Уставни суд, Велико веће, у саставу: заменик председника Суда Снежана Марковић, заменик председника Већа, и судије Мирослав Николић, Гордана Ајншпилер Поповић , др Драгана Коларић, др Тамаш Корхец ( Korhecz Tamás), др Јован Ћирић, др Владан Петров и мр Томислав Стојковић, чланови Већа, у поступку по уставној жалби Д . Д . из Београда, на основу члана 167. став 4. у вези са чланом 170. Устава Републике Србије, на седници Већа одржаној 11. јула 201 9. године, донео је
О Д Л У К У
1. Усваја се уставна жалба Д. Д . изјављена против решења Вишег суда у Београду Кв. 3536/15 од 21. децембра 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 59/16 од 3. фебруара 2016. године и утврђује се да је подносиоцу уставне жалбе повређено право на правично суђење , из члана 32. став 1. Устава Републике Србије.
2. Поништава се решење Апелационог суда у Београду Кж2. 59/16 од 3. фебруара 2016. године и одређује се да наведени суд донесе нову одлуку о жалбама бранилаца подносиоца уставне жалбе изјављен им против решења Вишег суда у Београду Кв. 3536/15 од 21. децембра 2015. године.
О б р а з л о ж е њ е
1. Д. Д . из Београда је , 19. марта 201 6. године, преко пуномоћника Р. Б. К , адвоката из Београда, Уставном суду поднео уставну жалбу против решења Вишег суда у Београду Кв. 3536/15 од 21. децембра 2015. године и решења Апелационог суда у Београду Кж2. 59/16 од 3. фебруара 201 6. године, због повреде права на правично суђење и посебних права окривљеног, зајемчених одредбама члана 32. став 1. и члана 33. Устава Републике Србије.
Подносилац у уставној жалби, поред осталог, наводи;
- да је држављанин Републике Србије;
- да се Министарство правде Републике Македоније обратило „Министарству правде и државне управе“ замолницом број 736/2013-5 од 3. јуна 2013. године са молбом за његово изручење ради издржавања казне затвора у Републици Македонији на коју је осуђен у одсуству пресудом Основног суда у Скопљу К. 809/05 од 17. маја 2007. године, а која је постала правноснажна 26. марта 2008. године, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја и овлашћења из члана 353. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 22. и 45. Кривичног закона Македоније;
- да је „поступак за доношење наведене пресуде у Републици Македонији пратио низ контроверзи и значајна ускраћивања права подносиоца и његове одбране“ и да је за наведену одлуку сазнао од свог браниоца;
- да је за пресуду македонског суда сазнао 6. септембра 2008. године када је потписао пуномоћје адвокату и да му је иста уручена од стране Вишег суда у Београду приликом првог саслушања у поступку за утврђивање испуњености услова за екстрадицију;
- да је пре доношења оспорених решења Апелациони суд у Београду два пута укидао решења Вишег суда у Београду који је сваки пут потврђивао испуњеност за екстрадицију“;
- да из оспореног решења Вишег суда у Београду Кв. 3536/15 од 21. децембра 2015. године произлази да се тај суд „ослонио“ на допис Основног суда у Скопљу Су. 291/14 од 8. ок тобра 2015. године, да је несумњиво утврдио да ће поступак против подносиоца поновити и да „суд није испитивао квалификацију дела за које је подносилац, држављанин Републике Србије, осуђен у Републици Македонији, у смислу члана 8. Закона о изручењу“;
- да је његов бранилац у жалби против првостепеног решења истакао да је гаранција да ће се против њега поступак поновити дата „под условом из члана 424. Кривичног закона Републике Македоније, који ни када не могу бити испуњени“, јер „ да би се подносиоцу поновио поступак потребно је да је прошло мање од годину дана од дана сазнања за пресуду у Македонији, а п односилац је за пресуду сазнао дана 10. октобра 2008. године, односно уручена му је пред Вишим судом у Београду приликом првог саслушања 30. октобра 2015. године; да дело за које је осуђен у Републици Македонији није дело за које се могу изручивати домаћи држављани“; да би у случају његовог изручења „дошло до флагрантног кршења права на правично суђење“;
- да је Апелациони суд у Београду оспореним решењем Кж2. 59/16 од 3. фебруара 2016. године одбио као неосновану жалбу његовог браниоца , наводећи да се рок од годину дана рачуна од дана достављања одлуке, а не од дана сазнања, да дело за које је осуђен у Републици Македонији одговара домаћем кривичном делу злоупотреба службеног положаја и да ће се поступак поновити пред надлежним судом Републике Македоније ;
