против решења којим је одбијен предлог за одређивање притвора, да се жалба, решење и остали списи достављају одмах већу, те да жалба не задржава извршење решења (став 5.); да притвор који је одређен или продужен по одредбама ст. 1. до 5. овог члана може трајати до упућивања окривљеног на издржавање кривичне санкције која се састоји у лишењу слободе, а најдуже док не истекне време трајања кривичне санкције изречене у првостепеној пресуди (став 6.).
Према одредби члана 467. ЗКП, о жалби против решења првостепеног суда одлучује другостепени суд у седници већа, осим ако овим закоником није другачије одређено , и о седници већа се могу обавестити странке ако суд сматра да би њихово присуство било корисно за разјашњење ствари.
Одредбом члана 114. Кривичног законика прописано је да ће се затвором од најмање десет година или затвором од 30 до 40 година казнити ко са умишљајем лиши живота више лица, а не ради се о убиству на мах, убиству детета при порођају или лишењу живота из самилости (тачка 11)).
5. По оцени Уставног суда, подносилац уставне жалбе у суштини повреду означених уставних права из члана 31. Устава заснива на тврдњи да у време доношења оспорен ог решења нису постојали законом прописани разлози з а продужење притвора и да суд у оспореном решењу ни је да о ваљано образложење и индивидуализоване разлоге за продужење притвора. Подносилац детаљно образлаже зашто, по његовом мишљењу, у време доношења оспорен ог решења нису били испуњени притворски разлози прописани одредбом члана 211. став 1. тачка 4) ЗКП.
У односу на истакнуту повреду права из члана 31. став 1. Устава, Уставни суд наглашава да је са аспекта заштите људских права, право на слободу једно од основних људских права зајемчених Уставом и да притвор представља посебно осетљиву меру његовог ограничења (видети, поред осталих, одлуке Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године, тачка 5. образложења и Уж-4256/2012 од 9. октобра 2015. године, тачка 5. образложења). Поред тога, у више својих одлука овај суд је заузео становиште да дужина трајања притвора која неће довести до повреде зајемченог права из члана 31. став 1. Устава подразумева да надлежни судови у својим одлукама наводе релевантне и довољне разлоге којима оправдавају трајање мере притвора и исказују посебну хитност у вођењу поступка (видети, поред осталих, Одлуку Уж-4940/2010 од 31. марта 2011. године, тачка 5. образложења).
Приликом разматрања притвора посебно је важно постојање основане сумње да је притворено лице извршило кривично дело и она је услов sine qua non за постојање уставности и законитости, како приликом одређивања, тако и приликом продужавања мере притвора. Постојање основане сумње само по себи није довољно. Стога су надлежни судови приликом доношења одлуке о притвору, у случају када утврде да и даље постоје разлози за продужење ове мере, дужни да посебно образложе разлоге за притвор у сваком појединачном случају. Ти разлози морају бити релевантни и довољни, односно не смеју бити произвољни.
У односу на аспект протека времена Уставни суд истиче да је у надлежности редовних судова да осигурају да притвор оптуженог лица не прелази разумни временски рок. У том смислу редовни судови су дужни да пажљиво испитају оправданост продужења притвора с обзиром на околности сваког конкретног случаја, односно да у сваком конкретном случају утврде и наведу даље постојање законског основ а за притвор, те подробно аргументују разлоге због којих сматрају да легални и легитимни циљеви притвора и даље постоје. Уколико надлежан суд оцени да окривљеног треба задржати у притвору, у решењу мора навести детаљне и индивидуализоване разлоге за такву одлуку.
Притворски основ на коме се заснивају судске одлуке о продужењу притвора подносиоцу , прописан Закоником о кривичном поступку у члану 211. став 1. тачка 4 ), такође је разматран у досадашњем раду Уставног суд више пута. Уставни суд наглашава да је код овог притворског основа „надлежан суд (...) дужан да утврди постојање неколико кумулативно испуњених услова, и то: 1) објективни елемент, висину запрећене или изречене казне; 2) да је услед начина извршења или тежине последица кривичног дела дошло до узнемирења јавности, које објективно мора наступити; 3) да такво узнемирење јавности може угрозити несметано вођење кривичног поступка, посебно имајући у виду да није свако узнемирење јавности разлог за притвор, већ само оно које може реално и непосредно угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка“ (видети Одлуку Уставног суда Уж-8018/2013 од 28. новембра 2013. године).
У пракси Европског суда за људска права базичан став за разумевање притворског основа угрожавање јавног реда, гласи: „(...) овај основ се може сматрати релевантним и довољним само ако је заснован на чињеницама које могу показати да би ослобађање оптужене заиста омело јавни ред. Такође, притвор ће и даље бити легитиман само ако је јавни ред и даље стварно угрожен“ (пресуда у случају Letellier против Француске, од 26. јуна 1991. године, став 51.).