- да су му повређена права из чл. 32. и 33. Устава, јер се „одлуке заснивају на доказу/мишљењу на којима се не могу засновати“, јер „није имао прилику да се изјасни о свим мишљењима/доказима на којима је заснована судска одлука“, јер је „Виши суд у Београду је своје решење засновао на допису Основног суда у Скопљу Су. 291/14 од 8. октобра 2015. године, који допис до данас није достављен браниоцима нити траженом лицу на изјашњење“, јер „Апелациони суд није исправио овај пропуст првостепеног суда“ и закључује да „с обзиром да није имао прилику да се изјасни о овјом доказу на њему се не може засновати ни одлука“;
- да су оспорена решења незаконита јер је „из списа предмета и чињеница презентованих суду јасно да се у Републици Македонији неће поновити поступак;
- да „домаћи судови не смеју олако прихватити сваку гаранцију било које државе молиље“ и да „та гаранција мора бити суштински испитана и домаћи органи се не смеју олако ослонити на само постојање дописа који се назива гаранција“;
- да је „гаранцију да ће се поступак поновити издало Министарство правде Републике Македоније и председник Основног суда Скопље“, а да се „у самом изјашњењу председника суда указује на два услова који морају бити испуњени за понављање поступка каји у овом случају нису испуњени“;
- да „наводну гаранцију није издао орган који уопште може о томе да одлучује, па се не може очекивати од независног судије који одлучује о понављању поступка да своју одлуку заснује на њима“;
- да ће „у случају да буде изручен Републици Македонији одмах бити упућен на издржавање казне затвора на основу пресуде која је донесена у поступку у коме он није присуствовао“.
Из свега претходно изнетог подносилац уставне жалбе закључује:
- да му није дата прилика да се изјасни о свим доказима на којима је заснована одлука суда, односно да се првостепено решење заснива на допису органа Републике Македоније у које нити он нити његови браниоци нису имали увид ;
- да „судови нису суштински испитивали постојање гаранције да ће бити поновљен поступак у Републици Македонији и таква гаранција не постоји с обзиром на законска решења у Републици Македонији “;
- да „судови нису суштински испитивали да ли је дело за које је подносилац осуђен у Републици Македонији, по домаћем закону дело за које се могу изручивати домаћи држављани“.
Предложио је да Уставни суд уставну жалбу усвоји, поништи оспорен а решења и одложи њихово извршење.
2. Сагласно члану 170. Устава Републике Србије, уставна жалба се може изјавити против појединачних аката или радњи државних органа или организација којима су поверена јавна овлашћења, а којима се повређују или ускраћују људска или мањинска права и слободе зајемчене Уставом, ако су исцрпљена или нису предвиђена друга правна средства за њихову заштиту.
У току поступка пружања уставносудске заштите, поводом испитивања основаности уставне жалбе у границама захтева истакнутог у њој, Уставни суд утврђује да ли је у поступку одлучивања о правима и обавезама подносиоца уставне жалбе повређено или ускраћено његово Уставом зајемчено право или слобода.
3. Уставни суд је, у спроведеном поступку , извршио увид у документацију приложену уз уставну жалбу, те је утврдио следеће чињенице и околности од значаја за одлучивање:
Против подносиоца уставне жалбе је вођен кривични поступак пред Основним судом Скопље I Скопље IV у предмету К. 28098/05 и суђено му је у одсуству.
Правноснажном пресудом Основног суда Скопље I Скопље IV К. 809/05 од 17. маја 2007. године подносилац уставне жалбе је оглашен кривим због извршења кривичног дела злоупотреба службеног положаја и овлашћења из члана 353. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 22. и 45. Кривичног закона Македоније и изречена му је казна затвора у трајању од седам година.
Министарство правде Републике Македоније је молбом број 12/2-636/2013-5 од 3. јуна 2013. године затражило изручење подносиоца уставне жалбе, држављанина Републике Македоније и Републике Србије, у циљу његове предаје правосудним органима Републике Македоније, ради издржавања казне затвора у трајању од седам година по наведеној пресуди Основног суда Скопље I Скопље IV.
Министарство правде Републике Србије је молбу Министарства правосуђа Републике Македоније за изручење подносиоца уставне жалбе са пропратном документацијом доставило Вишем суду у Београду, с молбом да утврди да ли су испуњене претпоставке за његово изручење.
Подносилац уставне жалбе је саслушан пред истражним судијом Вишег суда у Београду 30. октобра 2013. године.
Виши суд у Београду је, након спроведеног екстрадиционог поступка, 21. децембра 201 5. године, донео оспорено решење Кв. 3536/15 од 21. децембра 2015. године којим је утврђено да су испуњене законске претпоставке за издавање правосудним органима Републике Македоније окривљеног Д. Д, овде подносиоца уставне жалбе, држављанина Републ ике Македоније и Републике Србије, на основу замолнице Министарства правде Републике Македоније број 736/2013-5 од 3. јуна 2013. године ради издржавања казне затвора у трајању од седам година на коју је осуђен пресудом Основног суда Скопље I Скопље IV К. 809/05 од 17. маја 2007. године, правноснажне 26. марта 2008. године, због кривичног дела злоупотреба службеног положаја и овлашћења из члана 353 . став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 22. и 45 . Кривичног закона Македоније.
Браниоци подносиоца уставне жалбе су против првостепеног решења изјавили жалбе које су одбијене као неосноване оспореним решењем Апелационог суда у Београду Кж2. 59/16 од 3. фебруара 2016. године.
У образложењу оспореног другостепеног решења је, поред осталог, истакнуто: да је „теза изјављених жалби најпре да не постоји услов за изручење које се састоји у гаранцији државе молиље да ће поступак бити поновљен у присуству изрученог лица“; да „према наводима жалби и усмених навода са седнице већа бранилаца окривљеног и самог окривљеног, произлази да је гаранција практично неизвршива, јер одредба члана 424. Законика о кривичном поступку Републике Македоније прописује кумулативне услове за понављање поступка и то, да је осуђени доступан судовима Републике Македоније, да се налази на територији Републике Македоније као и да није прошла једна година од дана када је осуђени сазнао за пресуду, а с обзиром на то да је окривљени, како то наводи одбрана за пресуду сазнао пре 6. септембра 2008. године, јер је тада потписао пуномоћје адвокату за подношење представке Европском суду за људска права која је поднета 10. октобра 2008. године“; да „браниоци сматрају да ни ванрасправно кривично веће Основног суда у Скопљу, нити председник Основног суда у Скопљу, нису орган који може дати гаранцију у смислу релевантних одредби Уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу “; да „ по налажењу овог суда, околност да окривљеном никада формално није уручена правоснажна пресуда, односно, да не постоји писмена потврда о пријему пресуде, а што је и с ам окривљени навео на седници већа Апелационог суда, управо омогућавају примену одредбе члана 424. Законика о кривичном поступку Републике Македоније, те је стога гаранција надлежног државног органа Републике Македоније – Основног суда у Скопљу, ваљана “; да је „првостепени суд правилно нашао да су испуњене и остале законске претпоставке за издавање правосудним органима Републике Македоније окривљеног Д. Д “; да је „дело из члана 353. став 3. у вези са ставом 1. у вези са чл. 22. и 45. Кривичног законика Републике Македоније, због ког се тражи изручење окривљеног прописано као кривично дело и у Кривичном законику Републике Србије, и то као кривично дело злоупотреба службеног положаја из члана 359. због чега су оцењени неоснованим жалбени наводи браниоца окривљеног, адвоката Р. К . да тражено лице није осуђено за дело за које се домаћи држављани у смислу члана 8. Закона о потврђивању уговора Републике Србије и Републике Македоније могу изручити“; да су „неосновани жалбени наводи бранилаца окривљеног да ће у случају изручења доћи до повреде права на слободу и права на правично суђење окривљеном, будући да овај став бранијоци заснивају на околности да окривљеном неће бити дозвољено понављање кривичног поступка, који наводи су претходно оцењени неоснованим“.
4. Одредбом члана 32. став 1. Устава утврђено је да свако има право да независан, непристрасан и законом већ установљен суд, правично и у разумном року, јавно расправи и одлучи о његовим правима и обавезама, основаности сумње која је била разлог за покретање поступка, као и о оптужбама против њега.