Имајући у виду напред наведене критеријуме за оцену уставности решења о продужењу притвора на које се жали подносилац уставне жалбе , Уставни суд констатује да оспорено решење Апелационог суда у Нишу испуњава У ставом и законом предвиђене критеријуме.
Апелациони суд у Нишу је у образложењу решења Кж2. 284/17 од 24. маја 2017. године нашао ,,да је правилно првостепени суд закључио да су у конкретном случају испуњени законски услови за продужење притвора против окривљеног С. М . из разлога прописаних одредбом члана 211. став 1. тачка 4) Законика о кривичном поступку, зато што се окривљени терети за извршење кривичног дела тешко убиство у покушају из члана 114. став 1. тачка 11. Кривичног законика у вези са чланом 30. КЗ, за које је прописана казна затвора преко десет година, а осим тога продужење притвора по овом основу оправдано је и због начина извршења кривичног дела, који је довео до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка, а које није изгубило на интензитету протеком времена. Наиме окривљени С . М . је неправноснажном пресудом оглашен кривим и осуђен на казну затвора у трајању од десет година, јер је критичном приликом у Нишу на излазу из кафића К, покушао да лиши живота више лица, раднике обезбеђења кафића, који су интервенисали због притужбе гостију да их окривљени узнемирава, и то тако што је ножем нанео лаку телесну повреду оштећеном М.Т, у виду секотине левог рамена и надлактице, а затим оштећеном С.С, нанео тешку телесну повреду опасну по живот, у виду убодне ране на левој предњој страни са продором у грудну дупљу и повредом горњег режња левог плућног крила, убодну рану трбуха са продором у трбушну дупљу и пресецањем зида дебелог црева, убодну рану десног колена. Наведене околности, пре свега начин извршења кривичног дела за које је окривљени оправдано сумњив, изражена упорност и безобзирност у наношењу повреда оштећеним, довеле су до узнемирења јавности у средини где се критични догађај одиграо, с обзиром да се ради о јавном месту, кафићу у центру града у коме су били гости, да су о критичном догађају извештавала средства јавног информисања, а овакво узнемирење јавности протеком времена није изгубило на значају и које још увек траје“.
Примењујући критеријуме наведене за поступак анализирања повреде члана 31. став 1. Устава на конкретни случај, Уставни суд констатује да је Апелациони суд у Нишу оспорено решење засновао на уставноправно прихватљивом тумачењу процесног права и поступио је у складу са одредбама ЗКП када је утврдио да постоје услови за продужење притвора према подносиоцу уставне жалбе по означеном законском основу. Надлежни суд је у оспореном решењу аргументовано образложио, поред висине запрећене казне, конкретне околности које су у овом случају, због начина извршења и тежине последица кривичног дела, довеле до узнемирења јавности које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка. Уставни суд је нашао да су оспореним решењем утврђене конкретне чињенице које указују на то да је услед начина извршења и тежине последице кривичног дела за које је подносилац осуђен, дошло до одговарајућег степена узнемирења јавности, које може угрозити несметано и правично вођење кривичног поступка.
Имајући у виду изложено, нису прихватљиве тврдње подносиоца уставне жалбе ,,да је суд потпуно занемарио основна правила кривичног права и руководио се само из њему знаних разлога некаквим разлозима који су одлуку о казни и одлуку о притвору свели на класичну одмазду“.
Оцењујући у конкретном случају наводе и разлоге уставне жалбе са становишта трајања и продужавања притвора, Уставни суд је утврдио да је надлежни суд, по службеној дужности, благовремено и без предлога окривљеног испитао оправданост продужења притвора, односно утврдио и навео даље постојање законског основа за притвор, образлажући разлог због којег је сматрао да је продужење притвора оправдано. Надлежни суд је на уставноправно прихватљив начин утврдио да су испуњени законски услови и разлози за даље задржавање окривљеног у притвору. Како је најкраће неопходно време трајања притвора релативна категорија, која зависи од низа чинилаца и мора се проценити у сваком појединачном случају, према његовим специфичним околностима, Уставни суд је оценио да се трајање притвора (који је до момента изјављивања уставне жалбе трајао непуну годину ) објективно не може сматрати неразумно дугим , посебно имајући у виду да је кривични поступак, од покретања, па до правноснажног окончања, трајао свега годину дана.
На основу изложеног, Уставни суд је оценио да је оспорено решење Апелационог суда у Нишу којим је одбијена жалба браниоца подносица уставне жалбе изјављена против првостепеног решења о продужењу притвора, донето у поступку спроведеном у складу са законом , засновано на законом прописаним разлозима због којих се лицу након доношења првостепене пресуде може продужити притвор, а најдуже док не истекне затворска казна изречена првостепеном пресудом и дати су детаљни и индивидуализовани разлози за даље задржавање подносиоца уставне жалбе у притвору .
Имајући у виду наведено, Уставни суд је нашао да оспореним решењем није повређено Уставом зајемчено право подносиоца из члана 31. став 1. Устава, те је, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одбио уставну жалбу као неосновану.
6. Полазећи од свега изложеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИКА ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.