Одредбама члана 33. Устава је, поред осталог, утврђено: да свако ко је окривљен за кривично дело има право да у најкраћем року, у складу са законом, подробно и на језику који разуме, буде обавештен о природи и разлозима дела за које се терети, као и о доказима прикупљеним против њега (став 1.); да свако ко је окривљен за кривично дело има право на одбрану и право да узме браниоца по свом избору, да с њим несметано општи и да добије примерено време и одговарајуће услове за припрему одбране (став 2.); да свако ко је окривљен за кривично дело, а доступан је суду, има право да му се суди у његовом присуству и не може бити кажњен, ако му није омогућено да буде саслушан и да се брани (став 4.); да свако коме се суди за кривично дело има право да сам или преко браниоца износи доказе у своју корист, испитује сведоке оптужбе и да захтева да се, под истим условима као сведоци оптужбе и у његовом присуству, испитују и сведоци одбране (став 5.).
Законом о међународној правној помоћи у кривичним стварима („Службени гласник РС“, број 20/09) је прописано: да се овим законом уређује поступак пружања међународне правне помоћи у кривичним стварима (у даљем тексту: међународна правна помоћ), у случајевима када не постоји потврђени међународни уговор или када одређена питања њиме нису уређена (члан 1.); да међународна правна помоћ обухвата – изручење окривљеног или осуђеног, преузимање и уступање кривичног гоњења,извршење кривичне пресуде и остале облике међународне правне помоћи (члан 2.); да се међународна правна помоћ пружа у поступку који се односи на кривично дело које у тренутку када је затражена помоћ спада у надлежност суда државе молиље (члан 3. став 1.).
Одредбама члана 7. став 1. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима прописано је: да су претпоставке за пружање међународне правне помоћи: да кривично дело поводом којег се захтева пружање међународне правне помоћи представља кривично дело по закону Републике Србије (тачка 1)); да за исто кривично дело није правноснажно окончан поступак пред домаћим судом, односно да кривична санкција није у потпуности извршена (тачка 2)); да кривично гоњење, односно извршење кривичне санкције није искључено због застарелости, амнестије или помиловања (тачка 3)); да се захтев за пружање међународне правне помоћи не односи на политичко кривично дело или дело повезано са политичким кривичним делом, односно на кривично дело које се састоји искључиво у повреди војних дужности (тачка 4)); да пружање међународне правне помоћи не би повредило суверенитет, безбедност, јавни поредак или друге интересе од суштинског значаја за Републику Србију (тачка 5)).
Одредбама члана 16. став 1. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима прописано је : да су поред претпоставки предвиђених чланом 7. овог закона, претпоставке за изручење: да лице чије се изручење захтева није држављанин Републике Србије (тачка 1)); да дело поводом којег се захтева изручење није извршено на територији Републике Србије, против ње или њеног држављанина (тачка 2)); да се против истог лица у Републици Србији не води кривични поступак због кривичног дела поводом којег се захтева изручење (тачка 3)); да по домаћем закону постоје услови за понављање кривичног поступка за кривично дело поводом којег се захтева изручење лица против којег је правноснажно окончан поступак пред домаћим судом (тачка 4)); да је утврђена истоветност лица чије се изручење захтева (тачка 5)); да има довољно доказа за основану сумњу односно да постоји правноснажна судска одлука да је лице чије се изручење тражи учинило кривично дело поводом којег се захтева изручење (тачка 6)); да држава молиља да гаранције да ће у случају осуде у одсуству поступак бити поновљен у присуству изрученог лица (тачка 7)); да држава молиља да гаранције да смртна казна која је прописана за кривично дело поводом којег се захтева изручење неће бити изречена, односно извршена (тачка 8)).
Чланом 29. Закона о међународној правној помоћи у кривичним стварима прописано је да ако ванпретресно веће утврди да су испуњене претпоставке из чл. 7. и 16. овог закона, донеће решење о томе, да је против решења из става 1. овог члана дозвољена жалба непосредно вишем суду у року од три дана од дана пријема решења и да ће непосредно виши суд, након саслушања јавног тужиоца, лица чије изручење се захтева и његовог браниоца, потврдити, укинути или преиначити решење из става 1. овог члана (члан 29.) .
Одредбама члана 7. Закона о потврђивању Уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу („Службени гласник РС – Међународни уговори“, број 5/12) прописано је: да ће се изручење ради кривичног гоњења дозволити само за кривично дело за које је, како према праву државе молиље, тако и према праву замољене државе, прописана казна затвора или мера која укључује одузимање слободе у трајању од најмање једне године (став 1.); да ће се изручење ради извршења правноснажно изречене казне затвора или мере која укључује одузимање слободе, дозволити само за кривична дела која су кажњива према праву обе државе уговорнице и уколико трајање казне затвора или мере која укључује одузимање слободе или њихов остатак који треба да се изврши, износи најмање четири месеца (став 2.); да ако се молба за изручење односи на више кривичних дела за која је по праву државе молиље као и по праву замољене државе прописана казна затвора или мера која укључује одузимање слободе, а нека од њих не испуњавају услове у погледу висине кривичне санкције прописане у ст. 1. и 2. овог члана, изручење се може дозволити и за та кривична дела (став 3.).
Чланом 8. Закона о потврђивању Уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу је, поред осталог, прописано: да ће се изручење сопствених држављана ради извршења правноснажно изречене казне затвора или мере која укључује одузимања слободе дозволити ако су испуњени услови прописани овим уговором само за кривична дела организованог криминала и корупције, као и кривично дело прање новца која су кажњива према праву обе државе уговорнице, и ако трајање изречене казне затвора или мере која укључује одузимање слободе, односно њихов остатак који треба да се изврши износи најмање две године (став 2.); да су кривична дела корупције из ст. 1. и 2 . овог члана – злоупотреба положаја од стране службеног или одговорног лица, активно и пасивно противзаконито посредовање коришћењем утицаја, активно и пасивно подмићивање службеног лица, активно и пасивно подмићивање у приватном сектору и проневера (став 4.).
Одредбама члана 9. Закона о потврђивању Уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу је прописано да се изручење неће дозволити: ако лице чије се изручење тражи ужива азил на територији замољене државе (став 1.); ако би изручење било у супротности са обавезама замољене државе које произилазе из мултилатералних уговора који је обавезују.
Сагласно одредбама члана 10. Закона о потврђивању Уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу: изручење се неће дозволити ако се тражи због дела за које је лице чије се изручење тражи у замољеној држави већ правноснажно осуђено или ослобођено, или је против њега кривични поступак правноснажно обустављен, или је оптужба против њега правноснажно одбијена (став 1.); изручење се може дозволити ако је поступак правноснажно окончан искључиво због процесних разлога предвиђених правом држава уговорница (став 2.); изручење се неће дозволити ако се тражи због дела за које је лице чије се изручење тражи правноснажно осуђено или ослобођено у трећој држави, а изречена кривична санкција извршена или опроштена или је неизвршени део санкције опроштен или је према праву треће државе наступила застарелост извршења кривичне санкције (став 3.)
Осталим релевантиним одредбама Закона о потврђивању Уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу је прописано: да се изручење неће дозволити ако је кривично гоњење или извршење кривичне санкције застарело према праву једне од држава уговорница (члан 11.); да се изручење се неће дозволити ако се тражи због дела које није кривично дело према праву једне од држава уговорница (члан 12.); да ако је лице чије се изручење тражи правноснажно осуђено у одсуству, изручење ће се дозволити само ако држава молиља гарантује да ће кривични поступак после изручења поново спровести у присуству изрученог лица (члан 17.).
5. Уставни суд и у овом уставносудском предмету констатује да у поступку по уставној жалби није надлежан да преиспитује закључке и оцене редовних судова у погледу утврђеног чињеничног стања, као ни начин на који су редовни судови применили право у поступку ради одлучивања о правима и о обавезама подносиоца уставне жалбе, уколико из разлога наведених у уставној жалби и приложених доказа не произилази да је њихово закључивање у оспореним одлукама било очигледно произвољно, односно да судски поступак у целини није био правичан на начин како је то утврђено чланом 32. став 1. Устава.
Уставни суд је у својој досадашњој пракси, следећи ставове Европског судас за људска права (у даљем тексту: ЕСЉП), установио низ начела (или услова) која морају да буду испуњена да би се одређени судски поступак, посматран у целини, могао оценити правичним. С тим у вези Уставни суд указује да је један од елемената права на правично суђење и право на образложену судску одлуку, које подразумева обавезу судова да своју одлуку образложе тако да наведу јасне и разумљиве разлоге којима су се руководили приликом њиховог доношења. Међутим, ова обавеза не значи да су судови дужни да дају детаљне одговоре на сва постављена питања и аргументе странака. Мера у којој ова обавеза постоји зависи од природе одлуке и околности сваког појединачног случаја (видети пресуде Kuznetsov и други против Русије, од 11. јануара 2007. године, број представке 184/02 и Ruiz Torija против Шпаније, од 9. децембра 1994. године, број представке 18390/91). Према пракси ЕСЉП, разлози наведени у образложењу одлуке сматраће се аргументованим и јасним уколико из њих недвосмислено произлази да судови нису пропустили да размотре суштински важне чињенице за решење спора, односно да у обзир узму правно релевантне околности које су од значаја за пресуђење, да нису произвољно одбили извођење доказа који би могли довести до другачије одлуке, односно занемарили одређене доказе, без навођења јасних разлога о њиховој нерелевантности за конкретан случај. У том смислу, образложење судске одлуке је изузетно важно јер недостатак релевантних и одлучујућих разлога за изнете закључке указује на повреду поменутог права. Из изнетог, по налажењу Уставног суда, произлази да тумачење чињеница и околности од стране редовних судова, на којима је заснован закључак који је од суштинске важности по права и обавезе подносиоца, не сме да буде такво да доводи у сумњу да је суд размотрио све специфичне и битне околности конкретног случаја које је био дужан да испита (становиште изнето у Одлуци Уставног суда Уж-8423/2015 од 12. октобра 2017. године). Стога су овлашћења Уставног суда у поступку по уставној жалби ограничена на то да испита да ли су у одређеном судском поступку поштована људска права и слободе зајемчене Уставом и Европском конвенцијом за заштиту људских права и основних слобода (у даљем тексту: Европска конвенција) и стандарди које је Суд изградио у својој досадашњој пракси.
У поступку пред редовним судовима, који је претходио уставносудском поступку, поставило се као основно спорно питање – примена члана 16. став 1. тачка 7 ) и члана 17. Закона о потврђивању уговора између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу.
У овом поступку покреће се, на основу чл. 5. и 6. Европске конвенције, питање одлуке о изручењу у околностима када би подносилац уставне жалбе трпео или постојао ризик да ће претрпети фларгантно ускраћивање правде у земљи која тражи његово изручење. Овај принцип је по први пут успостављен у пресуди Soering против Уједињеног Краљевства, EСЉП, од 7. јула 1989. године, a затим потврђен и у пресудама Mamatkulov i Askarov против Турске, EСЉП, од 4. фебруара 2005. године, ст. 90. до 91 , Al-Saadoon i Mufdhi против Уједињеног Краљевства, EСЉП, од 2. марта 2010. године. Пракса ЕСЉП указује да је фларгантно кршење правде синоним за суђење које је очигледно у супротности са одредбама члана 6. Европске конвенције или принципима који су њима утемељени. Примењујући одредбе Устава Републике Србије, ово се односи на члан 32. и 33. Устава.
Закон о међународној правној помоћи у кривичним стварима, у члану 16. став 1. тачка 7, предвиђа обавезу да држава мољила даје гаранције да ће у случају осуде у одсуству поступак бити поновљен у присуству осуђеног лица.
Уговор између Републике Србије и Републике Македоније о изручењу предвиђа обавезу у члану 17. којом се прописује да у случајевима изручења лица која су осуђена у одсуству, услов удовољењу захтева за изручење је пружање гаранције државе мољиле да ће кривични поступак после изручења спровести у присуству изрученог лица.
Из чињеничних околности утврђених пред редовним судом неспорно је да је подносилац уставне жалбе сазнао за правноснажну пресуду Основног суда у Скопљу од 26. марта 2008. године, којом је осуђен на казну затвора у трајању од седам година, а за исту је сазнао 6. септембра 2008. године, када је потписао пуномоћје адвокату. Уручењем правноснажне пресуде извршена је достава пред Вишим судом у Београду приликом првог саслушања, 13. октобра 2013. године.
Задатак Уставног суда је да размотри да ли би изручење подносиоца уставне жалбе било у складу са његовим правима из Европске конвенције и Устава, чл. 32. и 33. На овом месту се може указати и на одредбу члана 16. став 2. Устава по којој су потврђени међународни уговори саставни део правног поретка Републике Србије и непосредно се примењују.
У досадашњој пракси Европског суда за људска права до фларгантног кршења члана 5. Европске конвенције би дошло уколико би подносилац уставне жалбе био изложен ризику од дуге затворске казне у земљи мољили, а да је претходно био осуђен у фларгантно неправичном поступку, па је фларгантно ускраћивање правде изједначио са институтом који је очигледно у супротности са одредбама члана 6. Европске конвенције. Сам појам фларгантног ускраћивања правде није посебно дефинисан, али он, између осталог, подразумева доношење осуђујуће пресуде у одсуству in absentia, са правном немогућности да се у касније поновљеном поступку донесе мериторна и правична одлука ( пресуде ЕСЉП, Sejdanović против Италије, од 1. марта 2006. године, Stoichкov против Бугарске, од 24. јуна 2005. године).
Наведени суд је одредио да фларгантно ускраћивање правде у најширем контексту представља у суштини критеријум неправичности. Фларгантно ускраћивање правде у практичном смислу превазилази формалну нерегуларност или очигледни недостатак гаранција у судским поступцима који по својој правној природи доводе до кршења члана 6. Европске конвенције, до којих долази у правним системима држава уговорница. Овде треба посебно истаћи да тумачећи и примењујући институт правичног суђења који се гарантује чланом 6. Европске конвенције, треба да се ради о таквом недостатку који у својој свеобухватности доводи до повреде суштине права које се гарантује овим чланом, односно неправичност мора бити очигледна и предвидива.
Уставни суд указује на опште принципе који се тичу критеријума „фларгантног ускраћивање правде“ који се могу ценити у изузетним случајевима на основу члана 6. Европске конвенције који се односе на изручење , ценећи околности у кој има је за лице које би било изручено у судском поступку постојао реални ризик да ће претрпети фларгантно ускраћивање правде у земљи која тражи његово изручење. Наведени принцип је први пут успостављен у пресуди Soering против Уједињеног Краљевства , ECHR, од 7. јула 1989. године, а у каснијим одлукама Европског суда за људска права је овај став потврђен, као што је то и у предмету Al-Saadoon i Multhin против Уједињеног Краљевства, из 2010. године.
У овом уставносудском поступку централно питање је гаранција за понављање поступка подносиоца уставне жалбе, узимајући у обзир чињеницу да је гаранција дата у форми дописа председника Основног суда у Скопљу од 10. фебруара 2014. године, који је Вишем суду у Београду достављен преко Министарства правде Републике Македоније уз акт број 13/2-11/2014 од 12. фебруара 2014. године.
Наиме, надлежни судови у оспореним решењима, са једне стране, нису на уставноправно прихватљив начин образложили како гаранција дата од стране председника најнижег суда у Републици Северна Македонија може у формално-правном смислу представљати гаранцију државе у међународном праву. Такође, са друге стране, оспорени акти Вишег и Апелационог суда у Београду не садрже образложење битног елемента који се односи на испуњеност претпоставки за изручење подносиоца уставне жалбе, а то је испуњеност законских услова за понављање кривичног поступка подносиоцу, имајући у виду одредбу члана 424. Законика о кривичном поступку Републике Северна Македонија, која се може тумачити на више начина, посебно јер је органима Републике Северна Македонија било познато да је подносилац уставне жалбе против правноснажне пресуд е Основног суда у Скопљу К. 809/05 поднео представку Европском суду за људска права, из чега се неспорно закључује да је о пресуди имао сазнања још 2008. године.
Уставни суд је становишта да сама гаранција није довољна да би се обезбедила адекватна заштита од ризика фларгантног кршења правде. Суд је у својој досадашњој пракси констатовао да постоји обавеза замољене државе да испита да ли се гаранција обезбеђује у својој практичној примени и даје довољно јемства да ће подносилац уставне жалбе бити заштићен од ускраћивања правде. Разумљиво, ово зависи од сваког случаја понаособ и околности које су преовладавајуће. То даље значи, као прво, квалитет датих гаранција, а као друго, да ли се у пракси државе молитељице, замољена држава може ослонити на њих, дакле да ли су гаранције специфичне или неодређене, а нарочито да ли оне могу обавезати одредишну државу (одлуке ЕСЉП: Shamayev и остали против Грузије и Русије, од 12. априла 2005. године, Abu Salem против Португала, од 9. маја 2006. године, Garayev против Азербејџана, од 10. јуна 2010. године).
Уставни суд примећује да у конкретном предмету треба водити рачуна о трајању и снази билатералних односа држава уговорница који се односе на међусобно обавезивање сличних гаранција (Abu Qatada против Уједињеног Краљевства, одлука од 17. јануара 2012. године, Аl Moayad против Немачке, одлука од 20. фебруара 2007. године).
Од значаја за Уставни суд, ценећи гаранције права на правично суђење, јесте начин на који је оспорена одлука образложена. У конкретном случају, Апелациони суд је као жалбени суд два пута поништавао одлуку првостепеног суда као необразложену у смислу тумачења и примене одредби Закона о потврђивању уговора између Републике Србије и Републике Македоније и до писа Основног суда у Скопљу који је достављен судским органима. Суд примећује да су све три првостепене одлуке истоветне, а то даље значи и да су у претходном поступку испит ивања одлуком Апелационог суда две одлуке укинуте, а да је трећом оспореном одлуком Апелациони суд закључио да су испуњени услови за изручење подносиоца уставне жалбе и при том ценио члан 424. Законика о кривичном поступку Републике Македоније који је прописао кумулативне услове за понављање поступка, да је осуђени доступан судовима Републике Македоније, да се налази на територији Републике Македоније, као и да није прошла годин а дана од дана када је осуђени сазнао за пресуду.
Вишеструко укидање првостепених решења и доношење нових, а у суштини потпуно истих – преписаних решења од стране суда првог степена, без поступања по примедбама другостепеног суда, указује на озбиљан недостатак у судском систему (ЕСЉП, Wierciszewska против Пољске, 41431/98, одлука од 25. новембра 2003 . године, § 46.). Овај недостатак је утолико озбиљнији ако жалбени суд, након што је неколико пута са идентичним образложењем укинуо решење, приликом доношења оспореног решења заузме становиште које је у супротности с претходно изношеном аргументацијом. Овај став Уставни суд је изнео у Одлуци Уж-4985/2012 од 12. децембра 2013. године.
Апелациони суд у Београду, према становишту Уставног суда није отишао даље у односу на своје претходне две укидајуће одлуке које се тичу оцене квалитета и могућности испуњења услова за понављање поступка. Оспореном одлуком се врло лапидарно и без анализе околности конкретног случаја прихвата правни закључак првостепеног суда да су испуњене законске претпоставке за издавање правосудним органима Републике Македоније подносиоца уставне жалбе.
На основу наведеног, Уставни суд закључује да је другостепени суд, као суд жалбеног лека, износећи разлоге за своју одлуку , пропустио да обухвати и сагледа све правне аспекте конкретног случаја и да се у односу на њих изричито одреди, независно од тога какав би био његов коначан закључак (видети пресуду ЕСЉП у предмету Lakatus и други против Румуније, од 13. новембра 2012. године). У конкретном случају, Апелациони суд није одговорио на суштинско питање – да ли би подносилац жалбе у судском поступку, односно овде подносилац уставне жалбе био изложен стварном ризику од издржавања казне затвора утврђене правоснажном пресудом због законске немогућности понављања кривичног поступка. Т о даље значи да би Србија као замољена држава могла бити одговорна у смислу чл. 5. и 6. Европске конвенције за заштиту људских права и основних слобода , ако се докаже да постоје основани разлози да се верује да ће се подносилац уставне жалбе суочити са стварним ризиком издржавања дуготрајне казне затвора.
Из наведених разлога, Уставни суд је оценио да je неразматрање питања која су од кључног значаја за оцену испуњености, односно неиспуњености услова за изручење, довело до повреде права подносиоца уставне жалбе на образложену судску одлуку, као елемента права на правично суђење из члана 32. став 1. Устава , па је уставну жалбу усвојио, сагласно одредби члана 89. став 1. Закона о Уставном суду („Службени гласник РС“, бр. 109/07, 99/11, 18/13 – Одлука УС, 40/15 – др. закон и 103/15), одлучујући као у тачки 1. изреке.
Уставни суд је оценио да се штетне последице утврђене повреде права могу отклонити поништајем оспореног другостепен ог решења и одређивањем да Апелациони суд у Београду поново одлучи о жалб ама брани лаца окривљеног, овде подносиоца уставне жалбе, изјављен им против првостепен ог решења, па је, сагласно одредби члана 89. став 2. Закона, одлучио као у тачки 2. изреке.
Уставни суд није посебно разматрао наводе подноси оца уставне жалбе о повреди права из члана 33. Устава, имајући у виду да је утврдио повреду права из члана 32. став 1. Устава и да је одредио отклањање штетних последица утврђене повреде права .
6. Следом свега наведеног, Уставни суд је, на основу одредаба члана 42б став 1. тачка 1) и члана 45. тачка 9) Закона о Уставном суду, донео Одлуку као у изреци.
ЗАМЕНИК
ПРЕДСЕДНИKА ВЕЋА
Снежана Марковић, с.р.